O „humanizaciji“ sveta tuđim rukama

Sve je manje i manje ljudi u svetu koji smatraju da je širenje EU i NATO sredstvo za širenje progresa zapadne civilizacije na ostale narode.

Naprotiv, pojavio se čitav niz analitičara koji smatraju da to širenje predstavlja klasičnu imperijalističku ekspanziju, koja je već dovela do dva svetska rata. Istina, ona dobija nove forme, ali sadržaj ostaje isti kao i ranije. Razvijene zemlje Zapada dobijaju u svom “domaćinstvu”, novu jeftinu poslugu, nova tržišta sirovina i energije za stvaranje garancija za veoma složenu budućnost čovečanstva.

Slični zaključci donose se u skladu sa dve okolnosti:

–       Bez obzira na izjave o “dobrovoljnom” članstvu u EU i NATO, postalo je očigledno prinudno uvlačenje niza naroda u te organizacije, što se radi putem zombiranja njihovih elita. Ovde se Zapad može u potpunosti uporediti sa trockistima-lenjinistima koji su istakli lozinku: “železnom pesnicom vodimo čovečanstvo u srećnu budućnost”.

–       Unutrašnji odnosi između članica te organizacije daleko su od romantične formule srednjeg veka, gde su feudalci smislili za sebe kodeks ravnopravnosti i čak se kralj smatrao “jednakim među jednakima”. Sad se uopšte ne skriva činjenica da u toj zajednici postoje “beli” i “crni” narodi i “beli” ekspoaltišu “crne” na račun mahinacija međunarodnih finansijskih krugova. To se jasno vidi iz činjenice da za potrese povezane sa globalnom finansijskom krizom (koja je izazvana lopovlukom anglosaksonske bankarske mafije), račun neće platiti Amerikanci i Englezi, nego Grci, Španci i Portugalci. Koji kukaju poput, do iznemoglosti izrabljivanih robova. Istorija ne zna za glad u ovim plodnim mediteranskim zemljama. A “bele” zemlje su uspele da te narode dovedu do ivice gladovanja.

Stvari ne stoje ništa bolje ni sa novim pridošlicama u ovim organizacijama.

One nacije koje ne shvataju ubeđivanje (to su uglavnom muslimani), dobile su bez mnogo razmišljanja udarac “železnom pesnicom” po zubima. Ovaj udarac se celom svetu prikazuje kao “humanizacija” još jedne necivilizovane nacije i ona dobija odgovarajući naziv. Takvi nazivi imaju zadatak da umilostive i smire svetsku javnost. Šta znače nazivi “Pustinjska oluja”, “Nerazrušiva sloboda” ili “Milosrdni anđeo”.

Treba reći da ova metodologija ne daje baš željene rezultate. Tačnije rečeno, ona daje suprotne rezultate. Ona se pre svega praktikuje u muslimanskim društvima, ali su iz nepoznatih razloga suniti i šiti postali imuni na vaspitne uticaje “železne pesnice”. Gde god da pogledaš – ni u Iraku, ni u Avganistanu, ni u Libiji, “humanizujuća” bičevanja nisu dovela do masovnog prozapadnog raspoloženja, a pojedini lokalni političari koji igraju ulogu  policajaca na okupiranim teritorijama, ne mogu da izvrše svoje zadatke. I po svemu sudeći neće ih ni izvršiti, jer oni pokušavaju da učine nemoguće: da okupirane prevedu u veru okupatora. Od toga će proisteći mnogo krvi i stradanja, premda protagoniste “železne pesnice” takva okolnost ne uznemirava previše. Čak postoji sumnja da oni već ubiraju dividende od ponovnog rata u Avganistanu, posle progona vlade Karzaija i preuzimanja vlasti u svoje ruke od strane Talibana.

No, to ne znači da je NATO doživeo potpun neuspeh u “humanizaciji” te zemlje. Treba ponoviti pokušaj.

Potrebno je nešto više reći i o tim “novoregrutovanim”, koji su zbog svoje bliskosti sa zapadnom Evropom uspeli da se nadišu smrada iz ove raspadajuće zajednice i izgubili orjentaciju u vremenu i prostoru i koji su potpali pod poseban program adaptacije, čiji je glavni cilj njihovo pretvaranje u bezlične klonove sa ubačenim liberalno-demokarstkim čipovima u njihovim mozgovima.

Inicijatori te metodologije ne vide ništa loše u takvoj lobotomiji[1]. Naprotiv, oni taj proces smatraju korisnim, zato što teže uvođenju opšteprihvaćenih standarda za sve narode. Glavno je da razrađivači standarda i njihovi kontrolori sede u Briselu i Vašingtonu.

Proces privođenja svih naroda u jedinstven poredak nije počeo tako davno – posle raspada socijalističkog sistema – no već se može govoriti o nekim rezultatima tog raspada.

Među bivšim socijalističkim zemljama koje su strmoglavo jurnule u EU, bile su Pribaltičke države, Poljska, Bugarska, Rumunija, Mađarska.

Danas one već koriste mnoge prednosti unutrašnjeg bivstvovanja u EU, doduše, imaju neke male rashode – masovna nezaposlenost, pad životnog standarda, degradacija nauke, kulture, zdravstva, kao i pogoršanje međuetničkih odnosa i pogoršavanje atmosfere društva u celini. Kao rezultat toga, sada se ovi narodi pitaju da li je ispravan put kojim su krenuli u srećnu budućnost i da li je neka zločinačka ruka promenila putokaze na njihovim raskrsnicama?

