Evroazijska osovina razvoja za 21 vek

To da se liberalni Zapad nalazi u stanju sistemske krize po svim šavovima očigledno je čak i laicima. Pokušaji da se izgradi jednopolarni svetski poredak po modelu SAD i svetskih oligarha doživeli su svoj krah. Liberalna ideologija se pokazala slabom, ona se aktivno zamenjuje ideologijom fašizma, posebno u vanjskoj politici, u odnosu prema zemljama koje poseduju strateški potencijal (energetski, komunikacijski, bitni regioni). Takve zemlje se prosto uništavaju, njihov razvoj se koči. Ekonomski model Zapada, nametnut čitavom čovečanstvu, ne izlazi iz krize: izaziva ratove, revolucije, prevrate, porast naoružanja. O duhovno-prirodnoj strani zapadne civilizacije nema govora – tu ništa prirodno nije ostalo: istopolni brakovi, nasilno odvajanje dece od roditelja, rušenje tradicionalne porodice. Arhetip zapadnog čoveka koji se formira nespojiv je sa zakonima okoline i nema budućnost. I smisao života je izopačen do krajnjih granica: laka zarada, pohlepa, bogatstvo po svaku cenu, razvrat, nasilje, rasizam. Upravo je Zapad uništio sistem međunarodne bezbednosti nastao posle Drugog svetskog rata zamenivši „silu prava” – „pravom sile”.

Stoga postaje očigledno da zapadnocentrični svetski poredak nije samo besperspektivan nego je i opasan za čitavo čovečanstvo. A Zapad je baš takav bio uvek, počevši od Rimske imperije. Ako pažljivo i nepristrasno zavirimo u istoriju, može se videti besmisleni svetski rat, koji je započeo „civilizovani” Zapad. Zauzimanje teritorija drugih naroda od rimskih legionara, pokušaj Aleksandra Makedonskog da pokori čitav svet, krstaški pohodi, zauzimanje kolonija, uništavanje ne samo naroda nego i čitavih civilizacija. Vrhunac zločina Zapada protiv čovečanstva postali su oficijelno priznati Prvi i Drugi svetski rat.

Zapadna civilizacija je smrtno opasna za čovečanstvo. Čak i danas. Odgovor na pitanje „zašto” krije se u osnovama geopolitike, u njenom fundamentalnom zakonu večne opozicije – civilizacije kopna i civilizacije mora. More je uvek nadiralo na kopno, težilo da otkine komade teritorije; da oslabi i raščlani kontinentalne prostore, da ih stavi pod svoju kontrolu. Engleska, a zatim i SAD gledali su, i sada gledaju, na kontinentalne narode, kao što pirati posmatraju obalu. Kao na plen i nikako drugačije. Ovladavši Evropom, oni su je pretvorili u svoju koloniju partnera, uvlačeći je u svoje piratske operacije. Zapad je danas skup (celina) moći državnog aparata vlasti svetskog finasijskog kapitala, nadmoćnog vojnog potencijala, 70 odsto svetskih SMI (sredstava informisanja) plus tajne strategije i mreža negativnih struktura i štabova.

Skupa s tim, provodeći raniju politiku agresije i nasilja, SAD, Evropa i Izrael primenjuju nove tipove rata, čiji su sadržaj geopolitičke operacije, koje u sebi ne samo da imaju vojna delovanja nego i čitav spisak „liberalno-demokratskih” sredstava. Međurim, stari ciljevi su ostali: svetsko gospodarenje, uništavanje nepokornih, smanjenje broja stanovništva planete, genocid prema svom i drugim narodima. Ne vidim posebne razlike između današnjih lidera zemalja Zapada i njihovog prethodnika Hitlera. Današnji čine genocid nad čovečanstvom ne pod maskom ljutog Firera, nego pokazujući se kao pristalice demokratije i tolerancije. Arijevska rasa je zamijenjena takozvanim „bogomdanim” društvom.

