I to će trajati dugo…

„…Korišćenje terora čoveka čini sličnim detetu, jer isključuje racionalno-kritičku funkciju mišljenja, a pri tom emocionalni odgovor postaje predvidljiv i koristan manipulatoru. Zato kontrolisanje nivoa uznemirenosti ličnosti omogućuje da se kontrolišu velike socijalne grupe…“

Volter Lipman

Kako smo dosad više puta pisali, i upravljanje migracionim tokovima, i terorističke akcije u Evropi danas u rukama vladajućih krugova predstavljaju efikasno sredstvo za plašenje stanovništva koje, u uslovima potpunog prestrojavanja socijalnih i radnih odnosa i konačnog zatvaranja socijalne države, igra vrlo važnu ulogu u uspostavljanju kontrole nad „građanskim društvom“. Paralelno sa likvidacijom socijalne države dolazi do demontaže pravne države, koju treba da zameni policijski režim, ugrađen u sistem globalne elektronske kontrole.

Terorističke akcije širom Evrope sa novom snagom su ispoljili problem paralelne vlasti, koja postoji unutar državnog aparata i koja na određen način utiče na procese u društvu. To se odnosi i na nacionalne strukture moći jer se one podvrgavaju, kao i sve druge državne institucije, takvom prestrojavanju da ih ono, uz očuvanje privida nacionalnog suvereniteta, preko nadnacionalnih centara, pretvara u instrument upravljanja. I ma koliko se ekonomska i finansijska globalizacija vrše otvoreno, a brisanje granica u toj sferi predstavlja normu, stvarna saradnja u sferi policijske kontrole se ne oglašava. To se u još većoj meri odnosi na rad tajnih službi, gde koordinacija delovanja određenih jedinica među zemljama EU, SAD i Izraela ostaje sakrivena.

Dovoljno je da se prisetimo kakav je skandal u Nemačkoj izazvala u maju 2015.g. informacija o saradnji Agencije za nacionalnu bezbednost SAD (ANB) i federalne obaveštajne službe Nemačke (BND) koja je Amerikancima pomagala da špijuniraju članove vlada zemalja EU i Evropske komisije. ANB je mnogo godina pratila „hiljade ciljeva u Evropi“ uz pomoć, kako mediji pišu, nemačke obaveštajne službe koja o tome „nije znala ništa“. ANB je usmereno slala BND-u podatke i kriterijume („selektore“) kako bi objekti mogli da se prate elektronski, a među objektima su bili evropski političari i komunikacije kompanija Evropske unije. Pritom je 40 hiljada zahteva za praćenje ANB konkretnih objekata bilo suprotno nemačkim i evropskim interesima. Sve se završilo tako što je u aprilu 2016.g. rukovodilac BND poslat u penziju.

Što se tiče policijske i sudske saradnje po krivičnim parnicama, još 1976.godine u Evropi je za borbu protiv terorizma formirana (bez potpisivanja odgovarajućeg dokumenta) polutajna struktura – TREVI (TREVI), o kojoj je informacija držana u tajnosti sve do 1989.godine. 1991.godine Helmut Kol je predložio da se po uzoru na američki FBI osnuje Agencija evropske policije, i već sledeće godine TREVI je kroz Mahstrikski sporazum zvanično priznat. Zatim je 1995.godine na bazi te strukture formiran Evropol, u skladu sa Konvencijom o formiranju evropske policijske ustanove, sa štabom koji je smešten u Hag. Dva sledeća ugovora, Amsterdamski (1997.), kao i Ugovor iz Nice (2001.), Evropskoj uniji su omogućili nova zakonska ovlašćenja u oblasti krivičnog pravosuđa i, pošto su ukinuli pomenutu konvenciju, zamenili su je pravno obaveznim normativnim aktom, za čije dalje razmatranje uopšte više nije bila potrebna nacionalna ratifikacija.

Kao takav akt stigla je Odluka Saveta EU od 6. aprila 2009.godine pod nazivom „Formiranje evropske policijske organizacije (Evropol)“. Obnovljeni Evropol je u potpunosti integrisan u organizacioni mehanizam EU i finansira se iz zajedničkog budžeta. Osim razmene informacija i tehničke analize koja se odnosi na transgranični kriminal, on se bavi i podrškom policijskih službi i drugih represivnih organa članica i olakšava njihovu saradnju u borbi protiv organizovanog kriminala, terorizma i „drugih teških oblika kriminaliteta“.

Uporedo s tim saradnja postoji i u okviru Evrojusta (koordinacija rada nacionalnih tužilaštva), Evropske pravosudne mreže za kriminalitet (mesta za dobijanje informacija) i Informativnog sistema Šengena.

Međutim, posle terorističkih akcija u Francuskoj i Belgiji, i u vezi sa naglim zaoštravanjem migracione situacije u Evropi Evropska komisija i pobornici jake Evrope su počeli aktivno da rade na ideji formiranja „evropskog FBI“, jedinstvene pravosudne i obaveštajne službe koju i sada negira ceo niz evropskih vlada. Radi se:

-o formiranju nezavisnog Evropskog tužilaštva (umesto Evrojusta), koje poseduje ovlašćenja u oblasti transgraničnog kriminala;
-o jačanju operativnih sredstava Evropola;
-o formiranju Evropske obaveštajne agencije;
-o prihvatanju evropskog krivičnog prava koje bi važilo za najteži (evropski) kriminal ili na kriminal transgraničnog karaktera;
-o donošenju evropskog krivičnog kodeksa.

