Manipulativne strategije Briselskog procesa

Evidentno je da srpski vlastodršci svesno i po unapred pripremljenom planu učestvuju u definitivnom izdvajanju Kosova iz Srbije, kao i da su tom procesu dali najveći mogući impuls ubrzanja. Takođe, može se uočiti i da je  predaja Kosmeta jedina tačka pune političke saglasnosti vladajućeg trojca budući da se oko svega ostalog često čuju disonantni tonovi, a od šutiranja ispod stola premijera i prvog potpredsednika zveči ne samo Vlada već i čitava tabloizirana Srbija.

Ta saglasnost u predaji Kosmeta kao i brzina kojom se događaji odvijaju jasno ukazuje da nema govora o autohtonim političkim dešavanjima već o pripremljenom scenariju koji realizuje dogovore postignute, verovatno, pre nego li su Vučić, Nikolić i Dačić preuzeli vlast. Uostalom, njihovi zapadni nalogodavci i ne kriju da je spremnost na izdaju sadašnje vlasti jedini razlog zbog koga ne dozvoljavaju izbore i prekonponovanje političke scene u Srbiji.

Ovde se jasno prepoznaje omiljeni metod koji kreatori globalističkih procesa koriste u prekrajanju sveta – dogovor sa „elitom“. Odabrani dobijaju vlast i sve poluge državne i društvene moći, kao i privilegije koje uz to idu, a za uzvrat zastupaju interese „Imperije“ predstavljajući ih kao interese sopstvenog naroda, odnosno birača. Na taj način oni svesno postaju prokuratori, odnosno namesnici, narodu ponekad nevidljivih, ali uvek prepoznatljivih sila, i kako bi svoj prljavi zadatak obavili pribegavaju raznim oblicima manipulacija, od medijskih do izbornih.

U tom kontekstu valja posmatrati dešavanja sa Srbijom od one čestitke Van Rompeja Nikoliću na pola izbornog dana, preko Dačićevog okretanja leđa Tadiću, do Briselskog sporazuma i s njim u vezi pokušaja da se kosmetski Srbi, protiv svoje volje i svakog državnog interesa, uteraju u izborni proces kosovske kvazi-države.

Budući da volja srpskih vlastodržaca za odricanje nije bila sporna smisao onoga što nazivamo Briselskim procesom nija bio nikakav dogovor Dačića i Tačija, već složena manipulativna operacija čiji je cilj bio priprema srpske javnosti da otimanje dela svoje teritorije prihvati kao nešto ne samo neminovno već i korisno.

Kreatori ove operacije, naravno, nisu bili srpski samozvani stručnjaci za oblikovanje javnog mnjenja, već ispostave glavne globalističke laboratorije za manipulacije svešću, „Tavistok-Instituta“, u Budimpešti i Briselu. One su, koordinisane centralom u Londonu, osmislile čitav proces, koji je vođen u skladu sa određenim pravilima manipulacije masama koja karakterišu savremene globalističke procese a spoj su metoda zasnovanih na postulatima Jungove psihologije nesvesnog, najnovijih dostignuća u korišćenju marketinških tehnika za oblikovanje svesti kroz promociju ideja i neizbežne zlouopotrebe medija.

Ta pravila ili kako ih globalisti nazivaju „strategije“ nisu nepoznata, a najčešće korišćena objavio je poznati anti-globalista Noam Čomski kao „Deset strategija u manipulacijima stanovništvom“, mada valja istaći da njih u operativnoj upotrebi ima znatno više.

Svakako je zanimljivo sagledati koje su se od ovih strategija manipulacije koristile tokom trajanja manipulativnog projekta zvanog Briselski proces, kao i one koje se koriste u primoravanju Srba da izađu na Tačijeve izbore.

Predstavljanje (projekcija) problema – Ovo je obično prva faza koja predstavlja početak i temelj svakog manipulativnog projekta, a njena suština je da se kroz intenzivnu medijsku kampanju problem i ciljevi predstojećeg delovanja javnosti predstave na način koji najviše odgovara unapred zadatom cilju. U ovoj fazi cilj se ne saopštava otvoreno, već se samo naznačuje kao problem čije je rešavanje neophodno za opštu dobrobit, ali intenzivna kampanja ide na to da  u svesti običnih ljudi poništi, potisne ili relativizuje svaku realnost koja smeta ostvarenju zadatog cilja.

