Obama je pogrešio zahtevom da Asad ode

Sledi intervju sa Zbignjevom Bžežinskim, nekadašnjim savetnikom Džimija Kartera za bezbednost a sada savetnikom i punomoćnikom u Centru za Strateške i međunarodne studije i višim naučnim saradnikom u Školi za napredne međunarodne studije Univerziteta Džon Hopkins. Intervju je vodio Jakob Hajlbrun, urednik TNI.

Prošlo je pet godina od početka Obamine administracije, i sada vi navodite da se Zapad angažovao u „masovnoj propagandi“. Da li se Obama toliko meša u sirijski problem zato što je suviše slab da bi se odupro status quo-u? Šta se dogodilo sa Obamom koji nas je doveo dovde?

— Ne mogu sad da vodim neku psihoanalizu ili neku reviziju istorije. On očigledno ima težak problem na plećima, sa svim misterioznim aspektima koje taj problem uključuje. Pogledajte samo tajming. Krajem 2011. izbija sirijski problem, prouzrokovan sušom i aktivnostima dve poznate autokratije na Bliskom Istoku – Katara i Saudijske Arabije. On odjednom najavljuje da Asad mora da ode, bez bilo kakve pripreme za tako nešto. Onda, u proleće 2012, u izbornoj godini kod nas, CIA, koja je pod vođstvom generala Petreusa, organizuje široku akciju pomoći Kataru i Saudijcima i čini sve što može kako bi oni uspostavili kontakt sa Turcima. Da li je to bila strateška odluka? Zašto smo odjednom odlučili da Sirija mora biti destabilizovana, a njena vlada svrgnuta? Da li je to objašnjeno američkom narodu? Zatim, krajem 2012. godine, ravnoteža snaga se menja na štetu pobunjenika i postaje jasno da nisu baš svi ti pobunjenici „demokrate“. I zato se cela politika prema Siriji preispituje. Mislim da se takve stvari moraju preispitati kako bi bilo više razumevanja za američku politiku.

Istorijski gledano, mi smo često pomagali pobunjeničke pokrete: Nikaragva, Avganistan i Angola, na primer. Ako ste neokonzervativac ili liberal, vi ćete reći kako je celo to pomaganje u cilju rušenja diktatora. Šta onda fali intervenciji iz humanitarnih razloga?

— U principu ne postoji ništa loše sa tim motivom. Ali ja mislim da se mora proceniti rizik pre svake akcije. U Nikaragvi je taj rizik bio toliko mali zbog dominantne pozicije Amerike, a takođe nije bilo značajnih neprijatelja spolja. U Avganistanu smo mislili da će Pakistan biti problem, ali smo to morali da obavimo zbog 11. septembra. Ali, govoreći isključivo u svoje ime, ja jesam savetovao (bivšeg ministra odbrane Donalda) Ramsfelda kada su mu i mnogi savetovali da upadne u Avganistan. Moj savet je bio da upadne tamo, uništi Talibane, i zatim ode. Mislim da je problem sa Sirijom njen potencijalno destabilizujući efekat na Jordan i Liban, koji su ranjivi, a postoji i mogućnost da će Irak postati deo većih sunitsko-šiitskih sukoba, i to bi mogao da bude veliki udar i na nas i na Irance. Mislim da su ulozi veći, da je situacija prilično nepredvidiva i vrlo je osetljiva po suzbijanje američke moći u Siriji.

Da li smo mi, zapravo, svedoci zakasnele lančane reakcije? San neokonzervativaca, kada su ušli u Irak, je bio da stvore domino efekat na celom Bliskom Istoku, u kojem bi se režimi obarali jedan za drugim. Da li je ovo sablasna realizacije te težnje?

— Istina, to bi i mogao da bude slučaj. Oni se nadaju da će na neki način nadoknaditi u Siriji ono što su izgubili u Iraku. Ali mislim da moramo imati na umu da je situacija u regionu nestabilnija nego za vreme invazije na Irak. Taj stav dele i segmenti izraelske desnice jer svi izraelski strateški principi najbolje funkcionišu ako su svi njeni susedi destabilizovani. Smatram da je to dugoročna formula za katastrofu po Izrael jer bi nusprodukt toga, ako bi se to desilo, bila eliminacija amerčkog uticaja u regionu, i tada bi Izrael bio prepušten samom sebi. Ne mislim da je to dobro za Izrael, i – za mene još važnije, gledano iz američke perspektive – to nije dobro za nas.

Pomenuli ste, mislim na MSNBC, mogućnost održavanja međunarodne konferencije. Da li mislite da je to još uvek održiv pristup, da bi Amerika trebalo da bude ubeđena da napravi kompromis sa Kinom, Rusijom i drugim silama kako bi se postiglo mirno rešenje za ovaj građanski rat?

