Autor: Ljubiša Malenica

Kuda ideš, Evropo?

Naslovna / Globalizam Globalizam - Politički procesi / Kuda ideš, Evropo?

Kategorija: Globalizam - Politički procesi / Objavljeno: 30/03/2022, 21:21

Zahvaljujući trenutnom sukobu u Ukrajini, pred očima svetske javnosti su u veoma kratkom vremenu popadale sve maske takozvanih „zapadnih vrednosti“. Samo o rusofobiji koja je, takoreći preko noći, izbila na površinu svakodnevnog života širom Zapada može se napisati čitav zaseban tekst. Za sada je dovoljno uočiti brzinu kojom se šovinizam prema Rusima počeo ispoljavati u zapadnim zemljama. Čini se kao da je rusofobija uvežbavana godinama, no ako čitavog života slušate kako ste vi „izuzetni“, to, po samoj logici argumenta, povlači zaključak da su ostali manje vredni od vas, samo prosečni, te da ne treba da iznenađuje ispoljavanje mržnje prema „prosečnima“ koji su se usudili dovesti u pitanje „izuzetni“ poredak.

Propagandna kampanja demonizacije Rusije i Putina, koja je još uvek u toku, pokušava da uveri svetsku i domaću javnost u rusku izolovanost. Sasvim dovoljno je pogledati mapu država koje su Ruskoj Federaciji uvele sankcije pa da se narativ o izolovanosti raspadne.[1] S druge strane, posmatrajući koje su zemlje uvele sankcije Moskvi, jasno se uočava da je u pitanju kolektivni Zapad i njegovi sateliti. Rat u Ukrajini, nažalost, nema nikakve veze sa Ukrajinom. Ovo je posredni rat Sjedinjenih Država protiv Rusije i predstavlja samo završnu fazu jednog dugog procesa započetog još u trenutku nestanka Sovjetskog Saveza.

U toku Hladnog rata, Evropa je iz više razumljivih razloga bila shvatana kao neminovno i najvažnije bojište između NATO saveza i Varšavskog pakta. Nad njom je konstantno visio mač mogućeg nuklearnog uništenja. Nakon pada Berlinskog zida i Evropu je obuzeo Fukujamin zloduh kraja istorije. Unipolarni momenat Sjedinjenih Država je zahvatio i zapadnoevropske zemlje koje su verovale da su takođe zaslužne za nestanak komunističkog bloka. Konačno, veliki rat u kojem nije ispaljen niti jedan hitac bio je gotov. Moskva je poražena, a zatim ponižena i odbačena. Iste ove evropske zemlje, koje bi po logici stvari morale biti najzabrinutije za povećanje nesigurnosti na evropskom tlu, apatično su gledale kako Vašington rastavlja bezbednosnu arhitekturu postavljenu za vreme Hladnog rata.

Spomenuta bezbednosna arhitektura je razvijena i postavljena s ciljem stvaranja što više prepreka na putu brze eskalacije ka nuklearnom sukobu između tadašnje dve nuklearne supersile, Sovjetskog Saveza i SAD-a. Evropske zemlje imale su najviše koristi od ovih sporazuma i trebalo bi da su najzainteresovanije za njihovo održavanje. Ovo raspakivanje bezbednosnih dogovora je započelo za vreme Bušove administracije kada je tadašnji američki predsednik 2002. godine najavio izlazak Vašingtona iz Sporazuma o antibalističkim raketama kojim se ograničavao broj odbrambenih sistema koje je svaka od dve supersile mogla da rasporedi na svojoj teritoriji.[2] Sledeći korak bilo je istupanje Sjedinjenih Država iz Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa 2019.[3] da bi se Vašington, takođe za vreme Trampovog mandata, 2020. povukao iz Sporazuma o otvorenom nebu[4] kojim se zemljama potpisnicama dozvoljavalo uzajamno i otvoreno nadgledanje s ciljem smanjivanja mogućih vojnih tenzija. Svaki od ovih poteza dodatno je zaoštrio odnose između Rusije i Zapada, te jasno stavio do znanja da kolektivni Zapad nije bio zainteresovan za pregovaranje na ravnopravnoj osnovi.

*Zastave EU – Foto: Stephanie Lecocq/EPA-EFE*

Amerikanizacija Evrope

Dok se sve ovo dešavalo, Evropa nije ništa uradila. Stvarni otpor širenju NATO saveza nije pružila niti jedna veća evropska zemlja. Takvog otpora je sigurno bilo od strane pojedinaca, no na stepenu zvanične politike sve evropske prestonice od značaja su bespogovorno pratile Vašington u daljem guranju pozicija Alijanse na istok, prema ruskim granicama. Raspad bezbednosnih mehanizama iz perioda Hladnog rata je propraćen s malo pažnje.

