Putinovo obraćanje Davosu 2021.

Vladimir Putin je 27. januara 2021. istupio na sesiji onlajn-foruma “Davoska agenda 2021”, čiji je organizator Svetski ekonomski forum. Onlajn-forum je održan od 25. do 29. januara sa učešćem šefova država i vlada, rukovodilaca najvećih međunarodnih kompanija, globalnih medija i omladinskih organizacija Azije, Evrope, Afrike, Bliskog istoka, Severne Amerike i Latinske Amerike.

Osim Putina, nastupili su, između ostalih: predsednik NR Kine Si Đinping, premijer Indije Narendra Modi, predsednik Južne Afrike Siril Ramafoza, premijer Japana Suga Jošihide, premijer Nemačke Angela Merkel, predsednik Francuske Emanuel Makron, predsednik Argentine Alberto Fernandez, premijer Izraela Benjamin Netanjahu, premijer Grčke Kirijakos Micotakis, generalni sekretar UN Antonio Gutereš.

Glavna tema diskusije je bila “nova globalna situacija”, vezana sa pandemijom koronavirusa.

* * *

Putinu je reč dao Klaus Švab, rekavši:

„Gospodine predsedniče! Dobro došli na “davosku nedelju”. Rusija je važna velika sila sa dugogodišnjom tradicijom učešća na Svetskom ekonomskom forumu.

U ovom istorijskom trenutku pred svetom se otvaraju nove mogućnosti prelaska iz epohe konfrontacije u epohu saradnje. Mogućnost da čujemo Vaš glas, glas predsednika Ruske Federacije, veoma je važna, posebno u vreme kada postoji mnogo različitih tumačenja, različitih pristupa, pa je neophodan konstruktivan i pošten dijalog za rešavanje zajedničkih problema, za izlazak iz epohe polarizacije i izolacije.

Vi ste juče telefonom razgovarali sa predsednikom Bajdenom i dogovorili se da produžite važenje Sporazuma o strateškom ofanzivnom naoružanju, i to je vrlo pozitivan istorijski znak. COVID-19 je pokazao da smo svi ranjivi i uzajamno zavisni. Kao i druge zemlje, ni Rusiju, naravno, nije zaobišao uticaj te pandemije. I naravno, otvaraju se nove mogućnosti za međunarodnu saradnju, što nas sve zanima.

Gospodine predsedniče, mi ćemo sa interesovanjem saslušati Vašu tačku gledišta, tačku gledišta Rusije, pogled na sadašnju situaciju, situaciju u XXI veku. Šta treba učiniti, po Vašem mišljenju, da bi ljudi svuda živeli u uslovima mira i prosperiteta?

Gospodine predsedniče, svet očekuje Vaš govor.

***

Poštovani gospodine Švab, dragi Klause! Drage kolege!

Mnogo puta sam bio u Davosu na aktivnostima koje organizuje gospodin Švab, još 90-ih godina. Klaus je upravo spomenuo da smo se upoznali 1992. godine. Dok sam radio u Petrogradu, zaista, više puta sam posećivao taj reprezentativni forum. Želim da Vam se zahvalim što danas imam mogućnost da svoju tačku gledišta predstavim ekspertskoj zajednici, koja se okuplja na tom svetski priznatom mestu, zahvaljujući naporima gospodina Švaba.

Pre svega želim, dame i gospodo, da vas sve pozdravim na Svetskom ekonomskom forumu.

Zadovoljstvo je, što ove godine, uprkos pandemiji, uprkos svim ograničenjima, forum ipak nastavlja sa radom. Makar i u onlajn formatu, on ipak radi i daje mogućnost učesnicima da kroz otvorenu i slobodnu diskusiju razmene procene i prognoze, što delimično kompenzuje deficit direktnih susreta šefova država, predstavnika svetskog biznisa i javnog života, koji je narastao poslednjih meseci. Sve je to važno sada kada je pred nama toliko složenih pitanja koja zahtevaju odgovor.

Sadašnji forum je prvi u započetoj trećoj deceniji XXI veka, i većina tema na njemu su, naravno, posvećene dubokim promenama, koje se dešavaju na planeti. Zaista, teško je ne primetiti korenite transformacije u globalnoj privredi, politici, socijalnom životu, tehnologiji. Pandemija koronavirusa, koju je Klaus upravo pomenuo, i koja je postala ozbiljan izazov celom čovečanstvu, samo je ubrzala strukturne promene, čije pretpostavke su bile znatno ranije stvorene.

