Kapitulacija SAD kao uslov rešenja svetske krize

Godina je bila potrebna Aleksandru Blagoslovenom da završi rat sa Turskom, da obuči već mobilisane regrute i da skoncentriše na zapadnoj granici protiv Napoleona ne 200.000 vojnika, već polumilionsku armiju koja ne bi morala da odstupa u dubinu teritorije imperije.

Godina je bila potrebna i Josifu Visarionoviču Staljinu da završi naoružavanje armije, formiranje mehanizovanih korpusa i koncentraciju na zapadnoj granici vojne formacije koja bi se mogla na ravnoj nozi nositi sa agresorom.

Ovo uopšte ne znači da bi uspešno postavljene vojne formacije obavezno ratovale uspešno.

Austrijanci su 1809, kao i Francuzi i Englezi 1939. i 1940. imali dovoljno vremena i mogućnosti da skoncentrišu potrebne snage protiv Napoleona i Hitlera, u svakom slučaju snage koje ne bi bile manje, nego možda čak i nadmoćne armijama sa kojima su se morale sukobiti. Austrijanci su 1809, kao i Francuzi i Englezi 1939. i 1940. imali inicijativu i sami su odlučivali i kada će nastupati i kada će se braniti.

U oba slučaja porazi su bili uslovljeni kvalitetnijom strategijom Napoleona i nemačkog Generalštaba, a bili su – katastrofalni.

Složićemo se ipak da je uoči rata bolje imati dodatnu godinu na raspolaganju nego je nemati. Što se bolje pripremiš za rat – to su bolje šanse da pobediš. Glavno je ipak da pobeda bude održana – bez ogromnih ljudskih i materijalnih gubitaka koji su po pravilu neizbežni u ratovima koji počnu neuspešno.

Pre deset godina, 2005, razgovarao sam sa kolegom -profesionalnim ekonomistom i specijalistom za finansije. Njegovo mišljenje mi je uvek bilo dragoceno zato što – iako je bio liberal u ekonomiji – nije bio dogmatik i trezveno je ocenjivao sve nedostatke sistema i bio je u stanju da, vrlo često, razotkrije probleme kapitalizma kvalifikovanije i od najpotkovanijih marksističkih kritičara.

Naša diskusija se tada vrtila oko neizbežne (u tome smo obojica bili saglasni) krize dolarskog sistema. Ja sam tvrdio da je kriza već nastupila, ali da Vašington ima dovoljno snaga da ne dozvoli da ona izbije na površinu, da udari po širokim masama i da postane očevidna ljudima cele planete a ne samo uskom krugu političara koji imaju dostup tajnim informacijama. Kolega je bio saglasan da je dolarski sistem potrošen, ali je tvrdio da – uz pomoć finansijskih i bankarskih instrumenata – iluzija blagostanja može trajati neodređeno dugo. On je bio uveren da do 2020. godine SAD ne prete nikakvi potresi.

Podvlačim da on nije samo dobro znao američki sistem iznutra (verovatno ga je znao ništa lošije nego Trocki sistem sovjetske vlasti), već se prema njemu odnosio prilično kritički, shvatajući da svaki sistem ima svoje urođene nedostatke i da ni jedan ne živi večno, odnosno i da sa ubrzavanjem istorijskog procesa tokom poslednjih decenija – rok trajanja sistema u najboljem slučaju može da se meri decenijama. (U trenutku našeg razgovora, Breton-Vudski sistem već je postojao 60 godina i suočavao se sa krizama koje su dovele do njegove ozbiljne korekcije.)

Ja sam nikada nisam izlazio izvan granica skromnih ekonomskih znanja stečenih iz političke ekonomije socijalizma na istorijskom fakultetu Kijevskog univerziteta između 1987-1992. godine.

Zato sam uvek priznavao važnost ekonomije za donošenje političkih odluka, ali sam se u svojim ocenama situacije, uključujući i ekonomsku, radije opirao na svoje znanje političkih mehanizama koji, uostalom, ponekad mogu promeniti ekonomsku realnost do neprepoznatljivosti.

