Република Српска као симбол антиглобализма

Након две деценије тешких патњи и сатанизације полако долазимо у позицију да остатку човечанства представимо истину о Републици Српској – примеру слободарства.

Две и по деценије човечанство живи у мраку, бесмислу и модерном облику ропства, какво нам је донела глобализација. Но, истини за вољу, ретки и готово стидљиви отпори глобализацији дају нам наду како и ова мрачна епоха људске историје ходи ка свом окончању. Да ли ће идеја глобалне хегемоније бити окончана превазилажењем, како је то називао Карл Маркс, или новим светским ратом, у бити је ирелевантно обзиром да ће у сваком случају нестати или престати битисати.

Пре него разјасним какав је глобални значај Републике Српске морам се дотаћи глобализације као својеврсног друштвеног феномена (уколико се ова појава уопште може назвати феноменом). Бројни геополитичари указују како глобализација почива на принципу детериторијализације. Да би схватили о чему је реч претходно морамо објаснити принцип територијализације. Дакле, процес територијализације започиње Вестфалским споразумом из 1648. године, а окончава се након Другог светског рата када националне државе и НАЦИЈЕ постају доминантни облили колективитета (чак заштићени међународним правом). У првој фази овог процеса створене су националне државе, а потом је између истих дошло до територијалних подела. Повељом УН националне државе позициониране су као највиши објекти заштите међународног права. Тиме и нације постају објекат правне заштите, односно доминантан облик колективитета.

Но, запитајмо се шта су то националне државе и нације? Непобитно је да прве националне државе настају унутар категорије колонијалних сила. Поједини народи широм света чинили су бесомучну пљачку, трговину и експлоатацију робља, па све до стравичних геноцида (непобитно!). Богатство створено пљачком и експлоатацијом робља гомилали су на простору свог порекла. Тиме је на појединим просторима стваран квалитет живљења какав је увелико доприносио хомогенизацији популације око друштва у каквом битише. У таквим околностима наступа период империјалног капитализма. По мом убеђењу националне државе управо циљно и плански створене су за потребе развоја империјалног капитализма. Једноставно, прво су створене националне државе, а из те друштвене појаве произашле су нације.

Нације у суштини не представљају ништа друго до поистовећивање популације са државом у каквој живи. Сви други облици колективитета (етнички, верски и други) постају секундарни, а примарни колективни идентитет почива на самоидентификовању са државом. Унутрашњи квалитет живљења какав су националне државе обезбеђивале популацији био је довољан да грађани „забораве“ све друге облике колективитета и поистовете се са извориштем сопственог бољитка. Но, то је потрајало таман колико су трајале користи од колонијалне и неоколонијалне (империјално-капиталистичке) пљачке. Чим су ови извори квалитета живљења пресахли долази до првих криза колективних идентитета. Нације су манипулативно и циљно интересно створени облици колективитета и као такви одрживи су само до тренутка у ком је држава могућна обезбеђивати општи просперитет. Сведоци смо како у Великој Британији, Шпанији, Португалу, појединим скандинавским земљама и уопште широм света постоје озбиљне кризе идентитета, те расколи и тежње ка поделама. Средином прошлог века изгубљене су колоније и бенефити остваривани из истих, и већ након пар деценија као мехурић од сапунице распада се концепт националних држава и нација.

Елем, носиоци моћи унутар империјалног капитализма нису наивни и одлично су препознали опасност каква произилази из превазилажења концепта нација. Због тога једну манипулацију замењују другом! Пред крај прошлог века започињу мантре типа Новог светског поретка, глобализације, „грађанина света“ (ма шта им то значило!). Колонијализам и неоколонијализам замењују новим концептом владања – глобалног самопоробљавања! Управо код феномена самопоробљавања долазимо до значаја Републике Српске.

СЛОБОДАРСКА РЕПУБЛИКА СРПСКА

На првом кораку морамо разјаснити питање: по чему се Срби разликују од модерних облика колективитета? Једноставно: Срби нису нација, него НАРОД или етничка заједница. Тридесетих година прошлог века Хегел је говорио како Славени нису развили облик самоспознаје потребан за стварање нација. Цинично морам приметити како Славени нису били колонијална сила, нити су пљачкали широм света, а понајмање су експлоатисали робље. Тиме нису могли створити унутрашње благостање потребно за идентификовање са државом и настанак нације. Многе славенске етничке заједнице касније су створиле националне државе и нације, али ту једино можемо говорити о „копирању“ западноевропских држава или о вештачки створеним државама као производима разних међународних споразума.

Управо Југославија је као држава створена под утицајем великих сила и зарад њихових хегемонистичких интереса. Постојали су бројни покрети јужнословенске провенијенције, али би то остало пусто надање да није било утицаја великих сила. Па, присетимо се да су Сједињене Државе признале Краљевину СХС две године прије њеног уставотворног проглашења. Но, Југославија никада није успела створити југославенску нацију, него су као главни конституенси државе остали њени народи. Следећа раван проблема огледала се у томе што југославенска држава никада није успоставила паралелу између етничког и територијалног. Једноставно, сви су били конститутивни свуда.

