Istorijski govor Džefrija Saksa pred Evropskim Parlamentom

Evropski parlament verovatno nikada nije imao gosta upućenijeg u genezu ukrajinskog rata. Jer američki profesor Džefri Saks – koji je prošle nedelje u Strasburu održao govor o Ukrajini koji će se pamtiti – nije samo jedan od najpoznatijih svetskih ekonomista, već je i jedan od najvećih poznavalaca postsovjetskog prostora.

On je umnogome i oblikovao taj prostor, budući da se početkom 90-ih ekonomski prelaz iz socijalizma u kapitalizam u Rusiji, Ukrajini i drugim postsovjetskim zemljama umnogome odvijao baš po njegovim savetima i instrukcijama. Bio je u bliskim odnosima s poslednjim vođom SSSR-a Mihailom Gorbačovom, kao i s prvim predsednikom Rusije Borisom Jeljcinom, ali i sa nizom ukrajinskih lidera.

Kao ekonomski savetnik vladama u preko 100 zemalja, dugogodišnji UN-ov ekspert za održivi razvoj i savetnik više generalnih sekretara UN-a, Saks je stekao reputaciju neformalnog „globalnog diplomate” i „ambasadora sveta”, koji ima lične kontakte sa brojnim svetskim liderima i jednako su mu otvorena vrata kako čelnika zemalja Trećeg sveta tako i vodećih zapadnih lidera. Na njegove telefonske pozive direktno se javljaju najviši funkcioneri Bele kuće.

Taj jedinstveni status omogućio mu je da iz prve ruke bude upoznat sa ključnim svetskim događanjima. Zato je njegov govor u Evropskom parlamentu – održan u sklopu događaja pod nazivom „Geopolitika mira”, koji je organizovao bivši pomoćnik generalnog sekretara UN-a i aktuelni član Evropskog parlamenta Mihael von der Šulenburg – jedinstvena prilika da o uzrocima ukrajinskog rata čujemo iz prve ruke, od čoveka koji je imao uvid u svaki trenutak rađanja tog rata, od 1991. do danas.

Tekst govora je neznatno skraćen (izbačene su digresije i par opaski koje se ne odnose na rat u Ukrajini), kako bi se lakše ispratile glavne Saksove poruke, a puna verzija data je u priloženom snimku.

„Dešavanja u istočnoj Evropi, bivšem Sovjetskom Savezu i Rusiji pratim iz neposredne blizine već 36 godina. Savetovao sam poljsku vladu 1989. godine, predsednika Gorbačova 1990. i 1991., predsednika Jeljcina 1991. do 1993., predsednika Leonida Kučmu iz Ukrajine 1993. i 1994. godine.

Pomogao sam uvođenju estonske valute. Pomagao sam i u nekoliko zemalja bivše Jugoslavije, posebno u Sloveniji. Sve to pratim iz prve ruke već 36 godina. Nakon Majdana nova vlada me pozvala u Kijev i odvela na Majdan, gde sam iz prve ruke naučio mnogo toga. U kontaktu sam sa ruskim liderima više od 30 godina.

Dobro poznajem i američku političku elitu. Naš bivši ministar finansija bio mi je profesor makroekonomije pre 51 godinu. Eto, tek da vam pokažem koliko daleko to seže. Tako da se dobro poznajemo već pola veka. Poznajem sve te ljude.

Ovo govorim zato da biste shvatili kako ono što želim pojasniti nije prepričano iz druge ruke, niti je ideološko stanovište. To je moje lično iskustvo tokom ovog razdoblja, ono što sam lično video i čuo. Po mom shvatanju događaja koji su zadesili Evropu u brojnim kontekstima – ne samo u vezi sa krizom u Ukrajini, nego i u vezi sa Srbijom 1999., ratovima na Bliskom istoku (Irak, Sirija), kao i ratovima u Africi (Sudan, Somalija, Libija) – u velikoj meri reč je o ratovima koje su Sjedinjene Države uzrokovale i vodile.