U slučaju predaje Kosmeta ova faza imala je dve podfaze.

Prvu je poveo predsednik Tomislav Nikolić, neposredno nakon inaguracije, kada je naizgled samostalno, bez vidljivih spoljnih pritisaka i suprotno onome što je obećavao u kampanji, ne samo prihvatio katastrofalne rezultate pregovora Tadićevog režima sa kosovskim para-institucijama, nego i inicirao dizanje pregovora na viši pregovarački nivo, a zatim i imenovao premijera zemlje za ovu ulogu (što, shodno ustavnom uređenju, nije „viši“, već „najviši“ pregovarački nivo), čime je praktično otvorio vrata za dizanje tehničkih pregovora na nivo međudržavnih.

U drugom delu ove faze, čiji je nosilac bio Ivica Dačić, promovisana je i ideja o neophodnosti konačnog rešenja kosovskog konflikta, kao i najava odricanja od državnog suvereniteta zarad, navodno, isticanja u prvi plan životnih interesa Srba u pokrajini (kao da se te dve stvari isključuju), čime je praktičnpo postavljen okvir u kome se kretao čitav tok briselske predstave.

U ovoj fazi iz medija su izbačene svi izrazi koji su označavali ili samo podrazumevali suverenitet Srbije nad svojom južnom pokrajinom, a uvedeni su termini „real politika“ i „uvažavanje stanja na terenu“.

Ako projekat izlaska na Tačijeve izbore posmatramo kao zasebnu celinu, odnosno podprojekat briselske manipulacije (a ovde ćemo ga tako posmatrati), onda ćemo konstatovati da je ovu fazu trebalo da iznese Milovan Drecun, koji se pokazao krajnje lošim personalnim rešenjem za ovu ulogu. Očigledno skromnijeg intelektualnog potencijala nego što se mislilo Drecun je improvizovao i u ovoj fazi ubacio elemente onoga što dolazi kasnije, pa je umesto rasplinjavanja srpskog biračkog tela došlo do njegovog homogenizovanja. Takođe je, u par navrata, svojim pristupom ispadao smešan, posebno kada bi se za skupštinskom govornicom ili živim emisijama našao nasuprot profesora Samardžića iz DSS-a.

Iako je Drecunu brzo smanjena minutaža na medijima a Vulin pokrio i taj prostor, tok političke logike procesa je izgubljen pa se on zamenjuje otvorenim pritiscima i ucenama kosmetskih Srba i nelegalnim uplitanjem vlade (raspuštanje „neposlušnih“ opština) što je mač sa dve oštrice i sigurno nije bila namera na početku.

Preusmeravanje pažnje – Za ovu strategiju bira se ono što, u datom trenutku, najuspešnije odvlači pažnju biračkog tela, a u našem slučaju bila je to borba protiv korupcije, koju je naizgled odlučno poveo Aleksandar Vučić, glavni nosilac ove manipulativne strategije tokom briselske predaje Kosmeta.

Nesporna je činjenica da se kompletan Briselski proces odvijao u medijskoj senci masovnih hapšenja za korupcionaške afere i finansijske malverzacije. Nema ni jednog ustupka koji je u Briselu učinila srpska strana, a bilo ih je dosta, da nije bio medijski totalno potisnut hapšenjem poznatih političkih i privrednih ličnosti vezanih za bivšu vlast.

Pred samu finalizaciju briselske priče u žiži javnosti pojavila se i famozna Pajtićeva Deklaracija, koja je odjednom težište interesovanja prebacila na vojvođanski separatizam, a onima koji se odriču Kosmeta omogućila da se predstave kao čvrsti borci za nacionalne interese.

Preusmeravanje pažnje sastavni je deo i posla koje srpske vlasti obavljaju tokom promocije Tačijevih izbora. Nosilac, ponovo, Aleksandar Vučić koji smenom Đilasa i ponovnim prozivanjem Miškovića otvara žarišta koje će po potrebi buknuti krajem oktobra, ili neposredno nakon završetka kosovskih izbora početkom novembra, ako bude potrebno zloupotrebom fiktivnih glasova navodnih izbeglica odrediti tok izbora.

Sastavni deo preusmeravanja pažnje je i totalna zatvorenost elektronskih i štampanih režijskih medija o aktivnostima kosmetskih Srba koji se protive izborima, kao i informacije o pritiscima i ucenama kojima ih izlažu Vulinovi crnokošuljaši.