Pandemija je zaoštrila probleme i disbalanse, koji su se ranije nagomilali u svetu. Postoji osnov da smatramo da postoji rizik daljeg rasta protivrečnosti. I takve tendencije se mogu manifestovati praktično u svim sferama. Naravno, u istoriji ne postoje direktne paralele. Ali neki eksperti – a ja se s poštovanjem odnosim prema njihovom mišljenju – porede sadašnju situaciju sa 30-im godinama prošlog veka. Sa takvom pozicijom se možemo slagati, a možemo se i ne slagati. Ali, po mnogim parametrima, po razmerama i kompleksnom, sistemskom karakteru izazova, potencijalnih pretnji, određene analogije se ipak nameću.

Vidimo krizu ranijih modela i instrumenata ekonomskog razvoja. Povećanje socijalnog raslojavanja: kako na globalnom nivou, tako i u pojedinim zemljama. O tome smo i ranije govorili. A to, sa svoje strane, danas izaziva oštru polarizaciju društvenih pogleda, provocira rast populizma, desnog i levog radikalizma, kao i drugih krajnosti, zaoštravanje i veću žestinu unutrašnje-političkih procesa, čak i u vodećim zemljama. Sve to neizbežno utiče i na karakter međunarodnih odnosa, ne dodaje im ni stabilnosti ni predvidivosti. Dolazi do slabljenja međunarodnih institucija, umnožavaju se regionalni konflikti, degradira i sistem globalne bezbednosti.

Klaus je spomenuo i moj jučerašnji razgovor sa predsednikom Sjedinjenih Država i o produženju Sporazuma o ograničenju strateškog ofanzivnog naoružanja. Nesumnjivo, to je korak u ispravnom smeru. Ali ipak, protvrečnosti se uvećavaju, što bi se reklo, po spirali. Kao što je poznato, nesposobnost i nespremnost da se slični problemi rešavaju, izrodile su se u katastrofu Drugog svetskog rata. Naravno, danas je takav globalni “vrući” konflikt, nadam se, u principu nemoguć. Veoma se tome nadam. Jer on bi značio kraj civilizacije. Ali, ponoviću, situacija može da se razvija nepredvidivo i nekontrolisano. Ako se, naravno, ništa ne preduzima da se to ne dogodi.

Postoji mogućnost da se sudarimo sa istinskim krahom u svetskom razvoju, ispunjenim borbom svih protiv svih, sa pokušajima da se razreše sazrele protivrečnosti traganjem za “unutrašnjim” i “spoljnim” neprijateljima, rušenjem ne samo takvih tradicionalnih vrednosti (do kojih je nama u Rusiji veoma stalo), kao što je porodica, nego i temeljnih sloboda, uključujući pravo izbora i neprikosnovenost privatnog života.

Primetiću ovde da socijalna i vrednosna kriza već donosi negativne demografske posledice, zbog kojih čovečanstvo rizikuje da izgubi čitave civilizacijske i kulturne kontinente. Naša zajednička odgovornost danas se sastoji u tome da izbegnemo takvu perspektivu, koja liči na mračnu antiutopiju, i da obezbedimo razvoj po drugačijoj, pozitivnoj, harmoničnoj i stvaralačkoj trajektoriji.

U vezi sa tim ću se podrobnije zadržati na ključnim izazovima, koji, po mom mišljenju, danas stoje pred svetskom zajednicom.

Prvi od njih je – socijalno-ekonomski.

Da, ako sudimo po statističkim brojkama, onda, čak bez obzira na duboke krize iz 2008. i 2020. godine, period poslednjih četrdeset godina može se nazvati uspešnim, ili čak izuzetno uspešnim za svetsku ekonomiju. Počev od 1980. godine, globalni BDP po paritetu kupovne sposobnosti, realno izražen po glavi stanovnika se udvostručio. To je, bez sumnje, pozitivan pokazatelj.

Globalizacija i unutrašnji rast doveli su do velikog uspona u zemljama u razvoju dozvolili su da više od milijardu ljudi izađe iz siromaštva. Tako, ako uzmemo nivo prihoda od 5,5 dolara po stanovniku dnevno (po paritetu kupovne moći), onda, po procenama Svetske banke, u Kini, na primer, broj ljudi sa prihodima nižim od tog smanjio se sa 1,1 milijarde 1990. godine na manje od 300 miliona poslednjih godina. To je, svakako, uspeh Kine. A u Rusiji – od 64 miliona ljudi 1999. godine, do reda pet miliona danas. I mi smatramo da je to takođe napredak naše zemlje, i to na, da tako kažem, najvažnijem pravcu.