Čak i sada kada je rat zahvatio Ukrajinu, a blizu dva miliona izbeglica[5] iz iste stiglo u Evropu, evropske vođe su jedva smogle snage da se odupru američkim pritiscima po pitanju prestanka uvoza ruskog gasa i nafte.[6] Ova dva energenta su od ključnog značaja za Evropsku uniju koja 25 odsto nafte i 40 odsto gasa nabavlja od Moskve.[7] Uvoditi sankcije Ruskoj Federaciji koja bi mogla da uzvrati recipročnim merama značilo bi katastrofu za evropske zemlje. Prethodne jeseni, mnogo ranije negoli je započela ruska vojna operacija u Ukrajini, predstavnici nemačke industrije su upozoravali političku elitu na negativne posledice koje će visoke cene energenata imati na njihove operacije.[8] Samo u Nemačkoj, prirodni gas zadovoljava 50 odsto energetskih potreba u hemijskoj i farmaceutskoj industriji.[9] Svaka od evropskih zemalja je zavisna od ruskih energenata. Neke države su u potpunosti zavisne od ruskog gasa. S obzirom na količine u pitanju, i cene, sve izjave o nekakvoj zameni ruske nafte i gasa drugim izvorima u kratkom vremenskom roku se ne mogu shvatiti ozbiljno. Čak je i nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok, u izjavi za nemački Bilt, istakla da „mi trećinu naše nafte uvozimo iz Rusije. Ako bi uvoz zaustavili odmah, sutradan bi čitava Nemačka stala.“[10]

Htela to ili ne, Evropa je energetskim sponama vezana za Rusiju jer samo Moskva može osigurati neophodne količine energije da se evropska industrijska osnova održi, uz dovoljno pristupačne cene. Naravno, takvo stanje je bilo sve do početka sukoba u Ukrajini, nakon čega su i nafta i gas dostigli rekordne i istorijske cene. Čak i suočena sa ovom neupitnom stvarnošću evropska politička elita se nije ustezala uvesti sankcije Moskvi, niti naoružavati ukrajinske snage i naciste savremenim protivtenkovskim oružjem. Tek kada je sam opstanak evropske industrijske baze postao upitan zbog namera Vašingtona da u potpunosti prestane uvoziti ruske energente, evropske prestonice su odlučile da se usprotive.[11]

Kada se sukob u Ukrajini sagleda iz perspektive diplomatskih i političkih aktivnosti, Evropska unija se retko pojavljuje. Nešto su primetniji šefovi država kao što su Francuska i Nemačka, no i to je sporadično i mahom impotentno delovanje na koje se obraća površna pažnja. Operacija u Ukrajini je ogolila činjenično stanje. Dovoljno je pogledati glavne aktere drame, Sjedinjene Države i Rusiju. Čak se i Kina aktivnije bavi pitanjem Ukrajine kao suveren politički akter negoli države EU koje su zamalo u potpunosti zasenjene delovanjem Sjedinjenih Država.

Pored ovog ponižavajućeg političkog položaja, koji je daleko od nedavnih navoda francuskih i nemačkih političara o potrebi samostalnijeg delovanja na svetskoj sceni, ozbiljnija je nova pojava zlih duhova iz ne tako daleke prošlosti. Stepen rusofobije koji se mogao uočiti u okviru svih zapadnih zemalja neposredno nakon početka ruske akcije upućuje na činjenicu da je mržnja prema ruskom narodu pokrivena tankim slojem veštačke civilizovanosti. Ruskim sportistima se zabranjuje učešće na takmičenjima, ugostiteljski objekti u vlasništvu Rusa se vandalizuju, ruske diplomatske misije bivaju izložene ograničenim napadima, velika dela ruskih klasika muzike i književnosti bivaju odbačena i uklonjena, ruski proizvodi se bacaju, te se čak i ruskim mačkama zabranjuje učešće na izložbama. Na svaki način se pokušava kazniti i, u skladu sa popularnom zapadnom kulturom „otkazivanja“, odbaciti sve što je rusko.

Za Sjedinjene Države, sa njihovim strahom od Sovjetskog Saveza iz pedestih godina prošlog veka i Mekartijevim lovom na veštice, rusofobija je do određene mere razumljiva. Još za vreme Trampovog mandata, Džejms Klaper, bivši direktor Nacionalne obaveštajne službe, u javnost je izlazio sa šovinističkim tvrdnjama da su Rusi „skoro genetski vođeni da se kooptiraju, da prodiru i stiču naklonost“.[12] Ako prihvatimo kao logično obrazloženje da je američka pozicija nastala na osnovu istorijskih okolnosti, nameće se pitanje zašto se identične situacije ponavljaju i unutar većine evropskih država koje su u dodiru sa Rusijom mnogo duže od Vašingtona? Zašto nacije i elite datih država svojevoljno učestvuju u demonizaciji Rusije ako su već silom političkih prilika primorane na ekonomske sankcije Moskvi?