Smatra se da se prve dve tačke mogu ostvariti u kratkom roku, ali ostale su za dugoročnu perspektivu.

Najvažnije je postalo pitanje formiranja evropskog registra ličnih podataka za putnike u vazdušnom saobraćaju PNR (“Passenger Name Record”), koji bi omogućivao članicama da koriste baze podataka iz 19 tačaka koje evropske vazduhoplovne kompanije poseduju na celoj teritoriji EU. Taj predlog je Evropska komisija iznela još 2011.g. , i on predstavlja plod pravne i diplomatske bitke između EU i SAD koje su posle terorističke akcije od 11.septembra od Evropljana zahtevale davanje podataka za putnike sa transatlantskih letova. 2012.godine na zahteve SAD-a Evropski parlament je ratifikovao američko-evropski ugovor PNR, što je dovelo do situacije da zemlje EU, kako bi razmenile između sebe podatke o putnicima to ne mogu da čine direktno, već preko SAD-a. Nenormalnost takve situacije je za pobornike integracije postala još jedan razlog u korist sistema PNR, mada je projekat o njemu 2013. blokirala Komisija za građanske slobode, pravdu i unutrašnje poslove Evropskog parlamenta tako što je ocenjen kao napad na neprikosnovnost privatnog života.

Stvarno, „saradnja“ u sferi policijske kontrole u Evropi je uvek bila otežana time što su Evropljani, za razliku od Amerikanaca, sa velikim teškoćama pristajali da ostanu bez svojih političkih sloboda, prava na lični život i socijalna dostignuća. To se najpre odnosi na Francusku sa njenom specifičnom političkom kulturom, mnogo lošije od od svih priviknute na realije novog „digitalnog sveta“. Nepomirljivi revolucionarni francuski duh, koji je u svoje vreme uništio načela tradicionalnog društva, danas je najopasniji za graditelje elektronskog koncentracionog logora. Zahvaljujući sindikatima koji su sačuvali svoj uticaj u društvu Francuzi su pokazali da su još uvek u stanju da organizuju zajednička okupljanja i protiv sodominih brakova, i radi zaštite socijalne države. A sistem PNR su okarakterisali kao „prismotru svih stanovnika Francuske pod izgovorom da se prate teroristi“.

Zato su se francuske vlasti, koje su se najaktivnije trudile da se ideje o PNR i „evropskom FBI“ unaprede sada posebno vode računa o rečima koje izgovaraju i izuzetno su dosledni u svojim postupcima. Njihovi argumenti se zaključuju u tome da je, formirajući zonu slobodnog kretanja, EU proširila teritoriju kako legalne, tako i kriminalne delatnosti, te borba s terorizmom ne može da bude uspešna sve dok EU ne bude posedovala opšteevropska sredstva za suprotstavljanje. Da bi do toga došlo neophodno je da se formuliše nova doktrina „ravnoteže između slobode i bezbednosti“. Za sada je evropsko pravo skoncentrisano na principe slobode i ličnih prava, omogućuje da se nacionalne vlade bave policijskom kontrolom, a to takođe omogućuje da se Brisel stalno prekoreva zbog nesposobnosti da odgovori savremenim pretnjama. Odgovor na te pretnje treba da bude formiranje zajedničke evropske krivične politike, koja jedina može evropskom stanovništvu da obezbedi stvarnu bezbednost.

Ali da bi do toga došlo strah zbog terora mora da nadjača privrženost ličnim slobodama.

* * * * *

Počev od rata u Libiji i Siriji, u čijem raspaljivanju je francuska vlada aktivno učestvovala, vladajući krugovi Francuske su stalno povećavali pritisak i vrteli temu džihada kao glavnu pretnju nacionalnoj bezbednosti Francuske. To se radilo u uslovima aktivnog podstrekivanja i podrške sa njihove strane onima koji su se borili protiv Gadafijevog režima i Asadove vlade. Odmah posle Sarkozija koji je terorističke akcije nazvao „ratna civilizacija“, premijer Manuel Vals je ubeđivao Francuze da oni žive u opkoljenoj tvrđavi. On ne prestaje da ponavlja da se „svet promenio“, da „od sada je pretnja svuda“ i da se „protiv Francuza vodi rat koji ne sme da se izgubi“. Cilj tih postupaka je da se priguše jaki socijalni konflikti u zemlji i da se nezadovoljstvo Francuza prenese na religiozno-etničku sferu, tako da se u zemlji faktički obnovi bliskoistočni model suprotstavljenosti cionizam – islamizam, koji postoji u Izraelu.

