Евроазијска осовина развоја за 21 век

То да се либерални Запад налази у стању системске кризе по свим шавовима очигледно је чак и лаицима. Покушаји да се изгради једнополарни светски поредак по моделу САД и светских олигарха доживели су свој крах. Либерална идеологија се показала слабом, она се активно замењује идеологијом фашизма, посебно у вањској политици, у односу према земљама које поседују стратешки потенцијал (енергетски, комуникацијски, битни региони). Такве земље се просто уништавају, њихов развој се кочи. Економски модел Запада, наметнут читавом човечанству, не излази из кризе: изазива ратове, револуције, преврате, пораст наоружања. О духовно-природној страни западне цивилизације нема говора – ту ништа природно није остало: истополни бракови, насилно одвајање деце од родитеља, рушење традиционалне породице. Архетип западног човека који се формира неспојив је са законима околине и нема будућност. И смисао живота је изопачен до крајњих граница: лака зарада, похлепа, богатство по сваку цену, разврат, насиље, расизам. Управо је Запад уништио систем међународне безбедности настао после Другог светског рата заменивши „силу права” – „правом силе”.

Стога постаје очигледно да западноцентрични светски поредак није само бесперспективан него је и опасан за читаво човечанство. А Запад је баш такав био увек, почевши од Римске империје. Ако пажљиво и непристрасно завиримо у историју, може се видети бесмислени светски рат, који је започео „цивилизовани” Запад. Заузимање територија других народа од римских легионара, покушај Александра Македонског да покори читав свет, крсташки походи, заузимање колонија, уништавање не само народа него и читавих цивилизација. Врхунац злочина Запада против човечанства постали су официјелно признати Први и Други светски рат.

Западна цивилизација је смртно опасна за човечанство. Чак и данас. Одговор на питање „зашто” крије се у основама геополитике, у њеном фундаменталном закону вечне опозиције – цивилизације копна и цивилизације мора. Море је увек надирало на копно, тежило да откине комаде територије; да ослаби и рашчлани континенталне просторе, да их стави под своју контролу. Енглеска, а затим и САД гледали су, и сада гледају, на континенталне народе, као што пирати посматрају обалу. Као на плен и никако другачије. Овладавши Европом, они су је претворили у своју колонију партнера, увлачећи је у своје пиратске операције. Запад је данас скуп (целина) моћи државног апарата власти светског финасијског капитала, надмоћног војног потенцијала, 70 одсто светских СМИ (средстава информисања) плус тајне стратегије и мрежа негативних структура и штабова.

Скупа с тим, проводећи ранију политику агресије и насиља, САД, Европа и Израел примењују нове типове рата, чији су садржај геополитичке операције, које у себи не само да имају војна деловања него и читав списак „либерално-демократских” средстава. Међурим, стари циљеви су остали: светско господарење, уништавање непокорних, смањење броја становништва планете, геноцид према свом и другим народима. Не видим посебне разлике између данашњих лидера земаља Запада и њиховог претходника Хитлера. Данашњи чине геноцид над човечанством не под маском љутог Фирера, него показујући се као присталице демократије и толеранције. Аријевска раса је замијењена такозваним „богомданим” друштвом.

Центар копна је Евроазија, а њено језгро је Русија, без чије контроле је немогуће контролисати Евроазију и, природно, светски простор. Управо стога наша земља је током векова главни објекат за Запад.

После распада СССР, Евроазија као и читав континентални свет, налази се у стању позиционе одбране. Али почетком 21. века копно прелази у противнапад. Улогу Совјетског Савеза и првог ешалона сада игра Кина. Важни процеси се виде у светској друштвеној свести. Елите незападног (континенталног) света се ослобађају дикататуре погледа на свет од стране САД и почињу да мисле у категоријама националног, цивилизованог, општепланетарног. Рађа се осећање политичке слободе од америчког диктата.

