Rusija je spremna i na dugi rat

Došao je i prošao još jedan „okrugli“ datum i 24. 04. je bilo tačno dva meseca od početka ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini. Naša svest je snažno uslovljena vremenskim faktorom, stoga, kad god dođe takav datum, mi automatski procenjujemo prethodni period. U ovom slučaju, takva „automatska procena“ odnosiće se na Specijalnu vojnu operaciju i mislim da postoji nekoliko važnih stvari za razumevanje iste, a mnogi ih iz ovog ili onog razloga gube iz vida.

Svi borci antiruskog  informativnog fronta itekako su svesni ove karakteristike svesti, pa će stoga u ovom razdoblju sigurno biti raznih sredstava usmerenih na uništavanje vere u rusku vojsku, vodstvo, put Rusije i njenu sudbinu. Sve je to usmereno na „kanalisanje” vitalne energije kroz silazna i destruktivna stanja psihe kao što su razočaranje, neverica, ljutnja, malodušnost, depresija, itd.

Da li je Rusija pogrešila?

Neprijateljski glasovi će reći da vojna operacija „tone“, da su ruske trupe „zaglavile“, da je vojno-političko vodstvo Rusije „pogrešilo“ u proceni snage i „vojnog duha” Oružanih snaga Ukrajine. Uporno se gura narativ kako je ruski vojni i politički vrh pogrešio u proceni spremnosti ukrajinske elite da pređe na stranu Rusije i odbaci Zelenskog.

Takođe se ističe da je rusko rukovodstvo pogrešilo u proceni spremnosti ukrajinskog društva da stane na stranu Rusije i ustane protiv svoje korumpirane vlasti koju je samo ukrajinsko društvo toliko kritikovalo i iskreno nije poštovalo, a dobar deo i preziralo.

Svi ljudi koji su aktivno uključeni u situaciju, koji prate i analiziraju što se događa kroz internet, već su rešili sve ove dileme u protekla dva meseca.

No, širi krug još nije do kraja razradio to pitanje za sebe, stoga će se ti ljudi suočiti s porastom unutrašnjeg sukoba i, shodno tome, gubitkom energije.

Zašto je potrebno pozabaviti se ovim pitanjem, u sadašnjem trenutku? Konkretno, ideje o ukrajinskom društvu i ukrajinskim oružanim snagama oblikovale su se među Rusima tokom nekoliko decenija, najaktivnije u posljednjih osam godina, a drastična korekcija tih ideja se događa upravo sada. I to naglo.

Razdoblje od jednog ili dva meseca je vrlo kratko razdoblje u odnosu na godine u kojima su se te ideje formirale i fiksirale u podsvesti, stvarajući sliku sveta kakvu su Rusi imali u vreme početka Specijalne vojne operacije (SVO).

Spomenimo ukratko najznačajnije faktore koji su pridoneli formiranju svih ideja o ukrajinskom društvu, uključujući vojsku, sa kojima su mnogi tumačili tok SVO, a koji su sada u sukobu sa stvarnošću.

Prvo, razmotrimo prilično uobičajenu ideju u Rusiji da se Oružane snage Ukrajine mogu relativno brzo poraziti. Najočitiji razlog su višegodišnje priče o degradaciji Oružanih snaga Ukrajine u ruskim medijima.

Brojni korupcionaški skandali, eksplozije u skladištima municije, izveštaji o pijanstvu i zavisnosti od droga u Oružanim snagama Ukrajine, informacije o stalnom sukobu između nacionalističkih bataljona i regularnih jedinica Oružanih snaga, priče o sukobima između Oružanih snaga Ukrajine sa stanovnicima onog dela Donbasa koji je ostao pod Kijevom, priče o psihičkim problemima koji su uočeni među „veteranima antiterorističke operacije”, itd.

Bilo je zaista puno informacija o degradaciji Oružanih snaga Ukrajine, pa čak i ako osoba ne prati vesti, mogla je „prihvatiti“ ovu ideju u ruskom informativnom prostoru, zbog čega je, ne shvatajući vreme 24. februara 2022, verovala u „brzu pobedu” nad „Kijevskom huntom“.

Ogroman uspjeh ruskih oružanih snaga u prvim danima SVO uveliko je pridoneo osećaju slabosti Oružanih snaga Ukrajine u odnosu na rusku vojsku.