Kao što je poznato, od trenutka svog osnivanja država Izrael koja, kako bi preživela u neprijateljskom okruženju, skoro stalno živi u uslovima vanredne situacije, usmerila se na obaveštajnost i tajne operacije. Obaveštajna zajednica Izraela se nalazi u centru strategije izraelske bezbednosti i formira se oko tri glavne službe, a svaka od njih ima svoje sopstvene, potpuno jasno određene funkcije. Šin Bet ili Šabak, koja je podređena premijeru, odgovara za unutrašnju bezbednost (kontraobaveštajnu i borbu sa terorizmom). Mosad predstavlja spoljnu obaveštajnu službu, bavi se obaveštajnim operacijama u inostranstvu i akcijama na uništenju terorista izvan izraelskih granica. I Aman je vojna obaveštajna služba, glavna u državi, a njena brojnost prevazilazi brojnost najvećih evropskih obaveštajnih službi. Ona se bavi obaveštajnim poslom u oružanim snagama arapskih zemalja, rukovodi njim u sva tri vojna roda, odgovorna je za kosmičku obaveštajnost, bavi se elektronskom obaveštajnom službom i cenzurom. Koordinaciju sva tri obaveštajna roda vrši Komitet rukovodilaca tajnih službi (VARAŠ) na čijem je čelu, po tradiciji, direktor Mosada.

Posebna uloga obaveštajnog posla je uslovila i određenu specifičnost u političkom životu Izraela koja se sastoji u tome da je većina rukovodilaca, kao i dobar deo političke klase, ponikao u tajnim službama, ili je izvesno vreme sa njima bio povezan (tako je Ichak Šamir radio u Mosadu 17 godina, Ariel Šaron je rukovodio specijalnim jedinicama 101 koje su se bavile fizičkim uklanjanjem neprijatelja Izraela, Cipi Livnji je radila u Mosadu, Beniamin Netanjahu je bivši oficir diverzivno-istražne jedinice Sajret Matkal). U Izraelu ne postoji ni antagonizam među obaveštajnim službama i diplomatijom, koji je uobičajen u drugim zemljama.

Taj model poluvojne države aktuelni vladajući krugovi Francuske su uzeli za primer koji njihovu zemlju pretvara u opkoljenu tvrđavu. Treba da se konstatuje i da važan faktor u tome predstavljaju posebni odnosi koji postoje među vladajućim krugovima Francuske i Predstavničkim savetom jevrejskih udruženja Francuske (CRIF), koji se zalaže za interese međunarodnog cionističkog lobija. CRIF se, konkretno, odavno bori za uvođenje cenzure na internetu i zahteva da i za njega važi vanredna situacija, koja je u Francuskoj uvedena posle terorističkih akcija, a traži i značajno proširenje državne platforme za borbu sa sajber-kriminalom. Za njega je najvažnije da se izbori za brisanje granica među antisemitizmom i anticionizmom, koje bi dovelo do zabrane bilo kakvog kritikovanja Izraela.

Posebno blizak CRIF-u, premijer M.Vals, zalaže se za oštre metode kontrole društva i jasnu orijentaciju na osu Vašington – Tel-Aviv, a obzirom da je apsolutno privržen Izraelu, o čemu krasnorečivo govore njegove reči: „Šta god da učinim, moje svakodnevne obaveze, moj život, trudim se da sve radim tako da moj skromni kamen bude ugrađen u dobrobit Izraela“. Čvrste veze Valsa sa cionizmom su delimično uslovljene njegovim 30-godišnjim prijateljstvom sa Stefanom Fukom i Alenom Bauerom. Prvi je stručnjak za komunikacije i član je rukovodstva CRIF-a, a drugi je kriminolog, ministar za nacionalnu bezbednost u vreme Sarkozija, i on blizak CRIF-u, blisko povezan sa američkim i izraelskim tajnim službama.

Za dve godine rukovođenja Fransua Olanda i Manuela Valsa vlasti su značajno napredovale na putu stvaranja policijske države od Francuske.

13.novembra 2014. u jeku antiislamske propagande u Francuskoj ubrzanim ritmom donet je antiteroristički zakon, koji je unelo ministarstvo unutrašnjih poslova, a koji je uveo ozbiljna ograničenja u slobode kretanja, izražavanja, komunikacije i informacija – to je postao najoštriji zakon od svih koje je do tada Francuska poznavala.

3.oktobra 2015. godine posle terorističke akcije u redakciji Charlie Hebdo, posle koje je počela glasna antiislamska kampanja, na snagu je stupio donet još u mesecu julu zakon o sakupljanju obaveštajnih podataka, koji je u velikoj meri ponavljao američki sistem masovnog praćenja i zato je bio prozvan „francuski Patriotski akt“. Taj zakon je izazvao u Francuskoj oštru kritiku stručnjaka koji su ga čak ocenili kao upad u privatni život i ograničavanje demokratskih prava francuskih stanovnika. Obzirom da je bio potpuno neefikasan u borbi protiv terorizma, on je faktički bio usmeren protiv onih koji kritikuju politički kurs vlade, što je u uslovima pripreme za potpisivanje sporazuma o TTIP-u bilo vrlo aktuelno. U skladu sa njim se usvajaju nove tehnologije praćenja i sakupljanja informacija, koje uključuju njihovo „skidanje“ iz „crnih kutija“ koje su montirane kod internet-provajdera; premijer je dobio i pravo da sankcioniše uporne mere praćenja, čiji je cilj široko i loše objašnjen; umesto sudske instance se formira nov kontrolni organ („Nacionalni komitet za kontrolu metoda sakupljanja podataka“), koji poseduje šira ovlašćenja na davanje odluka o sakupljanju obaveštajnih podataka i t.d.