Истопиле су се наде у глобално управљење свим земаљским процесима и стабилношћу у светском финансијско-економском систему од стане „седморке”, „осморке” и „двадесеторке”. „Двадесеторка” се претворила у кризни штаб за спас економије засноване на долару, у извршну струкуру транснациналног финансијског капитала. „Осморка” покушава да реши круг глобалних проблема, али, као правило, сва решења су у корист САД. Уз то обе ове институције немају међународну легитимитет. Оне су имале задатак да не дозволе дисбаланс у развоју нових (источне земље) и старих (западне земље) економија, то јест да зауставе развој Истока. Али тај задатак, такође, није решен. Новонастали валутни простори формирају код незападних елита и народа још један степен слободе у избору своје будућности.

То разуме морски Запад, који губи позиције и боји се стварања контитента сличног СССР са социјалистичким системом. И спреман је у лику англосаксонске елите и олигархијског јата да учини било шта, све до новог светског рата. Запад све чешће прибегава оружаном насиљу против других земаља, оживљава национал-фашизам, прибегава ресурсној и финасијској експропирацији. То се показало и на примеру кризе у кипарским банкама. У исто време, Исток демонстрира не само пораст економије него и снажну динамику стваралачког развоја личности, друштва, државе. Западне земље губе поглед у будућност, немају перспективне стратегије. Оне се само сујетно осврћу около. Формира се глобални дисбаланс развоја по оси (осовини) Запад-Исток. Дисбаланс у развоју битно је појачао позиције шпекулативног капитала, што, са своје стране, још више заоштрава општу светску ситуацију у економији и систему међународне безбедности.

Тражење новог модела за управљање светским процесима

Одговор на питање „шта чинити” је очигледан: изаћи из процеса глобализације на амерички начин и градити нови свет – стабилнији, праведнији и безбеднији. Свет који неће бити заснован на западним „вредностима”, јер су оне себе потпуно дискредитовале у историјском процесу. И не на вредностима номадских народа, који су, према Данилевском, извели свој рушилачки подвиг и – нестали. И почеци таквог света читају се у конструкцијама које се рађају на Истоку. Евроазијски савез, ШОС, БРИКС.

Прво о БРИКС

Светски и руски коментатори, анализирајући самит ове групе земаља у Дурбану 2013. године акценат стављају на финсијско-економски део разматраних питања и прихваћених решења: развојне банке, резервног (антикризног) фонда, банке, међународних рачуна БРИКС за узајамне рачуне у националним валутама. И на том плану је либерал-чубајсима опљачкана Русија, са својом разрушеном економијом, науком и образовањем, на фону динамичног развоја моћних економија Кине, Индије и Бразила изгледа тегобно. Али БРИКС није ни „осморка” ни „десеторка” – то је њихова алтернатива и алтернатива западноцентричном свијету. Фонд и банка групе БРИКС су алтернатива ММФ и Светској банци. Али то је само материјална основа новог светског значења. Група БРИКС се већ показала као политичка организација. Упозорење Западу на ситуацију у Сирији, које су упутили лидери пет земаља групе, је скромни геополитички корак према новом моделу глобалне безбедности. Владимир Путин је на самиту БРИКС у Дурбану изјавио да је неопходно групи БРИКС дати „дати кључну улогу у вишеполарном свету”. Значи, преуредити свет. А то није само економија. Али главно тек следи: враћање свету смисла живота и духовно-природних вредности, вредности изопачених од стране западне цивилизације. Пекинг већ предлаже своје вредности за човечанство и о томе се говорило на октобарском пленуму ЦК КПК 2012.