Ali ipak, najvažnije je pitanje čiji odgovor će umnogome omogućiti razumevanje sadašnjih problema – kakav je bio karakter tog globalnog rasta, ko je iz njega zadobio najveću korist. Nesumnjivo, kao što sam već rekao, korist su umnogome imale zemlje u razvoju koje su iskoristile rastuću potražnju svojih tradicionalnih, pa čak i novih proizvoda. Ipak, takvo ugrađivanje u svetsku privredu nije povećalo samo broj radnih mesta i obim izvoza, nego i socijalne rashode, uključujući velike razlike u prihodima građana.

A kako stoje stvari u razvijenim privredama, gde je nivo srednjeg blagostanja mnogo viši?

Koliko god to paradoksalno zvučalo, problemi raslojavanja ovde, u razvijenim zemljama, pokazali su se još dubljim. I tako, po procenama Svetske banke, ako je sa nivoom prihoda manjim od 5,5 dolara na dan u SAD, na primer, 2000. godine bilo 3,6 miliona ljudi, 2016. ih je bilo već 5,6 miliona. U istom tom periodu, globalizacija je dovela do znatnog povećanja profita velikih multinacionalnih, pre svega američkih i evropskih, kompanija. Uzgred budi rečeno, što se tiče građana, u razvijenim privredama Evrope su iste tendencije, kao u SAD.

I opet, kada govorimo o profitu kompanija, kome odlazi taj prihod? Odgovor je poznat i očigledan – jednom procentu stanovništva. A šta se desilo u životu ostalih ljudi? U poslednjih 30 godina u nizu razvijenih zemalja prihodi više od polovine građana su realno izraženo, stagnirali, nisu rasli. A cene usluga obrazovanja i zdravstva su porasle. Znate li koliko? Trostruko. To jest milioni ljudi čak u bogatim zemljama su prestali da vide perspektivu povećanja svojih prihoda. Pritom, oni su suočeni sa problemima – kako sačuvati zdravlje sebi i svojim roditeljima, kako obezbediti kvalitetno obrazovanje deci.

Raste i ogromna masa ljudi, koji faktički postaju nepotrebni.

Po procenama Međunarodne organizacije rada, 2019. godine 21 procenat ili 267 miliona mladih ljudi u svetu nisu pohađali škole i nisu radili. A čak među onima koji su radili (evo zanimljivog pokazatelja i zanimljivih cifara) – 30 procenata živi sa prihodom nižim od 3,2 dolara na dan po paritetu kupovne moći. Takve deformacije u globalnom socijalno-ekonomskom razvoju direktna su posledica politike iz 80-ih godina prošlog veka, koja je sprovođena često vulgarno i dogmatski. U osnovi te politike je bio tzv. Vašingtonski konsenzus. Sa njegovim nepisanim pravilima, koja prioritet daju ekonomskom rastu baziranom na zaduživanju kod privatnih kreditora u uslovima deregulacije i niskih poreza bogatima i korporacijama.

Kao što sam već rekao, pandemija koronavirusa je samo zaoštrila te probleme. Prošle godine je pad globalne ekonomije bio najveći od Drugog svetskog rata. Gubici na tržištu rada do jula su bili ekvivalentni gotovo 500 miliona radnih mesta. Da, do kraja godine polovina ih je obnovljena. Ali je to ipak gotovo 250 miliona izgubljenih radnih mesta. To je velika i veoma uznemirujuća cifra. Samo u prvih devet meseci prošle godine gubici radnog dohotka u svetu dostigli su 3,5 triliona dolara. I taj pokazatelj će još da raste. A to znači da će da raste i socijalna napetost u društvu.

Pritom, postkrizni oporavak ne ide lako. Ako je pre 20-30 godina problem bilo moguće rešiti pomoću stimulativne makroekonomske politike (što se i pokušava, uzgred rečeno, sve do danas), takvi mehanizmi se danas pokazuju kao istrošeni i ne funkcionišu. Njihov resurs je praktično iscrpljen. I to nisu moje prazne reči.

Prema procenama MMF, ukupni dug državnog i privatnog sektora veoma se približio nivou od 200 procenata globalnog BDP. A u pojedinim privredama, on je nadmašio 300 procenata nacionalnog BDP. Pritom su u razvijenim zemljama kamatne stope gotovo svuda praktično na nultom nivou. A u ključnim zemljama u razvoju su – na istorijskom minimumu. Sve to čini stimulisanje ekonomije tradicionalnim instrumentima na račun povećanja privatnog kreditiranja suštinski nemogućim.

