Ivašov – Zapad je naš neprijatelj!

Dok je Porošenko zapenio, preteći da zbriše jugoistok Ukrajine sa lica zemlje, a nakon njega da ugrabi i ruski Krim, još jedan naizgled sasvim neočekivani problem nastao je na samoj granici Rusija – Abhazija. Aleksandar Ankvab je bukvalno za jedan dan kapitulirao, predajući vlast „opoziciji“ koja se navodno pojavila niotkuda.

Čak i onima koji su slabo upućeni u geopolitiku očigledno je da iza svega toga stoje ista „poznata lica“. Ako Rusija konačno ne pređe u napad na svim frontovima, ona će upasti u zamku neprijatelja, izjavio je u intervjuu za Nakanune.ru predsednik Akademije geopolitičkih problema, general – pukovnik Leonid Ivašov. I to će biti zločin protiv države i naroda.

***

Borbe na jugoistoku ne jenjavaju, i izgleda da se Porošenko ni pred čim neće zaustaviti dok ne uništi ceo Donbas…

Koristeći se takvim besmislom i (zloupotrebljavajući) pravnu odgovornost oficira, Porošenko pokušava da najbrutalnijom silom uguši protest na jugoistoku i njegovu težnju za nezavisnošću… da suzbije silom, ignorišući krv, žrtve, razaranja i ostalo. Sada je za huntu najbolje vreme: Porošenko još nije stupio na dužnost predsednika, a svi ovi jacenjuki, turčinovi, avakovi – svi su oni na privremenom radu – oni mogu naravno snositi odgovornost za odluke, ali je nejasno ko tačno odlučuje o vojnoj akciji. Oni su svi zaštićeni otsustvom legitimne vlasti, zato će ići do konačnog cilja a to je – ugušiti težnju niza regiona za nezavisnošću.

Zašto Rusija ne čini ono što bi, po mnogima, trebala da uradi još danas?

Rusija danas uživa u pobedama hokejaša, pridruživanju Krima, Olimpijadi, Sankt-Peterburškom ekonomskom forumu, itd. ali ne radi onako kako treba što se tiče situacije na jugoistoku Ukrajine. Nema apsolutno nikakve političko-diplomatske ofanzive. Već odavno je trebalo zahtevati hitno sazivanje Saveta bezbednosti UN, da se predloži rezolucija o zabrani letenja, o okončanju nasilja, da se zahtevaju da se sazove odbor Saveta bezbednosti, kao i OEBS i druge međunarodne organizacije. Već odavno je morala da se da međunarodna pravna ocena ovog fašizma u Ukrajini. Osim toga, ja verujem da danas Rusija mora kroz usta Predsednika ili ministra spoljnih poslova da postavi ultimatum sledeće vrste: „Ako za jedan dan ne prestane bombardovanje i ubijanje civila, Rusija će pokrenuti proces priznavanja nezavisnosti Luganske i Donjecke narodne republike sa svim posledicama koje iz toga proizilaze“. Pored toga, neophodno je obezbediti humanitarnu pomoć tom regionu, aktivirati međunarodne humanitarne organizacije – „Crveni krst“, UNESKO  idr. To jest – politika diplomatske ofanzive mora da se vodi u svim pravcima sa osloncem na vojnu silu.

Šta smatrate pod vojnom silom?

Uvesti trupe u jugoistok je, naravno, nemoguće, ali povlačiti naše trupe sa granice, i to tako nedosledno da Predsednik kaže jedno, a Ministarstvo odbrane drugo – to nije u redu. Mi se povlačimo pod pritiskom nacista! Ovo je naša teritorija, naše je pravo da pravimo grupe, da omogućimo udruženjima, pre svega kozaka i oficira, da formiraju dobrovoljački odred i organizujemo obuku usmerenu u pravcu tog regiona. Mi možemo da obezbedimo političku podršku snagama narodne odbrane i novih vlada ovih republika. Mnogo može da se uradi – i da se pokaže vojna sila i da se izvrši politička i diplomatska ofanziva kao i da se obezbedi humanitarna pomoć. To je naša dužnost .

