Ослободити се западних окова

Mислиоци који су после Бољшевичке револуције у емиграцији писали о руској економској философији, као што су били Пјотр Савицки, Николај Трубецкој, Пјотр Струве и други, и чије идеје су поново актуелне за савремену руску и не само руску политику, наводили су као неопходну, везу задовољавања економских потреба појединца и друштва са општим принципима морала и религије. Сматрали су да је европска “милитантна економија” директна последица европског атеизма. Западном појму бизнисмена супротстављали су руски појам “домаћина” и “личног-домаћинског″ начела у привреди који није истоветан са капиталистичким начелом. Сматрали су да државна политика у економској сфери треба да се заснива на начелу служења појединца свом ближњем и друштву у целини, не на пружању најбољих могућности за богаћење, да капиталистички систем негира духовне основе живота из којег произилази културна декаденција савремене Европе и били углавном присталице широког државног регулисања и контроле привредног живота, а такође и присталице усвајања најважнијих привредних функција од стране државе. [1]

Ове идеје нису рођене као теоретске конструкције већ препознати феномени руске економске философије у историји. Као што можемо видети у њима као да су измешане идеје које се данас традиционално називају “десним” и “конзервативним”, као што је позивање на морал и религију у свим областима живота па и у економији и традиционално државно регулисање и контрола привредног живота, што се данас сматра углавном “левичарским” приступом економији који је супротстављен идеји “слободног тржишта” које се налази у темељима данашњег капитализма и у којем закони понуде и потражње формирају цену на тржишту без интервенције државе.

У овом чланку ћемо се бавити управо политичким терминима створеним на Западу који немају универзалну примену и нису обавезујући за развој политике у њиховим оквирима, иако су широко прихваћени и укорењени данас и као идеолошки термини представљају пример робовања западним идејама које претендују на универзалност.

Левица и десница

Велику штету људском роду је нанела подела на политичку левицу и десницу и још увек је наноси. Осим што је штетна ова подела је и лажна. Подсетимо се како је настала: у време Француске револуције у тадашњем парламенту на левој страни су седеле присталице револуције док су на десној седеле присталице краља. Шта је све од тада до данас проглашено за „левицу“ и „десницу“ стварно изазива чуђење.

У филозофском, вредносном и метафизичком смислу левица је орјентисана ка земаљском и хоризонтали а десница ка вертикали. Некад ова хоризонтала и вертикала могу бити лажне, замишљене на погрешан начин и без икаквог ослонца. Овај ослонац се ничим не може доказати јер је он у вери. Ова вера може поред вере у Бога бити и вера у било какав други идеал. Ако народи и покрети промене веру и идеал тиме ће се променити и њихова вертикала, та лествица узлажења ће стајати на другом месту.

Злоупотреба осећања које изазивају одређене речи

Само прихватање ових појмова представља укључивање у игру са негативним почетним потенцијалом у којој је „левица“ на Западу пре 200 година одредила правила игре, термине и забележила своју прву победу која траје до данас. „Левица“ данас у српском народу, после деценија социјалистичког васпитања има позитиван имиџ, док се само сврставање некога у „десничаре“ већ доживљава као осуда, да не говоримо о „екстремним десничарима“, ма шта то значило, а не значи наравно ништа само по себи већ само у односу на ефекат код слушалаца који би тај термин требало да изазове. Овде се ради о злоупотреби осећања које се буде спомињањем неких појмова које на себи носе терет историје и разних погрешних и недобронамерних тумачења. Није ли у питању замка која се углавном не примећује?

Шта данас већина површно упућених људи у западној Европи сматра за десницу? То је, на пример, кад је неко против емиграната чиме у очима „нормалних“ само испада мрзитељ и расиста, и утврђује заблуду да је нормално и широко оно што је у суштини левичарско а себично и мрзитељско оно што је десничарско. У Америци постоји веровање да су десничари они који мрзе црнце, милитантни су, припадници имућнијег дела беле протестантске англосаксонске етничке групе. У Србији су „десничари“ они који говоре о Српству, Косову и Православљу, а „екстремни десничари“ они који говоре то исто само мало више.

Учествовање у расправи између “левице” и “деснице” је као да нас неко зове да играмо утакмицу лажног првенства, по правилима игре која је сам одредио, на његовом терену, са подмићеним судијом и публиком на својој страни. Колике су ту шансе за победу?

Прави одговор на питање да ли је неко левичар или десничар је – „ниједан од понуђених одговора“, зато што је дилема у суштини лажна и злонамерна.