И заиста, кинеска цивилизација поседује велику културу, то је најстарија од сачуваних цивилизација на Земљи. Човечанство у великој мери користи кинеске вриедности. Али специфичности кинеског језика и кинеске културе чине да се оне тешко разумеју од других народа – кинескоцентрично виђење света (у првој етапи) неће бити схваћено у Индији, исламским земљама и другим цивилизацијама. Природно, и Кина ће тешко схватити вредносну културу Индије или ислама. Али руску културу, руске духовно-природне вредности, руско поимање света, сви незападни народи, према томе и кинески, прихватају као нешто блиско, рођено, своје. Арију Ленског из опере П. И. Чајковског „Евгеније Оњегин” у извођењу јужноафричких певача сви шефови земаља БРИКС у Дурбану поздравили су бурним аплаузом. У мају 2013. године патријарх московски и целе Русије Кирил учинио је прву патријаршијску посету Кини. Пажња која му је била указана од руководства и друштва дозвољава да се изведе закључак о признавању православно-словенских светиња, о њиховој прихватљивости за источне народе. И то је геополитички потенцијал Русије, кога допуњавају војни и просторно-ресурсни потенцијал и огромни потенцијал читавог православног света.

Али данашња Русија никако да изађе накрај са својом улогом у светском простору. Она делује крајње неодлучно и увек са освртањем на САД и светски олигархат. Ствара се ситуација „цицванг”: Запад више не може да управља светским процесима, Незапад није спреман због непостојања јасног цивилизацијског лидера и јасне стратегије остваривања новог светског поретка.

Геополитички пројекат Русије и безбедност Евроазије

Излазак из постојеће ситуације може бити руски пројекат геополитичке „матрјошке”, који у себи садржи четири паралелна субпројекта. У пројекту се поставља теза да Русија може изаћи из баруштине „дивљег капитализма”, мењајући себе, околину и преуређујући читав свет.

Дакле, субпројекти.

Први – обнављање цивилизацијске суштине саме Русије на нивоу напуштања садашњег прозападног курса и дубоке модернизације свих видова живота државе и друштва на основи руско-евроазијске културе и система духовно-природних вредности. (Патријарх Кирил: „Свака модернизација мора укључити природно мерење – иначе неће успети”);

Други – убрзано формирање Евроазијског савеза, које обједињује у оквире јединственог пројекта културно-цивилизацијски, научно-технолошки (иновацијски), образовни, економски и простор ЗНД (и, могуће, Монголије);

Трећи – трансформација ШОС у пунокрвни Евроазијски савез (савез континенталних цивилизација ЕАС), чију основу чине: Евроазијски савез на челу са Русијом (евроазијска цивилизација која се базира на православно-словенској и исламо-татаро-монголској цивилизацијској матрици); Кина (конфучијанистичко-будистичка цивилизација); Индија (индуска цивилизација) Иран, Пакистан и касније Авганистан (могуће Сирија, Турска) чине основу исламских чланица Савеза;

Четврти – развој групе БРИКС до формата Савеза независних цивилизација и иницијација стварања међуцивилизацијске заједнице у саставу цивилизација и народа који се не слажу са светским поретком „златне милијарде”.

Услови за такав геополитички пројекат Русије одавно су сазрели. Владимир Путин је крајем 2011. године предочио идеју формирања Евроазијског савеза, што је било адресирано на земље ЗНД, и то не свих. У новинама „Известија” од 3. октобра 2011. године објављен је програмски чланак будућег председника РФ Владимира Путина Нови интеграциони пројекат за Евроазију – будућност која се рађа сада. Кључна фраза чланка гласи: „Уверен сам да су стварање Евроазијског савеза и ефективна интеграција пут који ће дозволити његовим учесницима да заузму достојно место у сложеном свету 21. вијека. Само заједно наше земље су способне да уђу међу лидере глобалног раста и прогреса, да постигну успех и процват (благостање).“

Шта се види из те фразе?

Фраза „само заједно наше земље су способне” фактички искључује све остале варијанте. Председник Белорусије А. Лукашенко одмах се огласио изјавивши у „Извјестијама” 17. октобра 2011. да је таква интеграција, „била, јест и биће природан пут развоја”. Такође, без алтернативе. Председник Казахстана Н. Назарбајев (први и главни иницијатор Евроазијског савеза) објавио је 25. октобра у истим нованама под интригантним, али јаким насловом: Евроазијски савез: од идеје до историје будућности следеће: „Ми смо сведоци рађања нове евроазијске заједнице нација, која има не само богато искуство заједничке прошлости него и недељиву заједничку историју будућности”. Учитавајући наведено, може се константовати: лидери Русије, Бјелорусије и Казахстана, мада не наглас, осуђују распад СССР и враћају се историјској потреби да се живи и развија само заједно, у једниственом савезу земаља и народа. Искрено интересовање за Евроазијски савез показали су и Киргистан, Таџикистан и Јерменија. Што се тиче пројекта ШОС, он је већ презрео и треба свој развој. Чини се да је нови председник Кине Си Ђинпинг допутовао у Москву баш због тога.