Kauč-generali

Najsnažniji raketni napad u noći između 23. i 24. februara, brzi upad ruskih vojnika na sever i na jug Ukrajine, ofanziva velikih razmera jedinica Luganske i Donjecke armije na istoku, sve to je bio dokaz da su Oružane snage Ukrajine doista bile u šoku, a u ruskim medijima vladalo je vrlo optimistično raspoloženje.

Nisu zaostajali ni „kauč-generali“ koji su govorili o „kolapsu južnog fronta Oružanih snaga Ukrajine”, o „kolapsu odbrane Kijeva” i drugim pobedama.

Osim toga, veliki ohrabrujući faktor bio je Putinov direktan poziv vojsci Ukrajine u prvim danima da zbace s vlasti Zelenskog i otpočnu pregovore.

Znajući iz iskustva koliko je Putin oprezan s rečima i koliko ne voli davati neutemeljene izjave, svi su pretpostavili da ako je dao tako hrabru i prilično riskantnu izjavu, onda se zaista nada da vojska Ukrajine još nije potpuno zombirana od strane ukronacizma, te da još uvek predstavlja neku vrstu nezavisne sile, jer je vojska u principu uvek bliža stvarnosti od političara.

Ta nada je preneta na obične ljude, koji su se nekoliko dana nakon tih Putinovih reči iskreno nadali da će ovu poruku čuti i vojska Ukrajine. To su glavni faktori koji su u društvu doveli do formiranja osećaja da su Oružane snage Ukrajine slabe.

Ideološko vrenje

Sledeća ideja o Ukrajini, koja je pridonela veri u relativno brz uspeh specijalne operacije, je bila ideja o ukrajinskom društvu.

U Rusiji se mnogima činilo da ljudi koji žive u Ukrajini ne mogu a da ne vide očiglednu i flagrantnu nacizaciju zemlje. Glorifikacija nacista predvođenih Banderom i Šuhevičem nije bila neka vrsta „ideološkog vrenja” u dubinama zapadnoukrajinskog društva. Središnje ulice Kijeva dobile su imena po tim dokazanim zlotvorima, po Ukrajini su im podignuti spomenici i spomen-ploče, a cela Ukrajina je oduševljeno pevala „Oče naš, Bandera“, itd.

Gledajući ovo, činilo se da široki slojevi ukrajinskog društva, barem u središnjoj, južnoj i posebno istočnoj Ukrajini, ne mogu ozbiljno shvatiti ovaj otvoreni satanizam. Činilo se da široki delovi ukrajinskog društva pate od propadanja u mrak neonacizma.

Izgledalo je da ukrajinsko društvo ne može shvatiti činjenicu da je nacizam egzistencijalno zlo, i da je Rusija, koja je nasledila SSSR, pobedila to zlo i sačuvala sećanje na tu veliku pobedu.

Generalno, niko u Rusiji nije očekivao da je praktično celo ukrajinsko društvo, na čitavoj svojoj teritoriji, već potpuno i nepovratno zombirano od strane nacizma. U religioznom smislu, pokazalo se da je celo ukrajinsko društvo samovoljno, svojevoljno prodalo dušu đavolu i prihvatilo satanizam, od inteligencije do najobičnijeg građanina.

Inače, da Rusija nije pokrenula Specijalnu vojnu operaciju, onda bi u takvom stanju u ukrajinskom društvu Ukrajina definitivno uskoro postala vlasnik nuklearnog oružja i to pre ili kasnije u pravom trenutku, a njihovi bi zapadni gospodari napali Rusiju. Tada bi se Rusi suočili s realnim šansama da umru kao punopravni geopolitički entitet, budući da bi nuklearni udar, čak i da nema poseban vojni značaj, neverovatno oslabio Rusiju.

Ovaj bi udarac vratio rusku privredu daleko unazad i bilo bi nemoguće decenijama nadoknaditi izgubljeno . A tokom tog vremena bi svi drugi geopolitički subjekti otišli toliko daleko u svom razvoju da bi ih bilo nemoguće sustići.

Dakle, ruske ideje o ukrajinskom društvu bile su puno optimističnije nego što se zapravo pokazalo.