Centar kopna je Evroazija, a njeno jezgro je Rusija, bez čije kontrole je nemoguće kontrolisati Evroaziju i, prirodno, svetski prostor. Upravo stoga naša zemlja je tokom vekova glavni objekat za Zapad.

Posle raspada SSSR, Evroazija kao i čitav kontinentalni svet, nalazi se u stanju pozicione odbrane. Ali početkom 21. veka kopno prelazi u protivnapad. Ulogu Sovjetskog Saveza i prvog ešalona sada igra Kina. Važni procesi se vide u svetskoj društvenoj svesti. Elite nezapadnog (kontinentalnog) sveta se oslobađaju dikatature pogleda na svet od strane SAD i počinju da misle u kategorijama nacionalnog, civilizovanog, opšteplanetarnog. Rađa se osećanje političke slobode od američkog diktata.

Istopile su se nade u globalno upravljenje svim zemaljskim procesima i stabilnošću u svetskom finansijsko-ekonomskom sistemu od stane „sedmorke”, „osmorke” i „dvadesetorke”. „Dvadesetorka” se pretvorila u krizni štab za spas ekonomije zasnovane na dolaru, u izvršnu strukuru transnacinalnog finansijskog kapitala. „Osmorka” pokušava da reši krug globalnih problema, ali, kao pravilo, sva rešenja su u korist SAD. Uz to obe ove institucije nemaju međunarodnu legitimitet. One su imale zadatak da ne dozvole disbalans u razvoju novih (istočne zemlje) i starih (zapadne zemlje) ekonomija, to jest da zaustave razvoj Istoka. Ali taj zadatak, takođe, nije rešen. Novonastali valutni prostori formiraju kod nezapadnih elita i naroda još jedan stepen slobode u izboru svoje budućnosti.

To razume morski Zapad, koji gubi pozicije i boji se stvaranja kontitenta sličnog SSSR sa socijalističkim sistemom. I spreman je u liku anglosaksonske elite i oligarhijskog jata da učini bilo šta, sve do novog svetskog rata. Zapad sve češće pribegava oružanom nasilju protiv drugih zemalja, oživljava nacional-fašizam, pribegava resursnoj i finasijskoj ekspropiraciji. To se pokazalo i na primeru krize u kiparskim bankama. U isto vreme, Istok demonstrira ne samo porast ekonomije nego i snažnu dinamiku stvaralačkog razvoja ličnosti, društva, države. Zapadne zemlje gube pogled u budućnost, nemaju perspektivne strategije. One se samo sujetno osvrću okolo. Formira se globalni disbalans razvoja po osi (osovini) Zapad-Istok. Disbalans u razvoju bitno je pojačao pozicije špekulativnog kapitala, što, sa svoje strane, još više zaoštrava opštu svetsku situaciju u ekonomiji i sistemu međunarodne bezbednosti.

Traženje novog modela za upravljanje svetskim procesima

Odgovor na pitanje „šta činiti” je očigledan: izaći iz procesa globalizacije na američki način i graditi novi svet – stabilniji, pravedniji i bezbedniji. Svet koji neće biti zasnovan na zapadnim „vrednostima”, jer su one sebe potpuno diskreditovale u istorijskom procesu. I ne na vrednostima nomadskih naroda, koji su, prema Danilevskom, izveli svoj rušilački podvig i – nestali. I počeci takvog sveta čitaju se u konstrukcijama koje se rađaju na Istoku. Evroazijski savez, ŠOS, BRIKS.