*Zastava Rusije na vrhu ruske ambasade u SAD, Vašington, 15. april 2021. – Foto: Mandel Ngan/AFP via Getty Images*

Jedno od mogućih obrazloženja jeste amerikanizacija Zapadne Evrope, a sa njom i transplantacija ideologije „izuzetnosti“. Naravno, zemlje evropskog Zapada nikada neće biti „izuzetne“ kao Sjedinjene Države no oponašanje stila života, te politička, vojna i ekonomska saradnja pružaju im osećaj superiornosti u odnosu prema drugima koji ne spadaju u isti prestižni klub. Ovaj osećaj superiornosti služi kao paravan kojim se sakriva nestanak i odumiranje sopstvene kulturne i nacionalne posebnosti, te, u skladu s tim, i stvarne suverenosti u spoljnoj i unutrašnjoj politici. Možda je zato i francuski predsednik Emanuel Makron u jednom navratu istakao da „Francuska nema svoju kulturu“.[13][14]

Tužno stanje

Ono što sadašnju potčinjenost Evrope pogoršava jeste činjenica da trenutna američka elita služi kao predmet podsmeha kako van Sjedinjenih Država tako i unutar njih. Svima nam je već poznata fraza „Napred, Brendone“ (Let’s go Brendon) i znamo kakva se zapravo vrsta poruke njenim korišćenjem šalje. Niti državni sekretar Blinken niti potpredsednica Kamala Haris nisu u nešto zavidnijem položaju. Jedan on najpoznatijih američkih novinara sadašnjice, zasigurno jedan od najgledanijih, Taker Karlson redovno koristi svoju emisiju na Foks njuzu kako bi dokumentovao i kritikovao, na humorističan način, svu nesposobnost američkog političkog sloja trenutno na vlasti.

Bez obzira da li je Džozef Bajden samo nečija marioneta ili pak delimično samostalan akter, njegovo ponašanje je u najmanju ruku poniženje za Sjedinjene Američke Države. Čovek je očigledno nesposoban da obavlja funkciju na kojoj se nalazi. Zapadni mediji su nakon ruske intervencije u Ukrajini danima punili informacioni prostor pitanjima da li je Vladimir Putin sumanut, nesposoban, da li je ljut ili emotivno nestabilan. Svaka moguća zamisliva formulacija pitanja „da li je Putin lud“ je isprobana, no u slučaju Bajdena ništa slično se nije moglo pronaći, čak ni u tragovima. To govori dovoljno o zapadnim medijima.

Biti podređen ovakvoj administraciji Amerike oslikava tužno stanje Evropske unije i generalno gledano evropskih zemalja, posebno onih na Zapadu. Činjenica da Srbija, te Bosna i Hercegovina nisu uvele sankcije Rusiji niti zabranile letove samo čini sumornijom političku sliku trenutne Evrope. Šef spoljnih poslova Evropske unije Žozep Borel ističe da je Brisel dosegao maksimum mogućih finansijskih sankcija protiv Rusije,[15] sve dalje bi počelo ozbiljno da šteti samim Evropljanima, koji već sada kupuju naftu i gas po istorijski rekordnim cenama. Tek sada kada se nazire moguća ruska odmazda u najosjetljivijim sektorima evropske ekonomije i industrije, Evropa odlučuje da se zaustavi. Nebitni su životi Rusa i Ukrajinaca u Ukrajini, demokratija, suverenitet, ljudska prava, sve je to nebitno, samo ne diraj u životni standard i ekonomsku računicu. Dok je na zapadu kontinenta dobro, sve ostalo je nevažno. Puni krug nazad na rusofobiju i činjenicu da trenutne evropske elite nikada na Rusiju nisu ni gledale kao na deo Evrope, što je samo po sebi greška, te da bi iste dotične elite bile spremne sa zadovoljstvom radije sankcionisati Moskvu u potpunosti negoli je prihvatiti kao ravnopravnog sagovornika, samo da nije te geografske i ekonomske povezanosti.