Početak histerije

I upravo ove zablude dominantnih pogleda o Oružanim snagama Ukrajine i ukrajinskom društvu ruski neprijatelji predstavljaju kao greške ruskog vodstva. Ali vrlo je važno prepoznati i razumeti da su ovakve slike o Ukrajini preovladavale u celom ruskom informativnom prostoru, kao i da su ih aktivno širili ne samo profesionalni lobisti, već i stručnjaci, analitičari, blogeri i novinari koji su potpuno proruski nastrojeni i koji podržavaju demilitarizaciju i denacifikaciju Ukrajine.

Neke vrlo poznate osobe su, čim su videli kočenje brzog napredovanja ruskih trupa u prvim danima SVO, počele sa kuknjavom po šablonu „Generalštab Ruske Federacije nije izračunao…“, „Rusko vodstvo je pogrešilo“, i slično.

Neki su aktivno emitovali te iste priče, samo sa mnogo više histerije. Tvrdili su da je „vojno-političko vodstvo Rusije sve pogrešno izračunalo, pogrešilo, da mora delovati ne na način na koji deluje, već na način kako oni misle da je potrebno, itd. Naravno, nitko od njih nema ni prave informacije ni vojna znanja. Ali to je u redu, blogeri su blogeri, šta očekivati od mnogih, pogotovo onih koji bi „sve i sad“ i koji nemaju strpljenja, a odlikuju ih i pogrešne analitičke metode.

Promašaji analitičara

Mene je lično posebno razočarao stav Rostislava Išćenka, briljantnog publicista, istoričara i analitičara, koga sam sa zadovoljstvom čitao dugi niz godina. Čim se brzo napredovanje ruskih trupa u Ukrajini usporilo, posebno nakon povlačenja ruskih trupa iz Kijeva, on je počeo aktivno promovisati narativ da je rusko vojno-političko vodstvo bilo u krivu.

Samo u njegovim mislima to je izgledalo ovako: „Ruski vojno-politički vrh je verovao u uveravanja ukrajinskih političara i javnih osoba koji su nakon državnog udara 2014. Rusiji i navodno ruskom vodstvu emitovali nekakvu ružičastu sliku o raspoloženju u ukrajinskoj eliti“. Navodno je rukovodsvo Rusije poverovalo u te priče, a sad ga je ta elita odbacila, što je glavni razlog „neuspeha“ napada na Kijev. Čak i kao bivši vojnik potpuno je zaboravio da su snage oko Kijeva bile nekoliko desetaka hiljada pripadnika specijalnih snaga, a Kijev je metropola od najmanje tri miliona ljudi, bez prigradskih naselja. Takva „greška“ u razmišljanju Išćenka je neoprostiva.

Oleg Carev, bivši ukrajinski skupštinski poslanik, koji aktivno podupire SVO u Ukrajini, pripada istoj grupi ljudi. Isprva se činilo da je reč o osobi koja je u potpunosti razumela što se događa. Ali ne. Čim operacija nije išla prema njegovim zamislima, počeo je histerisati da je „rusko vodstvo pogrešilo, nije ukalkulisalo, itd.“

Naveo sam samo one osobe koje službeno zauzimaju proruski stav i čini se da podržavaju ruske akcije u Ukrajini. A što onda reći o petoj koloni koja se drži antiruskog stava, legiji ukrajinskih propagandista i njihovih prijatelja po Evropi? Svi odreda aktivno guraju priču da je rusko vodstvo pogrešilo i nije dobro kalkulisalo.

Ključna pitanja

Shodno tome, ako želimo ne upasti u takve zamke, ne gubiti energiju i ne uništavati svoje živce, moramo to analizirati i razumeti, budući da će se ovaj narativ i dalje razvijati, posebno oko nekih ključnih datuma. Dakle, ključna pitanja su zašto nije sve prošlo kako se očekivalo i da li je rukovodstvo Rusije pogrešilo u planiranju Specijalne vojne operacije?

Razmislimo o prvom pitanju i zašto stvari nisu išle kako se očekivalo? Zašto su se Oružane snage Ukrajine pokazale puno jačima, zašto je ukrajinska elita ponovno prevarila Moskvu, zašto se stanovništvo Ukrajine pokazalo toliko nacistiziranim i toliko negativno reagovalo na ruske trupe, itd?

Ali ovde odmah moramo postaviti pitanje ko je očekivao da su Oružane snage Ukrajine slabije, da će ukrajinska elita podržati Moskvu, te da stanovništvo nije tako duboko nacistizirano? Odgovor je jednostavan. To je očekivalo šire civilno društvo, u koje spadaju brojni analitičari, stručnjaci, blogeri i drugi, uključujući sve gore spomenute i nespomenute. Njihove, i samo njihove ideje uništene su u prvoj fazi kampanje u Ukrajini. Samo one. Sve ostalo je baš kako je trebalo biti.

