dmitrij_rjurikov_kolИз саопштења званичних извора и средстава јавног информисања тешко је разумети да ли је Хенри Кисинџер предао Владимиру Путину било какву поруку Барака Обаме. Ипак значајно је да је – у време док у Вашингтону траје пауза за размишљање о односима са Русијом, коју је најавио Обама и на основу чијих резултата се могу појавити политичке одлуке – на сусрет са руским вођством у Москву допутовао управо Кисинџер, познат по вештини да организује дипломатске продоре.

За припремање таквих одлука потребне су адекватне информације о „расположењима на лицу места“ и стратешке процене. Можда је то и био задатак Кисинџеровог службеног путовања. Кисинџер је у разговорима са Путином, Сергејом Ивановом и Сергејом Лавровом говорио о томе да од односа између САД и Русије зависи стабилност у свету, да се супротности националних интереса увек могу превазићи, да се временом повећава потреба за сарадњом између две земље и да су директни преговори њихових лидера најбољи начин за решавање проблема. Приликом сусрета са председником Русије бард светске дипломатије са њему својственим хумором истакао је да он после путовања у Русију извештава америчко руководство о руском становишту, али да ипак та информација њему, Кисинџеру, у САД не помаже увек.

У Дипломатској академији МИП Русије, где је Кисинџеру додељено звање почасног доктора, учитељ дипломатије одржао је предавање о омиљеној теми – светском поретку. Пошто је, по традицији, одао дужно поштовање Вестфалском уређењу као основи међународних односа, Кисинџер је истакао неопходност очувања тих принципа у данашњим условима, односно практично се заложио за суверенитет и суверену равноправност националних држава у 21. веку.

У свечаној дворани Академије владала је тишина – данас то чути од Американца, тим пре од Кисинџера, било је необично. Он је отишао и даље пошто се осврнуо на данашњу тесну, органску, глобалну узајамну повезаност свих земаља света у свим областима живота, изнео је мишљење о томе да и у новим временима свака држава треба да чува свој национални карактер, да не заборавља своју историју и не одриче се од свог наслеђа – разуме се, у конструктивном смислу и узимајући у обзир равнотежу интереса и култура других држава.

Али то није све. Изговарајући на почетку предавања реч „изузетни“ (види познати говор Б. Обаме о изузетности САД), Кисинџер се дискретно осмехнуо и на крају предавања рекао да САД, Русија и Кина не треба да једни за друге представљају опасност – наступањем нове ере и нових изазова оне би требало изнова да процене своје могућности и улоге у свету и да заједно раде у име заједничких циљева. Дакле, ни униполарни ни мултиполарни свет, већ троугао САД-Русија-Кина, адаптиран за модерно доба у неовестфалском свету.

Осетио се дах 70-тих и дипломатског троугла Ричарда Никсона – попуштања напетости у односима САД са Совјетским Савезом и америчко-кинеског зближавања. Дипломата није прецизирао да ли неко у Обаминој администрацији дели такво мишљење.

kisindzer-i-Vladimir-putin

ПРИЗНАЊЕ ИСТОРИЈСКОГ ПРЕОКРЕТА Припремајући посету Кисинџера Москви, његов сарадник у Кисинџер Асошијетс, политиколог са богатим искуством Томас Грем, написао је за Известија чланак о Америци и Русији, у којем је на свој начин изнео свој став о светском поретку (Известија, 8. октобар 2013). Он пише: „Свет је ушао у период историјског преокрета, који мења формирани светски поредак. Он је такође изазов за доминантну представу сваке земље о њеној глобалној улози“.

Вероватно се генерално може сложити са Гремовом дефиницијом – „историјски преокрет формираног светског поретка“. Преокрет или припрема за њега уистину се одвија, на променама у уређењу света раде одређене снаге, реални играчи – државе, структуре изван државе и појединци. Они знају какав свет желе да виде, настоје да усмеравају догађаје да би корак по корак стварали нови свет и нови светски поредак. Много тога се реално променило у животу света и наставља да се мења, али много тога остаје непроменљиво – они, који се категорично не слажу са оним што промотери новог светског поретка сматрају да је исправно и неизбежно, не мање него присталице револуција.