Takozvano “kvantitativno popuštanje”, koje samo povećava, naduvava “mehur” nominalne vrednosti finansijskih aktiva, vodi ka daljem raslojavanju u društvu. A rastući jaz između “realne” i “virtuelne” ekonomije (uzgred, meni o tome vrlo često govore predstavnici realnog sektora ekonomije iz mnogih zemalja sveta, i mislim da će se učesnici današnjeg skupa iz sveta biznisa složiti sa mnom) predstavlja realnu pretnju i bremenit je ozbiljnim, nepredvidivim potresima.

Određene nade u to da će se uspeti u “resetovanju” ranijeg modela rasta vezane su sa burnim tehnološkim razvojem. Zaista, u poslednjih 20 godina stvoren je temelj za tzv. četvrtu industrijsku revoluciju, koja je zasnovana na najširoj primeni veštačke inteligencije, automatizovanih i robotizovanih rešenja. Pandemija koronavirusa znatno je ubrzala takve projekte i njihovu primenu. Ipak, taj proces stvara i nove strukturne promene – pre svega imam u vidu tržište rada. A to znači da bez efektivnog delovanja države, mnoštvo ljudi rizikuje da ostane bez posla. Pritom, to je često tzv. srednja klasa. A to je osnova bilo kog savremenog društva.

Sa tim je povezan i moj osvrt na drugi fundamentalni izazov predstojeće decenije – društveno-politički.

Rast ekonomskih problema i nejednakosti cepa društvo, stvara socijalnu, rasnu, nacionalnu netrpeljivost, a takva napetost izbija na površinu čak i u zemljama sa, reklo bi se, otpornim građanskim i demokratskim institucijama, pozvanim da izglade i gase slične pojave i ekscese. Sistemski socijalno-ekonomski problemi stvaraju takvo društveno nezadovoljstvo da to zaslužuje posebnu pažnju i zahteva da se takvi problemi suštinski reše. Opasna iluzija da se oni mogu, da tako kažem, ignorisati, zaobići, gurnuti ispod tepiha, preti ozbiljnim posledicama.

U takvom slučaju, društvo će svejedno biti podeljeno i politički, i socijalno. Jer, za ljude razlozi nezadovoljstva nisu u nekim apstraktnim stvarima, nego u realnim problemima, koji se tiču svakoga, bez obzira na njegova politička i druga uverenja, stvarna ili zamišljena. A realni problemi stvaraju nezadovoljstvo. Istaći ću još jedan principijelni momanat. Sve važniju ulogu u životu društva počeli su da igraju savremeni tehnološki i pre svega digitalni giganti. Danas se o tome mnogo govori, posebno u vezi sa događajima u SAD tokom predizborne kampanje. I to više nisu tek neki ekonomski džinovi – po nekim pitanjima oni su već postali faktička konkurencija državama. Njihov auditorijum se meri milijardama korisnika, koji provode u okvirima tih ekosistema značajan deo svojih života.

Sa tačke gledišta samih kompanija, njihov monopolski položaj je optimalan za organizaciju tehnoloških i biznis procesa. Možda je to tako, ali u društvu se postavlja pitanje: koliko takav monopolizam odgovara upravo društvenim interesima?

Gde je granica između uspešnog globalnog biznisa, usluga i servisa za kojima je velika potražnja, konsolidacijom velike količine podataka, i pokušaja da se grubo, po svom nahođenju, upravlja društvom, supstituišu legitimne demokratske institucije, odnosno da se u suštini uzurpira ili ograničava prirodno čovekovo pravo da sam odlučuje kako da živi, šta da izabere, kakav stav da slobodno iskaže?

Sve to smo upravo videli u SAD, i svi razumeju o čemu govorim. Uveren sam da većina ljudi deli ovo mišljenje, uključujući i one koji danas zajedno sa nama ovde učestvuju.

Treći izazov, a tačnije otvorena pretnja sa kojom se možemo sudariti u ovoj novoj deceniji – to je dalje zaoštravanje celog kompleksa međunarodnih problema. Jer, nerešeni i rastući unutrašnji socijalno-ekonomski problemi mogu nekog da podstaknu da traga na koga bi mogao da svali krivicu i da ga optuži za sve nevolje i tako preusmeri razdraženost i nezadovoljstvo svojih građana. I mi to već vidimo, osećamo da se povećava gradus spoljnopolitičke, propagandne retorike.