Ali pitanje je zašto su, pobogu, pripisali njihove pogrešne premise i propale ideje na rukovodstvo Rusije? Zašto su pomislili da rusko vodstvo ima istu ideju o Oružanim snagama Ukrajine, ukrajinskoj eliti i ukrajinskim građanima kao i oni? Svi ti analitičari, blogeri, stručnjaci koji se oslanjaju ili na otvorene izvore ili na neke „insajdere“, koji su često i uglavnom bezvredni.

Dakle, prvo što je ovde važno razumeti, ako ne želimo upasti u istu zamku u koju su upali „analitičari i stručnjaci“, jeste da rusko vodstvo ima podatke iz puno ozbiljnijih izvora od šire javnosti. I rusko vodstvo sigurno nije gajilo iluzije o Oružanim snagama Ukrajine, eliti i ukrajinskim građanima. I u skladu s tim, bilo je potpuno spremno za ovakav razvoj događaja.

Ali tu se mora postaviti pitanje zašto rusko vodstvo nije raspršilo te iluzije u ruskom društvu? Ili zašto rusko vodstvo, znajući zasigurno da započinje dugu i vrlo tešku vojnu kampanju, nije sprečilo prisutnost u društvu tako optimističnog raspoloženja u pogledu napretka i rezultata SVO?

Ovde vam je odgovor prilično jednostavan. Rusko vodstvo se vodilo zakonima psihologije masa. Ti su zakoni dobro poznati ruskom vodstvu. A prema tim zakonima u rat je potrebno ući s maksimalnim optimizmom, maksimalnim entuzijazmom širokih narodnih masa.

Ako u rat uđete na valu sumnje u sebe, na valu straha od neprijatelja, onda vojni pohod neće imati nikakvu podršku društva i dekadentna raspoloženja će preplaviti zemlju pri prvim poteškoćama tokom vojnog pohoda.

Zakoni psihologije

Istovremeno, isti zakoni masovne psihologije jasno pokazuju da kako društvo ulazi u rat, ono već ima druge motive, druge motivacione faktore, a ne narativ koji je prethodio kampanji, a to su, pre svega, herojstvo vojnika, ponos na vojne uspjehe, kao i bol zbog gubitaka, ogorčenost odnosom prema ruskim zarobljenicima, civilima i ruskom govornom području u Ukrajini, a tu vam je najbolji primer baka sa zastavom Sovjetskog Saveza, koja je za samo nekoliko dana postala ikona otpora i slobode u Rusiji. Na faktore koji su prethodili kampanji sada mase sve manje obraćaju pažnju. Ovi su važniji, a to je posao vojnih propagandista.

Zakoni psihologije se ne mogu poništiti, i što više ruskih vojnika gine u ovom ratu, to je veća odlučnost društva da se dovrši zadaci demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine. Ali zapravo, nakon svih gubitaka koje je Rusija pretrpela u ova dva meseca, već postaje sasvim jasno da bez lišavanja Ukrajine njenih istočnih i južnih teritorija, bez uskraćivanja pristupa moru, rusko društvo neće prihvatiti nikakve druge rezultate kampanje. Ovo je minimum.

Ušavši u rat nadahnuti i s entuzijazmom, sve poteškoće, neuspehe, kao i žrtve vojnog pohoda, društvo doživljava prilično konstruktivno, pogotovo jer je rusko vodstvo planiralo „čišćenje“ svih glavnih antiruskih medija odmah s početkom kampanje, što je i učinjeno. U skladu s tim, opšta informativna pozadina u Rusiji sada je prilično konstruktivna.

Naravno, ova se pozadina može održati kao takva samo ako nema direktnih, očitih neuspeha na svim frontovima – vojnim, ekonomskim, međunarodnim, itd.

Jedini neuspeh

No, u posljednja dva meseca Rusija je doživela samo jedan očiti neuspeh – gubitak krstarice Moskva. Ništa više.

