Krim – odbrana Rusije

Ono što se na Krimu događa ovih dana je u žiži interesovanja čitavog sveta. Zapadni mediji govore o „agresiji“, „intervenciji“ Rusije u Ukrajini, okrivljuju Moskvu za pokušaje da aneksira deo ukrajinske teritorije. A stvarnost onoga što se tamo dešava – da Rusija štiti   interese svojih građana – načisto se briše. Ne zbunjuje čak ni to da pošto je potpuno ignorisan zakoniti predsednik Ukrajine, sa kojim su  nekoliko dana ranije predstavnici Evropske unije  potpisivali sporazum o regulisanju krize, Zapad je za svoje partnere uzeo pučiste. Toliko neadekvatna reakcija na ono što se dešava je čak ugrozila i geopolitičku igru Zapada na „Velikoj šahovskoj tabli“ …

Projekat koji je započeo kao serija „revolucija u boji“ počeo je da „šlajfuje“ još u zemljama Centralne Azije, ali mu je, zahvaljujući februarskom državnom prevratu u Ukrajini, udahnuta  nova snaga. Tu je tehnologija klasične „revolucije u boji“ obnovljena preko šeme spajanja „mirnog“ uličnog protesta i dejstava naoružanih pobunjenika. Kombinacija je trebalo da gurne u provaliju Viktora Janukoviča, koji u Ukrajini nije bio posebno popularan,  što je uspešno ostvareno. Ali autore scenarija je izneverila želja da sve dobiju „odmah i sada“. Zato je Zapad verolomno prekršio sporazum od 21.februara, na kome je sam uporno insistirao, i 22.februar 2014.  je postao  Dan državnog prevrata koji su odobrile prestonice Zapada.

To što se desilo je pokazalo da se Zapad, igrajući svoju geopolitičku igru,  malo previše zaigrao. Prestao je da Rusiju oseća kao ravnopravnog partnera koji na postsovjetskom prostoru ima svoje zakonite interese. Uzdržana reakcija Rusije na sve što se u Kijevu dešavalo od kraja novembra 2013. shvaćeno je kao slabost ili ravnodušnost, a ne kao normalno poštovanje   unutarpolitičkih procesa u jednoj suverenoj državi.

Zapad je bio istinski zaslepljen perspektivama za koje je zaključio da znače prevrat u Kijevu. Ali već prvi koraci novog režima su pokazali sa koje strane vetar duva: to je bila želja da što više ojača rusofobija kao zvanična  doktrina i da se Ukrajina pretvori u polukoloniju Zapada.

Ali – rizikovaćemo, pa ćemo   pretpostaviti da su ti koraci predstavljali samo međuetapu u geopolitičkim planovima Zapada.

Radilo se, pre svega, o udaru na Crnomorsku flotu Rusije. Odmah posle prevrata u Kijevu počela je priča o neophodnosti da se   prvo raskine Harkovski sporazum (prema kome je u razmenu za vrlo značajan popust za gas Ukrajina produžavala periode stacioniranja Crnomorske flote na Krimu), a zatim i sam ugovor o stacioniranju CF RF. One „najvrelije“ glave su pozivale da se raskine Veliki ugovor između Ukrajine i Rusije, pri tom zaboravljajući  da po tom ugovoru Rusija priznaje suverenitet Ukrajine i da njegovo raskidanje može Kijev da odvede u ćorsokak.

Teranje Rusije da hitno izvede flotu iz Sevastopolja trebalo je da znači ne samo udar na pozicije Rusije u regionu Crnog mora. Čak i kada bi rezervne baze za flotu bile već spremne, hitan i nasilan izlazak Crnomorske flote iz Sevastopolja je trebalo da bude signal za sve: „Rusija ne može da utiče na situaciju u blizini svojih granica, te pod pritiskom Zapada odstupa“.

Ne mislimo da puzeća okupacija Ukrajine može za sobom da povuče uspešan „izvoz revolucije“ u Rusiju, ali uopšte ne sumnjamo da bi  svakako bio učinjen pokušaj da se  destabilizuje situacija čitavog postsovjetskog prostora.

Istovremeno je vršen udar na ekonomiju obe zemlje. Evropa je jasno pokazala da nju ne interesuju ni ukrajinska industrija, ni visokotehnologične proizvodnje, već da bi joj u najboljem slučaju bila data uloga poljoprivredne provincije, pri čemu sa nepoštednom eksploatacijom ukrajinske zemlje, između ostalog i gajenjem genetski modifikovanih  kultura. Uništenje ukrajinske ekonomije je izazvalo udar i na tesne kooperacione veze koje postoje između ekonomija Ukrajine i Rusije. Sa jedne strane je došlo do slabljenja ekonomije RF (nemali deo preduzeća jugoistoka Ukrajine radi sa ekonomijom zemalja Carinske unije i uspešno sarađuje sa ruskom vojnom industrijom)  a, sa druge strane, Ukrajina time postaje sve   zavisnija od kredita.

Nema ni najmanje sumnje da ukoliko se izazivači puča u Kijevu stabilizuju – pojaviće se pitanje  što skorijeg stupanja Ukrajine u NATO   pod zastavom „zaštite nacionalnih interesa“, „završetka vojne reforme“ i sličnog. U uslovima određene političke dezorganizacije Jugoistoka, zbog bežanja V.Janukoviča i izdaje značajnog broja deputata koji pripadaju Partiji regiona, tome bi se teško moglo suprotstaviti, posebno kada zemljom upravlja ne zakon, već „revolucionarna svrsishodnost“. Takođe je malo  verovatno da bi se protivraketni sistemi SAD  postavili negde u Lugansku ili Donjecku, ali čak i ukoliko bi to bio Dnjepropetrovsk, bilo bi potpuno neprihvatljivo približavanje američkih „protivraketa“ na rastojanje od 1000 km od značajnih ruskih gradova.

Elementi PRO su samo deo mogućeg proširenja  vojnog prisustva NATO-a u Ukrajini. Ako već sada Amerikanci, ne krijući se, postavljaju na teritoriji Ukrajine svoje „virusne laboratorije“ šta će biti kada otpor potpuno prestane?

Da li Rusija može mirno da gleda kako se oko nje sužava prsten NATO-a, a na dohvatu su mu milioni Rusa koji žive u Ukrajini?

Zapad je u svojim geopolitičkim igrama došao do „crvene crte“ iza koje sve predstavlja ozbiljno kršenje geopolitičke ravnoteže u Crnomorskom, a potencijalno i u kompletnom evroazijskom regionu. Interesi Rusije u tom regionu nisu fikcija, već činjenično stanje, na koje Zapad nikako ne sme da zaboravi.

Dijalog Rusije i Zapada ne može i neće se razvijati kao stalno odstupanje Rusije od svojih pozicija. Vraća nadu činjenica  da poslednjih dana to počinje da shvata sve više zapadnih političara. Burna reakcija prema Rusiji sa pretnjama sankcijama, bojkotom i tome sl. nije Ukrajinu ni za korak približila dobijanju bilo finansijske, bilo vojne pomoći od Zapada.

Ono što se danas dešava na Krimu i u Ukrajini još jednom dokazuje: čvrst otpor pokušajima „proširenja“ Evroatlantskog bloka prema istoku je mnogo delotvorniji način dijaloga od dugačkih ubeđivanja onih sa Zapada, koji sistematski ignorišu međunarodno pravo i principe državnog suvereniteta.

Izvor: Fond Strateške Kulture