Настају конкретна питања – какав је то историјски преокрет, шта он конкретно „преокреће“, односно потпуно мења, у чему су суштина, циљеви и задаци преокрета и како је свет ушао у тај преокрет? Грем је одлучио да то не открива. А промене у уређењу света су – конкретна ствар, свет сам по себи не може прећи ни у какво ново стање ни у једној области. Како је једном рекао бивши шеф службе безбедности једне од држава ЗНД: „Моја професионална обука и моје искуство у служби не дозвољавају ми да претпостављам да било који приметан догађај у било којој земљи или у свету може да се деси сам по себи без одговарајуће припреме“.

Слика света данас је противречнија него икад. Без обзира на глобализацију и формално декларисање светских играча за јединство основних ставова, њихове оцене догађаја или појава често се веома разликују – према томе и приступ политици. Позитивне стране су очигледне: наставља се развој знања, технологија и њихових размена у свету, увећавају се свестране везе између држава и народа, све шире се преносе тачне информације, појачава се њихов утицај на политичке одлуке, све већи углед стиче неприхватање метода решавања конфликт силом итд. У исто време егзистенцијалне претње човечанству попримиле су глобални карактер, и не ради се само о војним претњама, ратовима и наоружању.

„Генересани конфликти“ (израз потпредседника САД Џозефа Бајдена) у врућим тачкама користе се за напад на Статут УН, на важеће међународно право и норме понашања у међународним пословима, посебно за напад на вестфалске принципе суверенитета и немешања у унутрашње ствари држава, које је поменуо Кисинџер. Ратоборне присталице „новог света“, којима, судећи према његовим говорима и чланцима, Кисинџер не припада, сматрају да правне норме и правну свест који су се формирани у прошлости треба елиминисати, а да су ратови, промене режима и генерисани конфликти нормална средства на путу према геополитичким циљевима.

„Тврда сила“ енергично делује од почетка 90-тих година све до сада, али последњих година изазива све већи отпор. У области „меке силе“, односно у унутрашњем уређењу живота људи води се борба без крви, али не мање радикална, између филозофије и праксе. Одвија се напад на нематеријалне основе, принципе и норме постојеће цивилизације – мења се матрица свести и поимања исправног и недозвољеног, десакрализују се и укидају раније основе личног, породичног, друштвеног и политичког живота људи. Грубо се уводе нове норме понашања, које су до јуче сматране недозвољеним. Карактер, размере и систематичност иновација пружају могућност да се говори о томе да се реализује глобални пројекат антицивилизације. Напредовање на мапи маршруте антицивилизације иде брзо, али је и отпор томе у порасту.

kisindzer-putin

РУСКО-АМЕРИЧКЕ РАЗЛИКЕ У негативну област спада и неадекватност светских финансија и економије, где доминира парадигма својине и богатства, коју нико не намерава да мења. Кризе у економији по традицији доводе до искушења у светској политици. Негде више, негде мање, конфликт је присутан практично у свим регионима света сем можда у Европи, Северној Америци и за сада углавном на простору ЗНД. За низ држава, укључујући и Русију, нестабилности на Блиском Истоку, рату у Сирији и напетости у вези са Ираном биће додате нове претње безбедности. Након повлачења трупа САД из Авганистана 2014, у Русији се очекује пораст промета авганистанског хероина и преко Авганистана прилив у Централну Азију и Русију пешадије џихадиста обучених у Сирији.

Настају конкретна питања: коме свет треба да захвали за све то? Зашто нови светски поредак граде бојовници Ал Каиде? Америчко виђење светске ситуације – проблема, догађаја и будућности – принципијелно се разликује од руског. За разлику од руских грађана, Американци сматрају да све што се десило и што се дешава јесу позитивне промене, борба за бољи свет и да Америка с правом предводи ту борбу. Грем за Известија пише да је лидерство део националног ДНК Американаца. Истина, он признаје да је током последње деценије у спољној политици САД било грешака.