Prvo o BRIKS

Svetski i ruski komentatori, analizirajući samit ove grupe zemalja u Durbanu 2013. godine akcenat stavljaju na finsijsko-ekonomski deo razmatranih pitanja i prihvaćenih rešenja: razvojne banke, rezervnog (antikriznog) fonda, banke, međunarodnih računa BRIKS za uzajamne račune u nacionalnim valutama. I na tom planu je liberal-čubajsima opljačkana Rusija, sa svojom razrušenom ekonomijom, naukom i obrazovanjem, na fonu dinamičnog razvoja moćnih ekonomija Kine, Indije i Brazila izgleda tegobno. Ali BRIKS nije ni „osmorka” ni „desetorka” – to je njihova alternativa i alternativa zapadnocentričnom svijetu. Fond i banka grupe BRIKS su alternativa MMF i Svetskoj banci. Ali to je samo materijalna osnova novog svetskog značenja. Grupa BRIKS se već pokazala kao politička organizacija. Upozorenje Zapadu na situaciju u Siriji, koje su uputili lideri pet zemalja grupe, je skromni geopolitički korak prema novom modelu globalne bezbednosti. Vladimir Putin je na samitu BRIKS u Durbanu izjavio da je neophodno grupi BRIKS dati „dati ključnu ulogu u višepolarnom svetu”. Znači, preurediti svet. A to nije samo ekonomija. Ali glavno tek sledi: vraćanje svetu smisla života i duhovno-prirodnih vrednosti, vrednosti izopačenih od strane zapadne civilizacije. Peking već predlaže svoje vrednosti za čovečanstvo i o tome se govorilo na oktobarskom plenumu CK KPK 2012.

I zaista, kineska civilizacija poseduje veliku kulturu, to je najstarija od sačuvanih civilizacija na Zemlji. Čovečanstvo u velikoj meri koristi kineske vriednosti. Ali specifičnosti kineskog jezika i kineske kulture čine da se one teško razumeju od drugih naroda – kineskocentrično viđenje sveta (u prvoj etapi) neće biti shvaćeno u Indiji, islamskim zemljama i drugim civilizacijama. Prirodno, i Kina će teško shvatiti vrednosnu kulturu Indije ili islama. Ali rusku kulturu, ruske duhovno-prirodne vrednosti, rusko poimanje sveta, svi nezapadni narodi, prema tome i kineski, prihvataju kao nešto blisko, rođeno, svoje. Ariju Lenskog iz opere P. I. Čajkovskog „Evgenije Onjegin” u izvođenju južnoafričkih pevača svi šefovi zemalja BRIKS u Durbanu pozdravili su burnim aplauzom. U maju 2013. godine patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril učinio je prvu patrijaršijsku posetu Kini. Pažnja koja mu je bila ukazana od rukovodstva i društva dozvoljava da se izvede zaključak o priznavanju pravoslavno-slovenskih svetinja, o njihovoj prihvatljivosti za istočne narode. I to je geopolitički potencijal Rusije, koga dopunjavaju vojni i prostorno-resursni potencijal i ogromni potencijal čitavog pravoslavnog sveta.

Ali današnja Rusija nikako da izađe nakraj sa svojom ulogom u svetskom prostoru. Ona deluje krajnje neodlučno i uvek sa osvrtanjem na SAD i svetski oligarhat. Stvara se situacija „cicvang”: Zapad više ne može da upravlja svetskim procesima, Nezapad nije spreman zbog nepostojanja jasnog civilizacijskog lidera i jasne strategije ostvarivanja novog svetskog poretka.

Geopolitički projekat Rusije i bezbednost Evroazije

Izlazak iz postojeće situacije može biti ruski projekat geopolitičke „matrjoške”, koji u sebi sadrži četiri paralelna subprojekta. U projektu se postavlja teza da Rusija može izaći iz baruštine „divljeg kapitalizma”, menjajući sebe, okolinu i preuređujući čitav svet.

Dakle, subprojekti.

Prvi – obnavljanje civilizacijske suštine same Rusije na nivou napuštanja sadašnjeg prozapadnog kursa i duboke modernizacije svih vidova života države i društva na osnovi rusko-evroazijske kulture i sistema duhovno-prirodnih vrednosti. (Patrijarh Kiril: „Svaka modernizacija mora uključiti prirodno merenje – inače neće uspeti”);

Drugi – ubrzano formiranje Evroazijskog saveza, koje objedinjuje u okvire jedinstvenog projekta kulturno-civilizacijski, naučno-tehnološki (inovacijski), obrazovni, ekonomski i prostor ZND (i, moguće, Mongolije);

