Путин и будућност света

Сада, када су се догађаји нагло убрзали и ескалирали, све чешће различити аутори, политолози и стручњаци постављају питање: „Како разумети одлуке Путина и руских власти?“ Све чешће се мора признати да је често немогуће предвидети и објаснити Путинове одлуке, а то примјећују искусни, интелигентни стручњаци и на Западу и у Русији.

И други проблем, који се примјећује у медијима и на друштвеним мрежама, јесте фокусираност на борбе на фронту, помаке за сваки засеок, улицу и изгубљени тенк, док се заправо води борба о којој ће зависити будућност целог човечанства.

Два су објашњења за Путинову необјашњивост и непредвидљивост:

Путин нуди три решења: прво је најисплативије, а ако се предлог не прихвати, предлаже мање исплативу и ригиднију опцију. Ако се ни ова понуда не прихвати, нуди најнеисплативију, најтежу и, што је најважније, коначну опцију.

Путин је џудиста. А џудо није само спорт, већ и филозофија, поглед на свест и принцип доношења важних одлука. Суштина ових одлука је искористити енергију непријатеља како би му се нанела максимална штета, а уједно се према том непријатељу односити с поштовањем.

Оба ова објашњења имају један озбиљан недостатак, јер вам омогућују да „уназад“ схватите што је Путин учинио, али вам не допуштају да „израчунате“ што ће следеће учинити. Свако предвиђање из неког разлога на крају се покаже погрешним. Дакле, треба тражити неко ново објашњење за ту необјашњивост, како нас одлуке које Путин доноси о кључним питањима барем некад не би изненадиле.

Чини се да постоји један фактор који је до сада био занемарен и због кога сви греше покушавајући предвидети што ће Путин учинити или разумети што га је навело да донесе ову или ону одлуку. Занимљиво, готово сви говоре о овом фактору, али га нитко не узима у обзир када покушава предвидети или разумети Путинове одлуке. Овај фактор је природа тренутне глобалне кризе. Тачније, чињеница да се наш свет на крају ове кризе неће вратити у старе шеме и више неће бити исти као пре ове кризе.

А то значи да се свака одлука донесена с погледом на будућност чини необјашњивом с гледишта на које смо навикли „пре кризе“. И свака одлука донесена „по старим, познатим концептима“ биће осуђена на пропаст, јер то је суштина такве кризе каква је садашња.

Дакле, испада да можете разумети шта Путин ради само у једном случају, ако знате каква будућност одређује његове одлуке. Али за то би морали знати каква ће бити будућност.

Посткризна будућност

И овде, на темељу свега учињеног и свега што се догодило има разлога тврдити да је ту будућност сасвим могуће спознати. Многи велики умови предвидели су почетак тренутне глобалне кризе, други су створили технологију за предвиђање онога што би могло доћи након завршетка кризе. Међутим, ако спојимо то знање и резултате технолошких прорачуна, добићемо „приближну“ слику посткризне будућности. Поглед из ове будућности у садашњост, која се дешава пред нашим очима, помаже нам разумети ко ради за будућност, а ко за њезино уништење и за крај људске цивилизације.

Није потребно чак ни укратко описивати глобалну кризу и будућност коју нам она обећава. Чињеница је да садашња криза, за разлику од оних које су се догодиле раније,  утиче на готово све аспекте живота и активности човечанства. И не само да „утиче“, већ их драматично мења.

Заправо, није реч о једној кризи, већ о огромној „пирамиди“, тачније, лавини међусобно повезаних и међусобно зависних криза. Први покушај анализе већ је идентификовао више од четрдесет криза и један чланак није довољан да их се све спомене.

Дакле, за сада, узмимо да је таква прогноза могућа и да постоји, као и да та прогноза даје потпуније разумевање онога што се догађа, како Путинове стратегије, тако и стратегије „колективног Запада“ , као и стратегија Кине, Индије и осталих „играча“. Усресредимо се за сада на “необјашњиве” акције Русије.