Upravo to nam demonstrira ukrajinska vlast. Ona je 23 godine delovala protiv interesa nacionalne ekonomije koju je praktično u korenu uništila, kao što sada uništava stanovništvo, ali se moć političke vlasti pokazuje jačom od ekonomskih zakona (vlast nije u stanju da ih natera da funkcionišu po njenom ćefu, ali može da ih ignoriše sve do konačne propasti i države i društva).

Svoj zaključak o tome da je dolarska ekonomija već ušla u krizu i da samim tim u sistemsku krizu ulazi i pax Americana – izveo sam iz procesa koje su SAD inicirale na postsovjetskom prostoru, a koje niko ne dovodi u sumnju.

Do tog vremena već su se bila dogodila četiri pokušaja obojenih revolucija (dva, 2000-2001. i 2004-2005 . u Ukrajini i po jedan u Gruziji i Kirgiziji). Tri od njih bili su uspešni, a svi su, nema sumnje, bili upereni protiv Rusije.

Da je dolarska ekonomija funkcionisala normalno, SAD ne bi imale nikakvu potrebu da svoje odnose sa Rusijom prevode u konfliktnu fazu. Indikativno je da Vašington, mimo svoje navike, nije pokušavao da protiv Moskve započne ekonomski rat, nego se odmah odlučio za političku, diplomatsku i informativnu konfrontaciju, uključivši odmah mehanizme koji prethode vrućim fazama konfrontacije ili ih zamenjuju – ako se protivnik natera da kapitulira bez primene sile.

Nije tajna da je Rusija dosad bila ugrađena u američki globalni finansijsko-ekonomski sistem i da je aktivno pokušavala da se ugradi i u američki vojno-politički sistem globalne dominacije. A pritom je još bila spremna da pristane na ulogu mlađeg partnera.

Moskva je – svesna svog vojnog (nuklearni arsenal), ekonomskog (neiscrpni sirovinski resursi) i tranzitnog (karika koja povezuje Evroaziju) značaja – jedino želela posebno partnerstvo. Faktički su se njeni zahtevi svodili samo na to da u vašingtonskom sistemu zauzme političku poziciju za jedan stepenik iznad Evropske unije.

Situacija nije iziskivala nikakvu oštru reakciju SAD. Vašington je u okvirima postojećeg sistema sasvim mogao da razvlači pregovore i da u zgodnom momentu Rusiji nanese „milosrdni udar“, to jest da neočekivano i momentalno dotuče njenu ekonomiju isto onako kao što je u svoje vreme bila ubijena ekonomija Argentine ili „azijskih tigrova“.

Sve u svemu, da je 2005. fasada SAD bila u skladu sa suštinom procesa koji su se iza te fasade događali, Amerika ne bi morala da troši novac na obojene državne prevrate. Sve se moglo odraditi jeftinije i efektnije – tako što bi Rusija bila ugušena u zagrljaju.

Pošavši na rizik političko-diplomatske konfrontacije sa Rusijom (a tome je neizbežno vodila strategija organizovanja obojenih revolucija), SAD su gubile samo na jednom faktoru – faktoru vremena.

Vreme postaje ključni faktor samo u jednom slučaju: ako shvatate da ćete oslabiti pre nego što vam istorijski procesi koji se razvijaju uobičajenom brzinom omoguće da trijumfujete nad suparnicima. Grubo govoreći, tada morate da ih uništite ranije pre nego što oni budu u mogućnosti da unište vas.

U slučaju sa Sjedinjenim Državama, iznenadna kritična slabost mogla je da ih sustigne samo kao plod krize sistema dolarske ekonomije jer je celokupna njihova moć bila rezultat tog sistema.

Shvativši da se elite SAD ni po čemu ne razlikuju od kineskih, ruskih, ili madagaskarskih i da su u stanju da „vide“ krizu tek kada ona nastupi (prognoze dobijaju razne i veruju uvek samo onima koje su im prijatne, a na tome razne Rend Korporacije upravo zarađuju) – iz svega sam izvukao jedini mogući zaključak.