Mogli biste se tome čuditi, možda će me neki zbog toga osuđivati, ali to je ono što sam ja video.

„Mi sada vladamo svetom“

Sjedinjene Države vode takvu spoljnu politiku već više od 30 godina. Početkom 1990-ih i raspadom Sovjetskog Saveza, SAD je zaključio da sada upravlja svetom i kako ne treba da obrača pažnju ni na čija stajališta, „crvene linije”, sigurnosne poglede, međunarodne obaveze ili okvire UN-a. Žao mi je što to tako otvoreno kažem, ali želim da to razumete.

Godine 1991. silno sam se trudio pomoći Gorbačovu, za koga mislim da je bio najveći državnik našeg modernog doba. Nedavno sam pročitao arhivirani dokument Veća za nacionalnu sigurnost o mom predlogu za finansijsku stabilizaciju i reforme u Sovjetskom Savezu. U tom se dokumentu vidi kako su američki funkcioneri, uključujući i neke od mojih bivših kolega sa Harvarda, taj predlog ismejali i odbili uz komentar: „Učinićemo samo ono najnužnije da sprečimo katastrofu, ali ništa više, jer nam nije u interesu pomoći.”

Kada se Sovjetski Savez 1991. raspao, taj se stav samo dodatno pojačao. Mogao bih navesti mnoštvo primera i dokumenata, ali glavna je ideja bila: „Mi sada vladamo svetom.” Dik Čejni, Pol Vulfovic i mnogi drugi verovali su da je svet sada postao američki i da ćemo raditi što god poželimo. „‘Počistićemo‘ sve iz sovjetskog nasleđa, uništiti preostale saveznike poput Iraka i Sirije itd.” I takvu spoljnu politiku SAD provodi već 33 godine.

.Evropa je zbog toga platila visoku cenu, jer Evropa u ovom razdoblju nije imala nikakvu vlastitu spoljnu politiku. Nema glasa, nema jedinstva, nema jasnoće o evropskim interesima, samo lojalnost Americi. Postojali su trenuci neslaganja, recimo 2003., kada su se Francuska i Nemačka usprotivile ratu u Iraku, koji je SAD pokrenuo zaobilazeći Savet bezbednosti UN-a.

Taj je rat, usput rečeno, izravno isplanirao (izraelski premijer Benjamin) Netanjahu i njegovi kolege u američkom Pentagonu. Ne tvrdim da je to bilo tek usklađeno delovanje; kažem da je to bio direktan rat, vođen zbog interesa Izraela. Rat su, zajedno s Netanjahuom, koordinisali (zamenik ministra obrane SAD-a) Pol Vulfovic i (pomoćnik sekretara Ministarstva obrane SAD) Daglas Feit.

NATO do Vladivostoka

A to je bio i posljednji put da je Evropa imala glas. Razgovarao sam tada sa evropskim čelnicima i vrlo jasno su mi iskazali protivljenje ratu, što je bilo sjajno. No, Evropa je potom izgubila svaki glas, osobito 2008. godine.

Evo što se događalo od 1991. do 2008. godine. SAD je odlučio da će unipolarnost značiti širenje NATO-a od Brisela do Vladivostoka, korak po korak, bez kraja. To bi bio američki unipolarni svet. Ako ste se kao dete igrali „Riziko”, onda je to ta logika: SAD želi imati vojnu bazu na svakom delu planete. Svaka zemlja bez američke vojne baze doživljava se kao pretnja. Neutralnost je prljava reč u američkom političkom rečniku.

Ta je odluka formalno donesena 1994., kad je predsednik Klinton potpisao plan o proširenju NATO-a na istok. Setite se da je 7. februara 1991. Hans-Ditrih Genšer sa Džejmsom Bejkerom razgovarao sa Gorbačovom. Genšer je posle toga održao konferenciju za novinare na kojoj je izjavio: „NATO se neće pomicati istočnije, nećemo iskoristiti raspuštanje Varšavskog ugovora.” Razumete, to je tada imalo pravnu težinu, ne samo usmenu.