Istina, organizatori njihovog pristupanja neprekidno tvrde da su to sitnice na fonu velikih perspektiva koje ih očekuju u budućnosti.

A te perspektive su takve, da su zaslužile izlivanje u mermernim skulpturama ili nekom drugom epskom materijalu. To bi trebalo da bude spomenik tom snu koji Amerikanci žele da podare svim narodima. Takav spomenik bi bio sličan kao dve kapi vode, spomenicima podizanja zastave pobede od strane američkih vojnika, koji su posle Drugog svetskog rata nicali kao pečurke posle kiše: tri marinca zajedničkim snagama u jedinstvenom porivu podižu znamenja, a ispod ih podupire mnoštvo drugih boraca.

Veoma živopisna slika. U EU i NATO drške pobedničkog znamenja drže najstariji i najmoćniji članovi. A ostale nacije igraju ulogu podupirućih boraca koji žrtvuju sopstvene interese radi “opšteg dobra”. I to se odigrava pred našim očima. Pribaltičke države su zatvorile proizvodnju svojh sofisticirano-naučnih i visokoteholoških proizvoda, ali su zato Evropi podarili jeftinu radnu snagu i pružili joj jeftin transport. Poljski i bugarski inžinjeri su se specijalizovali za popravke evropskih toaleta, a Rumuni su uspeli da tamo ožive organizovane kriminalne grupacije. U principu, u poslednjih 10 godina jasno je prikazana specijalizacija tih naroda kao jeftine posluge evropske gospode. Takođe treba pomenuti i nacije koje još nisu odlučile da li da prate one koji su pristupili ili da sačekaju konačne rezultate eksperimenta, koji će verovatno nastupiti posle drugog talasa globalne krize. Ti rezultati su očekivani – svim novim adeptima će biti zvanično saopšteno da oni nemaju pravo da sede za istom trpezom i odlukom Evropske komisije oni će biti preseljeni u odaje za poslugu. Posebno je interesantna reakcija srpskog stanovništva na tekući proces u kome “stari evropejci” dobijaju novu poslugu. Na kraju krajeva, tokom operacije “Milosrdni anđeo” koja je trebalo da “humanizuje” srpsko društvo, proglasili su ih “neuračunljivim” i pozabavili su se isterivanjem demona nasilja i krvoločnosti uz pomoć bombardovanja, a zatim su iz Srbije sa mesom izvukli i parče njene teritorije.

Ako je ostali svet mogao poverovati ispiranju mozgova o demonizmu Srba, oni sami u to nisu mogli poverovati i sada sumnjaju da ih ne očekuje ništa dobro. Te sumnje razdražuju vaspitače iz Zapadne Evrope i oni neprekidno drže železnu pesnicu ispred nosa srpske vlasti, namećući joj da se mora odmah prevaspitati. Ovde Evropskoj Uniji pomažu i mnogi predstavnici srpske inteligencije, koji su damski skloni da u običnim siledžijama vide galantne kavaljere.

U vezi sa tim, sećam se slučajnog razgovora u javnom toaletu u Tel Avivu sa bivšim profesorom kijevskog univerziteta, koji se predstavio kao Boris Isakovič. On je prodavao odsečene kartice za ulazak u tu instituciju. Bilo je to 2006. godine, posle “obojene revolucije” u Ukrajini. Prepoznavši u meni gosta iz Moskve, Boris Isakovič je rekao: “Ja sam uvek mislio da se idioti ne rađaju kao serijski primerci. No, bilo je to pogrešno mišljenje. Ovde kod nas u Izraelu idioti iz SSSR idu u gomilama. Uz to svi oni imaju visoko obrazovanje a sede kao socijalni slučajevi”. Kao potvrdu te teze, ujutro mi je u hotelsku sobu došla starija spremačica rodom iz Odese, bivši rukovodilac narodnog obrazovanja u Odesi.

Međutim, ne bi bilo baš dalekovido smatrati da se iza svih tih svetlucavih šljokica zapadne demagogije skriva želja za regrutacijom novih sobarica u domaćinstvu i na taj način zaustavi beskrajni niz migracija iz islamskog sveta.

Ovde je umesno podsetiti se da su u Iraku i Avganistanu već primećene vojne trupe ne samo iz novopridošlih zemalja, nego i iz onih koje čak nisu stupile ni u EU niti u NATO. Kao na primer iz Gruzije.

Po svoj prilici se iza širenja EU i NATO krije želja da se obezbedi jeftino “topovsko meso”. Na kraju krajeva, očigledna je logika uvlačenja u zapadne strukture – prvo da postanu članice EU, a potom NATO pakta.

A tu su u igri veoma ozbiljni razlozi. Na primer, danas se u Briselu i Vašingtonu ne smeju odlučiti na vojnu akciju protiv Sirije, jer bi to dovelo do velikog gubitka sopstvenih trupa. A to preti destabilizaciji vlasti.

A ukoliko bi ti vojni gubici bili iz redova Gruzina, Letonaca, Rumuna? E, to je već nešto sasvim drugo gospodo. Naravno, tamo takođe mogu zatezati neki antiratni pokreti, pa šta? Baš će ih uplašiti!

Štaviše, u ovakvim operacijama Srbi bi bili veoma korisni. Oni su izvrsni vojnici. Potrebno je samo sprovesti lobotomiju, ubaciti potrebni čip i poslati ih u željeno odredište. Hoćeš u Siriju, hoćeš u Iran.

Ne dolikuje “belim” nacijama da se prljaju tuđom krvlju.

Izvor: Fond Strateške Kulture