Ako su SAD već do 2005. godine pokrenule vidljivu obojenu ofanzivu na Rusiju takvih razmera da se to nije moglo smatrati slučajnošću, sitnom provokacijom ili slabim zamislima jedne ili dve njihove institucije, onda to mora značiti da je kriza sistema američkoj eliti postala očevidna i da je ona počela da troši resurse na njeno prikrivanje od sveta i da je – znajući obim resursa i tempo njihovog trošenja – u stanju da unapred, sa preciznošću do dve godine, izračuna momenat svoga kraha.

Uzevši u obzir uverenost pomenutnog kolege da SAD mogu pomoću bankarskih instrumenata i finansijskih mahinacija biti mirne bar do 2020. godine, pa oduzevši od svega njegov optimizam liberalnog ekonomiste, došao sam do zaključka da će neizbežni krah dolarskog sistema nastupiti između 2015. i 2020. godine. Upravo zato sam u svoje vreme napisao da bi ulazak u Carinsku uniju omogućio Janukoviču ne samo da ostane na funkciji do 2015. nego i da osvoji novi petogodišnji mandat, a da bi dotle problem SAD bio rešen i da po njega ne bi više bilo nikakve opasnosti.

Iz istih razloga, već pola godine tvrdim da je vojno rešenje ukrajinske krize moguće u bilo kom momentu – od zime 2014. do početka 2016. godine (pritom je vojno rešenje bilo verovatnije u ranim fazama nego kasnije), a da političko rešenje nije moguće pre kraja 2016. ili početka 2017. godine. Odnosno, da je moguće i kasnije pošto neće biti moguće ništa rešiti definitivno pre nego što SAD kapituliraju. A SAD se neće tek tako predati i ratovaće – poput Rajha – do poslednjeg. Jer, imaju šta da izgube a nikoga im i ničega neće biti žao.

Da podvučem: ovi zaključci nisu potkrepljeni statističkim podacima, brojnošću trupa i sistemima naoružanja, podacima o ekonomskom rastu i sličnim.

Kao prvo, tačne podatke je praktično nemoguće dobiti. U većini slučajeva nisu tačni čak ni podaci kojima operišu državne institucije interno.

Kao drugo, nisu toliko važni sami podaci koliko to kako ih interpretiraju oni koji donose odluke. A pošto ne znamo ništa o donetim odlukama, izdatim naređenjima i započetim u dubokoj tajnosti operacijama – političku situaciju možemo ocenjivati samo po već preduzetim koracima.

Stvar je u tome što i u životu, i u šahu, i u ratovima, i u politici – svaki napravljeni korak znači biranje jednog od mogućih rešenja i otvaranje mogućnosti za drugo. Što se više koraka napravi, to se jasnije mogu sagledati i oceniti nečiji ciljevi (jer svi uvek od nečega namerno odustaju i ka nečemu isplanirano teže).

U određenoj fazi bolesti, lekar može – čak i ne videvši obolelog – samo na osnovu objektivnog sagledavanja tačno odrediti dijagnozu i dinamiku razvoja bolesti, čak i približno odrediti -koliko je bolesniku ostalo da živi. Tako je i u našem slučaju: sukobljene strane su već napravile dovoljno koraka da više ne mogu nazad, a varijante pobede u sadašnjoj etapi razvoja borbenih dejstava mogu se procenjivati sa istom tačnošću sa kojom je u aprilu 1943. godine mogla da se predvidi pobeda u Velikom Otadžbinskom ratu. Ocenimo zato situaciju u njenom razvoju.

Kada su SAD započele svoju obojenu ofanzivu na Rusiju – Moskva nije bila spremna ni politički, ni ekonomski, niti na vojnom planu da adekvatno uzvrati. Jer, Rusija je bila potpuno ugrađena u dolarsku ekonomiju, pa bi njen pokušaj da SAD nanesu ekonomsku štetu imao višestruko pojačani bumerang-efekat po samu rusku ekonomiju.

Početkom 2000-ih godina o sadašnjoj političkoj stabilnosti (u Rusiji) moglo se samo maštati – oligarhija se borila sa državnom vlašću za pravo realnog upravljanja zemljom, a rastuća antioligarhijska raspoloženja u društvu mogla su u svakom momentu dovesti do narodnog bunta, „besmislenog i bespoštednog“, posle kojeg bi od države ostali samo rogovi i kopita.