Gubitak vodećeg broda Crnomorske flote u vojnoj operaciji protiv zemlje koja uopšte nema flotu jozbiljan je udarac prestižu Oružanih snaga Rusije. No, u isto vreme, objektivno gledajući, ovaj neuspeh nije Rusiju toliko pogodio na vojnom nivou – budući da se u njoj ne odlučuje na moru, već na kopnenim frontovima – koliko na psihološkom. Ali ipak je lakše izdržati, preživeti, skupiti se i stisnuti zube. pa poći dalje.

A osim gubitka „Moskve“, u Specijalnoj vojnoj operaciji nije bilo ozbiljnih neuspeha, kao ni na drugim frontovima globalne konfrontacije između Rusije i Zapada.

A sada pogledajmo drugo pitanje i je li vojno-politički vrh Rusije pogriješio u planiranju SVO u Ukrajini?

Odgovor na ovo pitanje je jednostavan i sasvim očigledan za svaku zdravu osobu zdravog razuma, zbog čega je iznenađujuće kako svi ti „analitičari“ i njima slični to ne razumeju?

Dakle, vojno-političko vodstvo Rusije nije pogrešilo i unapred je imalo nekoliko scenarija za razvoj situacije. To je očita stvar, jer kada se planira neka ozbiljna operacija, odednom se razvija nekoliko planova. Pa, relativno govoreći, razvija se najoptimističniji scenario, najpesimističniji scenario i nekoliko, naglašavam, nekoliko srednjih.

Oni su, slikovito rečeno, u sefu. Uprava kampanje ima nekoliko mapa odednom. Na primer, na početku se otvara mapa s najoptimističnijim scenarijem i razvoj SVO teče po njoj. Onda se ispostavi da se Oružane snage Ukrajine opiru mnogo jače nego što je planirano, pa umesto da ne uđu u besmisleno klanje i pređu na stranu svoje prave Domovine, Rusije, tvrdoglavo i „herojski“, a zapravo fanatično, bore se protiv svoje braće Rusa.

Zatim uzmete fasciklu broj dva i razvoj Specijalne vojne operacije ide kroz nju. Onda se ispostavi da su Oružane snage Ukrajine tvrdoglave, da oficiri ne žele srušiti Zelenskog, da je ukrajinska elita lagala, a lokalno stanovništvo je puno mržnje, uz izuzetak jugoistoka, dok se ostali iznenađujuće okupljaju oko Zelenskog, potpuno nekompetentne marionete kojom upravlja Zapad.

Dobro, otvaramo sledeću fasciklu u kojoj piše – trupe povući iz blizine Kijeva i prebaciti ih tu i tu. I tako dalje, sve su opcije proračunate, od najoptimističnije do najpesimističnije. Stoga vojno-političko vodstvo Rusije ne može ozbiljno pogrešiti, jer je spremno za svaki scenario.

Kako možemo biti sigurni da je ruski vrh započeo SVO, usredsređujući se ili na najoptimističniji scenario ili neki blizu njemu? Prvo, na osnovu ključnog stava koga ruski vrh ima o Ukrajincima, a to je da su oni i Rusi jedan narod.

Stoga, ruski vrh nije mogao ne dati Ukrajincima šansu, priliku da, videvši da je Rusija ozbiljno odlučila srušiti ovu nacističku vladu, sami Ukrajinci dođu k sebi i stanu rame uz rame s Rusima.

Ruski vrh nije mogao uticati na to da sami Ukrajinci pređu na stranu Rusije i tako izbegnu strašno uništenje koje bi ih neizbežno čekalo ako odustanu od ove šanse i ozbiljno se suprotstave Rusiji.

Vreme je život

I to je bila prva faza SVO, kada je Rusija delovala u svim smerovima odednom brzim ubacivanjem duboko u ukrajinsku teritoriju, pokušavajući minimizirati gubitke ne samo civilnog stanovništva, već čak i vojnika Oružanih snaga Ukrajine. Ovo je bilo vreme koje su ruske vojne snage dale Ukrajincima kako bi se oni sami probudili.

Štoviše, ovo je vreme plaćeno životima ruskih vojnika, a sada se već pouzdano zna da je ruska vojska pretrpjela najveće gubitke upravo u ovim prvim danima, kada su se Oružane snage Rusije borile s najvećom suzdržanošću i kada su u velike gradove slale samo izvidnice da vide reakciju, bez zauzimanja bilo čega ili utvrđivanja zauzetih položaja. Osim zračne baze „Gostomel“ kod Kijeva, ali i to iz logističkih potreba.