Može se očekivati da i karakter političkih aktivnosti postane agresivniji, uključujući pritisak na one zemlje koje ne prihvataju ulogu poslušnih upravljanih satelita, korišćenje trgovinskih barijera, nelegitimne sankcije, ograničenja u finansijskoj, tehnološkoj, informacionoj sferi.

Takva igra bez pravila kritično povećava rizik od jednostrane primene oružane sile – eto u čemu je opasnost: u primeni sile pod ovim ili onim izmišljenim izgovorom. To povećava verovatnoću od pojave novih kriznih žarišta na našoj planeti. Sve su to stvari zbog kojih moramo biti zabrinuti.

U isto vreme, poštovani učesnici foruma, bez obzira na to klupko protivrečnosti i izazova, mi moramo, svakako, da očuvamo pozitivni pristup budućnosti, moramo da sačuvamo privrženost stvaralačkim perspektivama.

Bilo bi naivno predlagati neke univerzalne čudotvorne recepte za rešavanje navedenih problema. Ali, pokušavati da se dođe do zajedničkih pristupa, do maksimalnog približavanja pozicija, da se ukaže na uzroke koji dovode do globalne napetosti, svima nama je svakako neophodno.

Ponovo hoću da podvučem svoju tezu: fundamentalni uzrok nestabilnosti globalnog razvoja su pre svega nagomilani socijalno-ekonomski problemi. Stoga je danas ključno pitanje – kako formirati logiku delovanja da se ne samo brzo obnove globalna i nacionalne privrede, njihove oblasti koje su pogođene posledicama pandemije, već i da postignemo da ta obnova bude stabilna u dugoročnoj perspektivi i da ima kvalitetnu strukturu, da pomaže da se podnese teret socijalnih disbalansa.

Uzimajući u obzir već pomenuta ograničenja makroekonomske politike, dalji razvoj privrede će se u većoj meri zasnivati na budžetskim stimulansima, a ključnu ulogu će igrati državni budžeti i centralne banke. U razvijenim zemljama, kao i u delu zemalja u razvoju, mi već zapažamo takve tendencije.

Povećanje uloge država u socijalno-ekonomskoj sferi na nacionalnom nivou očigledno zahteva veliku odgovornost i tesnu interakciju između država i u pitanjima od globalnog značaja. Na različitim međunarodnim forumima se stalno čuju pozivi na inkluzivni rast, na stvaranje uslova za ostvarivanje dostojnog životnog standarda za svakog čoveka. Sve je to ispravno i razmatranje takvog našeg zajedničkog rada je apsolutno potrebno.

Savršeno je jasno da svet ne može da ide putem stvaranja ekonomije za milion ljudi ili čak za „zlatnu milijardu“. To je jednostavno destruktivna pozicija. Takav model je po definiciji nestabilan. Nedavni događaji, uključujući migracione krize, to su još jednom potvrdili.

Sada je važno sa uopštenih konstatacija preći na dela, uložiti realne napore i resurse u snižavanje socijalne nejednakosti unutar pojedinih zemalja i u postepeno približavanje nivoa ekonomskog razvoja različitih zemalja i regiona planete. Tada ni migracionih kriza više neće biti. Smisao i akcenti takve politike, pozvane da obezbedi stabilan i harmoničan razvoj, očigledni su. To je stvaranje novih mogućnosti za svakog, uslova za razvoj i realizaciju čovekovih potencijala, nezavisno od toga gde se on rodio i gde živi.

Ovde ću istaći četiri ključna prioriteta, kako ih ja vidim. Verovatno neću reći ništa originalno. Ali ipak, pošto je Klaus dozvolio da iznesem poziciju Rusije, svoju poziciju, ja ću to svakako učiniti.

Prvo. Čovek mora imati udobne uslove života. To je stan/kuća i dostupna infrastruktura: saobraćajna, energetska, komunalna. I naravno, ekološko blagostanje, to se nikad ne sme zaboraviti.

Drugo. Čovek mora biti uveren da će imati posla koji će mu pružiti stabilno rastući prihod, i s tim u vezi, dostojan životni standard. On mora imati pristup efektivnim mehanizmima obrazovanja tokom celog svog života – danas je to apsolutno neophodno – koji će mu omogućiti da razvija i gradi svoju karijeru, a po njenom završetku da dobije dostojnu penziju i socijalni paket.