Da li je moguće otvaranje humanitarnog koridora za dostavu humanitarne pomoći i prihvat izbeglica i dece? I ono što je glavno – da li je moguće snabdeti oružjem narodnu odbranu?

Humanitarna koridor je trebalo mnogo pre otvoriti, zajedno sa „Crvenim krstom“, OEBS-om i drugim međunarodnim humanitarnim organizacijama – napraviti čisto humanitarni koridor, gde bi se mogli da se evakuišu izbegli i ranjeni, da se ukaže pomoć, isporuči hrana, medicinska oprema i sve drugo što je potrebno stanovništvu. Mi smo bili obavezni da to još ranije uradimo. Što se tiče snabdevanja oružjem i vojnom opremom – treba priznati nezavisnost ove dve republike i odmah nakon čina priznavanja potpisati sporazum o međusobnoj bezbednosti sa jednom i drugom republikom uz sve posledice koje iz toga proističu.

Može li se napraviti analogija situacije na jugoistoku Ukrajine sa bombardovanjem Jugoslavije?

Naravno, postoji sličnost takođe i sa Kosovom, ali u tom slučaju Amerikanci i NATO su bombardovali Srbe, a nama je to zabranjeno. Ja sam naravno protiv toga da se bombarduje civilno stanovništvo, kao što su bombardovali stanovništvo Jugoslavije, ali naneti munjevit udar avijaciji ukrajinske vojske, banderovcima u oklopnim vozilima – sasvim je moguće. Neka se to smatra za akt humanitarne operacije. Oni su na Zapadu smislili sve te termine: „humanitarna intervencija“, „humanitarna operacija“… Dakle, udariti na čisto vojne mete, smatram da je moguće.

Dok se ne otrezni ovaj gej-fašizam Zapada i ovih banderovaca u kijevskoj vlasti, ništa se neće postići. Sve izjave sa protesta, zahtevi da se zaustavi bombardovanje – to je isto kao kada biste Hitleru 1941. godine slali pisma sa zahtevima „Ne bombardujte Smolensk“, „Ne bombardujte mirne gradove“ itd.

Znači, jugoistok bez pomoći Rusije neće moći da se izbori protiv hunte?

 Odnos vojnih snaga danas je superioran kada su u pitanju kijevske snage. Oni su superiorni nad narodnom milicijom u svakom pogledu. Duh narodne milicije, duh narodne republike je viši, ali u svemu oni gube. Postoji zakon rata – kaoliko god duh bio jak, sa štapom se ne može protiv tenka. Zato, ako se Rusija sada ne umeša snažno i odlučno, banderovci, nacisti će sigurno slomiti otpor. Ali, moramo imati u vidu da se danas formirana ukrajinsko – poljsko- litvanska brigada, i sutra će u oblasti Donjecka i Luganska biti PVO raketni kompleksi, NATO avioni, i sve se to dešava na našim granicama, a mi ćemo onda lomiti prste govoriti da to nije u redu. Naše nečinjenje graniči se sa zločinom protiv ruske države i protiv ruskojezičkog stanovništva.

Pojavio se još jedan nemiran region – Abhazija, gde se bukvalno za jedan dan desio državni prevrat uz učešće potpuno nepoznate „opozicije“. Ko su ti ljudi i zašto se, po Vašem mišljenju, ovo dešava sada u Abhaziji?

Da bismo pričali o tome šta se dešava u Abhaziji, treba razumeti šta zvanična Rusija želi od Abhazije. Da, 2008. godine smo postupili mudro i odlučno, ali onda smo sve odbacili, tu smo uveli trupe, napravili vojnu bazu i na tome smo završili svoje prisustvo. Sada tamo postoji samo posao – koji samo traži gde će da ostvari profit. A gde je geopolitika, gde je politička strategija, gde su problemi bezbednosni Ruske Federacije? Zaustavili smo se i Abhazija sada besni u svom političkom i društvenom kazanu. Zato je to što se dogodilo u Abhaziji za nas i neočekivano.