На пример, зашто Русија наставља продавати нафту, гас и другу робу „непријатељским“ земљама? Штавише, зашто Русија наставља транспортовати гас украјинским гасоводом? Уосталом, у Украјини је Специјална војна операција, иако сви могу видети да се тамо води рат „колективног Запада“ против Русије. И не само то, због санкција Русији у Еуропи, а и у Сједињеним Државама, почиње енергетска криза, која ће се без руских испорука само убрзавати и интензивирати. Зашто Русија није спремна „удовољити жељама“ европских челника и не прекида снабдевање енергентима?

С тактичког стајалишта, било би логично прекинути снабдевање Европе и Сједињених Држава нафтом, гасом, ђубривима итд, срушити њихову економију и добити рат. Зашто Русија то не ради?

„Сећање будућности”

Да, јер се, са гледишта посткризне будућности, ова тактичка победа претвара у стратешки пораз. Како то? Криза је прелазни процес с једног тренда развоја на други. Једна од бројних кризних транзиција у актуалној глобалној кризи је прелаз с тренда глобализације тржишта, његовог уједињења у јединствени систем поделе рада, на супротан тренд и поделу глобалног тржишта на неколико „локалних“, односно, формирање економских макрорегија око неколико метрополитанских подручја. Свака макрорегија имаће сопствени суверени економски систем, независну производњу критичних добара и услуга као и сопствену резервну  валуту.

О том новом тренду, о његовој неизбежности писао је Михаил Хазин у „Сећању будућности“. У будућности која се уклопила у једну прогнозу.

Нове макрорегије чине метрополе и „сателити“, економски и политички мање и слабије земље. Али ови сателити се у концепту мултиполарног света не освајају, већ прилазе добровољно и нитко их не тера да се придруже овој или оној метрополи, већ сами бирају своју метрополу и одлучују ући у њену макрорегију.

Зашто? Оне саме не могу успешно бранити своје политичке и економске интересе у конкуренцији с моћнијим земљама метропола. Али придруживање макрорегији даје им нове могућности за одбрану свог суверенитета. С друге стране, метрополи су потребни сателити из више разлога, јер су тржиште, извор јединствених ресурса и нових производних могућности.

Што је потребно да једна земља постане метропола? Није довољно само рећи: „Ја ћу бити метропола и окупити земље у својој макрорегији”. Прво морате стећи репутацију јаке државе способне да брани своје и интересе „сателита“ у оштрој конкуренцији. Бити поуздан партнер који држи своја обећања, писмена и усмена, те понудити атрактиван економски и политички модел који је стабилан у свим околностима више силе.

Управо са те тачке гледишта треба размотрити многе руске поступке и многе Путинове одлуке. Овим поступцима и одлукама Русија ствара слику будућности. Ови поступци и одлуке многима су несхватљиви, делују нелогично. Но, чињеница је да су руске „неразумне” акције заправо усмерене на посткризну будућност и стога се не могу схватити с гледишта и сувремене парадигме и тактичких, краткорочних интереса.

Срачунати потези

То је, на пример, изградња или обнова сложене индустријске структуре и супституција увоза, прво у стратешки важним подручјима економије, а затим где год је то могуће.

Потом следи социјална оријентација економије, тежећи што бољем поштовању међународног права и уговора, често на штету властитих интереса, као продаја гаса, нафте и друге критичне робе „непријатељским“ земљама, тежећи мирном решавању разних проблема.

То је и јединствен начин вођења специјалне операције у Украјини, где се спашавају животи цивилног становништва и непријатеља спремног на предају колико год је то могуће.

Наравно, активности дипломатије, а Сергеј Лавров тренутно обилази арапске силе и остале исламске земље, уз способност одржавања добрих пословних односа чак и с међусобно зараћеним странама као што су Индија и Пакистан, Израел и Палестина, Израел и Иран, итд.

Рад на имиџу миротворца, земље која не започиње, већ завршава ратове. Јер, подсетимо оне с меморијом акваријумске рибице, овај рат је почео 2014. и до сада је покосио 13.000 живота цивила, од чега преко 500 деце.