Ово још мање значи бити „нешто између“ или припадник неког „центра“. Просто термини су погрешни, у те појмове, који су створени са одређеним мотивима, историјски оптерећене и удаљене од свог изворног значења са теретом разних слојева који су се временом на њима залепили, је немогуће данас “упаковати” нешто здраво.

Рити земљу лево и десно

У преписци с једним Италијаном, савременим „десничарем“ који је славио римске „гвоздене легије“, „силу и моћ Рима“, пошто је из свег тог „десничарског“ величања Рима избијала нека хладна бездушност и суровост, питао сам га у жељи да укажем на пролазност вредности које он слави као највеће: „Где су сада римске гвоздене легије које славиш? Шта је од њих остало?…Прах.“ Одговорио је: „Ти ништа не разумеш…Рим је био пример и шаблон за стварање свих европских нација, без њега ничега неби било“…

Он је ваљда подразумевао да не само Италијани, Французи, Шпанци,Енглези и Немци, већ и Срби треба према старом паганском Риму да имају неки однос захвалности као према нечему, по његовом мишљењу „што беше у почетку“ и „кроз кога је све постало што постаде“. Закључак је тужан – млади западни људи, кад им се смучи левица оличена у безбожном либерализму, материјализму, потрошачком друштву, НВО сектору, људскоправашкој идеологији окрећу се на другу страну…Али где? Ка фамфарама које славе римске легије или ка „надчовеку-човекобогу“, ка богу-нацији, богу-држави. У недостатку отвореног пута ка Небу, они рију по земљи на коју год страну да се окрену.

Запад је своје самопоштовање базирао на спољашњим достигнућима као једином мерилу вредности, уместо самопоштовања, као и увек у сличним случајевима стекли су гордост а изгубили све истините идеале. Уместо поштовања стечена гордост тражи покорност, па према народима других цивилизација код којих ту покорност не налазе наступају непријатељски као према дужницима који им нису дали нешто што им припада. Осим овога припадање другом систему вредности у којем би се ова „достигнућа“ сагледала из другог угла и евентуално другачије вредновала се не допушта.

Српска народна десница и господска левица

Руски конзул у Сарајеву у 19. веку Александар Гиљфердинг у делу „Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ сматрао је да је прост српски народ аристократски по схватањима и тежњама док је је интелектуална „елита“ малограђанска и површно позападњачена, слично је писао и др Арчибалд Рајс у свом познатом делу „Срби чувајте се себе“. И стварно, не знамо ли сви примере из своје околине, старих људи, често неписмених, који су имали неку чудну врсту господствености која је данас ретка. Ова господственост није извирала из њиховог богатства, учености, високог порекла, већ је извирала из дубоког унутрашњег осећања људског достојанства и призвања у овоме свету. Човек као Божије створење има достојанство које је безусловно, не зависи од спољашњих околности већ од тога што он јесте такво створење таквог Творца. Ово је истина која се некад подразумевала и није морала да се претаче у речи и доказује.

Схватање традиције

Схватање традиције може бити секуларно то јест да је она само скуп старих форми и обичаја а може бити хришћанско схватање традиције као пројаве вечних истина у историји, које човек има потребу па чак и обавезу да пронађе и да их се држи, за своје добро и зато што је онда то једини истинити пут за њега.

Традиција као апсолутна вредност се не може другачије оправдати него тако да иза ње стоји Највиши Ауторитет који каже “ово су вечне вредности које треба тражити, следити и бранити”. Губитком истините вере и ауторитета изгубљено је и знање где треба ставити ове лествице за пењање, па су се појавили лажни десничари који су свој идеал усмерили ка „вечним вредностима“ које су видели на земљи. Исто тако и левица је од вере позајмила своје идеје: идеју социјалне правде овде и сад као замену за Правду Божију, безличну „социјалну помоћ” и „хуманитарне акције” као „ефикаснију“ замену за лично милосрђе, идеју окренутости ка другоме и његовим животним потребама, идеју општељудског наднационалног братства, бескласног друштва и равноправности полова од јеванђељских речи „нема више Грка и Јеврејина, нема роба и слободњака, нема мушког и женског“, али је левица из тог програма избацила Бога као посредника, и резултат није братство већ зверињак на квадрат, чији смо сведоци.

Да ли је Господ Исус Христос левичар или десничар?

Питање је такво да морамо мало застати и не одговорити одмах… Зар није идеја милосрђа и љубави ка ближњем, хуманости, идеја коју је наследила данашња левица? Јесте. Али зар није напредовање по вертикали, вера у вечне вредности идеја деснице? Јесте. Не учи ли Хришћанство да се прво чини због другог? Није ли у науци Божијој ово једна ЦЕЛИНА?