Do radikalnih promena je došlo posle terorističke akcije 13.novembra 2015.godine. Predsednik Fransua Oland je izjavio da se zemlja nalazi u stanju rata, a to je ponovio i Nikola Sarkozi koji je podvukao da će taj rat trajati dugo i da je neophodno da se spoljna politika zemlje prilagodi toj izuzetno dramatičnoj situaciji, kao i da radikalno pojača politiku unutrašnje bezbednosti praćenjem 11,5 hiljada lica na koje se sumnja, tako što će im se staviti elektronske brazletne. Takođe predlaže formiranje „centara za deradikalizaciju“ (za „one koji mogu da upadnu u ektremizam“), i isterivanje iz Francuske oni koji imaju dvojno državljanstvo.

A glavni instrument jačanja kontrole je postalo uvođenje, odmah sledećeg dana posle terorističke akcije, vanredne situacije (na 12 dana) koja je u čitavoj istoriji Francuske uvođena ukupno 5 puta (poslednji put – 2005.g. u vreme Sarkozija, dok su postojali oštri sukobi u predgrađima Pariza). Ona omogućuje da se brani kretanje ljudima i automobilima, kao i njihov boravak na određenim mestima; da se brani pristup u ustanovu licima koja mogu na bilo koji način da zasmetaju radu javnih vlasti; da se zabrani napuštanje mesta boravka svakome čiji postupci mogu da budu opasni za društveni poredak; da se privremeno zatvore mesta u kojima se ljudi okupljaju; da se preduzimaju mere kontrole medija i sl.

* * * * *

Ali stvar se nije ograničila na jednostavno uvođenje vanredne situacije. 20.novembra je vanredna situacija produžena na trajanje od 3 meseca, i to na predlog Predsednika, datog preko specijalnog zakona u koji su, osim toga, unete još neke važne promene u dotadašnji zakon o vanrednoj situaciji iz 1955.g. Novi zakon je proširio primenu do tada važećeg zakona i izvršnoj vlasti omogućio dopunske vanredna ovlašćenja koja se mogu koristiti u borbi protiv terorizma. Prošireni režim kućnog pritvora koji će važiti ne samo za one čiji rad predstavlja pretnju, već i za svakoga „u odnosu na koga postoje ozbiljni razlozi da se zaključi da njegovo ponašanje predstavlja pretnju po bezbednost i javni poredak“ (koji su to razlozi – nije objašnjeno). Režim pojedinačnih kućnih pretresa može da se vrši i ukoliko ne postoji prethodna saglasnost pravnih instanci, dozvoljava se blokada sajtova interneta i stranica na socijalnim mrežama koji izražavaju podršku terorizmu, kao i raspuštanje organizacija i udruženja koja mogu da predstavljaju pretnju po javni poredak, a pri tom je dozvoljeno i vrlo široko tumačenje upotrebljenog termina „udruženja“.

Šta više, istovremeno je predsednik Oland izjavio da je neophodno da se menja i Ustav, jer su članovi 16 i 36 zastareli, obzirom da u njima nije predviđena vanredna situacija. Zbog toga on predlaže „projekat zakona o zaštiti Nacije“ koji je premijer podneo u decembru mesecu, a kojim se dodaje u član 36 (koji govori o uvođenju opsadnog stanja pomoću dekreta), dodatak o vanrednoj situaciji (36.1) i menja član 34 tako što predviđa oduzimanje državljanstva Francuzima koji su osuđeni zbog terorizma.

Šta je suština? Radi se o tome da se opsadno stanje uvodi kada postoje ozbiljna kriza, rat ili oružani ustanak i ono dozvoljava predaju civilne vlasti sa policije armiji i formiranje vojnih uprava. Ustav sadrži i član 16 koji dozvoljava predsedniku da ukoliko se institucija Republike, nezavisnost nacije, celina njene teritorije ili izvršavanje njenih međunarodnih obaveza nađu pred ozbiljnom i neposrednom pretnjom, a normalno funkcionisanje ustavnih organa javne vlasti bude prekinuto. Ona je korišćena samo u vreme predsednika de Gola u vreme rata u Alžiru u toku „pobune generala“ od aprila do septembra 1961.godine.

Predsednik Oland žali što ti članovi nisu korišćeni u situaciji do koje je došlo kao rezultat novembarske terorističke akcije koju je on nazvao „ratni terorizam“ . Zato je zaključio da je moguće da se radi borbe protiv terorizma uvede i pojam „krizni civilni režim“ (koji znači vanrednu situaciju) i da ga ubaci u Ustav. U stvari, takav režim označava nekakvu političku mutaciju jer se obično vanredne situacije uvode privremeno, a ukoliko se zavede „krizni režim“, on postaje deo svakodnevnog života. I u tom slučaju novi prerogativi više ne mogu da se smatraju za vanredne mere, jer će postati deo režima koji uvodi Ustav.

Taj nacrt Zakona je tesno povezan i sa zakonom od 20.novembra, i sa zakonom o reformi penitercijarnog sistema koji je u pripremi, a koji „jača borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala“ , koji je objavljen 3.juna 2016.g. On normira one procese koji se mogu koristiti u vanrednim situacijama: noćno zadržavanje, režim kućnog pritvora i sl. Sva tri dokumenta predstavljaju celinu i umereni su ka utvrđivanju vanrednog stanja u stalno.