Tada još nije bila dostignuta stabilizacija Severnog Kavkaza i nad zemljom je visila teroristička pretnja. Ruska armija je u to vreme bila jaka samo po nuklearnom arsenalu, a nuklearni rat se nije mogao započinjati čim neko kine.

Zato je rukovodstvo Rusije započelo pozicione spoljnopolitičke bitke, ponekad odstupajući tamo gde je pozicije bilo apsolutno nemoguće zadržati, ponekad nanoseći kontraudare, kao u slučajevima Gruzije i Sirije. Međutim, Moskva je delovala krajnje pažljivo i nije davala povoda (Zapadu) da posumnja da se namerno suprotstavlja američkim planovima. Sam Kremlj je nastavio da govori o partnerstvu i išao je u susret mnogim američkim molbama (na primer, dozvolio je tranzit preko teritorije Rusije za američke trupe u Avganistanu).

Javna ruska diplomatija samo što se nije ponižavala, moleći Zapad da se vrati konstruktivnom dijalogu. Kontraigra preko NVO na teritorijama orijentisanim na Rusiju koje su bile meta obojene agresije – nije vođena, a ilegalni rad „na parče“ nije bio uopšte primetan i nije mogao da ni na koji način bude protiv-težnja delovanju SAD na širokom frontu.

Zadatak je bio dobiti na vremenu, uz očuvanje najvažnijih, strateških pozicija i preformatizovanje unutrašnjeg političkog i informativnog prostora i uz takve odnose ruske i globalne ekonomije i finansijskih sistema koji bi Moskvi dali mogućnost da igra sa Vašingtonom ne prosto na ravnoj nozi, nego čak sa taktičkim prednostima.

Istovremeno je neprimetno pripreman spoljnopolitički prostor, jednostavnije rečeno – traženi su potencijalni saveznici i pripremani savezi. Za to vreme se armija pripremala i naoružavala.

Uostalom, upravo planovi naoružavanja armije i ratne mornarice pokazuju da je rukovodstvo Rusije period između 2015. i 2020. smatralo kritičnim.

Armija je do 2015. morala steći sposobnost za vođenje makar jedne ograničene po trajanju strateške operacije na evropskom ratnom poprištu, uz sigurnu zaštitu ruskih državnih granica.

Do 2020. godine (sudeći po rokovima isporuka naoružanja i vojne tehnike), armija je imala zadatak da bude spremna za vođenje na evropskom radnom poprištu rata velikih razmera.

Da bi se sve to moglo realizovati, bilo je potrebno ubediti SAD da Rusija neće izaći izvan okvira postojećih međusobnih odnosa. U tom smislu je čak i reakcija Moskve na gruzijsku agresiju u Južnoj Osetiji bila striktno dozirana i izgleda da nije izazvala ozbiljnija podozrenja u Vašingtonu.

Vašingtonu je bilo shvatljivo slanje trupa da intervenišu posle napada na ruske vojnike koji su se u Južnoj Osetiji nalazili u mirovnoj misiji. Uostalom, vlada koja bi u takvoj situaciji odustala od adekvatnog vojnog odgovora – izgubila bi podršku društva i imala bi razloga da strahuje od nezadovoljstva u armiji.

Amerikance je umirilo i odustajanje od zauzimanja Tbilisija i nediranje u državnu nezavisnost Gruzije. A još se sve to izdogađalo dok je predsednik Rusije bio Dmitrij Medvedev.

Prisetimo se termina „tandem“ koji je u Rusiji već izašao iz upotrebe, a ne tako davno je korišćen i gde treba i gde ne treba. Pre nego što se pojavila ta veza Putin-Medvedev, Kremlj je dugo demonstrirao Zapadu borbu liberala i pripadnika represivnih struktura – plašeći SAD da će se i Vašingtonu, ako pobede ovi drugi, smračiti pred očima. I, „pobedili“ su liberali.