Закључак који се намеће је да је левица прогласила врлину која је сама себи смисао без ауторитета који треба да потврди да то заиста и јесте врлина, док је десница „вертикалу“ често постављала тако да води ка нечему другом а не ка Богу. То је била идеја државе, или идеја нације или просто очување друштвеног поретка какав јесте и међуљудских односа какви јесу у неком тренутку, или је десница ако и јесте штитила хришћанске вредности њих бранила као апстрактне појмове, не марећи превише управо за конкретног живог човека.

Постоје ли две групе вредности – „леве и десне“, или је то илузија?

Питање које дели левицу и десницу је питање вредности у човековом животу. Левица отприлике каже ово: „брига о ономе од чега се живи, брига о ближњима и усавршавање човековог начина живота је важнија од затворености у окошталу традицију“, десница отприлике каже ово: „постоје вечне вредности као што су морал, религија, породица, идентитет, људско и национално достојанство, духовни идеали које човек неби требало да заборави због бриге о приземним материјалним стварима“. Али погледајмо сад шта о томе каже Свето Писмо „Не мислите шта ћете јести и пити већ мислите прво о Царству Божијем и правди Његовој а остало ће вам се додати“…“Љуби ближњег свог као самога себе и Господа Бога свим срцем, душом и снагом“, „Чините другима оно што желите да други чине вама“ … овако можемо до у бескрај наводити цитате. И шта можемо закључити? Свето Писмо не прави поделу на левицу и десницу већ се оба става подразумевају, с тиме што је посредник и онај који свему даје вредност и смисао – сам Бог.

Ако је ово откривење вечне истине и односа човека према свету око себе, а јесте, онда се људи не могу опредељивати за једну од две групе вредности, дилема је лажна.

Ангажованост око онога што левица цени – брига о земаљским човековим потребама и потребама ближњег је инспирисана и осмишљена оним што десница цени – вером у врлину, морал и духовно узрастање којим човек напредује ка Богу. Кад је дошло до пуцања на „левицу“ и „десницу“? Дошло је онда кад су људи поверовали да ове “леве” и “десне” вредности могу да постоје више или мање САМЕ ПО СЕБИ.

Питања за обе стране

Овде се може обема странама поставити питање, и то левици: ако Бог није ауторитет ко може да докаже да је праведно другачије распоређивати материјална средства за живот и бринути о ближњима и борити се за „људска права“ ( Ко их је дао? Ко гарантује да постоје? ), не важи ли у природи право јачег?

А десници се може поставити питање: Ако Бог није ауторитет који ће гарантовати вредност ваших настојања, ка чему ви тежите, постоје ли уопште вечне вредности, морал, људско достојанство и врлина, нису ли то све апстрактни појмови који варирају од културе до културе?

Брак левице и капитализма или „како се левица добро удала“

Данас је на Западу у већини земаља на власти нека врста такозване “левице”, али какве. Познате су вође студентских протеста из 1968. године, социјалисти који су после тога били на челу војних и политичких организација које служе заштити и интересима крупног капитала. Исто као што се свашта сврстава у десницу, тако се свашта сврстава и у левицу. У западним земљама програми левице се често своде на борбу за нешто мањи порез, заштиту хомосексуалаца, изједначавање жена с мушкарцима, право на абортус и еутаназију и екологију. При томе ови левичари не искључују могућност бомбардовања неке земље, насилно смењивање политичких вођа, заузимање туђих природних ресурса и управљање њима.

Капитализам на западу као да је склопио брак с левицом и рекао “добро нека буде левица, можемо да живимо заједно…Левице, имаш слободу у области традиционалног морала, ту мењај шта хоћеш само не дирај у моје интересе крупног капитала.” Или другим речима бави се револуцијом у свему ономе што крупном капиталу иде у корист.

Доказ да је овај брак левице и капитализма нешто стварно можемо видети ако обратимо пажњу на неке дефиниције левице из енциклопедија, које и већина људи данас подразумева, на пример:

„Левица је историјски увек била супротстављена концентрацији богатства и моћи, посебно у институционалном облику, у рукама оних који су традиционално били власници богатства и моћи. Левица се, такође, оштро супротставља облицима агресивног национализма, империјализма, нападачког рата, на које се гледало као на средства, за унапређење интереса капитализма“…. Може ли ова дефиниција данас да се одржи након серије ратова од Србије до Блиског истока коју су водиле западне земље са углавном левичарским владама? Па зар у смењивању непослушних режима и заузимању нафтних бушотина није било „унапређења интереса капитализма“?