Што се тиче руске политичке генетике, изгледа да се због катастрофалних последица револуције и преврата у Русији 20. века у руском ДНК учврстила одбојност или барем веома опрезан однос према појмовима „преврат“, „револуција“, „нови поредак“. У Русији сувише добро знају шта може да се чини под изговором парола о „слободи“, „људским правима“, „револуцији“, „новом свету“, „бољој будућности“ и томе слично. Историјско искуство Русије помаже да се данас виде реални интереси и политичке технологије играча и не дозвољава да се сместа даје подршка било каквим радикалним променама било где и у било чему, било да је то акт промене режима који је одједном постао крив, било да је сламање културне традиције или норми понашања. Становиште Русије – право и реалност – постигнуто је патњама у најтежим искушењима

Формирани светски поредак и међународно право нису идеални, али су неопходни ради одбране и промовисања легалних интереса државе. Ако настају акутни проблеми и конфликти, онда треба разумети шта је прави разлог – можда се не ради о правилима игре, него о томе да неко та правила не поштује?

Разлика између руског и америчког становишта јасно се види на сиријском питању. За Русију је принципијелно важно по ком основу ће се регулисати ситуација у Сирији. Русија не идеализује, али и не демонизује владу Башара Асада, она позива спољне играче да се не мешају у унутрашње ствари Сирије и да се Сиријцима пружи могућност да сами решавају своје проблеме.

Према мишљењу посматрача, Русија показује способност да користи широк спектар инструмената за подршку таквом ставу. Обамина администрација, напротив, преузела је на себе улогу арбитра, одредила кривца, подвукла црвену линију и намеравала да примени силу не водећи рачуна о владавини права и позицији других држава. Међутим, такве ствари данас не пролазе. Треба одати признање Обами, који је, пошто је схватио да су му подметнули напад Асадових трупа „отровним гасом на цивилно становништво“, донео тешку одлуку да одустане од удара на Сирију и подржао правно становиште, које омогућава да се утврди поуздана слика инцидента са хемијским оружјем и тек онда донесе пресуда.

kisindzer-obama

Да ли ће његова администрација бити доследна или долазе нови обрти у његовој политици? Овде нема нарочитог оптимизма. У сиријској опозицији десио се кадровски преврат, умерени су потиснути, а политику и војне операције већ воде џихадисти – наследници Ал Каиде. Из САД и „нових великих сила“ Катара и Саудијске Арабије и даље се сливају новац и оружје. Двадесетак одреда неких бојовника, већим делом плаћеника, које САД сматрају опозицијом и подржавају директно и преко регионалних партнера, одбијају да учествују у преговорима о нормализацији. Шта је то – припрема за нову рунду војних дејстава?

Да ли је у таквим условима реална Женева 2 и неће ли се опет показати узалудним напори министра Лаврова и државног секретара Џона Керија? Шта чека Сирију – рат до максимума и граница истребљења, подела на алавитску, салафитску и курдску зону, или су ипак могуће значајне одлуке?

Од Вашингтона умногоме зависи да ли ће руско-америчко разумевање по питању хемијског оружја у Сирији постати преседан за регулисање других питања. Штета ако се због притиска произраелских и саудијских лобиста пропусти стратешка шанса.

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ПАРТНЕРСТВО? Занимљиво је Кисинџерово мишљење о сиријском питању. Његов чланак Интервенција у Сирији ризикује да наруши светски поредак, који је објављен у Вашингтон Посту још у јуну 2012, заслужује да га у Америци прочитају сви они који учествују у доношењу одлука. Угледни дипломата потпуно јасно саветује спољним играчима да се не мешају у конфликт у Сирији.

По питању иранске и авганистанске теме, прилике за мир нису мање од сиријских. Према неким параметрима, иранска ситуација подсећа на сиријску. Појавила се дипломатија која пружа шансу за попуштање кризе. Међутим, са америчке и израелске стране настављају се демонизација земље, режима и лидера и нове изјаве о неопходности да се нанесе удар, да се промени режими појачају санкције (својевремено је Русија делимично подржала санкције против Ирана, али вероватно узалуд).