Сви ти поступци у очима других земаља стварају имиџ најпоузданије и најатрактивније метрополе, способне бранити интересе и суверенитет својих „сателита“ чак и у најтежим ситуацијама без угрожавања својих интереса.

Један од кључних задатака у стварању суверене макрорегије је формирање зоне суверене валуте с властитом резервном валутом. Да бисте то учинили, прво морате напустити „јединствену глобалну резервну валуту“. Наравно, не на „револуционарни“, већ на поступни, еволуцијски начин. Ту је прво куповина рубаља за доларе и евре, а онда за купљене рубље партнери добијају робу, што у принципу не мења готово ништа за купца. Затим следи формирање „вишевалутних међународних резерви“ и да се признају вишевалутне резерве у националним валутама, а потом и потпуно одустајање од јединствене резервне валуте – долара, те прелазак на националне макрорегионалне резервне валуте.

С ове тачке гледишта, најава плаћања за гас и свемирску технологију у рубљама је невероватно ефикасан потез. За уобичајено глобално тржиште ово је „чиста глупост која Русију неизбежно води у потпуну изолацију“. С тактичке тачке гледишта, овај корак нема никаквог смисла и било би пуно ефикасније потпуно одсећи и Европу и Сједињене Државе од руског снадбевања енергентима, и тиме, ако не урушити, онда свакако увелико поткопати њихове економије.

Поверење је кључ

Али таква „осветољубивост“ и слогани „замрзнули сте наша средства и увели санкције против нас, а ми ћемо вам организовати енергетску и прехрамбену кризу“ руши имиџ поузданог партнера. За сваког потенцијалног „сателита“ ово је претња и ако нечим „нисте угодили“ метрополи, то се може озбиљно казнити. Тко ће веровати таквој метрополи? Нико, и макрорегије се могу градити само на међусобном поверењу.

Тако испада да је, с гледишта будућности, пуно исплативије не „осветити се“, већ „непријатељским“ земљама понудити мирно решавање конфликтне ситуације. То само јача имиџ поузданог и снажног партнера. Само се јаки не труде борити. Али ако си присиљен борити се, онда се непријатељи имају чега плашити.

Руски историчар Николај Стариков издвојио је занимљиву тачку у прелазу на обрачун у рубљама.

„Сада ће непријатељске земље бити витално заинтересоване за јачање рубље. Што је рубља јача, то ће им бити јефтиније набавити рубљу за куповину руске робе. Раније су те земље биле витално заинтересоване за слабљење рубље како би ослабиле руску економију, јер што је рубља слабија, то је за Русију скупља увозна роба. Али сада им је у интересу јачање рубље, што видимо у стварности и курс рубље се вратио на вредности „пре специјалне војне операције“, написао је Стариков.

Такве успешне вишесмерне комбинације додатно јачају имиџ поуздане и јаке метрополе. Зато САД и Британија воде информацијски рат против Русије стварајући у јавном мњењу слику агресора, освајача, да се нико не бу усудио с њом имати посла, да јој нико не верује.

Ово је укратко о руском деловању и Путиновим одлукама, јер се о овој теми може дуго расправљати. У готово сваком аспекту живота Русија следи „неразумљив” пут, јури у нову, битно другачију будућност. А што се догађа с остатком света, с гледишта исте будућности?

А шта ради Запад?

По свему судећи, одлуке које се доносе у земљама „колективног Запада“ темеље се на уобичајеном схватању живота, управо оном који је довео до садашње глобалне кризе. И стога, уместо очекиваних резултата, ове одлуке воде супротном.

Дакле, „паклене” санкције које је Запад усвојио, према уобичајеним стандардима, требале су уништити руску економију, изоловати Русију од остатка света и бацити је на колена. А што се заправо догађа? Санкције само јачају Русију, али врло болно погађају оне земље које учествују у политици санкција. И то упркос чињеници да Русија још није усвојила нити једну против-санкцију. Може се рећи да није ни прстом мрднула.

