Проф.др Миломир Степић научни саветник у Институту за политичке студије дао је интервјуу о а геополитичким аспектима украјинске кризе, за сајт магазина Геополитика, а разговор са њим водио је уредник Слободан Ерић.

Уважени професоре, у току је војна интервенција Русије у Украјини, која се у Москви означава као “Специјална војна операција”. Реакције са Запада – САД и ЕУ су биле жестоке и експресне – Москви су уведене оштре санкције. Русија је просто економски екскомуницирана са тржишта ЕУ и САД. Зашто је Украјина толико важна? Да ли су у питању превасходно геополитички разлози? Који је геополитички квалитет и значај простора данашње Украјине пре свега за Русију али очигледно и за Запад? Зашто се Украјином толико бавио један од највећих америчких геополитичких стратега у другој половини 20.века Збигњев Бжежински?

Прозападна Украјина, евентуално чланица ЕУ и НАТО, била би геополитички Дамоклов мач над Русијом. Њен значај је огроман и анализама Бжежинског готово да се нема шта додати и одузети. Наравно, изузев вестернистичке, атлантистичке, америчке пристрасности. Он је на Украјину гледао из вашингтонске перспективе, што значи да би Руси требало да чине управо супротно. Ако он констатује да без контроле Украјине Русија не може бити велика сила, онда Русија мора све да учини како би она била у њеној интересној сфери или барем да не буде антируски оријентисана. Она не сме бити ампутирана из евроазијског хартленда, коме природно припада, и принудно „прилепљена“ Западу, тј. проширеном постхладноратовском римленду.

Чини се да се, у светској па и у нашој јавности, не схвата довољно зашто је Русија последњих месеци у разговорима са лидерима земаља Запада и НАТО пакта упорно инсистирала на безбедносним гаранцијама, односно да се, након перманентног ширења НАТО на исток, Украјини не дозволи улазак у Северноатланску алијансу. Можда ту ствар треба грубо појаснити кроз једну хипотетичку ситуацију; ракети са нуклеарном бојовом главом, која се лансира из Америке да би досегла неке циљеве у Русији, потребно је извесно време, што отвара неку могућност за пресретање. А ако се иста таква ракета испали из Кијева, она је за пет минута у Москви. Можете ли покушати да нам објасните тај војностратешки аспект, да за Москву, питање уласка Украјине у НАТО није само политичко већ пре свега, безбедносно, егзистенцијално питање? И да је тај захтев Москве легитиман, јер у Русији постоји оправдан „страх од првог нуклеарног удара”?

– Пођимо од хипотезе да Украјина постане чланица НАТО, који је екстремно антируски војни савез. Убрзо би „пала“ и Белорусија – у том случају са три стране стешњена чланицама НАТО (Пољском, Украјином и са три прибалтичке републике, које се једноставно надмећу у русофобији). Све некадашње совјетске, а и нове војне украјинске инсталације биле би у функцији сталне претње Русији. Ту су бројни војни аеродроми, радарске позиције, војне фабрике, природни ресурси, црноморске луке… И начичкани ракетни системи са нуклеарним бојевим главама који до великих руских градова лете само неколико минута. Питање реинтеграције Крима у састав Украјине више не би било украјинско-руско, већ проблем Русије и НАТО (САД). Замислимо само да Крим и његову у виду великог дока истурену позицију у црноморској акваторији контролишу Американци! То подразумева и базу Севастопољ, укључујући све њене војне инсталације. У том случају, Русија не би имала шта да тражи на Црном мору. Ово је само делић онога што би угрожавало Русију.

У своја два, слободно можемо рећи историјска говора, председник Путин је указао на одговорност Лењина и бољшевика а касније и Стаљина за територијална прекрајања у Украјини, која су један од корена садашњих проблема. Он је употребио појам декомунизација. Укратко, у Украјини руше Лењинове споменикe али се не одричу Лењинових граница. Ви сте у једном интервју поводом тог питања, повукли једну добру паралелу са Балканом?

– Лењинизам и стаљинизам у Совјетском Савезу, а титоизам у Југославији – као екстремно антируски и антисрпски мутанти комунизма – оставили су стравично вишедимензионално деструктивно наслеђе, које најпогубнију (и) геополитичку материјализацију има у два појавна облика:

а) Тзв. додатних нација проглашених декрет-етногенезом, које са собом носе „конвертитски синдром“ и „јаничарску патологију”;

б) Њима додељених простора конституисаних у наметнуте политичко-територијалне јединице, које су добиле неконсеквентне (дискордантне) границе.