Postupnost u saopštavanju – Strategija koja se bazira na psihološkom postulatu da svest pojedinca nove „realnosti“, ako su one bitno drugačije od starih, mnogo brže i lakše prihvata ako se one saopštavaju postupno, odnosno fazno. Iako se on okvirno utvrđuje na početku, stvarni broj faza određuje super-vizor projekta u skladu sa njegovim tokom. Upravo je ovaj princip uslovio da briselska predstava ima deset činova, iako je sa aspekta učesnika i jedan bio sasvim dovoljan. Glavnu ulogu ovde je imao Ivica Dačić svojim izjavama u kojima je, naizgled slučajno ili neoprezno, najavljivao ustupke koji predstoje, ili poricao one koje je dogovorio, pa onda svoje reči relativizovao ili demantovao, da bi se posle izvesnog vremena desilo upravo ono što je prvobitno rekao. (Setimo se, na primer, kako je Dačić kao uzgred pomenuo „kosovsku stolicu u OUN“, da bi kasnije tvrdio kako se ova tema iznenada našla na stolu).

Što se tiče kosovskih izbora u realizaciji ove strategije uključeni su svi  najviši rukovodioci zemlje, pa su njihove izjave od toga da će država podržati svaku odluku svog naroda postepeno evoluirale u ultimativni ton kojim su Srbi sa Kosmeta dočekani na sastanku sa „jedinstvenim državnim vrhom“ koji je vodio predsednik Nikolić.

Odlaganje primene dogovorenih rešenja – Strategija koja se često prožima sa gore navedenom, a predpostavlja da se nakon prihvatanja vidljivo lošijih rešenja od postojećih njihova primena neko vreme odlaže, a navodne zasluge za to pripisuju se upravo onome ko je negativno rešenje dogovorio. U Briselskom procesu imali smo ga, recimo, kod inplemetacije granice kada je Dačić, dobivši saglasnost Brisela za isvesno odlaganje sporazuma o naplati carina, otvoreno lagao građane sa severa Kosmeta da naplate carine, pa dakle ni granice, neće ni biti, a mediji njegove izjave agresivno promovisali.

U novije vreme ovu strategiju imamo kod dogovora oko telekomunikacija i energetike gde se predviđa da puna primena počne od 2015. kada će se malo ko i sećati kako je, recimo, Kosovo dobilo svoj pozivni broj.

Širenje straha – Ova strategija (princip) sastavni je deo svih projekata masovne manipulacije i podrazumeva raspirivanje straha kod prosečnog građanina od posledica neostvarivanja onoga što je definisano kao zadatak na početku manipulacije (prva strategija). Forma u kojoj se to čini, kao i intenzitet, zavise od konkretnog cilja, odnosno od mišljenja ili stanja svesti koje se „napada“.

Operativno sprovođenje ove strategije, u kosovskoj manipulaciji, preuzeo je Aleksandar Vučić, koji očigledno uživa u širenju apokaliptičnih vizija. Tokom trajanja tzv. „briselskih pregovora“ Vučić je u više navrata isticao da bez dogovora sa Briselom i nastavka evropskog puta neće biti uslova za isplatu penzija i plata u javnom sektoru, čime je kao ciljnu grupu „napao“ najveći deo populacije Srbije, a ostalima je predočio nemogućnost bilo kakvog razvoja i napretka zemlje. Kako se briselska predstava bližila kraju njegovo sejanje defetizma bilo je sve izrazitije, a posebno se intenziviralo nakon osme runde  kada je izrekao jezivu poruku „tresem se od straha zbog budućnosti Srbije“ stavljajući je u kontekst neophodnosti prihvatanja bilo kakvog rešenja koje nije otvoreno poniženje.

U tom kontekstu treba posmatrati i intenzivno korišćenje zlokobne reči „ultimatum“ između sedme i devete runde „pregovora“, iako ono što je Brisel tražio nije imalo ni formu, ni sadržaj ultimatuma.

Vučić je nosilac ove strategije i u pripremi javnosti u Srbiji da prihvati otvoreno lobiranje srpskih vlasti za izlazak na kosovske izbore. Njegove crne vizije o mogućem haosu, ljudima koji upadaju u prodavnice, gladnima i bolesnima, koje iznosi kao da nije deo vladajućeg establišmenta koji ima odgovornost za funkcionisanje države, plasirane u ovom trenutku deo su ove manipulativne strategije.