Treće. Čovek mora biti uveren da će dobiti kvalitetnu i efektivnu medicinsku pomoć, kada je to potrebno, da će mu sistem zdravstvene zaštite u svakom slučaju garantovati pristup savremenom nivou usluga.

Četvrto. Nezavisno od prihoda porodice, deca moraju imati mogućnost da dobiju dostojno obrazovanje i da realizuju svoj potencijal. Takav potencijal ima svako dete.

Samo tako će biti moguće da garantujemo najefektivniji razvoj savremene ekonomije. Ekonomije u kojoj ljudi nisu sredstvo, nego cilj. I samo one zemlje koje budu u stanju da obezbede napredak u navedene četiri oblasti (nisam naveo potpune definicije, već samo ono najvažnije), obezbediće sebi stabilan (održiv) i inkluzivni razvoj.

Upravo ti prilazi leže u osnovi strategije koju realizuje i moja zemlja, Rusija. Naši prioriteti su skoncentrisani oko čoveka, njegove porodice, usmereni su na demografski razvoj i očuvanje naroda, na povećanje blagostanja ljudi, na zaštitu njihovog zdravlja. Mi radimo na tome da stvorimo uslove za dostojanstven i efektivan rad i uspešno preduzetništvo, da obezbedimo digitalnu transformaciju kao osnovu budućeg tehnološkog razvoja cele zemlje, a ne malog broja kompanija.

Na tim zadacima nameravamo da skoncentrišemo napore države, biznisa, građanskog društva, da gradimo stimulativnu budžetsku politiku narednih godina.

U dostizanju naših nacionalnih ciljeva razvoja otvoreni smo za najširu međunarodnu saradnju i uvereni smo da bi kooperacija u pitanjima od globalnog socijalno-ekonomskog značaja pozitivno uticala na ukupnu atmosferu u svetskim poslovima, a uzajamna povezanost u rešavanju gorućih aktuelnih problema povećala bi uzajamno poverenje, što je danas posebno važno i posebno aktuelno.

Očigledno da je okončana epoha povezana sa pokušajima da se stvori centralizovani, unipolarni svetski poredak. U stvari ta epoha nije ni počela. Bili su samo pokušaji u tom pravcu. Ali, i to je prošlo. Takav monopol je prosto po svojoj prirodi protivrečio kulturnoj, istorijskoj mnogolikosti naše civilizacije.

Realnost je takva da su se u svetu oformili i pokazali zaista različiti centri razvoja, sa svojim samobitnim modelima, političkim sistemima, društvenim institucijama. I danas je izuzetno važno stvoriti mehanizam usaglašavanja njihovih interesa, da se mnogolikost i prirodna konkurencija polova razvoja ne pretvori u anarhiju, u niz dugotrajnih konflikata.

Stoga se moramo pozabaviti jačanjem i razvojem univerzalnih institucija, koje nose posebnu odgovornost za obezbeđenje stabilnosti i bezbednosti u svetu, za razradu pravila ponašanja i u globalnoj privredi, trgovini.

Više puta sam ukazivao da mnoge od tih institucija danas ne preživljavaju svoje najbolje dane. Mi na raznim samitima stalno o tome govorimo. Te institucije su stvarane, naravno, u drugačijoj epohi, to je razumljivo. I da daju odgovore na savremene izazove njima je možda, objektivno, čak i teško. Ali, hoću da podvučem – to nije razlog da se od njih odreknemo, ne predlažući nikakvu alternativu. Tim pre jer te institucije imaju ogromno iskustvo u delovanju i veliki, umnogome nerealizovani potencijal.

Taj potencijal se mora, naravno, precizno prilagoditi sadašnjoj realnosti, ali svakako ga je rano odbaciti na istorijsku deponiju. Sa njim se mora raditi, treba ga koristiti.

Uporedo sa tim, naravno, važno je koristiti nove, dopunske formate interakcije. Ovde imam u vidu multilateralizam. Taj pojam tumače na razne načine, svako po svome. Bilo kao nametanje svojih interesa, davanje privida legitimnosti unilateralnim akcijama, kada drugima ostaje samo da klimaju glavom sa odobravanjem. Bilo da je to realno objedinjavanje napora suverenih država u rešavanju konkretnih problema u korist svih.

U ovom slučaju, možemo govoriti i o rešavanju regionalnih konflikata, i o stvaranju tehnoloških saveza, i o mnogim drugim pravcima aktivnosti, kao što je formiranje prekograničnih saobraćajnih ili energetskih koridora itd.