Lično sam uveren da su moskovski liberali i pripadnici struktura sile zaista sveto verovali da jedni s drugima vode nepomirljivu borbu i da su je i vodili. U suprotnom, odavno bi bila provaljena tajna da je sve to – blef…

Četiri godine su se u Vašingtonu nadali da će Medvedev dobiti drugi predsednički mandat. A nisu se nadali tek tako: dobijali su odgovarajuće signale iz Moskve.

Tek 2012. godine – kada se Putin vratio (u Kremlj), a Medvedev, nasuprot svim liberalnim nadama i pričama o ljutoj konkurenciji unutar „tandema“, nije učinio ništa da sačuva vlast – Amerikanci su izgleda počeli da shvataju da su ih obmanuli. Ali, ni tada nisu do kraja poverovali. Jer, i do danas postoji liberalni kabinet Medvedeva koji ovoliko nervira patriote.

Tako je legenda o borbi liberala i pripadnika struktura sile u Putinovoj okolini sačuvala svoju aktuelnost. U nju i danas veruju mnogi u Rusiji. Ali, u Vašingtonu više ne.

Međutim, kasno su se dosetili. Rusija je deset godina koje su joj bile potrebne – obezbedila.

Da su SAD nivo konfrontacije koji je dostignut 2014. „zavrtile“ 2004. – Moskva bi imala male šanse da odoli. Tada ekonomske sankcije za osnovnu masu stanovništva ne bi prošle kao lagani nalet vetra, polovina sadašnjih saveznika našla bi se u neprijateljskom taboru, a Evropska unija – koja sada (na nivou „stare Evrope“) otvoreno sabotira američki „krstaški pohod“ – bez pogovora bi ušla u jedinstveni antiruski front sa Amerikom.

Tada je, povrh svega, peta kolona u Rusiji bila jaka.

Dakle: mnogo šta se za deset godina uradilo.

Znam da je u zemlji podsmevanje „lukavom planu Putina“ postalo neka vrsta dobrog tona, ali želim da ukažem da rukovodstvo koje radi bez strateškog plana nikada ne ostvari uspeh, pogotovo ovakve uspehe u ovako kritičnoj situaciji. Jer, Rusija 2000-tih i Rusija 2015-te – to su dve različite zemlje.

Ako je Putin sve to postigao bez plana, bez uigranog delovanja tima (makar da u tom timu nisu svi znali zašto nešto rade), ako je sve čisti lanac slučajnosti – u tom slučaju je sve još bolje jer to onda znači da je na Putinovoj strani Bog. Tolika količina podudaranja može biti objašnjena ili postojanjem strateškog plana ili mešanjem u sve više sile, ili i jednim i drugim istovremeno.

Neka svako izabere objašnjenje koje mu se sviđa.

Za nas je važno da je Rusija obezbedila praktično 10-godišnje odlaganje široke konfrontacije sa Amerikom i da je za to vreme za takvu konfrontaciju uspela da se pripremi. Ne do kraja.

Priprema državnog prevrata u Ukrajini nije bila vidljiva samo Janukoviču. Rok je bio razumljiv – 2015. godina – pa prerani, pogrešni start puča u 2013. nije bio takvo neprijatno iznenađenje za Moskvu, kakvo je bio za Vašington.

Rusija je bila prinuđena da stupi u direktnu konfrontaciju sa Amerikom ranije nego što se pretpostavljalo da će se to dogoditi.

Sjedinjene Države nisu još bile „uhvatile dovoljno vazduha“, a Moskva nije bila dovoljno ojačala. Uprkos tome, situacija u Ukrajini u periodu oktobar-novembar 2013. nije davala povoda ni za umereni optimizam.

Moskva je tu rundu mogla dobiti i dobila bi je da nije bilo patološkog kukavičluka i gluposti, u krajnjem slučaju – i izdaje Janukoviča koja je kompletirana očitim amaterizmom i brigom njegovog tima samo za sopstvenu kožu.

Vojnih mogućnosti u okvirima brzog reagovanja bilo je dovoljno za Krim. Da li bi bilo dovoljno i za celu Ukrajinu – ostaje samo da se nagađa.

Mnogi i sada smatraju da je trebalo rizikovati. Samo, ti mnogi nikada ničim osim bataljona dobrovoljaca nisu komandovali i nikada ničim osim svojom porodicom nisu rukovodili.