Nesumnjivo je da u evropskim zemljama postoje one političke snage koje mnogo pozitivnije gledaju na Rusiju. To je zamalo pa karakteristika većine opozicionih partija kako u Nemačkoj tako i Francuskoj, no i drugde. Mađarska, zahvaljujući Viktoru Orbanu, niti dopušta prenos naoružanja za kijevski režim preko svoje teritorije niti učestvuje u daljem naoružavanju Ukrajinaca. U većini slovenskih zemalja, pa čak i onima koje su najviše rusofobne, kao što je Poljska, postoje političke snage koje, bez simpatisanja Ruske Federacije, razumeju da Rusija postoji kao deo Evrope i da se to ne može promeniti. Bilo kakva bezbednosna arhitektura na tlu Evrope, a posebno ona na duži rok, ne može biti zamišljena bez konstruktivnog učešća Moskve.

Nesumnjivo postoji Evropa koja je prvenstveno Evropa, pa tek onda Zapad, no kao što smo svedoci već više godina, ta nacionalna i suverenistička Evropa je u konstantnom sukobu, u kom gubi, sa globalističkom i atlantističkom „Evropom“ koja ima izuzetno malo dodirnih tačaka sa onim što je u kulturnom, tradicijskom i istorijskom smislu Evropa. Ista ova atlantistička Evropa sada neskriveno šalje savremeno naoružanje ukrajinskim trupama dok Moskvi uvodi sankcije, nadajući se njenom porazu i slabljenju. Ako pretpostavimo najgori mogući scenario, a to je potpuni ruski poraz, pad Vladimira Putina, te raspad ruske države, posledice tako traumatičnog događaja nikako ne bi mimošile Evropu. S obzirom da Rusija ima 145 miliona stanovnika, samo eventualni izbeglički talas bi predstavljao teret sa kojim se EU ne bi mogla nositi, da ne govorimo o drugim aspektima. Već sada Varšava i Krakov upozoravaju na nemogućnost prihvata dodatnih izbeglica, te zahtevaju pomoć od Evropske unije i UN-a.[16]

*Entoni Blinken se slika sa ukrajinskim izbeglicama u Poljskoj – Foto: Snimak ekrana/YouTube*

Problem biolaboratorija

Još 2017. i 2018. godine ruski predsednik Vladimir Putin[17][18][19] upozoravao je na postojanje programa za razvoj biološkog oružja u Ukrajini, te na programe skupljanja DNK materijala od Slovena kako u Rusiji tako i u Ukrajini. Strani mediji, posebno oni zapadni, sve ovo su odbacili[20] kao još jednu Putinovu ludost. Oni zapadni zvaničnici koji su se uopšte i osvrnuli na ovo pitanje jednoglasno su odbacili date tvrdnje kao rusku propagandu. Sve je to bila teorija zavere[21], dok nije započela ruska vojna operacija u Ukrajini. Među prvima koji su primetili nešto neobično bila je Diljana Gajtandžijeva,[22] nezavisna novinarka iz Bugarske. Naime, ona je istakla da su sa internet stranice američke ambasade u Ukrajini izbrisane sve informacije o jedanaest američkih biolaboratorija[23] na teritoriji ove zemlje.

Ovo je prošlo neopaženo sve do osmog marta kada je, prilikom davanja iskaza senatskoj komisiji, zamenica sekretara za politička pitanja Viktorija Nuland otvoreno priznala postojanje bioloških laboratorija na teritoriji Ukrajine, sasvim sigurno pod nadzorom Sjedinjenih Država. Kada je senator Marko Rubio upitao da li Ukrajina poseduje hemijsko ili biološko oružje, Nulandova je odgovorila da „Ukrajina ima postrojenja za biloška istraživanja za koje smo trenutno zabrinuti zbog mogućnosti njihovog preuzimanja od strane ruskih trupa. Radimo sa Ukrajincima na načinima kojima se može sprečiti pad materijala za istraživanje u ruke ruskih trupa“.[24] Neposredno nakon ovoga, američka administracija pristupila je kontrolisanju štete, pa su navodili razloge za postojanje laboratorija, kao što su smanjivanje rizika od hemijsko-biološkog naoružanja iz perioda Sovjetskog Saveza,[25] te bezazleno proučavanje bolesti zarad opšte koristi.[26] Ako prihvatimo ova obrazloženja, nameće se par sasvim jasnih pitanja.

S obzirom da aktivnosti Vašingtona u Ukrajini po ovom pitanju traju još od daleke 2005. godine, logično je zapitati se koliko je zapravo vremena neophodno da bi se uklonilo ili uništilo hemijsko i biološko oružje bivšeg SSSR-a? Zar sedamnaest godina nije bilo dovoljno? S druge strane, ako se ova istraživačka postrojenja zaista bave bezazlenim istraživanjima na korist čovečanstva, čemu onda zabrinutost Viktorije Nuland zbog mogućnosti ih preuzmu Rusi? Zaključak je sasvim prost, iako postoji šansa da je pogrešan. Lažu! I po pitanju namene laboratorija, i po pitanju materijala koji se u njima nalaze.