Radilo se o pregovorima oko nemačkog ujedinjenja i završetka Drugog svetskog rata. Dogovoreno je da se NATO više neće pomicati ni za „pedalj” na istok, i to je bilo izričito navedeno u brojnim dokumentima. Dovoljno je potražiti na stranici Nacionalne Sigurnosne Arhive na Univerzitetu Džordž Vašington i pronaći hrpu dokumenata. Tamo postoji i deo: „Što je Gorbačovu rečeno o NATO-ou („What Gorbachev Heard About NATO”) . Pogledajte to, jer sve što danas čujete od SAD o tome obično je laž, dok su arhivski zapisi vrlo jasni.

Opkoljavanje Rusije u Crnom moru

Tako je 1994. doneta odluka da se NATO proširi sve do Ukrajine. To nije odluka samo ove ili one administracije; to je projekt američke vlade koji traje već više od 30 godina. Godine 1997. Zbignjev Bžežinski napisao je „Veliku šahovsku tablu”. To nije bio samo njegov lični rad, nego objašnjenje tadašnje američke strategije javnosti. Knjiga opisuje istovremeno proširenje i Evrope i NATO-a prema istoku. Bžežinski posebno razmatra kako će Rusija reagovati na to širenje.

Ja sam lično poznavao Bžežinskog. Bio je pametan i vrlo susretljiv čovek, pomogao mi je dok sam savetovao Poljsku. Ali pogrešio je u mnogo čemu. On je 1997. detaljno pisao zašto Rusija neće imati izbora nego da pristane na proširenje NATO-a i Evrope na istok. Objasnio je zašto se Rusija neće okrenuti Kini – „to je nezamislivo” – niti Iranu, jer nema druge sudbine osim „evropske orijentacije”. Kako se Evropa bude širila, Rusija to neće moći sprečiti. To je opet jedna od američkih „strateških” procena. Nije ni čudo da smo stalno u ratu kad takvi „stratezi” stalno pogrešno procenjuju.

Jedan od razloga zašto se SAD tako često vara jeste to što u verziji „teorije igara” kakvu koriste, američki stratezi nikada ne razgovaraju s drugom stranom. Oni pretpostavljaju da već znaju što će protivnik učiniti. Tako im ne treba diplomatija, pa smo stalno uvučeni u sukobe.

Taj je projekt započeo je tokom 90-ih i nastavio se bez prekida bukvalno do juče – možda se nešto sad menja, ali 30 godina imamo isti plan. Ukrajina i Gruzija bili su ključni u tom projektu. Zašto? Zato što su SAD sve naučile od Britanaca. Mi smo „wannabe“, Britansko Carstvo. A Britanci su već 1853. (lord Palmerston) shvatili da Rusiju treba opkoliti na Crnom moru i time je onemogućiti u pristupu istočnom Sredozemlju. Sve što danas gledamo jeste američki pokušaj toga u 21. veku.

Ideja je bila da Ukrajina, Rumunija, Bugarska, Turska i Gruzija budu „crnomorski pojas” koji će lišiti Rusiju statusa prave međunarodne sile. Bžežinski je o tome pisao vrlo jasno. A pre njega tu je bio Makinder sa tezom: „Ko vlada središtem evroazijskog kopna (heartland), taj vlada svetom.” Dakle, ovaj plan ima dugu istoriju, od Palmerstona do danas.

Prvo širenje NATO-a

Proživeo sam svaku noviju američku administraciju i upoznao te predsednike i njihove timove. Malo se što menjalo od Klintona, preko Buša, Obame, Trampa do Bajdena – možda su s vremenom postajali i gori. Po meni je Bajden najgori. Možda i zato što posljednje dve godine nije bio potpuno priseban, i to ne mislim zlobno, nego ozbiljno.

Širenje NATO-a krenulo je 1999. s Mađarskom, Poljskom i Češkom, i Rusija je time bila vrlo nezadovoljna, no svejedno to se dešavalo. Zatim je došao Džordž Buš mlađi. Nakon 11. septembra 2001. predsednik Putin ponudio je svu podršku, a SAD je 20. septembra 2001. odlučio pokrenuti sedam ratova u pet godina. General Vesli Klark, bivši vrhovni zapovednik NATO-a, svedočio je o tome: otišao je u Pentagon i dao mu se na uvid dokument o „sedam ratova”.