Главне новине у Кини „Женмин жибао” у чланку од 30. јануара 2012. (аутор Дао Сјуј) константују: „Кина и Русија треба да створе Евро-Азијску алијансу (…) наше земље терају јединствени интереси и зато морају заједно зауставити деловање САД”.

Русија и Кина су јединствене у настојању да се заједнички супроставе плановима Запада, његовој намери да претвори Евроазију у своју дедовину „главну награду за побједника у хладном рату, према З. Бжежинском“.

И у тој ситуацији ШОС и БРИКС иступају као прототип другог пола света, и истовремено као почетак новог модела света. За Русију је то историјска шанса да се избави од спољњег управљања, система који је неприхватљив за њене вредности и стандарде, да стекне независност, да стане на природан пут развоја, а не следећи реформе по туђим рецептима.

Евроазијски вектор развоја као водећи фактор глобалне безбедности

У Декларацији о стварању Шангајске организације сарадњом са циљем њеног образовања проглашава се „стварање новог демократског, праведног, рационалног, политичког и економског међународног поретка“.

То је озбиљна изјава на враћање принципа биполарности по оси Исток–Запад. Управо, према овој фрази, у суштини се признаје да је садашњи (западноцентрични) међународни поредак и недемократичан и неправедан. Потребан је нови поредак створен на принципу баланса целокупне снаге, уздржавања и противтеже. Уместо истополних бракова, слављењем породичне светости и природне љепоте.

Али поставља се питање: ако се ШОС трансформише у савез цивилизација, онда ће за то бити потребно удруживање на бази блискости духовно-вредносних система и националних интереса. Познати руски стручњака за Кину А. Девјатов тврди да је решавање проблема Кине, Русије и замаља централне Азије могуће ако ШОС постане „савез под заклетвом” земаља и народа незападних цивилизација – наследника јединствене државе Џингис-кана. Савез створен (саздан) на нематеријалној основи етике Велике хорде – „пет изнад“: власт изнад својине, служење изнад владавине, заједничко изнад појединачног, праведност изнад закона, духовно изнад материјалног.

Свих тих „пет изнад” у овој или оној мери присутни су у културно-вредносним системима и традицијама незападних цивилизација, пре свега у земљама кандидатима за Евроазијски савез. То је, сматрам, њихова прнципијелна разлика од вредности западних народа. Па и социјализам није више толико неприхватљив за знатан број земаља света: кинеска специфичност социјализма, арапски, афрички, вијетнамски и други социјализми су циљ већине народа планете. Социјализам треба и природа. Најсложеније је Русији да се престроји – социјализам је као идеологија и пракса одбачен и осуђен од власти, која је ушла у дивљи капитализам до ушију. Али ево размишљања једног од чланова Путиновог тима – који је неколико година водио курс о дијалогу цивилзација – В. Јакуљина: „Свет треба да почне консолидацију у ареалу различитом од западне алијансе (…) да почне да прави макете тог процеса тако да други паралелни пол буду Кина, Индија, арапски свет, Русија, ЗНД, Латинска Америка.“

У оквиру Евроазијског и Евро-Азијатског савеза, као прва етапа изградње економског и политичког модела, могуће је формирање интегративног система који у себи обједињује социјализам и државни капитализам – али то је већ ствар стручњака.

