Рахметли Алија деценију касније

Чиме је то Алија Изетбеговић за живота задужио своје сународнике па да га и данас толико хвале и славе? На недавним комеморативним манифестацијама поводом десет година од смрти (19.10.) чуле су се оде о оснивачу СДА, вођи националног покрета, команданту у рату, председнику у миру… Наравно, о мртвима све најбоље, али шта би показала објективна анализа Алијиног политичког учинка?

Као „велики државник“ који је створио независну БиХ, што му се приписује као највећи политички успех, Алија је заправо извршио амерички налог амбасадора Цимермана и одступио од свог иницијалног наума. Уместо реалног плана да „муслимани узму онолико БиХ колико могу просперитетно контролисати“, ушао је у нереалан пројекат стварања „јединствене и целовите грађанске државе у којој ће његови сународници доминирати као већина“. Инострани спонзори му јесу прибавили међународно признање и дејтонски оквирни споразум, али нису могли и договор са друга два конститутивна народа и унутрашње признање. Алијин политички и биолошки наследник Бакир и његови сународници и даље узалудно ишчекују да ће неко споља натерати Србе и Хрвате да заволе ту државну фикцију. А докле су стигли, показује да десетогодишњицу смрти „првог председника заједничке државе БиХ“ у РС и Херцег-Босни нико није ни поменуо.

Као „велики војни стратег“, Алија је заратио са два јача противника, а они исти ментори који су га у рат увалили спасли су га са руба капитулације. Херојска одбрана Сарајева сводила се практично на безуспешне покушаје АБиХ да пробије обруч непријатеља који није ни покушавао да га освоји и успешне борбе Јуке, Цаце, Ћеле и компаније против унутрашњег непријатеља илити српских цивила. Да би му, после пораза у свим биткама против ВРС и ХВО, спасли образ, инострани ментори су му наместили да на крају постигне почасни гол у хрватској офанзиви на Босанску Крајину. Објективно, једина војна победа муслиманске АБиХ остварена је против својих сународника у Цазинској Крајини и прославила генерале Алију, Делића и Дудаковића као војсковође. На крају рата, у тој дефакто пораженој војсци која се звала Армија БиХ, било је мање Срба и Хрвата него муџахедина, па је више асоцирала на међународни исламски тероризам него на заједничку модерну армију сва три народа, како се представљала.

Као „оснивач и лидер СДА“, Изетбеговић је створио исламску партију чију базу је представљала мрежа џамија расута по БиХ, а руководство – група верских фанатика који су заједно са њим робијали због „Исламске декларације“. СДА је формирана као наставак илегалне организације „Млади муслимани“ и у идеолошком (верски покрет) и у персоналном (Бехмен, Изетбеговић, Касумагић и др.) смислу. Лидер странке је у почетку јавно говорио да уопште нема национално осећање, а да као браћу једнако осећа све муслимане у свету. Велики утицај у њој и данас држе хоџе, хафизи, дервиши, шеријатске судије, службеници Бакија и професори Исламског факултета. А актуелни потпредседник и будући лидер странке Бакир наглашава да му је политички програм бабина књига у којој пише да „нема коегзистенције између ислама и других религија“ и да „муслимани када постану већина треба да наметну исламску теократију и шеријат“. И при свему томе, Изетбеговићи већ другу генерацију рекламирају СДА као грађанску, мултиетничку и проевропску.

Као „вођа националног покрета“, Изетбеговић је од слабости покушао да направи врлину. Пошто његов народ, према расположивим ресурсима, није могао да буде победник у грађанском рату, развио је „стратегију конструисане невине жртве“, по којој „страдалник априори не може да буде и кривац“, па је читав свет морално дужан да стане на његову страну. Ништа оригинално, јер исти рецепт, приликом распада СФРЈ, примениле су и Словенија и Хрватска, али је у жртвовању свог народа Алија отишао много даље. Генерал УН Мекензи је још почетком рата обзнанио да муслимански снајпери пуцају и по својима, а балистичке експертизе на хашком суду егзактно су показале да гранате – масовне убице у Сарајеву, нису могле доћи са српске стране. Подметање и преувеличавање жртава и апели за помоћ од европског до америчког Запада, од Блиског до Далеког истока, ипак нису дали очекивани резултат. Бошњаци нису добили ни јединствену БиХ ни свој ентитет.

Наравно, не може се рећи да је Изетбеговић био само мајстор политичке илузије који је умео своје неуспехе да прикаже као успехе. Он јесте био виртоуз дворских марифетлука којима је избацио из игре и моћнијег Адила Зулфикарпашића, и искуснијег Мухамеда Филиповића, и популарнијег Фикрета Абдића, и амбициознијег Хариса Силајџића. Успео је и да, мимо закона, постане први председник БиХ (уместо Абдића) и то остане десет година (уместо једну плус једну) те обезбеди трон и за сина. Али, има и великих циљева које је остварио, а нису ни личне ни породичне природе.

Прво, Изетбеговић је успео да изврши исламизацију муслимана. То је заправо и био интимни животни и политички приоритет дубоког верника и борца за ислам, активисте младомуслиманског покрета и писца два призната исламистичка дела, муслимана који је годинама робијао за ислам и дубоко презирао од власти корумпирану хијерархију Исламске заједнице БиХ. Друго, Изетбеговић је исламизацијом успео да код муслимана Бошњака, фрустрираних конвертитством предака и изолацијом у хришћанској Европи, развије свест о припадности „великој заједници од 700 милиона муслимана од Марока до Индонезије“. Његов први политички чин као председавајућег БиХ био је одлазак на састанак у Истанбул како би, без знања Плавшићеве и Кољевића, аплицирао за чланство у Организацији исламске конференције. Треће, Изетбеговић је своје следбенике, са тако нараслом национално-верском самосвести, лако гурнуо у нереалне политичке пројекте (искључиво бошњачка Босна) и ратне авантуре (против јачих суседа) као колективну жртву на одар историјског потврђивања несигурног идентитета. Бошњаци су са Сребреницом добили наш Косовски бој и хрватски Крижни пут. Четврто, Изетбеговић је својим истоверницима и сународницима оставио „Исламску декларацију“ као дугорочан политички програм, који на радном столу не држи само син му Бакир. Мало ли је?

Поред Гењца, Кебе, сина Бакира и других локалних дужносника, међународну димензију бројним комеморацијама дали су неизбежни Стипе Месић и Бернард Анри Леви. Потоњи су о Изетбеговићу зборили као о „истинском Европљанину“, „инкарнацији европске културе“ и „лидеру са визијом Босне у Европи“. Алија можда и јесте хтео да Босну уведе у ЕУ, али не зато да би европеизирао Бошњаке, него да би ислам проширио по Европи. Негде на почетку политичке каријере и сам је у једном интервјуу искрено рекао: „Волео бих да мујезин закуише са Ајфелове куле.“

Извор: Пресс