Rizik se mogao pokazati opravdanim, ali je mogao dovesti i do krajnje neprijatnih posledica. Rizik zato i jeste rizik što sve varijante nije moguće predvideti, pogotovo – kako će delovati drugi igrači, pa je moguće ostvariti i veliku pobedu ali i doživeti veliki poraz.

A Putin nije ušao u kazino, na njemu je ležala odgovornost za Rusiju. Zato je on izabrao varijantu sa igrom na sigurno – sa dobijanjem na vremenu.

Da, ratujući Donbas obezbedio je Rusiji dodatnu godinu i platio je tu godinu svojom krvlju.

Došlo je vreme za vraćanje dugova. Nastupio je momenat istine.

Igrati se sa Vašingtonom mačke i miša, Rusija nije mogla dalje od 2015. godine. Utoliko se može smatrati i da smo imali prilično sreće.

Rusija je ojačala i likvidirala svoju kritičnu zavisnost od dolarske ekonomije. SAD su oslabile toliko da i ekonomisti – koji su još pre samo godinu dana autoritetno objašnjavali da je apsurdna i sama pomisao na suprotstavljanje ekonomiji sa BDP kakav ima Amerika – sada, sa jednako važnim izrazom lica raspravljaju o tome hoće li ekonomija SAD pokleknuti već u ovoj ili u 2016. godini. Čak i o tome po kakvom scenariju će do tog posrtanja doći.

Konačno dođoh do nekoliko pasusa radi kojih sam sve ovo napisao. Sve što ste dosad pročitali – to je radi toga da vam dalje razmišljanje bude shvatljivije. Napominjem takođe da, sa moje tačke gledišta, političari uvek imaju neki prostor za moguća rešenja koji im omogućava da ignorišu realnu ekonomsku situaciju i realne zahteve ekonomije i da donose voluntarističke odluke koje se uprkos tome ostvaruju i često vode katastrofalnim posledicama.

Već sam kao primer navodio Ukrajinu. Podsećam da se političari u toj razorenoj zemlji – sa uništenom ekonomijom, praznom državnom kasom, razrušenim političkim sistemom i administrativnom vertikalom, zemljom koju kida građanski rat i u kojoj su strukture sile zamenjene plaćenicima i u jednakoj meri mahnovskim bandama – drže na vlasti već bezmalo godinu i po. Uprkos tome što su sami (čak i intelektualno) slabi i što sve njihove odluke, do poslednje, protivreče interesima Ukrajine, njene ekonomije, interesima preživljavanja njenog stanovništva, pa čak i zdravom smislu.

Ovo govori o resursu izdržljivosti kojim raspolaže svaka država jer nastavlja da postoji po inerciji i kada su strukture koje čine samu državu već praktično mrtve. To je kao ono kad kokoš sa odsečenom glavom trči još neko vreme.

Podsećam takođe da su Ukrajinu u rat gurnule SAD, a pritom čak nisu ni skrivale da im nije potreban rat Kijeva sa Donbasom, već rat Ukrajine sa Rusijom.

Sada se SAD nalaze na ivici ekonomskog kolapsa i moguće teritorijalne destrukcije praćene raspadom političkih i administrativnih struktura. Takva varijanta je realna i preti Americi u narednim godinama.

Obama će biti srećan ako se to ne dogodi za njegovog predsednikovanja.

SAD su strateški rat protiv Rusije već izgubile, ne opalivši ni jedan jedini metak. Ali, i Nemačka je do leta 1943. strateški izgubila rat. Samo, to nije sprečilo Hitlera da učini poslednji pokušaj da ga taktički dobije u bici kod Kurska. Zato se ne može ni tvrditi da je taj pokušaj bio potpuna avantura. Jer, Nemci su bili stvorili ozbiljnu krizu i bezmalo probili front.

Da su Nemci uspeli da opkole i razbiju grupu sovjetskih jedinica kod Kurska – to bi značilo gubitak približno trećine vojnika i sistema naoružanja koje je SSSR bio skoncentrisao na frontu.