Prema samim kosmetskim Srbima sprovode se mnogo direktnije forme širenja straha, a nosilac je Aleksandar Vulin. Ovde se pored širenja raznih crnih scenarija u slučaju neizlaska na izbore ide i na najdirektnije pretnje i ucene prema stanovništvu, poput onih da će građani ostati bez struje, da neće biti izgrađen započeti vodovod i sl., a atmosfera straha se pojačava i takvim detaljima kao što je zloslutna crna garderoba Aleksandra Vulina i njegovih saradnika, često i sa državnim obeležijima.

Minimiziranje sopstvenih mogućnosti i značaja – Manipulativna strategija koja uvek prati „pritisak strahom“ jer su komplementi i sigurno je da će biti u opticaju još dugo vremena kao jedan od razloga za prihvatanje Briselskog sporazuma i ponašanja srpskih vlasti prema kosmetskim Srbima u njegovoj implementaciji. Ma koliko ovi argumenti izgledali uverljivi uvek treba uzimati u obzir da nam ih navode oni koji svojom pro-evropskom ideologijom vladaju nama već 13 godina i da je stanje u kome se danas nalazimo, po tom osnovu, ubedljivo lošije nego kada je Milošević odlazio. Pri tome sadašnji srpski vlastodršci ne nude nikakve garancije da će biti drugačije ni posle predaje Kosmeta. Naprotiv!

Stvaranje i usmeravanje osećaja krivice – Srbija je ovoj manipulaciji konstantno izložena praktično od peto-oktobarskog puča, a njeni nosioci, u zemlji, su brojne NVO i tzv. slobodni intelektualci, kao i pojedine političke stranke evro-atlantskih usmerenja. Cilj je razviti kod pojedinca odnosno zajednice osećaj krivice za ono što im se dešava i predstaviti prihvatanje novog cilja (u ovom slučaju nezavisnog Kosova) kao neophodnost i iskupljenje, odnosno posledicu prošlih događanja.

Sa aspekta vlasti nosioci ove strategije tokom briselskog procesa bili su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić.  Oni su uzroke svoje politike odricanja od Kosmeta tražili u greškama Miloševićevog i Tadićevog režima, ali i celokupne srpske istorije koju proglašavaju za štetnu i gubitničku.

Ova manipulativna strategija se posebno aktivno koristi i kao deo pritiska na kosmetske Srbe čija se borba za ostanak u sopstvenoj državi, bez ikakvog realnog osnova, predstavlja kao pretnja evropskom putu Srbije, ugrožavanje interesa države i razaranje celokupnog nacionalnog bića.

Mudrim delovanjem vođa Srba sa severa Kosmeta efekti ove strategije umnogome su obesmišljeni, mada je ona i dalje prisutna.

Korišćenje dečijeg jezika – efektna je metoda plasiranja ideja koja se često koristi u promotivnim kampanjama svih vrsta jer, ma kako to neobično zvučalo, smanjuje kritičku svest slušaoca, a suština joj je da se u obraćanju koriste jednostavni izrazi i primeri toliko naivno očigledni da kod pojedinca parališu ili značajno usporavaju proces kritičnog mišljenja. U ovom slučaju, naravno modifikovano u sklopu cilja, koristi je uglavnom Dačić, pa tako i treba posmatrati njegove istupe „Ako je Kosovo naše zašto ne držimo sednicu vlade u Prištini“ i slične kojih je bilo na desetine tokom briselskog procesa i kampanje za izlazak na šiptarske izbore.

Ovo su glavne manipulativne strategije koje su korišćene kao sastavni deo menjanja odnosa i svesti srpskog stanovništva prema novoj kosmetskoj „realnosti“. One su bile praćene i sa nekoliko pomoćnih, ali isto tako značajnih manipulativnih tehnika kao što su metod zamene teza, korišćenje ključnih reči, vreme saopštavanja dogovorenog i nekih drugih.

Ono što je bitno jeste da su srpski vlastodršci navedene manipulativne strategije sprovodili i sprovode svesno, znajući šta im je cilj i kakve će posledice iz toga proizaći po državu i nacionalne interese.

Izvor: Fond Strateške kulture