To su inače bili ratovi Benjamina Netanjahua, koji je hteo „počistiti” stare sovjetske saveznike i ukloniti one koji podržavaju Hamas i Hezbolah. Netanjahu je zaključio da će postojati samo jedna država – Izrael – koja će kontrolisati celi prostor, i ko god se tome usprotivi, bit će uklonjen pomoću SAD. To je američka politika do ovog jutra; sad je možda jedina razlika hoće li SAD „posedovati” Gazu umesto Izraela.

Sve su to dugoročni projekti. Ne radi se o tome je li predsednik Klinton, Buš, Obama ili neko drugi. To je dnevno-politička površina, ali američka se globalna strategija ne menja bitno.

Drugo širenje NATO-a

Drugi talas širenja NATO-a dogodio se 2004., kada je ušlo još sedam zemalja: tri baltičke države, Rumunija, Bugarska, Slovenija i Slovačka. Rusija je tada već bila itekako ljutita, jer se to kosi sa dogovorima sklopljenim prilikom nemačkog ujedinjenja. Zapravo se radilo o izigravanju dogovora, američkom „triku” koji proizilazi iz njihove vere u unipolarnost.

Kao što svi znaju, Putin je 2007. na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti rekao: „Dosta. Zaustavite se.” I, naravno, što se dogodilo 2008.? SAD je Europi nametnuo odluku o širenju NATO-a na Ukrajinu i Gruziju. Bio je to dugoročni plan.

Sećam se da sam u maju 2008. slušao (gruzijskog predsednika Mihaila) Sakašvilija kako govori u Njujorku i pomislio: „Ovaj čovek je lud.” Mesec dana posle izbio je rat. Jer, SAD su mu dale do znanja da će „spašavati Gruziju”, a on je u Veću za spoljne odnose pričao kako je Gruzija „u središtu Europe”. Pa baš i nije. Današnja nastojanja evropskih političara koji odlaze u Gruziju i tamo daju nekakvu podršku, zapravo je guraju u propast, a ne spašavaju.

Godine 2008. tadašnji direktor CIA-e Vilijam Berns poslao je Kondolizi Rajs dugi dopis „Njet znači njet” o ruskoj reakciji na širenje NATO-a, što znamo zahvaljujući Julijanu Asanžu. Jer, vjerujte mi, američkim građanima niko ništa ne govori, kao ni evropskim građanima. Taj je dopis sada dostupan, pa ga možete pročitati.

Potom je Viktor Janukovič izabran 2010. na platformi neutralnosti. Rusija tada uopšte nije imala nikakve teritorijalne pretenzije prema Ukrajini. Znam to, jer sam tada bio tamo. Jedino što su Rusi dogovarali bilo je produženje najma pomorske baze Sevastopolj do 2042. godine. Ništa drugo – ne Krim, ne Donbas. Ideja da Putin „obnavlja Rusko carstvo” smešna je propaganda. Ako iko zna kako su se događaji doista odvijali, razume da je to detinjasto.

Ko je finansirao Majdan?

Sjedinjene Države odlučile su da Janukoviča treba maknuti. To se zove „promena režima”. Američka CIA sa time ima veliko iskustvo. Ako vam neko ne odgovara, ne pregovarate s njim, nego ga pokušate srušiti, prvo prikriveno, a ako to ne uspe, onda otvorenim pritiskom, i naravno, uvek tvrdite da je protivnik agresor i da je „Hitler”. Taj se narativ konstantno ponavlja: Sadam Husein, Asad, Putin…

To je jedini model spoljne politike koji se građanima SAD-a plasira. Pa, pred nama je Minhen 1938. Pa, suočavamo se sa Minhenom 1938. Ne možemo razgovarati s drugom stranom. Oni su zli, neumoljivi neprijatelji. To je jedini model spoljne politike koji čujemo iz naših masovnih medija. A masovni mediji to verno ponavljaju, jer su pod punom kontrolom vlade SAD-a.