Poštovani prijatelji, dame i gospodo,

Vi razumete da tu postoji veoma široko polje za zajednički rad. Takvi multilateralni pristupi stvarno funkcionišu, to pokazuje praksa. Podsetiću da na primer, u okviru „Formata iz Astane“ Rusija, Iran i Turska čine mnogo za stabilizaciju situacije u Siriji i sada pomažu uspostavljanju političkog dijaloga u toj zemlji. Naravno, zajedno sa drugim zemljama. Mi to radimo zajedno. I u celini sa uspehom, hoću to da podvučem.

Rusija je preduzela, na primer, aktivne posredničke napore da zaustavi oružani konflikt u oblasti Nagorno-Karabah, u koji su bile uvučeni nama bliski narodi i države – Azerbejdžan i Jermenija. Pritom, mi smo težili da se pridržavamo ključnih dogovora, postignutih u Minskoj grupi OEBS-a, pre svega između njenih kopredsednika – Rusije, SAD i Francuske. Takođe vrlo dobar primer saradnje.

Kao što je poznato, u novembru je bila potpisana trilateralna Izjava Rusije, Azerbejdžana i Jermenije. I važno je što se ona, u najvećoj meri dosledno sprovodi. Uspeli smo da zaustavimo krvoproliće. To je najvažnije. Uspeli smo da zaustavimo krvoproliće, da postignemo potpuni prekid vatre i započnemo proces stabilizacije.

Sada pred međunarodnom zajednicom i, nesumnjivo, pred zemljama koje su učestvovale u rešavanju krize, stoji zadatak ukazivanja pomoći postradalim rejonima u rešavanju humanitarnih problema, vezanih za povratak izbeglica, obnovu porušene infrastrukture, zaštitu i obnovu istorijskih, verskih i kulturnih spomenika.

Ili drugi primer. Ukazaću na ulogu Rusije, Saudijske Arabije i SAD, kao i niza drugih zemalja, u stabilizaciji svetskog tržišta energenata. Taj format je postao produktivni primer interakcije država sa različitim, često čak sa apsolutno suprotnim ocenama globalnih procesa, sa svojim različitim pogledima na svet.

Zajedno s tim, naravno, postoje problemi, koji se tiču svih država bez izuzetka. Primer za to je – saradnja u oblasti izučavanja koronavirusne infekcije i borbe sa njom. U poslednje vreme, kao što je poznato, pojavilo se nekoliko varijanti tog opasnog oboljenja. I svetska zajednica mora stvoriti uslove za zajednički rad naučnika, stručnjaka, da bi se razumelo zašto i kako se dešava, na primer, mutacija koronavirusa, u čemu se među sobom razlikuju pojedini sojevi. I naravno, treba koordinirati napore celog sveta, na šta poziva Generalni sekretar UN, a o čemu smo govorili i na samitu Grupe 20 ne tako davno – treba objediniti i koordinirati napore celog sveta u borbi sa širenjem ove bolesti i u povećanju dostupnosti danas toliko neophodnih vakcina protiv koronavirusa. Treba ukazati pomoć onim državama kojima je to neophodno, kao što su afričke.

Imam u vidu povećanje obima testiranja i sprovođenje vakcinacije. Vidimo da je masovna vakcinacija danas dostupna pre svega građanima razvijenih zemalja, dok su stotine miliona ljudi na planeti lišeni čak i nade da dobiju takvu zaštitu. U praksi takva nejednakost može da predstavlja zajedničku pretnju, zato što će se, i to je dobro poznato, o tome se mnogo govorilo, epidemija koja nema granica, produžavati, nastaviće da postoje njena nekontrolisana žarišta.

Za infekcije i pandemije ne postoje granice. Zato moramo da izvučemo pouke iz sadašnje situacije, da predložimo mere, usmerene na povećanje efektivnosti sistema monitoringa pojave sličnih oboljenja u svetu, razvoja sličnih situacija.

Drugi važan zadatak, gde je neophodna koordinacija našeg rada – u suštini, koordinacija rada čitave svetske zajednice – to je očuvanje klime i prirode naše planete. Tu takođe neću reći ništa novo.

Samo zajedno možemo postići napredak u rešavanju takvih ozbiljnih problema, kao što je globalno otopljavanje, smanjivanje šumskog fonda, gubitak biodiverziteta, povećanje količine otpada, zagađenje okeana plastikom itd, naći optimalni balans između interesa ekonomskog razvoja i zaštite životne sredine za sadašnju i buduće generacije.

Poštovani učesnici foruma! Dragi prijatelji!