Najzabrinjavajući deo problematike vezane za biološke laboratorije jeste mogućnost da su u njima vršena istraživanja na mogućem biološkom oružju koje bi ciljalo specifične nacionalne grupe, u ovom slučaju slovensko stanovništvo u Rusiji i Ukrajini. Kao što smo istakli, Vladimir Putin je još 2017. spomenuo postojanje programa koji skupljaju DNK uzorke od ruskog stanovništva. Američko Ministarstvo odbrane nije opovrglo ove navode već ih je indirektno potvrdilo. U saopštenju 59. Medicinskog krila centra za naprednu molekularnu detekciju, kapetan Bo Dauni navodi da ovaj centar „sprovodi istraživanje s ciljem identifikacije različitih biomarkera povezanih sa povredama… ovo je zahtevalo dve grupe uzoraka – jednu za testiranje bolesti, a drugu za ulogu kontrolne grupe. Prva grupa uzoraka, nabavljena od strane američke firme, dobijena je od pojedinaca ruskog porekla“.[27][28] U nastavku objašnjenja se ističe da je za potrebe istraživanja i kontrolna grupa morala biti nabavljena od osoba koje potiču iz Rusije.

Iz ovoga proizilazi da su za potrebe svog istraživanja američke vojne snage zaista skupljale uzorke genetskog koda Rusa. Igor Kirilov, šef RHB zaštite ruske armije, ističe da je u periodu od 2020. do 2021. godine, pod okriljem studija različitih patogena, iz Ukrajine u Sjedinjene Države prebačeno nekoliko hiljada uzoraka seruma pacijenata, prevashodno onih koji su Sloveni. Konačno odredište ovih uzoraka je bio Istraživački institut Vojske SAD Valter Rid, najveća ustanove te vrste u Sjedinjenim Državama.[29] Nedugo nakon izjave Viktorije Nuland, portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova je pozvao Vašington da predstavi javnosti detalje svojih vojno-bioloških aktivnosti, naglašavajući da Sjedinjene Države raspolažu sa 336 laboratorija u 30 država, od kojih se 26 nalazi u Ukrajini.[30][31][32] Istovremeno, samo dan nakon što je ruska vojska započela svoju operaciju, zvanična stranica američke Nacionalne zadužbine za demokratiju, zloglasni NED, uklonila je svu dokumentaciju vezanu za svoje aktivnosti na teritoriji Ukrajine.[33] Ne treba izgubiti iz vida činjenicu da je NED, prema sopstvenim navodima, aktivan na prostoru Ukrajine od 1989.

Nakon samo desetak dana ruskog napredovanja dolazimo u situaciju gde moramo prihvatiti, kao činjenicu, da su Sjedinjene Države na teritoriji Evrope finansirale laboratorijski rad sa nekim od najopasnijih patogena poznatih čoveku. Laboratorija u Odesi[34] je klasifikovana kao objekat sa trećim stepenom biozaštite, od četiri moguća.[35] Treći stepen omogućuje rad sa antraksom i turbekulozom, između ostalog. Takođe je neophodno uzeti u obzir da postoji značajna mogućnost upoznatosti evropskih zemalja sa čitavim programom, čime se potčinjenost Evropske unije američkim interesima samo dodatno ističe.

Mogućnost da su druge slovenske zemlje svesno izlazile u susret Vašingtonu po ovom pitanju pokazuje izuzetno opasan stepen neozbiljnosti, posebno kada uzmemo u obzir da je jedna od glavnih karakteristika kako virusa tako i bakterija mutacija s ciljem lakšeg širenja. Nije nemoguće zamisliti da virus veštački stvoren da napada Ruse nakon nekoliko mutacija postane opasan i po Poljake ili Čehe s obzirom na zajednički slovenski koren i sličnost karakteristika genetskog koda kod svih slovenskih naroda.

*Pregled do sada poznatih Američkih biolaboratorija u Ukrajini – Foto izvor: Nulta tačka*

Ekonomske posledice

Za kraj ćemo se osvrnuti na ekonomske posledice trenutnih dešavanja, a one se najbolje uočavaju kada se pogledaju cene nafte i prirodnog gasa na svetskom tržištu. U trenutku pisanja ovih redova, barel nafte se prodaje za 110 dolara, dok hiljadu kubnih metara prirodnog gasa košta oko 2.000 dolara. U pitanju su astronomske cifre, cifre koje već imaju vidljivo negativan uticaj na evropsku industriju. Desetog marta je jedina državna čeličana u Nemačkoj – Leh Štalverke (Lech-Stahlwerke) bila prinuđena da obustavi rad svog pogona u Bavarskoj zbog visokih cena energije.[36] Ova fabrika je proizvodila milion tona čelika godišnje, te je trošila energije koliko i grad od 300.000 stanovnika.