Jasno je da je Ankvab posle Sergeja Vasiljeviča Bagapša došao sa drugim ciljevima, sa drugom ekipom, uz podršku drugih poslovnih krugova. I mi smo sve to pustiti da se dešava, i danas se različite poslovne grupe uz podršku različitim delovima stanovništva Abhazije, bore između sebe. I danas mi treba da odlučimo – ili ćemo Abhaziji dati uslov „održite referendum i postanite jedan od subjekata Ruske Federacije“, ili „budite potpuno nezavisni“. To je prirodno, ali referendum treba održati, a siguran sam da će većina stanovništva Abhazije glasati u korist ulaska u sastav Rusije. Neka budu poseban entitet, jer ako se sećate, početkom 90-ih bili su spremni da uđu u sastav Krasnodarskog regiona. Tako da oni, takođe, morju da odluče i da ne gledaju ka Vašingtonu šta će reći “Ujka Sem“ i da li će zapretiti prstom.

Stiče se utisak da spaljivanjem Odese, organizovanjem puča u Abhaziji, podsticanjem krimskih Tatara, Zapad time pokušava da nas potisne sa Crnog mora?

Naši nekompetentni činovnici koji se bave i bezbednošću Rusije i spoljnom politikom, trebalo je još odavno da shvate da Zapad nama nikada nije bio prijatelj pouzdan partner. Sjedinjene Države i veći deo zapadne Evrope istorijski su nas zabeležili na listu njihovih glavnih protivnika konstantno ratuju protiv nas. Čak i u vreme Velikog otadžbinskog rata, znali smo oni nisu nama pomagali, već su pomagali sebi – koristeći i naoružavajući našu vojsku, oni su i dalje štitili svoje interese i svoje teritorije. I to treba da se razume – Zapad i pre svega SAD, stalno u svim pravcima će voditi rat protiv nas. Mi smo se odavno razuverili da je „hladni rat“ završen i da komunizma više nema. Postoji večna geopolitička konfrontacija, i nama su je nametnuli.

Zato, tamo gde se kod nas pojavi opuštanje, oni će neizostavno ulagati finansijske resurse i sprovoditi specijalne operacije kako bi se pukotina pretvorila u provaliju. Mi ćemo sada neizostavno videti i aktivnosti „pete kolone“ na Krimu. Oni će raspirivati sukob u Abhaziji, radiće i sa Turcima da bi nas potisnuli sa Crnog mora, ili bar oslabili. Postoje ideje svetske jevrejske oligarhije koje se tiču Krima i cele obale, a i anglosaksonska elita ima svoje stare snove, tako da će se sve ovo realizovati.

Ispostavlja se da će nas Zapad zaista uvesti u vrtlog neprijateljstva?

U zamku upadaju samo oni koji su slabi i ne sprovode odlučne akcije. Danas imamo ogroman potencijal – Putin ga je pokazao, ali onda se, očigledno, umirio.

Skok na istok u Šangaj, potpisivanje savezničkih odnosa u oblasti nafte i gasa, zajedničke pomorske vežbe u istom periodu, itd. I Kina je rado prihvatila Rusiju, koju Zapad ograđuje sankcijama, jer Rusija se danas našla u prvoj liniji konfrontacije sa Amerikom, i Kina je iza naših leđa postala dovoljno jaka. A na prostoru azijsko-pacifičkog regiona upravo Kina se nalazi na prvoj poziciji, a mi smo iza nje. To je uspešna veza, ali sada moramo da napredujemo – tamo, gde mi danas ne napredujemo, već se branimo, neizostavno će nas okružiti, što se sada i dešava.

Prevod i obrada – SRBski FBReporter

Izvor: Nakanune.ru