Tu postoji važan aspekt. U toku rata u Alžiru uvođenje vanrednog stanja je ratifikovano zakonom 1955.g. omogućilo je francuskoj vladi da ne objavljuje opsadno stanje i da ustanike smatra ne kao borce, već kao teroriste, odnosno prestupnike. Sada, naprotiv, zločinački postupci koji spadaju u krivično pravosuđe, treba da se razmatraju kao postupak u ratu, odnosno da pripadaju vojnom pravosuđu. Takav prilaz je omogućen događajima od septembra 2001.godine, kao i „objavljivanjem rata protiv terorizma“ koji je izbrisao granicu između terorističke akcije i ratnog dela. Zato je Fransua Oland i iskoristio pojam „ratni terorizam“ pošto ga je nazvao novim oblikom rata, i kao odgovor počeo da insistira na „kriznom civilnom režimu“. Odnosno, dolazi do brisanja razlika između zločina i rata, između kriminalaca i neprijatelja, između unutrašnjeg i spoljnog postupka, a sve to omogućuje da se narod ubacuje u međunarodni oblik organizacije vlasti.

Ali pošto rat protiv terorizma nije ograničen u vremenu, onda i „civilni krizni režim“ može da se zadrži vrlo dugo. Ustav stiče funkciju krivičnog prava, a krivično pravo postaje ustavno, što znači gaženje Ustava kao takvog. Policijski aparat će imati razvezane ruke jer će za njega biti nadležan samo administrativni sud koji ne poseduje ni snagu, ni vlast za vršenje takvog nadzora.

Kako su naveli kritičari nacrta zakona, on nanosi ozbiljan udarac samom Ustavu, zato što ne potvrđuje, već briše prava građana i postaje izraz samovolje izvršne vlasti. Kao rezultat – demontira se pravna država, jer propisi i normativi neće biti stalni, već će se menjati u zavisnosti od subjektivne procene situacije. Odnosno, konstitucionalizacija vanrednog stanja će značiti ozakonjenje demontaže pravne države i pretvaranje policijskog aparata u onovu državne mašinerije.

Istovremeno je to i odricanje od nacionalnog suvereniteta zato što proizilazi da unutrašnja politika postaje zavisna od „međunarodne borbe sa terorizmom“ i od vlasti SAD koje u uslovima evroatlantske integracije sve više utiču na zakonodavstvo zemalja EU i izuzetno su zainteresovane za formiranje „evropskog FBI“.

Poimanje ozbiljnosti tih poledica je nateralo opoziciju da istupi sa ozbiljnom kritikom nacrta zakona, zbog čega je Predsednik 30.marta 2016.g. prekinuo debate o reformi Ustava.

Međutim, kao revanš francuska vlada je uspela da pobedi na susednom frontu: posle martovskih terorističkih akcija u Belgiji i kao rezultat strastvenog objašnjenja Manuela Valsa, Evropski parlament je najzad izglasao formiranje jedinstvenog registra PNR, o kome se diskusija vodila 5 godina. To se dogodilo 14.aprila kao posledica intenzivne antiterorističke informativne kampanje, koja je jednostavno ignorisala činjenicu da ne postoji jedinstveno evropsko zakonodavstvo o zaštiti ličnih podataka.

Neki poslanici su sistem PNR nazvali početkom policijske države koja vrši masovno uhođenje stanovništva. Oni su naveli da i kod pariskih, i kod belgijskih terorističkih akcija, potpuna dostupnost kretanju putnika ne bi pokazala ništa, jer su oni koji su izvršili te akcije bili poznati policiji odranije tajnim službama, te je problem u pitanju zašto dostupne informacije nisu iskorišćene u potpunosti.

Međutim, ti su glasovi ućutkani, i u Evropi je počela da se vodi nova aktivna kampanja za što brže uvođenje evropske policije, „evropskog FBI“ i „evropske CIA“.

* * * * *

U februaru su francuske vlasti produžile vanredno stanje do 2.maja, a zatim do 2. jula. I bez obzira što je to objašnjavano interesima bezbednosti uoči svetskog šampionata u fudbalu koji je u junu održan u Marselju, u stvarnosti je pažnja vladajuće klase bila usredsređena na socijalne proteste koji su došli do kritičnog nivoa, a bili su izazvani ekonomskim problemima. Nezaposlenost je došla do cifre od 3,6 miliona ljudi, a to je rekordni pokazatelj u poslednjih 15 godina. Predsednik je priznao da se najzad, „u uslovima mirnog nereda“, francuska ekonomija i socijalna sfera nalaze u stanju vanredne situacije i da „posle bezbednosti francuskih stanovnika najznačajnije pitanje predstavlja zaposlenost“.

Ali nije socijalni položaj ono što uznemirava vladajuću klasu, već njihova nekonkurentnost na globalnom tržištu rada u uslovima robotizacije proizvodnje. Kako je izjavio Oland, obzirom da „ceo svet preživljava gigantske promene, čiju veličinu moraju svi da shvate“ neophodno je da se „promeni shvatanje našeg ekonomskog i socijalnog modela“. Radi se o prilagođenosti novoj etapi revolucionarne reforme rada u interesu nove – „digitalne“ – klase.