У иранском питању активни су Саудијци: шиитски Иран је за њих и геополитички супарник и идеолошки непријатељ (сунитска теократија против шиитске теократије). Занимљива је оштра реакција Ер Ријада на амерички гест у односу на Иран – шта је то, стратегија партнера који шири крила или привремено незадовољство?

Током последњих година Обама је успевао да избегне наметљиве савете и притиске на рачун ракетних удара на Иран, али може ли се сматрати да је са почетком америчко-иранских размена ставова на највишем нивоу опасност од рата нестала? Како ће поступити америчка администрација ако неко „са стране“ организује под иранском заставом велику терористичку акцију или напад на објекте САД или Израела да би довео Обаму у безизлазну ситуацију? Како ће се у таквом случају понашати Вашингтон – као према преседану са хемијским оружјем у Сирији или, не чекајући истрагу, одмах започети рат? Зар кабинетски јастребови и групе лобиста у САД не схватају последице рата са државом као што је Иран, ако рат почне? Или ће, по њиховом плану, рат довести до већег конфликта, чији се параметри и циљеви за сада не откривају?

rusko-americka zastava

Ситуација у Авганистану је животно важно питање за Русију. РИСИ је у 2013. више пута упућивао на ту тему, одржао међународну конференцију на тему Авганистан 2014, на коју је поред осталих био позван представник амбасаде САД. Било је и других контаката са Американцима. У понашању САД у авганистанској ситуацији има много нејасног. Једина област у којој за 13 година окупације Авганистана има крупних достигнућа јесте нарко-економија. Производња и извоз хероина увећани су неколико десетина пута. После повлачења страних трупа, слика Авганистана не одаје оптимизам – настајање новог система власти највероватније ће бити праћено конфликтима.

ОДКБ се припрема за најгоре сценарије. Али, ако се власт у Кабулу, „нови талибанИ“ и команда преосталих америчких трупа чак и договоре о разграничавању интереса и узајамном деловању, по свему судећи, систем нарко-економије остаће неприкосновен. Русији то уопште не одговара – нови Авганистан може постати опаснији од садашњег. Од авганистанских наркотика у Русији су већ страдале десетина хиљада људи. Са америчком страном о авганистанском питању не може да се постигне никакво разумевање.

Да ли је то партнерство? Постоји утисак да се најављени циљеви САД у Авганистану не слажу са реалном политиком која следи неки други план. Који? Ми и Американци имамо шта да разматрамо одвојено и заједно: принцип партнерства и његов конкретан садржај, регионалне проблеме, амерички систем ПРО, космос, нове технологије, лидерство и изузетност Америке, препород Русије, тему евроазијске интеграције и друге.

Грем скреће пажњу на термин „препород Русије“. Американци не треба да га негативно схватају – не ради се о изазову САД или месијанизму, већ о обнављању изгубљеног: духовности и културе, које су страдале и у совјетско и постсовјетско време; о тражењу националног идентитета; о развоју реалне економије, која је после распада Совјетског Савеза претрпела губитке; о озбиљном подизању нивоа управљања; о побољшању услова бизниса; о решавању социјалних и многих других задатака.

Обамина идеја да узме тајм-аут за размишљање о будућности односа са Русијом може се разматрати у позитивном контексту. У Америци се воде дебате на ширем плану о улози и месту САД у свету у целини. Кисинџер и други представници реалполитике имају шта да кажу, али им очигледно није лако. Иако су акутност проблема у самој Америци и однос према њој у свету такви да се ревизија америчке стратегије чини неизбежном, у америчкој политичкој елити расположења доминације и изузетности и даље су јака и сасвим је могуће да се одговор на проблеме неће заснивати на критичкој интроспекцији, већ на традиционалној суровости.

Будућност ће показати да ли ће у новој пропорцији добро доћи идеја троугла САД-Русија-Кина као ослонца светског поретка.

Дмитриј Борисович Рјуриков је саветник директора РИСИ


Извор: Факти

Оставите коментар

Оставите коментар на Кисинџер у Москви – идеја триполарног света

* Обавезна поља