Да апсурд буде већи, по слому комунизма те „октроисане нације“ су предњачиле у радикалном антикомунизму у свим димензијама, осим у питању релативизације вештачки „склепаних“ територија и граница. Штавише, у томе их је политичко-дипломатки, економски, пропагандно, па чак и војно подржао Запад, пред геополитичким интересима занемарујући њихову идеолошку основу.

Професор Миломир Степић у свом кабинету – Фото: Милан Тимотић/Геополитика

Стиче се утисак да у Русији или нису имали добру процену или су на неки начин потценили отпор украјинске војске и нови идентитет једног дела становништва Украјине. Да ли је то резултат не само утицаја Запада на обликовање новог идентитета, него и вишегодишњег одсуства Русије у Украјини у сфери „меке моћи”?

– Русија тешко надокнађује заостајање које се десило у време „униполарног тренутка“. При томе, њени супарници нису мировали и чекали. Идентитет становништва Украјине постао је предмет колективног експеримента in vivo. У то је укључена принуда и сурово насиље државних институција у виду закона, декрета, упутстава, наредби, прогона и казни, а у вези ограничавања слободе националног опредељења и изјашњавања, забране руског језика, блокаде медијског простора за руске учеснике у програмима, протекционистичких мера приликом запошљавања и много тога другог. После дугогодишњег репресивног антируског „испирања мозга“ зачуђујуће је што је нешто од руског идентитета уопште о(п)стало и што ипак и даље постоји какво-такво проруско расположење. Није ли један наш некада веома агилан политичар, а сада оправдано на потпуној маргини, својевремено изјавио како би велику већину Срба „преумио“ да буду за НАТО само када би он у својим рукама имао медије!

Да ли мислите да је Русија очекивала овакву реакцију Запада и да ли је спремна за ову врсту ригорозних санкција (које смо ми преживели) и нове политичке реалности у свету. Какве геополитичке имликације може имати овај сукоб у Украјини за цео свет?

– Русија је морала да очекује и да се припреми на оштру, разјарену реакцију Запада, коме су овом превентивном оружаном акцијом не само доведени у питање директни геополитички интереси, него и кредибилитет глобалног хегемона. Ако би Русија била неспремна за тај сценарио, онда би показала да је неозбиљна држава и да не заслужује да (тренутно) предводи преуређење света. Конфликт у Украјини је поприште, бојно поље сукоба титана и лакмус који ће показати да ли је дефанзива Запада под америчким вођством ушла у фазу дефинитивне, незаустављиве инерције или ће се догодити управо супротно – да се Запад пред офанзивом „руских варвара“ хомогенизује и своје антагонизме „гурне под тепих“ како би задржао status quo.

С друге стране, тај сукоб биће показатељ спремности Русије за велика дела, а не само за тренутну пацификацију Украјине као непосредне претње свом опстанку. Другим речима, постаће очигледно има ли Русија енергије да изнесе процес мултиполаризације/необиполаризације света, потискивања САД из Европе, деконструкције њеног макро-мостобрана у лику ЕУ и НАТО, те да на западу Евроазије успостави евро-руску „пан-област“ и неколицину „великих простора“ (неокласичних интересних сфера) у њеном саставу.

У 20.веку, политика Запада, посебно њеног англосаксонског блока, била је да усмерава Немце на Русе, што је у два светска рата резултирало великим демографским губицима код оба народа. Сада је та англосаксонска политика, кроз обуздовање Европе, пре свега Француске и Немачке, резултирала и политиком гурања Словена на Словене. Шта мислите о овоме, и да ли треба радити на некој врсти политике освешћивања, не само православних, него свих словенских народа, како не би били монета за поткусуривање и оруђе у рукама других. Јер овај сукоб у Украјини је једна велика словенска трагедија?

– „Завади, па владај“ је познат империјални механизам. Наравно да је унутарсловенски, унутарнационални сукоб трагичан и служи за слабљење једне велике етно-просторне целине коју Запад перцепира као конкурента. А све то је већ испробано у сецесионо-верском обрачуну за југословенско наслеђе. Штавише, сукоб у Украјини махом је међу једноверном браћом. Тиме је сеирење Запада веће. А Запад се, сав брижан(sic!), ставља на страну оних малених, слабашних, нападнутих, демократских… Наравно, на антируску страну, упркос чињеници да је управо та страна у великој мери заражена неонацизмом и испољава нуклеарне претње. Требаће велики и дуготрајан политички, културни, научно-просветни и пропагандни ангажман како би се словенски, нарочито православни народи вратили себи, ослободили се рајетинског менталитета и окренули сопственој, а не туђој интеграцији.