Glavno sredstvo za rešenje problema postala je revolucionarna reforma rada koju je faktički diktirao Brisel, i koja udara po samoj osnovi „socijalne države“ – po Kodeksu rada u kome se vrlo strogo reglamentiraju radni odnosi u Francuskoj. Prema njemu – država se sklanja iz procesa pregovora, prava sindikata i radničkih saveta se ograničavaju, a umesto strogih paragrafa koji postoje u nacionalnom kodeksu rada, gazde i radni kolektivi moga da prave individualne, elastičnije sporazume. Trajanje radnog dana se povećava na najviše 10 sati, ali svako preduzeće može da traži i 12 sati; radna nedelja može da se smatra i sa 48 sati, ali u nekim slučajevima i sa 60, uz saglasnost kolektiva i administracije; skraćuje se doplata za prekovremeni rad sa 25% na 10% od plate; spisku zakonskih razloga za izbacivanje sa posla dodati su „značajni finansijski gubici kompanije“ i „reorganizacija zbog očuvanja konkurentnosti“. Na taj način, projekat zakona određuje prioritet sporazuma između strana nad opštenacionalnim pravnim normama. U stvari, radi se o francuskom analogu neoliberalnih reformi Tačerove i Regana.

Protiv reformi se izjasnilo 70% Francuza koji su je ocenili kao kraj socijalne države. Na poziv sindikata su počele masovne demonstracije i protestne akcije koje su ujedinile stotine hiljada ljudi. Aktivni protesti su trajali tri meseca, bili su praćeni sukobima sa policijom koja je koristila suzavac kako bi rasterala demonstrante.

Režim vanredne situacije je vlastima omogućio da uvode zabrane demonstracija i koriste mere koje ometaju organizovanija okupljanja. Jer u uslovima stalnog pritiska od nailaska opasnosti svaki socijalni protest vlasti mogu da proglase za terorizam. I ma koliko ministar unutrašnjih poslova pokušavao da „pomiri pravo na demonstraciju sa zaštitom Francuza od neizbežne opasnosti koju predstavlja teroristička pretnja“ stvarnost je ispala sasvim drugačija.

Pravi smisao vladine politike je više puta ispoljavala direktorka Sindikata magistrature Loren Blison. U jednoj od svojih izjava je rekla da je „vanredna situacija iskorišćena u uslovima koji su za demokratski sistem nelegitimni“, i podvukla da preterana ovlašćenja administrativnih vlasti predstavljaju snažan instrument, međutim koja nisu usmerena na borbu protiv terorizma, već se koriste protiv učesnika političke opozicije radi zabrane socijalnih protesta i gušenja diskusija. „Od samog početka smo upozoravali da vanredno stanje ne donosi korist u borbi protiv terorizma, ali je zato prepuno zloupotreba“.

Vlada je potpuno ignorisala činjenicu da narod ne prihvata novi zakon, a kada je postalo jasno da većina poslanika neće podržati projekat zakona, krenulo se na forsirano vršenje reformi: doneta je odluka da se pribegne paragrafu 49.3 Ustava koji je retko korišćen, a koji omogućuje vladi da zakone sprovodi bez glasanja u Parlamentu.

* * * * *

Tako se, pripremajući se za korenito lomljenje socijalnog poretka, francuska vlast iz temelja osigurala time što je pojačala policijsku kontrolu. A što se tiče borbe protiv terorizma, glavno breme leži na tajnim službama, a one su pokazale potpunu sistemsku nemoć. Kako su priznali šefovi unutrašnje i spoljne obaveštajne službe Francuske, terorističke akcije iz 2015. su označile „globalni poraz obaveštajnosti“, što je teško u uslovima kada se protiv Francuza, po priznanju njenog premijera, vodi „rat koji ne sme da se izgubi“. Boreći se za formiranje „evropske FBR“, francuske vlasti zbog nečega nisu obezbedile potreban nivo usaglašenosti rada nacionalnih tajnih službi.

Kako bi se istražile mere borbe protiv terorizma koje je država donela 7.januara 2015. formirana je posebna parlamentska komisija na čelu sa Žoržom Fenekom koja je 5.jula predala zaključak, vrlo kritički pisan.

Ispoljen je potpuni nedostatak koordinacije delovanja 6 tajnih službi i 6 obaveštajnih odeljenja iz različitih ministarstava. To je dovelo do toga da informacija koju bi posedovale sve tajne službe nije korišćena. Skoro svi teroristi koji su pripremali napade su u ovoj ili onoj meri bili poznati francuskim pravosudnim organima i tajnim službama, ali prema njima nije bio obezbeđen odgovarajući nadzor od strane obaveštajne službe. Konkretno, jednog od dvojice braće Kuaši, koji su pucali po redakciji Charlie Hebdo-a, Glavna uprava za unutrašnju bezbednost MUP-a DGSI je dugo pratila, da bi 6 meseci pre izvršenja terorističke akcije, prekinula njihovo nadgledanje. Takođe, jedan od glavnih organizatora teorističke akcije je u automobilu, pošto su obavljene carinske formalnosti, prešao francusko-belgijsku granicu, a samo jedan sat posle njegovog prelaska, belgijske tajne službe su predale podatke o saučesnicima u akciji. Isto tako, zašto Belgijanci nisu upozorili grčke vlasti da je glavni organizator terorističkih akcija 13.11 2015. A.Abdul bio član terorističke grupe Vervje koja je pripremala terorističke akcije u Briselu, mada je on trebalo da bude uhapšen u Grčkoj u januaru 2015.g.