Tako su 2014. SAD aktivno delovale na svrgavanju Janukoviča. Svi znamo za presretnuti telefonski razgovor moje kolegenice s Kolumbije, Viktorije Nuland, i američkog ambasadora Džefrija Pajata. Rusi su presreli taj razgovor i stavili ga na internet. Preslušajte ga, vrlo je zanimljiv.

Kad se dogodio Majdan, mene su odmah zvali: „Profesore Saks, novi ukrajinski premijer želi vas videti zbog ekonomske krize”, jer ja imam iskustva u tome. Otišao sam u Kijev i prošetali su me Majdanom, pokazujući mi kako su SAD platile okupljanje ljudi na trgu. To se naziva „spontana Revolucija dostojanstva”. Molim vas, budimo odrasli i zapitajmo se: odakle je sva ta organizacija, mediji, autobusi, ljudi? Sve je to organizovano i finansirano. I to nije tajna, osim što se skriva od javnosti u Europi i SAD-u.

Beskorisni jamac

Potom su usledili sporazumi iz Minska, posebno Minsk II, koji je bio oblikovan prema autonomnom statusu Južnog Tirola. Belgijanci bi to itekako razumeli – dogovoreno je da bi istočni, ruskojezični delovi Ukrajine trebali imati autonomiju. To je jednoglasno podržao Savet bezbednosti UN-a. No SAD i Ukrajina nisu želeli sprovesti taj sporazum. Nemačka i Francuska, koje su bile jamci („Normandijski format”), pustile su da sve propadne.

To je bio još jedan američki unipolarni potez, a Evropa je opet odigrala uobičajenu ulogu – ćutljiva i beskorisna, iako je službeno bila jemac.

Trump je došao, naoružavanje se nastavilo, hiljade ljudi je poginulo u ukrajinskom granatiranju Donbasa. Nije se sprovodio sporazum iz Minska II. Onda je došao Bajden. Opet, poznajem te ljude. Nekad sam bio član Demokratske stranke, ali sad nisam u nijednoj, jer su i jedni i drugi zapravo isti. Demokrati su s vremenom postali potpuni ratni huškači, kao i većina vaših parlamentaraca.

Krajem 2021. Putin je stavio na stol predlog dva sporazuma o bezbednosti, jedan prema Evropi, drugi prema SAD-u, a Amerikanci su ga 15. decembra 2021. odbili. Ja sam početkom 2022. imao jednosatni razgovor sa (savetnikom za nacionalnu sigurnost) Džejkom Salivenom iz Bele kuće. Molio sam ga: „Džejk, izbegnite rat. Možete ga izbeći samo javno izjavivši da se NATO neće širiti na Ukrajinu.” On mi je odgovorio: „Ma, nećemo širiti NATO na Ukrajinu, ne brini.” Rekao sam: „Džejk, recite to javno.” On nije hteo: „Ne, ne možemo to reći javno.”

Rekao sam: „Pa zar ćete voditi rat oko nečega što se navodno ni ne planira dogoditi?” On mi je odgovorio: „Neće biti rata, Džef.” Verujte mi, nisu to previše bistri ljudi. Time se bavim više od 40 godina i mogu reći da najčešće razgovaraju sami sa sobom, ne sa drugima. Primenjuju teoriju igara u kojoj se ne razgovara s drugom stranom, već se samo računa „optimalna strategija”. To nije pregovaranje, to nije mirotvorstvo. To je jednostrani pristup.

Kineska vojna baza u Kanadi

Tokom telefonskog razgovora sa Salivanom, stajao sam na zimi i govorio mu: „Džejk, nemojte ući u rat.” A on je tvrdio: „Rat se neće dogoditi.” Videli smo što se dogodilo mesec dana posle. Nisu hteli pregovarati, sve zbog glupog načela „otvorenih vrata” NATO-a. Zamisao da NATO ima pravo doći gde god želi, a da se susedi nemaju pravo protiviti – to je, blago rečeno, besmisleno. Zamislite da Kina gradi vojnu bazu u Kanadi. SAD to sigurno ne bi prihvatile kao „otvorena vrata”.