Русија може предложити Савезу заједничко освајање и заштиту Арктичког плићака и Северног морског пута, развој региона Сибира и Далеког Истока. Пекинг може да развија тему савеза против агресивног понашања Запада и диктатуре финасијске добити. Новине „Женмин жибао” преко једног научног сарадника Кинеског института савремених међународних односа 15. јануара 2013. Године задаје тему „новог интернационализма” као пута глобалног преуређена света. Ево неколико цитата: „…дошло је време да се заузда трка за добит и направи баланс између материјалних и духовних потреба… Суштина ’новог интернационализма’ је у томе да Кина мора узети на себе велику међународну одговорност… уложити још више напора за очување стабилног светског правног поретка, настојати да усмери развој међународног поретка на праведан и рационалан пут“.

На тај начин постављање новог модела света, света на биполарној основи (Исток–Запад) чини свет безбједнијим уколико се отклања супериорност Запада и враћа принцип баланса снага у светској политици. То ће дозволити да се врати у живот систем међународне безбедности и да се УН да функција „главног чувара мира света”. Савет безбедности УН треба формирати на основу представништава светских цивилизација, искључивим правом вета. Враћа се принцип равноправности држава чланица УН. Принцип немешања у унутрашње ствари суверених држава прераста у „немешање у унутрашње ствари цивилизација и савеза“. Кључни реони света, стратешке комуникације и ресурсни реони престају бити под контролом САД и њених савезника и добијају међународно-цивилизацијски карактер. На регионалном нивоу (Евроазијски регион) такође се ствара баланс снага, компензујући, на примјер, кинеску супериорност „мини савезима”: евроазијски, руско-индијски, прикаспијски итд. Формира се систем корективне безбедности где приоритет неће бити војне мере и сила. Војни напори се концентришу на заједничку неутрализацију претње како према интересима Савеза тако и према сваком од његових чланова. Заједничкој заштити Савеза подлежу животно важне комуникације (Малајски теснац, Јужно кинеско море, Северни морски пут, цевовод ТАПИ и друге), ресурсни реони света добијају заштиту од агресије и инсценираних револуција. На тај начин, ујединивши се прво на принципима постсовјетске државе у оквиру Евроазијског савеза, а, потом, и практично сву Евроазију, и бацивши стреле заједничког стратешког деловања на афрички и латиноамерички континент, а такође и на АТР – „континентални савез” ће постати снажна коалиција светских цивилизација планетарних размера. Управо у таквом геополитичком образовању (Евро-Азијатском савезу) формираће се заједница постсовјетског простора, који се заиста може назвати правим Евроазијским савезом, потпуно одговарајућим евроазијској концепцији 21. вијека.

Снага тог савеза ће се сводити не толико на војну и економску моћ колико на евроазијском цивилизацијском јединству. Истовремено, формирањем ЕАС и група БРИКС ће добити додатни потенцијал развоја пошто ће Русија, Кина и Индија иступити са усаглашеним (позицијама) ставовима. На самиту у јужноафричком Дурбану заложена је материјална основа новог финасијско-економског система. Иако није без тешкоћа, процес напредује. Може се очекивати да ће на следећем самиту БРИКС у Бразилу бити говора о проблемима међународне безбедности, а не само о општепознатом тероризму.

Оснивањем ЕАС и развојем БРИКС, Запад ће, схвативши да није више хегемон и једини диктатор, почети да се понаша суздржаније. И тада ће САД и Европа моћи да се увуку у стварање новог светског поретка – праведнијег и безбеднијег.

Русији предстоји председавање у „двадесеторки” 2013. и „осморки” и БРИКС 2014. године. Тако јој се пружа прилика да изнесе мишљење о свом виђењу свијета 21. века и да предложи свој геополитички пројекат његове градње. Али, пре свега, Русија мора сама да изађе из блата либерално-колонијалног пројекта, да заустави клановско-сировински сепаратизам и пружи снажан пројекат иновационо-технолошком развоју. Земља мора обновити геополитичку мисао елите, инжењерско-космичку свест народа, духовно-природне корене државног апарата, створити нови комплексни систем безбедности.

Али за то потребна је чврста политичка воља. Стаљинска!

Излагање на научном скупу „Евроазијски савез“ – приредила Милана Бабић

Извор: Нови Стандард