Даље: „У данашње време, левица најчешће критикује економске ефекте глобализације и залаже се за фер трговину уместо слободне трговине“… Левичарске владе западних земаља критикују глобализацију и залажу се за фер трговину уместо слободне трговине??… Нисмо знали.

Даље: „Залагање за државну интервенцију, за неки облик контролисане привреде, ставља левичаре у одређену врсту сукоба са поборницима слободног тржишта и великим корпорацијама“ [2] … Размислимо да ли је наша либерална левица у сукобу са великим корпорацијама? Да ли је западна либерална левица у сукобу с великим корпорацијама и да ли се противи слободном тржишту, или га заједно с овим корпорацијама уводи у земље које му се противе?

Фалсификати

У познатој књизи Александра Шмемана „За живот света“ он убедљиво доказује да је секуларизам или посветовњачење савремене Западне цивилизације – хришћанска јерес, да он неби био могућ у култури која нема хришћанско наслеђе, зато што су народи који су се вековима васпитавали на хришћанским појмовима и вредностима, након губитка вере наставили да верују у споља и површно гледано сличне вредности.

Није ли хришћанска идеја човекове слободне воље и слободног избора присутна данас у обезбоженом облику у либерализму?

Није ли хришћанска идеја бриге за ближњег оно што је увезено у социјализам?

Нису ли идеја прогреса и идеја еволуције ( без иједног стварног доказа осим теоретских претпоставки ) настале под утицајем хришћанске идеје духовног напредовања која је након губитка вере у „унутрашње“ избачена споља и постала идеја спољашњег напредовања и усавршавања начина живота и самих живих бића?

Где су ове идеје у нехришћанским друштвима – нема их као самосталних. Није се секуларизам јавио ни у исламским друштвима ни на Далеком истоку осим као увоз са Запада.

Ако је ово тачно за секуларизам, тачно је такође и за идеје левице и деснице. Ове идеје су након слабљења хришћанске вере у људима „исцуреле“ из хришћанског учења, њих уопште неби било без претходне хришћанске културе која је афирмисала у свести људи оне вредности које ће касније постати „леве“ и „десне“.

Прихватање разговора у оквиру лево-десно значи прихватање нехришћанске и атеистичке почетне позиције и поделе улога, без обзира што ће се можда бранити супротни ставови, и не само то већ иза овакве поделе лежи конкретна идеологија којој борба на релацији лево-десно одговара. Грешка је само прихватање разговора, философске и политичке борбе у простору „лево или десно“.

Кад нас неко пита да ли смо левичари или десничари, то је као питање „да ли више волите да играте са црним или белим фигурама на нашој шаховској табли?“ Прави одговор би требало да буде – „нећемо да играмо ни вашим црним ни вашим белим фигурама а посебно не на вашој шаховској табли.“

“Конзервативне вредности”

У свакодневном животу се конзервирају на пример уметничка дела или храна, значи оно што за човека има неку вредност и што треба сачувати од пропадања. Ово тежња ка очувању вредности би требало да важи и за духовне вредности и морал за све који у њих верују. Али ми говоримо о одбрани “конзервативних вредности” у времену након што су генерације васпитане или боље рећи дресиране на западној идеји прогреса, која тврди да људско друштво напредује и усавршава се увећавањем знања и да је то праволинијски узлазни процес, у времену након разних „ослободитељских“ револуција међу половима, између родитеља и деце, где је опште место да сва схватања и вредности временом застаревају и да су, кад им истекне рок – „превазиђене“, те их тада замењују нове, боље. Говорити афирмативно о конзервативизму многим људима данас, нарочито младима, звучи отприлике као да неко покушава да прода устајалу воду из баре са жабокречином тврдећи да је „баш лепо што је жабокречина горе јер је требало пуно времена да се скупи а то је доказ њене вредности“.

Појам конзервативно, је још један појам као и појам левица, десница, национализам и други , чије коришћење некоме одговара. Ови појмови су обремењени историјом и искривљеним интерпретацијама. Истину је вечни противник Истине закључао у појмове које је оклеветао и тако је учинио недоступном за преношење и прихватање. Кретање у том простору доприноси да је победник у игри увек сигуран и унапред познат.