Takođe je konstatovano da ministar unutrašnjih poslova nije 13.novembra naredio da se iskoristi Udarna grupa nacionalne policije (FIPN) zbog čega ta, jedna od elitnih jedinica koja je obučena da se bori protiv napada terorista, nije iskorišćena, a duga jedinica (RAID) je, prilikom napada, odigrala samo pomoćnu ulogu.

Ispoljili su se i ozbiljni nedostaci u radu obaveštajaca, koji su bili potčinjeni ministarstvu pravde i koji su pratili potencijalne teroriste po zatvorima. Kako je izjavio Fenek, ministar pravde Žan-Žak Urvoas je ispričao članovima komisije da nije dobio ni jedno saopštenje od svojih obaveštajaca (380 ljudi) i da zatvorski obaveštajni sistem nije u radnom stanju.

Konstatovana je i izuzetno slaba koordinacija među evropskim obaveštajnim službama. Ispostavilo se da, na primer, ni jedan od odgovornih oficira izraelske, grčke, turske ili američke tajne službe nije mogao da kaže ime svog francuskog kolege koji je bio odgovoran za antiteroristički rad.

Komisija je zaključila da je neophodno da se formira zajednička komanda kada se radi o vršenju operacija na odbijanju terorističkih napada i udruženje od tri elitne jedinice za specijalnu namenu. Neophodno je i da se formira zajednička baza podataka, u kojoj će biti potencijalni teroristi koji su poznati francuskim tajnim službama, žandarmeriji i policiji, a koji su danas podeljeni po različitim kriminalnim bazama sa ukupno 400 hiljada ljudi.

Najzad, predloženo je da se ceo sistem obaveštajnog sektora reformiše – od najnižeg, do najvišeg. U okviru ministarstva unutrašnjih poslova da se spajanjem dve obaveštajne službe – policijske i one koja je pod žandarmerijom – formira Generalna uprava teritorijalne obaveštajne službe i jedinstvena služba za koordinaciju svih antiterorističkih jedinica ministarstva unutrašnjih poslova koja je za rad odgovorna neposredno ministru unutrašnjih poslova. Poslanici su preporučili i da se formira Nacionalna agencija za borbu protiv terorizma, koja će odgovarati lično premijeru ili predsedniku države, a koja će posedovati opštu bazu podataka. Za uzor je uzet američki Nacionalni antiteroristički centar sa njegovim sistemom podataka. Takođe, bilo je preporučeno da se formira dužnost nacionalnog direktora obaveštajne službe sa pravom za budžetsku arbitažu među različitim službama.

Ukupno je dato 39 predloga. Ali, kako je docnije izjavio Fenek, njega vlada nije čula, i njegove preporuke nisu iskorišćene. Konkretno, ministar unutrašnjih poslova je odbacio predlog o formiranju Nacionalne agencije za borbu protiv terorizma.

* * * * *

Sve to je prethodilo krvavim događajima u Nici 14.jula, koje niko nije mogao da spreči, bez obzira na oštre mere kontrole od strane državnih i lokalnih vlasti i usredsređivanje u gradu odgovarajućih snaga koje se brinu za sprovođenje pravnog sistema (naknadno je povučeno 64. zaposlenih u nacionalnoj policiji, 42 agenta municipalne policije, 20 boraca operacije Sentinelle). Šta više, grad se smatra za jedan od najsavremenije opremljenih sa gledišta obezbeđenja savremenim sigurnosnim tehnologijama, zbog čega su uzeti i konsultanti izraelskih tajnih službi, o čemu je, posle tragedije, pričao pukovnik Cahala iz Odbrambene armije Izraela. Pomoćnik gradonačelnika za bezbednost se nešto pre samog događaja hvalio: „Uz naše kamere, odnosno 1 kamera na 343 stanovnika, dok je istovremeno u Parizu 1 kamera na 1532, ja sam skoro siguran da kada bi Pariz imao istu mrežu kao mi, braća Kuaši ne bi mogla da prođu ni kroz tri raskrsnice, a već bi bili neutralisani i uhapšeni“.

Odmah posle tragedije francuski novinari su skrenuli pažnju na neka poklapanja i činjenice, koji mogu da posluže kao povod za konspirološku verziju. Tako, do tragedije je došlo uveče onog dana kada je predsednik Oland izjavio da posle 26. jula neće produžavati režim vanrednog stanja. Sledećeg dana je u svom saopštenju naciji, pošto je ono što se dogodilo nazvao terorističkom akcijom, izgovorio da će vanredno stanje biti produženo za još tri meseca. Ispostavilo se dalje da, mada su pravosudni organi bili spremni za moguću terorističku akciju, na ulazu u pešačku zonu Engleske obale gde je došlo do nje, nije bilo ni jednog predstavnika policije. Predsednik regionalnog saveta Nice i gradonačelnik grada su požurili da vladu okrive za nemar.