Treći – transformacija ŠOS u punokrvni Evroazijski savez (savez kontinentalnih civilizacija EAS), čiju osnovu čine: Evroazijski savez na čelu sa Rusijom (evroazijska civilizacija koja se bazira na pravoslavno-slovenskoj i islamo-tataro-mongolskoj civilizacijskoj matrici); Kina (konfučijanističko-budistička civilizacija); Indija (induska civilizacija) Iran, Pakistan i kasnije Avganistan (moguće Sirija, Turska) čine osnovu islamskih članica Saveza;

Četvrti – razvoj grupe BRIKS do formata Saveza nezavisnih civilizacija i inicijacija stvaranja međucivilizacijske zajednice u sastavu civilizacija i naroda koji se ne slažu sa svetskim poretkom „zlatne milijarde”.

Uslovi za takav geopolitički projekat Rusije odavno su sazreli. Vladimir Putin je krajem 2011. godine predočio ideju formiranja Evroazijskog saveza, što je bilo adresirano na zemlje ZND, i to ne svih. U novinama „Izvestija” od 3. oktobra 2011. godine objavljen je programski članak budućeg predsednika RF Vladimira Putina Novi integracioni projekat za Evroaziju – budućnost koja se rađa sada. Ključna fraza članka glasi: „Uveren sam da su stvaranje Evroazijskog saveza i efektivna integracija put koji će dozvoliti njegovim učesnicima da zauzmu dostojno mesto u složenom svetu 21. vijeka. Samo zajedno naše zemlje su sposobne da uđu među lidere globalnog rasta i progresa, da postignu uspeh i procvat (blagostanje).“

Šta se vidi iz te fraze?

Fraza „samo zajedno naše zemlje su sposobne” faktički isključuje sve ostale varijante. Predsednik Belorusije A. Lukašenko odmah se oglasio izjavivši u „Izvjestijama” 17. oktobra 2011. da je takva integracija, „bila, jest i biće prirodan put razvoja”. Takođe, bez alternative. Predsednik Kazahstana N. Nazarbajev (prvi i glavni inicijator Evroazijskog saveza) objavio je 25. oktobra u istim novanama pod intrigantnim, ali jakim naslovom: Evroazijski savez: od ideje do istorije budućnosti sledeće: „Mi smo svedoci rađanja nove evroazijske zajednice nacija, koja ima ne samo bogato iskustvo zajedničke prošlosti nego i nedeljivu zajedničku istoriju budućnosti”. Učitavajući navedeno, može se konstantovati: lideri Rusije, Bjelorusije i Kazahstana, mada ne naglas, osuđuju raspad SSSR i vraćaju se istorijskoj potrebi da se živi i razvija samo zajedno, u jednistvenom savezu zemalja i naroda. Iskreno interesovanje za Evroazijski savez pokazali su i Kirgistan, Tadžikistan i Jermenija. Što se tiče projekta ŠOS, on je već prezreo i treba svoj razvoj. Čini se da je novi predsednik Kine Si Đinping doputovao u Moskvu baš zbog toga.

Glavne novine u Kini „Ženmin žibao” u članku od 30. januara 2012. (autor Dao Sjuj) konstantuju: „Kina i Rusija treba da stvore Evro-Azijsku alijansu (…) naše zemlje teraju jedinstveni interesi i zato moraju zajedno zaustaviti delovanje SAD”.

Rusija i Kina su jedinstvene u nastojanju da se zajednički suprostave planovima Zapada, njegovoj nameri da pretvori Evroaziju u svoju dedovinu „glavnu nagradu za pobjednika u hladnom ratu, prema Z. Bžežinskom“.

I u toj situaciji ŠOS i BRIKS istupaju kao prototip drugog pola sveta, i istovremeno kao početak novog modela sveta. Za Rusiju je to istorijska šansa da se izbavi od spoljnjeg upravljanja, sistema koji je neprihvatljiv za njene vrednosti i standarde, da stekne nezavisnost, da stane na prirodan put razvoja, a ne sledeći reforme po tuđim receptima.