Србија се, поводом догађаја у Украјини, објективно налази у тешкој позицији. Русија нам је, не само историјски, него и најважнији данашњи савезник у одбрани Косова и Метохије. С друге стране Украјина је једна од малобројних земаља у Европи која није признала тзв. независно Косово, и то треба поштовати. Стиче се утисак да је наше државно руководство – Влада Републике Србије је усвојила Закључак Савета за националну безбедност поводом ситуације у Украјини –  заузело један уравнотежен и, са становишта националних интереса, исправан став. Међутим, неколико дана касније, Србија је подржала резолуцију Генералне скупштине УН која је осудила Русију, што је изазвало незадовољство једног дела јавности у Србији. Како Ви то видите?

– Став је могао да буде много краћи, једноставнији, ефикаснији и сврсисходнији, те да изгледа, отприлике, овако:

а) Србија је привржена поштовању међународног права, имајући у виду сопствени територијални интегритет загарантован Резолуцијом 1244 СБУН;

б) Србија никада ни једној земљи неће увести санкције, будући да је и сама у недавној прошлости била њима неоправдано изложена.

Тачка. Ништа мање и ништа више од тога. Без опширних елаборирања и одлука које у том тренутку нису биле потребне јавности. Саопштење је требало да буде прочитано – без икакве дискусије, питања новинара и расправе. Тиме би и унутрашњим и спољним чиниоцима била јасна и порука и драматичност. Прву тачку бисмо искористили да „провучемо“ наш став о Косову и Метохији, а другу тачку да „забашуримо“ скандал са увођењем санкција Белорусији (испоставило се да је то био „пробни балон“). При томе, не бисмо помињали ни једну страну – ни Украјину, ни Русију. Али, све то је постало беспредметно. Српски званичници, супротно вољи већине нашег народа, воде прозападну политику. У Генералној скупштини УН гласали су ЗА осуду Русије. То значи да Србију сврставају на страну Запада и Украјине, тј. на страну њених неонациста, бандероваца, „Десног сектора“, „Азова“… На страну оних којима се нуди хрватска помоћ да Доњецк и Луганск реинтегришу по геноцидном моделу „Олује“! Скандалозно, неморално и дугорочно погубно за српске интересе. Све то у сврху останка „на европском путу“. Где? У амбис.

Протест подршке Русији у Београду, 4. март 2022. – Фото: Снимак екрана/Јутјуб/DeJanZiska)

Како се по Вама ова криза у Украјини може одразити на Балкан, пре свега на Србију и Републику Српску?

– Краткорочно, веома лоше. Запад беспоговорно тражи сврставање у антируски фронт. Балкански вазали се утркују ко ће пре томе изаћи у сусрет, а само се Срби батргају. Зато се антисрпска коалиција разгоропадила и настоји да у овим смутним данима што више ушићари. Али, препознатљив је њихов паничан страх од онога шта може бити у будућности. Шта ако Запад буде поражен, дигне руке од Украјине и Руси тријумфују? Ето их на граници Румуније, на делти Дунава, где су већ дејствовали по граду Исмаил. Онима који су Србе убеђивали како смо, ето, окружени чланицама ЕУ и НАТО, а Русија је наводно далеко – то више неће лако полазити за руком. Српски суседи већ калкулишу како постаје сасвим могуће да у новим геополитичким околностима Срби, за Запад „отпадничка нација“, постану миљеници долазећег балканског газде. А они, послушни вазали Запада, „жртвени јагањци“ новог балканског субпоретка.

Како пронаћи решење, пре свега прекинути рат у Украјини, између два братска, словенска, православна народа. Како деескалирати кризу чије ризике по међународну безбедност уопште не треба потценити. Јер мир и стабилност су у овом тренутку потребни и Европи и свету?

– Претпостављам да је Русија решена да ствар доведе до краја. Знају да би погубна била неодлучност слична српском увлачењу у дуги рат, губљењу темпа због политичког и војног дилетантизма, бројном заустављању офанзива ради бесплодних преговора, слепом поверењу у Запад и њихове преговараче, потписане папире, мировне планове и усмена обећања, а нарочито (псеудо)тактици крени – стани – повуци се. Запад очигледно не намерава да се непосредно војно ангажује, али је решен да се на све остале начине дугорочно обрачунава са Русијом. Као да се томе још и обрадовао како би на ерупцији антируског расположења и ангажмана ојачао своју пољуљану кохезију. Али, то ће трајати док се сукоб не оконча – а окончаће се – да би онда још израженије дошли до изражаја под тепих гурнути међусобни неспоразуми, саможивости, посебни интереси и – зависност од руског гаса.


Извор: Геополитика

Оставите коментар

Оставите коментар на Професор Стипић интервју – Русија у делти Дунава

* Обавезна поља