Дакле, подела на левицу и десницу је настала губитком вере у конкретног хришћанског Бога и његову Објаву људском роду, због тога је то лажна подела и пројекат узидан у темеље Западне цивилизације на којем се не може зидати другачија грађевина него више или мање онаква какву желе „архитекти“ тог модерног света. Источна евроазијска цивилизација има могућност да поново уједини ово дегенерисано двоглаво теле рођено у Француској револуцији и да осмисли здравије и истинитије појмове за своју политику која би била независна од западних схватања, надзора и утицаја. Тада би улазак у овакав цивилизацијски блок омогућио да се води независна политика, да се зида државна грађевина из сопственог националног бића а не по идеологији споља. Без овога илузија је очекивати други резултат у политичкој игри него што је владавина једине дозвољене идеологије данас – “левичарског″ светоназора удруженог с крупним капиталом, за коју су правила игре и смишљена.

Руски концепт суверене демократије

Званична дефиниција овог концепта гласи: “Облик политичког живота друштва, при коме се власт, његови органи и деловање бирају и формирају искључиво од стране народа руске државе у његовој многообразности и целини ради достизања материјалног благостања, слободе и права свих грађана, социјалних група и народа”. [3]

Иван Иљин: “Руска култура је спознаја целог”,

Николај Берђајев: “Руси су позвани да дају…филозофију целине духа… Ако је у Русији могућна велика и изворна култура, то је само култура религиозно-синтетичка, а не аналитички – диференцирана”.

Николај Трубецкој: “Русима је својственија спознаја света религиозном интуицијом, као органски целог, за разлику од Запада, где су философи проникнули у тајне света, рашчлањујући га разумом на саставне делове ради анализе…”.

Ово су цитати руских мислилаца о руској политичкој култури које је навео Владислав Сурков, званични творац концепта суверене демократије на обраћању у Руској академији наука (“Руска политичка култура. Поглед из утопије!”). “Руско културно сазнање очигледно је холистичко, интуитивно и – супротстављено механицистичком, редукционистичком…у нашој мисаоној и културној пракси синтеза превладава над анализом, идеализам над прагматизмом, живопис над логиком, интуиција над разумом, заједничко над сопственим…руска политичка пракса има најмање три јарке одлике – стремљење политичкој целовитости кроз централизацију функција власти, идеализацију циљева политичке борбе и персонификацију политичких институција… Јака централна власт вековима је окупљала, јачала и развијала огромну земљу…постојање јаког центра, доживљава се као гаранција очувања целовитости Русије, територијалне, духовне и сваке друге..Председник је гарант демократског устава и уравнотежене поделе власти без кога би, у случају неопрезне и неправовремене децентрализације настали хаос и деградација социјалних институција у тај простор као што је већ било упловиле би олигархијске клике и ваннационалне организације… Произлази, што је власт виша и удаљенија, њој се више верује. У власт у суседству, блиску и доступну, наши људи се не уздају много. Можда због тога што је боље познају, јер је обична. Напротив, власт високо и далеко лако се митологизује, персонификује и сврстава се у моноцентристички модел политичког пространства…

У Русији личност ( вође, председника ) је институција…ни издалека једина, али најважнија. Имају значаја и доктрине и програми, али све се то изражава кроз појавност харизматичне личности, а тек после словима и силогизмима… Руски идеализам је оно главно што је покретало, а очигледно ће и покретати, руски свет у нове орбите развоја”. На критике о развоју руског модела демократије из иностранства одговорено је следећим речима: “Гунђања и прекоре из иностранства поводом руских унутрашњих ствари треба разумети. Њима је таква демократија у Русији потребна како би они ( на Западу ) боље живели.” На западне похвале о руској демократији из деведесетих могло се чути:” Свакако, бодрили су нашу тадашњу слабост и хаос. Али, слабост и хаос – још нису демократија. Прича о томе да је садашњи притисак без преседана на Русију изазван недостацима њене демократије је чиста глупост. Разлози и циљеви таквих разговора су други – контрола над природним ресурсима Русије, кроз слабљење њених државних институција, одбране и самосталности.” [4]

Из свега наведеног можемо закључити да Русија данас зида грађевину сопствене државе на темељима сопствене политичке културе, органски изникле на свом тлу и из сопственог народа, а не на обрасцима створеним на Западу.

Коме је данас у свету дозвољен овакав покушај градње аутохтоне демократије без надзора и диктата Запада? Сасвим сигурно ниједној земљи која се налази под утицајем западне политичке моћи.