Prema istraživanju Federacije nemačkih industrija, visoke cene energije dovode u pitanje opstanak jedne četvrtine svih nemačkih malih i srednjih preduzeća.[37][38] Prema raspoloživim podacima, 23 odsto ovih preduzeća vidi cene energenata kao pretnju sopstvenom opstanku, dok 21 odsto razmatra mogućnost prebacivanja pogona u inostranstvo. Treba imati na umu da su ovo podaci neposredno prije početka sukoba u Ukrajini, iz čega logično proizilazi zaključak da je trenutno stanje umnogome pogoršano. Ovo je od posebnog značaja s obzirom da više od polovine poslova u Nemačkoj stvaraju mala i srednja preduzeća.[39] Ta ista preduzeća stvaraju 37 odsto od ukupnog prometa na godišnjem planu, te čine zamalo 99 odsto od svih postojećih nemačkih preduzeća.[40]

Nemačka je, na nesreću Evrope, putem EU pretvorena u ekonomski motor čitavog kontinenta i svaka nestabilnost unutar same Nemačke se jedino negativno može odraziti na ostatak zemalja, kako unutar Evrope tako i van nje. Istovremeno, Evropska unija uvodi novi paket sankcija Rusiji, koji podrazumeva zabranu izvoza luksuznih dobara u Rusku Federaciju, te uvoza gvožđa i čelika iz iste.[41][42] Rusija spada u pet najvećih izvoznika gvožđa i čelika na globalnom planu. Sankcionisanje Moskve u ovom pogledu može samo dovesti do daljeg porasta cena metala. Ruske vlasti su već najavile dodatne dažbine od 15 odsto na izvoz 340 proizvoda od čelika i drugih metala, koje će biti na snazi od 1. avgusta do 31. decembra ove godine. S obzirom da govorimo o izvozu, ovo će takođe uticati na povećanje cena, te se ovim potezom očekuje dobit od 160 milijardi rubalja.[43] Prema podacima iz 2019. godine, uvoz poluzavršenih čeličnih proizvoda iz Rusije i Ukrajine čini čak 71 odsto uvoza iz ove kategorije. I u drugim kategorijama čeličnih proizvoda Ruska Federacija, zajedno sa Ukrajinom, pojavljuje se kao jedan od većih trgovinskih partnera Evropske unije.[44]

Rusija je istovremeno vodeći izvoznik žitarica, posebno pšenice. Ukrajina i Ruska Federacija osiguravaju čak jednu četvrtinu svetske proizvodnje pšenice[45], koja je ključna za ishranu stanovništva čitavog niza država, uključujući i Evropu. S obzirom na trenutna dešavanja izuzetno su niske šanse da će ove godine ukrajinski farmeri zasejati svoja polja. Bez setve neće biti ni žetve. Za očekivati je porast cena hrane na globalnom planu.[46] Istovremeno, Rusija je primarni izvoznik neona, nikla, bakra i dragocenih metala[47], pri čemu se posebno ističu neon i paladijum zbog njihove ključne uloge u proizvodnji mikročipova.[48][49]

Ne postoji ni teoretska mogućnost da zemlje Zapada ostanu nepogođene sopstvenim sankcijama. Nakon samo tri nedelje sukoba Vašington je bio primoran da šalje diplomatsku misiju kod Nikolasa Madura s ciljem da Venecuela nadoknadi naftu koju je Moskva dopremala Sjedinjenim Državama.[50] Ne tako davno, Maduro je bio diktator i trgovac narkoticima.

U međuvremenu, dok Zapad grozničavo traži nove načine da sankcioniše Rusiju zbog „narušavanja međunarodnog prava“, na drugom kraju evroazijskog superkontinenta se odvijaju ekonomski i politički procesi vredni pažnje. Početkom marta, Ruska Federacija i Pakistan potpisali su veliki trgovinski sporazum kojim je Islamabad dogovorio uvoz dva miliona tona pšenice i prirodnog gasa iz Rusije.[51] Neposredno nakon toga, Indija i Rusija su odlučile finalizovati sistem za uzajamnu trgovinu koja bi se odvijala u nacionalnim valutama ove dve zemlje, zaobilazeći tako dolar. Prema raspoloživim podacima, jestivo ulje i veštačko đubrivo su od ključnog interesa za Nju Delhi trenutno, no jednom uspostavljen sistem se može lako koristiti i za trgovinu drugim dobrima.[52] Istovremeno, Kina i Evroazijska ekonomska unija dogovaraju stvaranje zajedničkog i nezavisnog međunarodnog monetarnog i finansijskog sistema koji će se zasnivati na „novoj međunarodnoj valuti“.[53] Ova nova valuta bi trebalo da uzme juan kao referentnu osnovu, te bi njena vrednost bila računata na temelju indeksa nacionalnih valuta zemalja učesnica i cena roba.[54]