Погледајмо ову чудну чињеницу детаљније.

Санкције су „мере“ које би требале послати сигнал „кажњеним“ људима и државама: „Понашате се погрешно“. Утицајем санкција „кажњени” морају променити своје понашање и наставити се понашати „исправно”. Зашто преко 10.000 изречених санкција, што је тачан број, не дају очекивани резултат?

Готово све ове санкције су казна земље и њених грађана, али казна у смислу глобалног тржишта. Оне су усмерене на смањење продајних тржишта за руску робу, на заустављање испоруке кључне робе, материјала и компоненти које су виталне за људе и разне индустрије, на блокирање могућности плаћања увоза и примања плаћања за извоз, на ускраћивање земљи и њеним грађанима било какве могућности обављања економских, финансијских, индустријских и других активностзи, као и због одузимања имовине и финансија.

За државу чврсто интегрисану у глобално тржиште, такве су санкције дословно попут смрти. Ускраћују држави и грађанима било какву шансу за опстанак и развој. Интеграција у глобални систем поделе рада такву земљу чини рањивом, несамосталном, несувереном. Ускраћивање новца, залиха и купаца значи потпуни престанак економске активности.

Планирани бумеранг

Нећу анализирати како је и зашто Русија успела ове санкције претворити у своју корист, а штету коју оне наносе у профит. Ово су написали стручњаци који су пуно боље „упознати“ од мене. Могу само да напоменем да је, како би се успешно одупрла тим пакленим санкцијама, Русија предузела многе акције усмерене на посткризну будућност и тиме ослабила „мере утицаја” засноване на начелима глобалног тржишта, које су у Русији једноставно постале застареле, а тиме и неучинковите. Ово је јасна демонстрација другим земљама, укључујући потенцијалне „сателите“, новог економског модела и његових предности.

Али зашто су те санкције толико погодиле Европу и Америку? Уосталом, то није било у плану санкцијских притисака на Русију? Чини ми се да је тај „повратни удар” ипак био планиран. Наиме, на глобалном тржишту све су земље „везане“ за све. „Казна” једне од земаља неминовно узрокује промене на глобалном тржишту и неко губи своја тржишта повезана с „кажњеном” земљом, неко губи залихе важних материјала, робе и компоненти из ове земље, неко губи новац у неуспелим и прекинутим трансакцијама.

Само што обично салдо губитака иде у прилог државама које уводе санкције, утицај на кажњеног је јачи и пре ће га ослабити него што ће реакција санкција утицати на оне који су их увели. Као у изреци „док дебели мршаве, мршави ће умрети“. Тако су све замислили на „дебелом Западу“.

Али онда, „мала“, „на комадиће растргана“ економија Русије неочекивано се показала неосетљивом на санкције. А удар на Европу и Сједињене Државе показао се толико јаким да су одмах морали увести „изузетке од санкција”, „изузетке на изузетке у шестом пакету“, својим народима најавити „Путинова поскупљења” и смишљати хитне мере за смањење потрошње становништва.

А оно што их до сада спашава није уопште отварање стратешких резерви америчке нафте, нити хитне мере које је подузео ФЕД како би „држао инфлацију под контролом”, па чак ни очајничка борба европских влада против увођења ембарга руским енергетским ресурсима.

Оно што их доиста спашава, зачудо, јесте Путинова „необјашњива” политика и Русија која се не свети, већ управо супротно, свим силама покушава спасити Запад од тешких последица његове властите политике. Запад то чак и не чини „из властитог идиотизма“, већ из властите жеље да живи као пре, на рачун других,  чак и сада када је апсолутно јасно да је више немогуће живети као пре.

Свет се неминовно мења и оно што некима изгледа као „пораз“, тренутно је тактичко неузвраћање ударца, а циљ свега је стварање света који је најављен 2007. у Минхену. Само нико није слушао.

Језичко усклађивање и обрада – ЦЕОПОМ Истина

---

Извор: Altermainstream.info