Ali evropski političari i čelnici ponavljaju te floskule. To je detinjasta geopolitika, ako ne i manje od toga. I tako je rat započeo.

Koja je bila Putinova namera u ratu? Mogu vam reći: želio je prisiliti Zelenskog da pregovara o neutralnosti. I to se dogodilo unutar sedam dana od početka invazije. Morate to razumeti, a ne propagandu da je Putin hteo „osvojiti” celu Ukrajinu. Ma budimo ozbiljni. Cilj je bio sprečiti NATO – a NATO znači SAD – da se razmesti na granici s Rusijom. Ništa više, ništa manje.

Moram spomenuti i vrlo važnu stvar: zašto je Rusiji to toliko bitno? Zato što su SAD 2002. jednostrano odustale od Sporazuma o anti-balističkim projektilima (ABM) i time razbile temeljni okvir za nuklearno razoružanje. Taj je sporazum bio ključan za sprečavanje ideje o nuklearnom „prvom udaru”. Povrh toga, SAD su 2010. počele raspoređivati Aegis raketni sistem u Poljskoj, a zatim u Rumuniji. Rusiji se to nikako nije svidelo.

Jedno od otvorenih pitanja u pregovorima krajem 2021. i početkom 2022. bilo je: „Zadržava li SAD pravo postaviti raketne sisteme u Ukrajini?” A Blinken je Lavrovu u januaru 2022. rekao: „Sjedinjene Države zadržavaju pravo stacionirati raketne sisteme gde god žele.” A sad se još govori o vraćanju projektila srednjeg dometa u Nemačku, jer su SAD 2019. jednostrano odustale i od INF sporazuma. Danas praktično ne postoji nikakav okvir za kontrolu nuklearnog naoružanja.

Američki blef

Kad je Zelenski nakon sedam dana rata rekao „hajdemo da pregovaramo”, znam detaljno što se događalo, jer sam razgovarao sa svim stranama. U roku od nekoliko nedelja postojali su nacrti sporazuma koje je odobrio predsednik Putin i koje je Lavrov predstavio uz tursko posredovanje. Ja sam leteo u Ankaru da vidim što tačno rade turski medijatori. Ukrajina je jednostrano napustila gotovo dogovoren sporazum.

Zašto? Zato što su im Sjedinjene Države tako rekle. Jer je Velika Britanija dodatno „začinila” situaciju slanjem Borisa Džonsona u Ukrajinu početkom aprila da sve „objasni”. A ako vam je sigurnost u rukama Borisa Džonsona, neka nam je svima Bog na pomoći. Kir Starmer, čini se, još je gori.

Zvuči neverovatno, ali jeste tako. Boris Džonson je objasnio – možete to potražiti i na mreži – da se ovde radi o zapadnoj hegemoniji. Ne o Ukrajini, nego o očuvanju zapadne hegemonije. A otkad su SAD odvratile pregovarače od dogovora, poginulo je ili teško stradalo oko milion Ukrajinaca. Američki senatori – koji su, verujte, krajnje cinični, pokvareni i beskrupulozni – kažu da je to „najbolje potrošen novac”, jer ne ginu Amerikanci. To je čisti proksi-rat.

Evo, sve do juče taj je projekt propadao. Ideja je bila da će se Rusija jednostavno povući. Ideja je celo vreme bila „Rusija se neće usuditi odupreti”, kako je Bžežinski tvrdio još 1997. godine. Amerikanci su mislili da drže sve adute i da će pobediti blefiranjem. Verovali su da se Rusi neće stvarno boriti, da neće izvršiti mobilizaciju. Verovali su da će im SWIFT-sankcije presuditi, ekonomske sankcije takođe, da će ih slomiti raketni sistemi HIMARS ili ATAKMS, pa onda i lovci F-16.