Pored svega ovoga postoje znakovi pregovora između Saudijske Arabije i Kine da Rijad umesto dolara prihvati kineski juan kao sredstvo plaćanja za naftu kupljenu od strane Pekinga,[55] posebno sada kada je dedolarizacija postala sastavni deo razvijanja sopstvenog suvereniteta. Kina, inače, kupuje 25 odsto od ukupnog saudijskog izvoza nafte.

Uprkos upozorenjima velikih zapadnih banaka sa Volstrita, zapadne sankcije su podrazumevale izbacivanje ruskih banaka iz globalnog sistema plaćanja SWIFT, no i to se pokazuje kao još jedan od budućih problema po zapadne prestonice. Članak na Blumbergu ističe „da bi izbacivanje Rusije iz kritičnog globalnog sistema – koji dnevno obrađuje 42 miliona poruka i služi kao žila kucavica za neke od najvećih svjetskih globalnih institucija – moglo izazvati povratni udar, podižući inflaciju, gurajući Rusiju bliže Kini i štiteći finansijske transakcije od nadzora Zapada. Takođe može dovesti do razvoja alternative SWIFT sistemu koja bi eventualno štetila supermatiji američkog dolara“.[56]

Ovo upozorenje se već pokazalo kao ispravno s obzirom da je Moskva spojila sopstveni sistem za međunarodnu finansijsku razmenu ne samo sa Kinom već i sa Indijom, te svim državama koje sačinjavaju EAEU. Ruski sistem za transfer finansijskih poruka već spaja više od 400 banaka.[57] Ako uzmemo u obzir ranije istaknuti značaj Ruske Federacije kao izvoznika više ključnih sirovina, logično je očekivati dalji porast broja institucija uključenih u ovu mrežu. S obzirom da Indija i Kina zajedno imaju blizu tri milijarde stanovnika, njihovo učešće u ovom sistemu je od ključnog značaja.

*Predsednik Rusije* *Vladimir Putin, predsednik Kine Si Đinping i predsednik Irana Hasan Rohani tokom samita Šangajske organizacije za saradnju, Biškek, 14. jun 2019. – Foto: Vyacheslav Oseledko/AFP/Getty Images*

U samoj Rusiji se već raspravlja o nacionalizaciji[58] imovine stranih firmi koje su napustile zemlju u znak protesta zbog sukoba u Ukrajini, dok direktor Centra za ekonomsko istraživanje Vasili Koltašov zagovara de facto konfiskaciju stranih tehnologija putem zakona o prijateljskim i neprijateljskim državama kojim bi Rusija prestala priznavati pravo Sjedinjenih Država na patente. Koltašov smatra da „ako se određena zemlja pronađe na spisku neprijateljskih država, onda možemo početi sa kopiranjem njenih tehnologija iz oblasti farmacije, industrije, proizvodnje, elektronike, medicine. Može biti bilo šta – od sitnih detalja do hemijskih jedinjenja“.[59] Na opasnosti zapadnih sankcija u tehnološkoj sferi upozoravaju i zapadni izvori.[60]

Krajem prošle godine, Iran i Rusija su privodili kraju dogovore o potpisivanju velikog sporazuma o sveobuhvatnoj saradnji na period od dvadeset godina, koji će najvjerovatnije biti sličan dogovoru postignutom između Teherana i Pekinga.[61] Istovremeno, na sam dan početka ruske operacije u Ukrajini, pakistanski premijer Imran Kan je boravio u Moskvi. Prilikom ove posete postignut je dogovor o izgradnji velikog gasovoda „Sjever-Jug“ kojim bi tečni gas bio prebacivan iz južne pakistanske luke Karači u severni deo zemlje.[62] Vrednost ovog projekta, koji će izvesti ruske firme, procenjuje se na dve milijarde dolara. Pored saradnje sa zemljama Azije, Moskva, po svemu sudeći, proširuje saradnju i sa zemljama Južne Amerike. Prilikom susreta Putina i Bolsonara u februaru, brazilski predsednik je istakao visok stepen zainteresovanosti za saradnju u oblastima kompaktnih nuklearnih reaktora, posebno njihove uloge u razvoju brazilskih nuklearnih podmornica, te „poboljšavanje saradnje u oblastima pomorske eksploatacije ležišta nafte, hidrogena i nuklearne energije… Takođe je spomenuto jačanje vojne saradnje i bilateralne razmjene“.[63]