Evroazijski vektor razvoja kao vodeći faktor globalne bezbednosti

U Deklaraciji o stvaranju Šangajske organizacije saradnjom sa ciljem njenog obrazovanja proglašava se „stvaranje novog demokratskog, pravednog, racionalnog, političkog i ekonomskog međunarodnog poretka“.

To je ozbiljna izjava na vraćanje principa bipolarnosti po osi Istok–Zapad. Upravo, prema ovoj frazi, u suštini se priznaje da je sadašnji (zapadnocentrični) međunarodni poredak i nedemokratičan i nepravedan. Potreban je novi poredak stvoren na principu balansa celokupne snage, uzdržavanja i protivteže. Umesto istopolnih brakova, slavljenjem porodične svetosti i prirodne ljepote.

Ali postavlja se pitanje: ako se ŠOS transformiše u savez civilizacija, onda će za to biti potrebno udruživanje na bazi bliskosti duhovno-vrednosnih sistema i nacionalnih interesa. Poznati ruski stručnjaka za Kinu A. Devjatov tvrdi da je rešavanje problema Kine, Rusije i zamalja centralne Azije moguće ako ŠOS postane „savez pod zakletvom” zemalja i naroda nezapadnih civilizacija – naslednika jedinstvene države Džingis-kana. Savez stvoren (sazdan) na nematerijalnoj osnovi etike Velike horde – „pet iznad“: vlast iznad svojine, služenje iznad vladavine, zajedničko iznad pojedinačnog, pravednost iznad zakona, duhovno iznad materijalnog.

Svih tih „pet iznad” u ovoj ili onoj meri prisutni su u kulturno-vrednosnim sistemima i tradicijama nezapadnih civilizacija, pre svega u zemljama kandidatima za Evroazijski savez. To je, smatram, njihova prncipijelna razlika od vrednosti zapadnih naroda. Pa i socijalizam nije više toliko neprihvatljiv za znatan broj zemalja sveta: kineska specifičnost socijalizma, arapski, afrički, vijetnamski i drugi socijalizmi su cilj većine naroda planete. Socijalizam treba i priroda. Najsloženije je Rusiji da se prestroji – socijalizam je kao ideologija i praksa odbačen i osuđen od vlasti, koja je ušla u divlji kapitalizam do ušiju. Ali evo razmišljanja jednog od članova Putinovog tima – koji je nekoliko godina vodio kurs o dijalogu civilzacija – V. Jakuljina: „Svet treba da počne konsolidaciju u arealu različitom od zapadne alijanse (…) da počne da pravi makete tog procesa tako da drugi paralelni pol budu Kina, Indija, arapski svet, Rusija, ZND, Latinska Amerika.“

U okviru Evroazijskog i Evro-Azijatskog saveza, kao prva etapa izgradnje ekonomskog i političkog modela, moguće je formiranje integrativnog sistema koji u sebi objedinjuje socijalizam i državni kapitalizam – ali to je već stvar stručnjaka.

Rusija može predložiti Savezu zajedničko osvajanje i zaštitu Arktičkog plićaka i Severnog morskog puta, razvoj regiona Sibira i Dalekog Istoka. Peking može da razvija temu saveza protiv agresivnog ponašanja Zapada i diktature finasijske dobiti. Novine „Ženmin žibao” preko jednog naučnog saradnika Kineskog instituta savremenih međunarodnih odnosa 15. januara 2013. Godine zadaje temu „novog internacionalizma” kao puta globalnog preuređena sveta. Evo nekoliko citata: „…došlo je vreme da se zauzda trka za dobit i napravi balans između materijalnih i duhovnih potreba… Suština ’novog internacionalizma’ je u tome da Kina mora uzeti na sebe veliku međunarodnu odgovornost… uložiti još više napora za očuvanje stabilnog svetskog pravnog poretka, nastojati da usmeri razvoj međunarodnog poretka na pravedan i racionalan put“.