Ja to slušam već 70 godina, a dublje pratim poslednjih 56 godina. Svaki dan govore besmislice.

Tramp ne voli gubitnike

To je moja zemlja, moja vlada. Meni je to sve poznato do u detalje. Puno puta sam molio Ukrajince – imam istoriju saradnje sa njima, nije mi cilj suprotstaviti se Ukrajini, naprotiv, bio sam savetnik tamo, iskreno sam na njihovoj strani – govorio sam im: „Spasite živote, spasite suverenitet, spasite teritoriju. Budite neutralni. Ne slušajte Amerikance.” Citirao sam im poznatu izreku Henrija Kisindžera: „Biti neprijatelj Sjedinjenih Država je opasno, ali biti im prijatelj je – pogubno.” Isto vredi i za Evropu.

I eto sad, nekoliko reči o Trampu. Tramp ne želi naslediti gubitničku poziciju. Zato je verovatnije da će se ovaj rat završiti, jer će se Tramp i predsednik Putin dogovoriti da ga okončaju. Ako se Evropa i dalje bude ponašala ratoborno, to neće mnogo promeniti. Rat se privodi kraju, pa recite to svojim kolegama. Gotovo je. I to zato što Tramp ne želi nositi na leđima gubitnički teret. Nije to nikakvo moralno prosvetljenje – on jednostavno ne želi biti vezan za gubitničku stvar.

Onaj ko će najviše profitirati od skorašnje nagodbe je sama Ukrajina. Druga je Evropa. Vaša berza poslednjih dana raste zbog tih, kako ovde neki kažu, „strašnih” vesti o pregovorima. U ovoj dvorani to možda izaziva zgražanje, ali to su zapravo najbolje vesti koje možete dobiti.

Ja sam pokušao podstaći neke evropske čelnike da razgovaraju direktno sa Moskvom. Većina njih me nije htela slušati. Umesto da posećujete Kijev, otiđite u Moskvu, razgovarajte sa svojim ruskim kolegama. Pa vi ste Evropa, 450 miliona ljudi i privreda vredna 20 biliona dolara. Vi biste trebali biti glavni privredni partner Rusije.

Usput, ako nekoga zanima kako su SAD digle u zrak Severni tok, rado ću o tome razgovarati.

Rusofobija ubija Evropu

Trampova administracija je u suštini imperijalistička. Velike sile dominiraju svetom. Oni će raditi šta hoće tamo gde mogu. Biće daleko efikasniji od posustalog Bajdena i prekinuće gubitničke projekte onde gde im se ne isplate. Trenutno postoji više žarišta, poput Bliskog istoka. Ne znamo što će se dalje događati.

Da je Europa imala normalnu politiku, mogla je zaustaviti rat. Mogu vam i reći kako, ali rat sa Kinom isto je opcija, pa ne tvrdim da ulazimo u novo doba mira. Samo kažem da nastaje drukčija politička konstelacija u kojoj bi Evropa trebala voditi sopstvenu spoljnu politiku.

Ne samo spoljnu politiku rusofobije, nego realnu politiku koja razume položaj Rusije, položaj Evrope i američku logiku, te nastoji izbeći da SAD ne „okupira” Evropu – što nije nemoguće, da se razumemo. Ne šalim se i oni se ne šale. Evropi treba prava spoljna politika, a ne pristajanje da se „nađemo na pola puta” s Trampom. Ako vas zanima kako to izgleda, nazovite me kasnije.

Vi ćete još dugo biti komšije s Rusijom, zato se s njom dogovorite. Postoje stvarni bezbednosni problemi, ali buka i rusofobija ne rešavaju vaše bezbednosne probleme niti pridonose sigurnosti Ukrajine. Samo su izazvali milijun žrtava u Ukrajini, u ovom američkom avanturizmu na koji ste vi pristali – a zatim postali najglasnije pristalice – i ništa se nije rešilo”, zaključio je profesor Džefri Saks u dvorani Evropskog parlamenta.

Izvor: Slobodna Dalmacija