Погледајмо сада неке од закона који су донети за време постојања концепта суверене демократије у Русији:

– Закон о регулисању рада невладиних организација које учествују у политичком животу Русије, финансираних из иностранства, које се сад у Русији називају “невладине комерцијалне организације”. Оне сада морају да узму званични статус страног агента и морају да дају детаљан извештај о извору својих финансија. Конкретне мере су на пример да невладина организација која би позивала на “грађанску непослушност” може да плати казну од око 5 000 евра или да одговорна особа добије до три године затвора. ( Владимир Путин у интервјуу немачком ТВ каналу АРД је изјавио да је за прва четири месеца од увођења закона невладиним организацијама уплаћено близу 1 милијарда долара, рекавши да је од укупне суме чак 122 милиона долара стигло у НВО сектор преко амбасада страних држава. Путин је у овом интервјуу навео да на Западу постоје две организације финансиране из Русије, једна у Паризу и друга у Америци, а у Русији 654 политички активне организације финансиране са Запада и додао је још:„То су организације које се баве унутрашњом политиком. Зар наше друштво не треба да зна ко и зашто добија новац? Ми их само молимо да кажу: Да, ми се бавимо политиком, а финансирамо се из иностранства. Друштво то има право да зна.” )

– За оснивање религиозних или друштвених организација чије је деловање повезано с насиљем може се добити казна до 7500 евра или четири године затвора.

– Закон против пропаганде хомосексуализма малолетницима. Закон забрањује Русима, странцима, као и медијским организацијама да “пропагирају нетрадиционалне сексуалне односе” малолетницима. Предвиђене су и казне за изједњачавање хомосексуалних са хетеросексуалним односима. Уколико појединци користе медије или интернет за такву “пропаганду” могу бити кажњени новчаном казном до 3.000 долара, док организације могу платити до 30.000 долара и могу бити затворене до три месеца. Странци могу за кршење закона платити казну до 3.000 долара и провести у притвору до 15 дана или бити депортовани.

– Закон о забрани усвајања руске сирочади држављанима дванаест земаља у којима су законом дозвољени истополни бракови.

– Закон градског суда Москве о забрани “геј параде” у овом граду за следећих 100 година.

– Закон о забрани вређања верника ( донет после “перформанса” групе Пуси Рајот у цркви у Москви ). За “јавно деловање којим се изражава непоштовање друштва, а у циљу вређања верских осећања” затворска казна биће у трајању до три године, а новчана до 15.000 долара, а за кршење овог закона прописиваће се и друштвено користан присилни рад.

– Закон о забрани рекламирања абортуса.

– Закон о забрани надрилекарства и приватне фармацеутске праксе.

– Закон о абортусу који уводи обавезан период од два до седам дана пре абортуса како би жена имала могућност да преиспита своју одлуку. ( По подацима руског министарства здравља стопа абортуса у Русији је једна од највећих у свету са званично око милион извођења годишње. Подаци не укључују приватне клинике, па се претпоставља да је права цифра око шест милиона годишње. Стопа плодности по жени је 1,4 детета што је испод неопходних 2,1 за репродукцију популације )

– Нацрт закона против генетски модификованих организама који предвиђа казне за произвођаче на нивоу казни за тероризам, од 15 година до доживотне робије. Кирил Черкасов, члан комитета Државне думе за пољопривреду рекао је да су последице ГМО штетне за већи број људи од терористичког акта. Елена Схароикина, директор Јавног Удружења Генетске безбедности (ГСПА), у интервјуу за “Русију данас”, подсетила је на изјаву НАТО Комитета за изазове модерног друштва који се састао у белгијском граду Лијежу 2004. године, на којем је речено да се ГМО може користити као генетско оружје. [5]

– Закон против рехабилитације и величања нацизма и ширења лажних информација о улози Совјетског савеза у Другом светском рату. Законом су предвиђене и казне за скрнављење датума и споменика руске војне победе. Закон предвиђа до 14 000 долара или пет година затвора за овакво дело.

– Може се као пример самосталног развоја додати и постојање више хиљада спортско – родољубивих клубова у целој Русији, често при црквама, такође и козачких кампова за децу који имају за циљ васпитавање деце и омладине у православном и патриотском духу уз физичко вежбање и боравак у природи, са сличним духом који је пре другог светског рата у Србији неговао “Соколски покрет”.

Да ли би многи од ових закона допринели регенерацији Србије, заштитили је од погубних утицаја и поспешили њен развој у сопственом културном обрасцу? Да. Да ли их сада можемо применити? Наравно-не.