— Ako bismo rešavali problem samo sa Rusima – što mislim da bismo i morali jer su oni delimično uključeni – i takođe moramo i sa Francuskom i Britanijom, koje su nekadašnje kolonijalne sile na tim prostorima i koje su prilično omražene. Šanse za takve pregovore ne bi bile realne kao što bi bile sa Indijom, Kinom i Japanom, koji su se već zalagali za stabilan Bliski Istok. Te zemlje bi možda mogle kumulativno da pomognu da se stvori kompromis u kojem, bar zvanično, ne bi bilo pobednika, ali bi taj kompromis mogao da donese nešto što se predlaže već više od godinu dana. Naime, trebalo bi da postoji neka vrsta međunarodno finansiranih izbora u Siriji, na kojima bi mogao svako da se kandiduje, i to bi spaslo Asadov obraz, ali bi opet moglo da dođe do dogovora da odsluži još jedan mandat, ako ga dobije, ali ne više od toga.

Koliko je to realno? Obama je jasno stavio da znanja da nije oduševljen slanjem oružja pobunjenicima. Koliko je to zaista realno? Da li možda idemo u pravcu veće američke intervencije?

— Bojim se naginjemo ka neefikasnoj američkoj intervenciji, što je još gore. Postoje situacije u kojima intervencija nije najbolja, ali nije ni najgora od svih mogućih opcija. Ali ono o čemu vi pričate jeste povećanje pomoći antiasadovskim snagama, koje su neefikasne. U principu, to bi štetilo našem kredibilitetu. U najgorem slučaju, to bi ubrzalo pobedu svih onih grupacija koje su neprijateljski nastrojene prema nama više nego što je to Asad ikad bio. Još uvek ne znam zašto smo zaključili te 2011. ili 2012. izborne godine da Asad treba da ode.

Vaš odgovor vezan za Izrael je krajnje fascinantan. Da li mislite da će, ako region doživi preokret, smanjenjem američkog uticaja Izrael to videti kao priliku da se konsoliduje ili će čak radikalizovati svoje poteze kada Jordan bude u plamenu?

— Da, razumem na šta ciljate. Kratkoročno gledano, mislim da bi došlo do toga da se Izrael pretvori u tvrđavu. Ali bi pre svega bilo krvoproliće, gde bi i Izrael doživeo gubitke. Ali bi tamošnja desnica na to gledala kao na način preživljavanja.

Ali, dugoročno gledano, neprijateljski nastrojen region ne možete držati, čak ni da ste Izrael, koji ima nuklearno naoružanje. Izraelu bi se desilo ono što se nama desilo u nekim ratovima, mada u manjem obimu. Mučite ih, izgladnjujte ih, demorališite ih, prouzrokujte „odliv mozgova“, a zatim i kataklizmu koju ne bismo mogli da predvidimo u ovoj fazi, jer ne znamo kakav će biti odnos snaga. Sa druge strane, Iran je u susedstvu. On će biti nuklearno osposobljen. A, čak i da pretpostavimo da ih Izrael sabotira, šta je sa Pakistanom i drugima? Ideja da jaka i veoma motivisana država ali sa šest miliona ljudi, kontroliše ceo region je pust san.

Pretpostavljam da je moje poslednje ptanje sledeće: vi ste sada u nekoj vrsti opozicije trenutno. Dominantan glas u medijima iz redova intelektualaca je liberalno/neokonzervativno jezgro, koje poziva na akciju u Siriji zasnovanu na emocijama. Da li mislite da je, čak i posle debakla u Iraku, debata o spoljno-političkim pitanjima krajnje loša?

— (smeh) Mislim da odgovor na to pitanje znate bolje od mene, ali ću vam ponuditi neku novu perspektivu. Amerika je veoma motivisana i dobra zemlja. Vođena je dobrim motivima. Ali je takođe zemlja sa ekstremno letargičnim razumevanjem za svetska pitanja, i još uvek se smatra da Amerika svuda treba da prevlada, ako treba i silom. Smatram da je dosta složena situacija, a rešenja nude ili demagozi ili ljudi koji su nedovoljno pametni da predlože nešto smisleno; to je nešto što ljudi ne mogu da razumeju. Eventualno bismo imali ogroman regionalni rat, gde bismo imali više neprijatelja nego što nas trenutno Arapi mrze. I to bi bila katastrofa za nas. Ali to nije perspektiva prosečnog Amerikanca, koji ne čita puno o dešavanjima u svetu. Ovo je zemlja prijatnih osećanja, ali u njoj ne postoji nikakvo znanje o spoljnjem svetu.

Izvor: Novi Standard