Svi mi znamo da se konkurencija, suparništvo među zemljama u svetskoj istoriji nije prekidala, ne prekida se i nikada se neće prekinuti. I protivrečnosti, sukobi interesa su u stvari takođe prirodna stvar za tako složeni organizam, kao što je ljudska civilizacija.

Ipak, u prelomnim trenucima to nije smetalo, nego je, naprotiv, podsticalo da se objedine napori u najvažnijim, zaista sudbonosnim pitanjima. Meni se čini da je sada upravo takav period.

Vrlo je važno pošteno proceniti situaciju, usredsrediti se ne na virtuelne, već na stvarne globalne probleme, na uklanjanje neravnoteža, kritički važnih za celu svetsku zajednicu. I tada ćemo, uveren sam, imati uspeha, dostojno ćemo odgovoriti izazovima treće decenije XXI veka.

Time bih završio svoje istupanje i želim da vam zahvalim na strpljenju i pažnji.

Mnogo vam hvala.

***

Klaus Švab: Mnogo Vam hvala, gospodine predsedniče.

Mnoga pitanja o kojima ste govorili deo su naše diskusije ove nedelje. Osim ovakvih istupanja, mi organizujemo i rad ciljnih grupa. Ne ostavljamo po strani zemlje u razvoju, govorimo o razvoju veština i znanja za buduće generacije.

Gospodine predsedniče, spremni smo za diskusiju koja sledi, ali ja imam jedno kratko pitanje. To je pitanje, koje smo Vi i ja razmatrali kada smo se sreli u Sankt Peterburgu pre 14 meseci. Kako vidite buduće odnose između Rusije i Evrope?

Vladimir Putin: Kao što znate, postoje stvari apsolutno fundamentalnog karaktera – to je opšta kultura. Najveći političari Evrope nedavne prošlosti, govorili su o neophodnosti razvoja odnosa između Evrope i Rusije, ukazujući na to da je i Rusija deo Evrope. I geografski, i što je najvažnije, u kulturnom smislu, to je u suštini jedna civilizacija. Francuski lideri su govorili o neophodnosti stvaranja jednog prostora od Lisabona do Urala. Ja smatram, i već sam o tome govorio: zašto do Urala? Do Vladivostoka.

Lično sam slušao stavove vodećeg evropskog političara, bivšeg kancelara Helmuta Kola, koji je govorio o tome da ako evropska kultura hoće da se sačuva i da ostane jedan od centara svetske civilizacije u budućnosti, imajući u vidu sve probleme i tendencije razvoja svetske civilizacije, onda, naravno, Zapadna Evropa i Rusija moraju da budu zajedno. Teško je ne složiti se sa tim. Mi se pridržavamo upravo takve tačke gledišta i pozicije.

Današnja situacija je očigledno nenormalna. Moramo se vraćati pozitivnom dnevnom redu. U tome su interesi Rusije, a uveren sam, i evropskih zemalja. Razumljivo je da je i pandemija takođe odigrala svoju negativnu ulogu. Smanjila nam se robna razmena sa Evropskom unijom, iako je EU jedan od naših najvažnijih trgovinsko-ekonomskih partnera. Na dnevnom redu je i pitanje povratka pozitivnim tendencijama, i povećanje trgovinsko-ekonomske saradnje.

Evropa i Rusija su na tom planu, sa stanovišta ekonomije, apsolutno prirodni partneri, i sa stanovišta nauke, tehnologije, sa stanovišta prostornog razvoja evropske kulture, imajući u vidu da je Rusija, kao zemlja evropske kulture, ipak malo veća po teritoriji, nego cela ujedinjena Evropa. Rusija ima kolosalne resurse i kolosalni ljudski potencijal. Neću sada da nabrajam šta je sve pozitivno u Evropi, a što bi moglo ići u korist Ruske Federacije.

Ovde je važno samo jedno: međusobnom dijalogu treba prilaziti pošteno. Treba se osloboditi od fobija iz prošlosti, osloboditi se od korišćenja u unutarpolitičkim procesima svih problema, koji su nam ostali iz prošlih vekova, i gledati u budućnost. Ako uspemo da se uzdignemo iznad problema iz prošlosti, da se oslobodimo tih fobija, onda nas sigurno očekuje pozitivna etapa u našim odnosima.

Mi smo za to spremni, mi to želimo i mi ćemo tome težiti. Ali ljubav je nemoguća, ako je izjavljuje samo jedna strana. Ona mora biti uzajamna.

Preveo – Vladimir Kršljanin

Izvor: Fakti