Na taj način postavljanje novog modela sveta, sveta na bipolarnoj osnovi (Istok–Zapad) čini svet bezbjednijim ukoliko se otklanja superiornost Zapada i vraća princip balansa snaga u svetskoj politici. To će dozvoliti da se vrati u život sistem međunarodne bezbednosti i da se UN da funkcija „glavnog čuvara mira sveta”. Savet bezbednosti UN treba formirati na osnovu predstavništava svetskih civilizacija, isključivim pravom veta. Vraća se princip ravnopravnosti država članica UN. Princip nemešanja u unutrašnje stvari suverenih država prerasta u „nemešanje u unutrašnje stvari civilizacija i saveza“. Ključni reoni sveta, strateške komunikacije i resursni reoni prestaju biti pod kontrolom SAD i njenih saveznika i dobijaju međunarodno-civilizacijski karakter. Na regionalnom nivou (Evroazijski region) takođe se stvara balans snaga, kompenzujući, na primjer, kinesku superiornost „mini savezima”: evroazijski, rusko-indijski, prikaspijski itd. Formira se sistem korektivne bezbednosti gde prioritet neće biti vojne mere i sila. Vojni napori se koncentrišu na zajedničku neutralizaciju pretnje kako prema interesima Saveza tako i prema svakom od njegovih članova. Zajedničkoj zaštiti Saveza podležu životno važne komunikacije (Malajski tesnac, Južno kinesko more, Severni morski put, cevovod TAPI i druge), resursni reoni sveta dobijaju zaštitu od agresije i insceniranih revolucija. Na taj način, ujedinivši se prvo na principima postsovjetske države u okviru Evroazijskog saveza, a, potom, i praktično svu Evroaziju, i bacivši strele zajedničkog strateškog delovanja na afrički i latinoamerički kontinent, a takođe i na ATR – „kontinentalni savez” će postati snažna koalicija svetskih civilizacija planetarnih razmera. Upravo u takvom geopolitičkom obrazovanju (Evro-Azijatskom savezu) formiraće se zajednica postsovjetskog prostora, koji se zaista može nazvati pravim Evroazijskim savezom, potpuno odgovarajućim evroazijskoj koncepciji 21. vijeka.

Snaga tog saveza će se svoditi ne toliko na vojnu i ekonomsku moć koliko na evroazijskom civilizacijskom jedinstvu. Istovremeno, formiranjem EAS i grupa BRIKS će dobiti dodatni potencijal razvoja pošto će Rusija, Kina i Indija istupiti sa usaglašenim (pozicijama) stavovima. Na samitu u južnoafričkom Durbanu založena je materijalna osnova novog finasijsko-ekonomskog sistema. Iako nije bez teškoća, proces napreduje. Može se očekivati da će na sledećem samitu BRIKS u Brazilu biti govora o problemima međunarodne bezbednosti, a ne samo o opštepoznatom terorizmu.

Osnivanjem EAS i razvojem BRIKS, Zapad će, shvativši da nije više hegemon i jedini diktator, početi da se ponaša suzdržanije. I tada će SAD i Evropa moći da se uvuku u stvaranje novog svetskog poretka – pravednijeg i bezbednijeg.

Rusiji predstoji predsedavanje u „dvadesetorki” 2013. i „osmorki” i BRIKS 2014. godine. Tako joj se pruža prilika da iznese mišljenje o svom viđenju svijeta 21. veka i da predloži svoj geopolitički projekat njegove gradnje. Ali, pre svega, Rusija mora sama da izađe iz blata liberalno-kolonijalnog projekta, da zaustavi klanovsko-sirovinski separatizam i pruži snažan projekat inovaciono-tehnološkom razvoju. Zemlja mora obnoviti geopolitičku misao elite, inženjersko-kosmičku svest naroda, duhovno-prirodne korene državnog aparata, stvoriti novi kompleksni sistem bezbednosti.

Ali za to potrebna je čvrsta politička volja. Staljinska!

Izlaganje na naučnom skupu „Evroazijski savez“ – priredila Milana Babić

Izvor: Novi Standard