У таквим хаотичним условима Југославија дочекује процес глобализације, какав почива на принципима наднационалног и над-државог. СФРЈ се управо показала као идеалан „пример“ преко ког ће идејни креатори глобализације остатку човечанства показати шта их чека у случају отпора. Свестан сам бројних проблема какве је Југославија имала на унутрашњем плану, но, истовремено узимам у обзир чињеницу да државе повремено западају у проблеме, али их превазилазе или решавају. У случају СФРЈ кључно је било инострано уплитање у унутрашњу кризу. И то какво уплитање? Наоружавањем, финансирањем и политичком подршком сецесионистичким елементима страни фактори су створили претпоставке за рат, без којих би се све завршило краткорочним нередима и/или договором.

У датим околностима српски народ на простору данашних Хрватске и БиХ позвао се на право на самоопредељење према тада важећим принципима националног законодавства и међународног права. Срби су конкретно заузели став да републике нису националне државе и да њихова популације не представља нације (супротно ставу глобалиста). Срби су као јединствена етничка заједница наступили према домаћим и ино субјектима тражећи да остану у дотадашњој и заједничкој држави. Но, то није одговарало глобалистима и одлучено је да се иде на насилно разбијање државе. Народ (српски) који је највише уложио у ту државу (два милиона жртава) 52222374тешко је оштећен, а понајвише у домену права на самопредељење. Када право на самоопредељење посматрамо кроз његову есенцију онда говоримо о ПРАВУ НА СЛОБОДУ. Српски народ заговарао је право на слободу мишљења и изражавања, а у даљем на слободу одлучивања у каквој ће држави живети. Но, то право је погажено бруталном силом и крвопролићем (и отимачином).

Српски народ је водио деветогодишњи рат против удружених „домаћих“ и ино непријатеља, да би у коначници остварио Републику Српску и сачувао „осакаћену“ Србију. Многи данас шире мантре према којима су Срби изгубили „све ратове“ 90-их, како је Слободан Милошевић највећи губитник ових простора и слично. Погрешно! Срби су потписали ДВА МИРОВНА СПОРАЗУМА (Дејтон и Куманово). Стране губитнице у рату потписују капитулације, а непобеђене стране потписују мировне споразуме. То је напросто један од основних постулата безбедносних и правних доктрина.

Дакле, ни интервенција највећих сила свијета није успела променити одлуку српског народа да брани своје право на самоопредељење. Нисмо остварили своју првобитну намеру у виду останка у „крњој Југославији“, но одбранили смо државотворни ентитет у БиХ. Подсетићу да је у дејтонском мировном уговору децидно стајало како је у Републици Српској једино конститутиван српски народ, док су Хрвати и Бошњаци били конститутивни у Федерацији БиХ. И овде се поновио наш усуд према ком побеђујемо у рату, а губимо у миру, па су наше политичке квазиелите пристале да имплементирају одлуку Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа на целокупној територији државе. Овде се иначе много „маше“ референдумом, а пропуштено је да се референдумом (као воља конститутивног народа и ентитета) поништи таква одлука. Фактички, у данашњој БиХ конститутивност народа обесмишљена је као и у претходној СФРЈ. Данас нам та погрешка разграђује Републику Српску, но, за овај текст је важно рећи да је се српски народ супротставио глобализацији и из тог сукоба изашао као непоражен.

Тиме Република Српска постаје ПРВИ ДОКАЗ (и симбол!) да је било могуће супротставити се глобализацији и глобалистима, те сачувати право на самоопредељење. Право на СЛОБОДУ!

Данас је то важно знати у односу на нпр. руско-украјински сукоб. Чак и код нас прихваћена је наметнута манипулација како у Украјини ратују некакве „проруске снаге“. Ништа од тога! У Украјини ратују ЕТНИЧКИ РУСИ и етнички Украјинци (или бар онај радикални дио Украјинаца). Руси као народ материјализују своје право на самоопредељење и у односу на Крим су то већ остварили. И у односу на друге делове Украјине већ су створени руски државотворни ентитети, какве је немогуће заобићи у одлуци о будућности Украјине. Република Српска је управо пример како у односу на Украјину треба штитити право на слободу и каквим политичко-правним средствима се то може чинити.

Дакле, да резимирам. Република Српска Крајина била је тај изворишни и феноменолошки симбол како треба материјализовати право НАРОДА на самоопредељење. Но, како није „преживела“ остаје нам Република Српска као и данас живући симбол. Милион становника супротставило се највећим силама света и одбранио своје право. То што су много веће државе и „нације“ одлучиле се на самопокоравање и самопоробљавање у бити је њихов проблем. Данас грцају у проблемима баш као што и ми грцамо, али њихов проблем лежи и у самопонижењу. Добровољно су се одрекли права на слободу и начинили својеврсно САМОПОРОБЉАВАЊЕ, односно постали тек пуко робље. Жалосно је то у односу на некада славне и силне Пољаке, Мађаре или Бугаре. Елем, уколико једног дана одлуче да прекину самониподаштавање ето им Републике Српске као примера слободарства! На првом кораку треба да се одрекну мантри типа нација или „грађана света“, односно да се препознају као НАРОДИ (какве их и историја памти). Затим, треба да кажу: „Ми имамо право на слободу и то право смо спремни бранити!“. Суверен је само онај ко је слободан,а слобода се никада не поклања (има своју цену).

Везани текст „Глобализација у нашим њвама“ на: http://borislavradovanovic.blogspot.ba/2014/08/blog-post_1.html

Извор: ЦЕОПОМ-Истина