Bilo je novinara posebno zajedljivih, koji su čak objavili da je „nezavisni novinar“ (kako ga je predstavio kanal Europe 1) koji je snimio video o prvim trenucima kretanja kamiona po obali, a koji je postavljen na internet – nemački glumac Rihard Gutjar, oženjen izraelčankom Ejnat Vilf. A ona je radila u vojnoj obaveštajnoj službi Izraela (u AMAN-u), u njenom delu 8200 (elektronska obaveštajna služba), bila je savetnik Šimona Peresa, bila je poslanik u Knesetu i član komiteta za inostrane poslove i komiteta za odbranu i za obrazovanje.

Ma kako bilo, i kako god se te činjenice objašnjavale, najvažnije je da je dalji razvoj događaja išao po proverenoj šemi. Odmah čim je ISIL preuzeo odgovornost za terorističku akciju u Nici, vlasti su pozvale francusko društvo na mobilizaciju, detaljišući temu opasnosti od terorizma. Oštriji od svih se pokazao Manuel Vals, koji je u svom intervjuu u „Nedeljnim novinama“ od 17. jula ponovo podsetio Francuze da je „došlo do smene epoha“ i da je „terorizam za dugački period postao deo njihovog svakodnevnog života“. A zatim je dodao: „Neki neodgovorni političari govore da je taj napad bilo moguće izbeći. Ali nulti rizik ne postoji. A da se kaže obrnuto – značilo bi da se Francuzi lažu… Uvek sam govorio istinu o terorizmu: protiv nas se vodi rat, biće i novih napada. O tome je teško da se govori, ali će se oduzimati i drugi životi. I to će dugo trajati“.

Vals je o tome govorio i ranije, ali njegove reči koje su izgovorene posle masovnih ubistava su imale za cilj da opravdaju nove mere, usmerene na militarizaciju svesti i jačanje policijske kontrole, koje je odmah usledilo.

Jedna od prvih mera je bila odluka predsednika Olanda da se pozove 15 hiljada rezervista armije, žandarmerije i policije koji mogu da postanu baza Nacionalne garde i koji će biti korišćeni za obezbeđenje letnjih masovnih događaja u Francuskoj. Odluka o mobilizaciji rezervista je doneta zato što u ministarstvu unutrašnjih poslova i ministarstvu odbrane više nema slobodnih resursa. Sada bezbednost Francuza obezbeđuje 100 hiljada pripadnika snaga moći (53 hiljade policajaca, 36 hiljada žandara i 10 hiljada vojnika).

Tema terorizma se našla u centru kritike i na sastanku ministara inostranih poslova članica EU, koji je održan 18.jula u Briselu, na kome je prvi put otkako postoje takvi sastanci, njemu prisustvovao i državni sekretar SAD – DŽ.Keri, koji je sa Evropljanima prodiskutovao o njihovom aktivnijem učestvovanju u konfliktu na Bliskom Istoku. Svoj doprinos tom sastanku je dao i Izrael gde je održana konferencija o obaveštajnom radu, kojoj je prisustvovao koordinator EU za sajber-bezbednost, a na kojoj su razmatrane tehnologije obaveštajnog rada preko informativnih sistema kao najvažnijih u borbi protiv terorizma.

A 21.jula je francuski parlament izglasao zakon koji produžuje vanredno stanje u zemlji, sada već na 6 meseci – do 26.januara 2017.godine, i kojim se takođe predviđaju nove antiterorističke mere. To glasanje je rezultat kompromisa radikalnijih zahteva predstavnika desničara da se „promeni pravo“ i krajnje uzdržane pozicije levičara koji smatraju da je to nov udarac na pravnu državu. U vezi s tim predsednik je požurio da ubedi da „te mere ni na koji način ne doprinose sumnji u pravnu državu“.

I tog istog dana je nekako sasvim tiho i neprimetno u parlamentu odlučeno glavno pitanje: najzad je donet Zakon o radu. U toku svog kratkog izlaganja u polupraznoj sali predsednik Skupštine Klod Bartolon je konstatovao da ni posle trećeg, i poslednji put korišćenog člana 49.3 Ustava, koji mu je omogućio da se nacrt zakona pretvori u važeći zakon bez glasanja, nije došlo ni do kakvog suprotstavljanja.

* * * * *

Danas predstavnici desničarskih snaga neuspeh politike osiguranja zemlje objašnjavaju time, da su snage moći iscrpljene socijalnim kretanjima. Ali to znači samo da i u uslovima „pretnje civilizaciji“ od strane islamskog terorizma tokom poslednjih meseci za vladu je prioritetna bila mobilizacija represivnog aparata za podrivanje svih oblika borbe protiv liberalističke politike. Značajne snage i sredstva koje su bile usmerene na gušenje pokreta protiv Zakona o radu, pokazuju pravog protivnika liberalne vladajuće klase. U stvarnosti – masovna ubistva, malo utičući na konkretno uređenje, samo pravdaju jačanje kontrole i ozakonjuju represije protiv svega što dovodi u sumnju nepravedne principe, oslonce onog društva koje proizvodi te masovne zločine.

Izvor: Fond Strateške Kulture