To bi bio već treći veliki poraz, počev od 1941. godine. A resursi zemlje, uključujući i ljudske, nisu guma koja se može razvlačiti.

Hitler je naprosto pokušavao da natera SSSR da gubi – kao tokom 1941. godine – nekoliko puta više vojnika nego Nemačka. Odnos gubitaka 5:1 doveo bi do toga da SSSR iskrvari pre nego što Nemačka izgubi sposobnost da pruža otpor, pa bi se sa Hitlerom morao zaključiti mir.

I Amerikanci sada isto tako pokušavaju da taktički dobiju strateški izgubljeni rat.

Njihova osnovna odluka ostala je nepromenjena: Rusija mora ratovati. Samo što sada, pored Ukrajine, u sve uvlače i Evropsku uniju, odnosno, u najmanju ruku, njene istočnoevropske članice. Ko ne veruje, neka izračuna koliko puta su za poslednja tri meseca potpuno različiti političari, iz najrazličitijih zemalja EU, izjavljivali da Evropa ne želi rat sa Rusijom, pogotovo ne da ratuje za Ukrajinu.

Kad opasnosti od rata nema – o njoj i ne govore. Da li je neko čuo da u Mongoliji tri puta dnevno izjavljuju da nemaju nameru da ratuju sa Rusijom?

Pošto ni ja, ni vi, ni ekonomisti, ni Putin, ni Obama, dakle – niko osim Gospoda, ne zna kada će krahirati američka ekonomija – u 2016. ili u 2020. – SAD rat moraju organizovati već u ovoj godini. Sami Amerikanci, naravno, nemaju nameru da ratuju (kestenje iz vatre za njih će vaditi drugi). Ali, rat mora početi – jer SAD nemaju drugu šansu da se spasu.

Zato i govorim da nam opet nedostaje jedna godina.

Šta god se događalo sa dolarom i ekonomijom SAD, kijevski režim nema nikakve šanse da doživi do 2016. godine. On je i ovako već dva puta preživeo rok na koji je realno mogao da računa.

Pad Ukrajine koja je za SAD postala Staljingrad – nešto simboličko – to je gubitak pozicija koji vodi gubitku renomea i katastrofalnom padu prestiža. Jer, isuviše mnogo resursa su uključile u kijevski prevrat i podržavanje nacističkog režima, a još su isuviše duboko u tu krizu uvukle svoje saveznike i suviše mnogo toga stavile na kartu da će to za sobom automatski povući odbijanje Evrope da dalje učestvuje u američkim avanturama (zato su Oland i Merkelova pomogli Putinu da sa Minskom-2 razvlači vreme).

Gubitak Evrope označio bi gubitak globalne dominacije i pucanje finansijskog, ekonomskog i političkog sistema SAD pred očima celog zaprepašćenog čovečanstva.

Pošto su baltičke državice spremne da podele sudbinu Ukrajine, u Belorusiji se – da bi se delimično blokirali resursi Rusije – priprema majdan, a Poljska se sve više upliće u podržavanje Kijeva i nezvanično pokazuje aspiracije prema delu teritorije Ukrajine, a SAD Rumuniju uporno vode ka tome da (zajedno sa Moldavijom) ponovi „podvig“ Sakašvilija, samo ne u Osetiji, već u Pridnjestrovlju. A ovo znači da su se sve kockice za početak rata složile.

Staru Evropu će u rat uvlačiti kako se stvari budu razvijale, a za Amerikance će biti glavno da se makar jedna zemlja članica EU oficijelno nađe u ratu sa Rusijom.

Pošto su među novim članicama EU i baltičke samoubice – rat je na pragu. Ne može da ga ne bude.

Rukovodstvo Rusije je poslednjih godina izbegavalo takve zamke da izgleda da za njega ne postoji ništa nemoguće. Međutim, nikada Rusija od 1945. do danas nije bila tako blizu ratu kao što je danas.

Moramo preživeti ovo leto. Posle njega bi ratna opasnost trebalo da počne da opada. Ali, ovo znamo ne samo mi, a u Vašingtonu praktično ne postoji partija mira.

Izvor: Fakti