Без обзира шта мислили конкретно о сваком појединачном од ових руских закона, можемо поставити питање – у којој средње или источноевропској земљи би они могли још бити донети? Одговор је сигуран – ни у једној. Тамо где би се било шта слично покушало, знамо шта би се десило, убрзо би био проглашен диктатор, а земља би била “ослобођена” познатим економским и војним методама које смо имали прилике да упознамо и на својој кожи а сада гледамо репризе у разним деловима света. Самостални политички и културни образац развоја није дозвољен ни једној земљи у оквиру Западне цивилизације, очекује се покорност и прихватање искључиво западних образаца и свако супротно настојање је Сизифов посао без икаквог изгледа на успех.

Диктирана демократија као једина дозвољена идеологија

У оквиру Западне цивилизације у скоро свим земљама постоји исти механизам „играња демократије“ или механизам „лажне опозиције“ чиме се ствара илузија постојања избора у политици. Ако се народ разочара у партију или коалицију А на следећим изборима гласаће за партију или коалицију Б која се од А разликује у ономе што није битно за основни курс Диктиране демократије као једине дозвољене идеологије.

Тако је постало могуће да бивши националисти постану ватрени поборници Европске уније, или заступници уласка у Нато пакт, одрицања од Косова, геј парада итд. Након новог периода разочарења народа у власт, ауторитети Западне цивилизације који дају лиценцу за бављење политиком на територији свог утицаја, дају “савет” тренутним глумцима власти да се повуку или ако неће пусте их „низ воду“, а нове глумце „брендирају“ за ову улогу.

Ако екипе психолога и испитивача јавног мњења нађу да народ очекује политичара који је „чврст“ и који ће се обрачунати с криминалом онда се изабере неко ко има већ такав имиџ у народу стечен реториком и поради се још мало на његовом имиџу. Очекивања народа у психолошкој равни су задовољена али се ништа битно у курсу јединодозвољене Диктиране демократије не мења.

Са стране стоје аналитичари, портали на којима се коментарише, од којих су многи стварни противници Диктиране демократије, од њих једни прете, други су огорчени, трећи проклињу, организују се и повремени протести што све има и донекле смисао користи за Диктирану демократију јер је као одврнут вентил на експрес лонцу, мало паре изађе па је притисак мањи али све остаје по старом, како каже народна пословица „пси лају а каравани пролазе“.

За случај да нека странка, покрет или појединац ојача и одметне се од курса и контроле западне наднационалне власти онда се или дискредитује таква личност или се растура странка и слаби њен утицај тако што се водећим личностима да „понуда коју не могу одбити“ да оснују нову странку и тако за собом повуку део чланства, како би се остатак странке “сасушио” и како недозвољени правац неби био заступан у парламенту.

Зашто партије не чине оно што су говориле кад дођу на власт

У тексту Владимира Добросављевића „Између начела и праксе“ у темату „Нова српска десница“налазимо следећи део: “Сваки покушај да се објективно изврши позиционирање политичких странака у Србији, по идеолошкој скали, суочава се са неумитном реалношћу живота. Она се огледа , пре свега, у чињеницама да саме партије мало држе до сопствених програма и идеја, а много више до остваривања принципа корисности за властите номенклатуре. Тако је и постало могуће , да у економски, све девастиранијој Србији , странке постану најбоље агенције за запошљавање чланова и богаћење руководстава. У таквом амбијенту , не треба да чуди зашто се све мање грађана учлањује у ове организације из политичких разлога , а више ради решавања егзистенцијалних питања , као и зашто наше странке тако лако одустају од прокламованих начела. “

Американци имају пословицу:“Ако нешто изгледа, плива и кваче као патка – онда је патка“. То у Србији не важи. Политичар-националиста који изгледа и говори као националиста може после неколико година да постане про-западни политичар, ништа чудно. Српски политичари као и они из других земаља у сфери утицаја Западне цивилизације и њене централне наддржавне власти одустају од прокламованих начела јер у њих нису били убеђени ( они су постављени да играју улоге а не да буду убеђени ) и јер имају свест о постојању наддржавне власти изнад себе којој се покоравају у прагматичној тежњи за влашћу и личним користима.

Из свега наведеног можемо закључити да је данас у земљама у сфери политичког утицаја Западне цивилизације на власти једна идеологија, идеологија савеза крупног капитала удруженог са либералним левичарским „светоназором“. Ова једна идеологија може имати различита имена али она нигде не одступа од свог основног курса, разлике су само у оним областима које нису битне за основну идеју “капиталистичке левице” – једине идеологије којој је дозвољено да влада у сфери утицаја Западне цивилизације.