EU – najveći gubitnik

Kao što se može uočiti, u pitanju je čitav niz konstruktivnih poteza koji bi trebalo da ojačaju mahom protivnike i konkurente Sjedinjenih Država. Za to vreme, Evropska unija se sprema uvesti sankcije Poljskoj i Mađarskoj zbog njihovog odbijanja da se povinuju briselskim diktatima po pitanju LGBT propagande i drugih dekadentnih zapadnih „vrednosti“. Naime, desetog marta je Evropski parlament, velikom većinom, doneo odluku kojom poziva Evropsku komisiju da započne postupak ukidanja pristupa fondovima onim zemljama koje „ne poštuju vladavinu prava“ pri čemu se poseban naglasak stavlja na Varšavu i Budimpeštu.[64][65]

Ovo samo može produbiti već postojeću unutrašnju agoniju Unije, posebno kada se uzme u obzir trajanje ove krize, te postojanje nekoliko drugih istovremenih kriza koje nagrizaju unutrašnju koheziju i funkcionisanje. U slučaju da EK zaista sprovede odluku u delo, postavljanje pitanja izlaska Poljske, a eventualno i Mađarske, iz Evropske unije bi neminovno ponovo postalo aktuelno. U skladu sa evropskom solidarnošću, koju smo mogli gledati na delu tokom pandemije, Brisel takođe ističe da je zahvalan zemljama Zapadnog Balkana koje su podržale EU sankcije protiv Rusije, ali napominje da nema planova za kompezancione fondove kojima bi bila ublažena šteta koju će dotične zemlje pretrpeti zbog usklađivanja sa merama Evropske unije.[66] Toliko o solidarnosti.

Po svemu sudeći, Evropska unija ulazi u period ekonomskih i političkih potresa nošena na talasu lažnog osećaja moralne superiornosti naspram Rusije i ruskog naroda. Dovoljan je pogled na mapu evroazijskog superkontinenta, pa da se uoči nesumnjiva pripadnost same Evrope datom prostoru. Čitav niz događaja koji su nas doveli do sukoba u Ukrajini bio je svojevrstan test stvarne nezavisnosti Evropske unije i sada možemo reći da su evropske prestonice na tom testu pale. Više od petnaest godina, od čuvenog govora Vladimira Putina u Minhenu, potrošeno je uzalud. Niti Francuska niti Nemačka nisu izvršile neophodan pritisak, a bile su sasvim sposobne za to, na Kijev da ispuni sporazume iz Minska, čitavo vreme naoružavajući ukrajinsku vojsku i vršeći obuku jedinica za koje sada možemo otvoreno reći da su ništa drugo do savremene verzije nacističkih trupa od pre osamdeset godina. Nakon što su im preci bili klasifikovani kao „podljudi“ od strane „arijevskih gospodara“ Trećeg Rajha, tužno je gledati kako jedan slovenski narod prihvata ovu ogavnu ideologiju s namerom njene upotrebe protiv drugog slovenskog naroda.

Ne treba smatrati da svi Ukrajinci prihvataju nacizam. Ipak, nephodno je prihvatiti da onaj deo koji je prihvatio Hitlerove ideje je to učinio uz prećutni blagoslov kako Sjedinjenih Država tako i Evropske unije. Sumorno je posmatrati kako jedna Evropa, prostor sa izuzetno dugim tradicijama državništva, umetnosti, kulture, sa bogatstvom sopstvene istorije i istorijskog iskustva, još dublje ulazi u zavisnost od Vašingtona.

Ne treba gajiti iluzije, u ratu između Rusije i Ukrajine Evropska unija je najveći gubitnik. Rusija će biti pogođena sankcijama, no ona se uvek može okrenuti ka Aziji. Iran je već decenijama pod američkim sankcijama, pa i dalje funkcioniše kao država. Za pretpostaviti je da će i Rusija preživeti sankcije i nastaviti postojanje. No šta će Evropa, pred kojom je bio jasan izbor? Ili nastavak zavisnosti od atlantskog poretka ili, pak, izgradnja sopstvenih kapaciteta s ciljem obrazovanja jednog od čvorišta novog multipolarnog poretka i razvoj evroazijske povezanosti. Po svemu sudeći, Evropa je odabrala svoj put, a on bi eventualno mogao voditi i ka nestanku Evrope kakvu poznajemo. Dovoljno je pogledati ukupan evropski natalitet i uticaj neoliberalne politike otvorenih granica, pa da se moguća budućnost jasno iskristalizuje.

Evropa je napravila svoj izbor. Isto moraju učiniti i Srbi, vodeći se poukama grešaka kako iz svoje tako i tuđe istorije.