Падом социјализма и владавине марксистичке идеологије није настао „празан простор“ у идеолошком смислу, већ је у њему данас владавина Једине Дозвољене Идеологије – споја капитализма с либералном левицом, марксизам није нестао већ се „осавременио“. Васпитавши генерације у свом крилу, идеологија „научног материјализма“ Карла Маркса се помирила се са својим највећим непријатељем – капитализмом, након чега су се зајединичким снагама обрушили и то: изван сфере свог утицаја – на све оне државе и народе који Једину Дозвољену Идеологију још нису прихватили, а унутар сфере свог утицаја – на сваког појединца који више нема чему да се нада.

Осим овога битна је институција са запада основаних и финансираних невладиних организација које по правилу заступају увек исте идеолошке принципе нео-либерализма у земљама у којима се налазе. Ове невладине организације су као што је познато, финансиране од западних фондова за “развој демократије”, стварање “отвореног друштва” и слично. Њихов идеолошки програм је увек исти а било каква акција против њих као против заступника интереса страног центра моћи је ауто-гол који је чак и пожељан да би се онда на томе додатно базирала прича о угрожености демократије. Данашњи западни пројекат је много шири него што се обично мисли, он обухвата и промену морала, схватања вредности, нивелисање на исту меру у свим државама а онда и исте трговачке законе и потрошачке навике које би створиле идеално тржиште у целом свету.

Битно место у концепту Диктиране демократије играју наравно и такозвани “независни медији” који имају сличну улогу гласноговорника западне идеологије и често исте финансијере као невладине организације.

Ово није српска специфичност, тако изгледа „демократија“ у Западној цивилизацији, с тим што у њеним „новим територијама“ ови механизми изгледају грубље и очигледније него у старим. При томе се прича да су демократију измислили Стари Грци. Ништа од наведеног од почетка текста до сад наравно нису измислили Стари Грци већ припадници елита Западне или Романогерманске цивилизације.

Данас је битно да разумемо да је демократија какву је тренутно познајемо ЛАЖНА ДЕМОКРАТИЈА и да због тога мора бити ОДБАЧЕНА, када се узму сви утицаји и полуге моћи који регулишу њено функционисање, схвата се да је таква демократија модификована и удаљена од класичног значења тог појма. Остало је име а садржај је измењен. Демократија на грчком језику значи власт народа. Народ “демократске” државе више нема ту власт и не одлучује о својој судбини. Њиме се управља споља.

Неопходност нове источне политике у новом цивилизацијском савезу

У савременом свету у ситуацији у коју га је довела између осталог и лажна подела на левицу и десницу као и са запада диктирана “демократија”, императив је опстанка стварање нове политике и идеологије која би била ближа истини живота и човека какав он јесте. Ову идеологију није могуће створити на већем делу данашњег света јер на њему у већини влада концепт Диктиране демократије.

Да би се развијала било каква политика ослобођена од ових на западу утврђених и надзираних правила игре потребно је уклонити се изван домашаја западне идеологије и њених полуга моћи. Потребно је ући у државни и цивилизацијски савез вођен истом идејом који може да обезбеди несметан развој демократије базиране на стварним жељама и потребама народа државе у којој се примењује а не спољашњих центара моћи и који може да спречи покушаје ометања тог пута споља. Улазак у овај државни и цивилизацијски савез подразумева и могућност подмирења свих економских потреба без дотадашњег подразмевајућег поданичког положаја, а ово све значи што пунију економску, политичку, културну и војну интегрисаност. Без овога је потпуно бесмислена прича зашто ова а не нека друга партија на власти док је држава у сфери утицаја Западне цивилизације јер се методама које су описане опет све своди на исто, основни курс је сигуран а одступања су могућа само у оним областима које нису битне.

_____________________________________

[1] Савка А.В., д. филос. н., профессор РАНХ и ГС, Кучуков Р.А., д.э.н., профессор Финансового университета “Евроазијска концепција културе и економске философије”

[2]Милан Кангрга: “Етика” (Техничка књига Загреб, 2004), Наоми Клајн: “Не лого” (Самиздат, 2003), Ноам Чомски: “Светски поредак стари и нови” (СКЦ, 1996), Карл Маркс: “Капитал”, “Манифест комунистичке партије”.

[3] «Эксперт» № 43(537), 20ноября 2006 года, «Национализация будущего» (“Национализација будућности”) http://expert.ru/expert/2006/43/nacionalizaciya_buduschego/

[4] http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=8895

[5] Russia Today http://rt.com/news/159188-russia-gmo-terrorist-bill/

---

Извор: ЕКЦС