Ali Ukrajinci se nisu predomislili, nisu se probudili i dalje su ostali uz huntu. Pokazali su najdublji stupanj nacističke zombifikacije. U skladu s tim, sada se na stolu nalazi još jedna fascikla u kojoj posebno piše da sada više neće biti sažaljenja ni za vojnike Oružanih snaga Ukrajine, ni za civilnu infrastrukturu, pa čak ni za stanovništvo u ratnim zonama.

Ruske trupe sada uopšte ne štede granate i zračne bombe. Dronovi se isto aktivno koriste, kao i raketne snage. U naprednim jedinicama, uz pešadiju, ima mnogo specijalaca, i to primereno opremljenih. Nakon izviđanja iz zraka specijalci kreću prvi, a iza njih već napreduje pešadija. Ako se pojavi i najmanji džep otpora, on se doslovno ruši artiljerijom ili avijacijom, bez obzira na okolnu civilnu infrastrukturu, ako je ima.

Nadalje, pešadinci ulaze na kopnene položaje, čiste „neprijateljsku živu silu“ i skupljaju trofeje. Ruski ratni dopisnici, koji su već posetili više od jednog bojišta, napominju da toliku količinu artiljerije na prvim linijama nigde nisu videli.

Kijevska smejurija

Cevi na topovima su doslovno crvene, a metal vruć. Ruska vojska sada napreduje polako, ali uz maksimalnu uštedu ljudstva. Upravo i taj format ratovanja je pomno razrađen u vreme početka SVO, na isti način na koji je pomno razrađen početni, nagli format ratovanja.

Time je ova tema završena, odnosno tema manipulacija vezanih uz činjenicu da je ruska vojska navodno pogrešila u svojim prognozama i procenama toka vojne specijalne operacije u Ukrajini.

Ponavljam, ove lamentacije o „gluposti, uskogrudosti i ludosti” ruskog vrha, za koga kažu da je „uvukao Rusiju u besmisleni i unapred izgubljeni rat”, stalno će se preuveličavati, a posebno tokom „ključnih datuma“, kao što je, na primer 24. april, tačno 2 meseca nakon početka SVO.

Stoga svakako treba analizirati ovo pitanje, a ovaj materijal da bude spreman i uvek pri ruci kada treba argumentovano odgovoriti sagovorniku koji je potpao pod te manipulacije.

Pa sada, shvatajući situaciju s prisutnošću ne jednog, već niza planova za kampanju, možemo reći da su svi ti radosni pokliči Ukrajinaca, koji su navodno „odbili“ ofanzivu ruskih oružanih snaga na Kijev, samo smejurija.

Još ne razumeju na što su osudili Kijev, a stanovnici Kijeva još uvek ne razumeju na šta su sami sebe osudili.

A na što su sami sebe osudili?

Teška žrtva

Počnimo s činjenicom da su se, kao što sam gore napisao, osudili na oštru i beskompromisnu prirodu ruskog delovanja. Da, civilne žrtve jesu nesporna i velika šteta. Posebno deca. Ali ako Rusija žrtvuje svoje najbolje sinove i kćeri koji se bore za svoju domovinu, za istinu, za mir, zar iko zaista veruje da Rusija nije spremna žrtvovati ukrajinske građane koji će se igrom sudbine ili namerno naći u borbenoj zoni?

Koliko god teška ova žrtva bila, Rusija će je podneti, baš kao što je Rusija istu žrtvu podnela 1943 – 1944, kada je počela opsežna ofanziva Crvene armije protiv Nemaca, kada su krenuli na svoje gradove koje su ranije izgubili.

Kao što znate, tokom napada na ove gradove, oni su nemilosrdno bombardovani, uprkos velikim žrtvama civilnog stanovništva. Isti Kijev, kada je oslobođen u novembru 1943. godine, doslovno je zbrisan s lica zemlje. U njemu je stradao ogroman broj tada sovjetskih građana.

Kada Rusija oslobađa svet od tame nacizma, spremna je žrtvovati ono što joj je najmilije – živote svojih sinova i kćeri, uključujući one „izgubljene“, kao što su Ukrajinci danas. Ovo, inače, moraju dobro razumeti svi koji su emotivno dirnuti informacijama o pogibiji civila u Ukrajini, uključujući i decu.

Na primjer, prekjuče je u Odesi raketa ili fragment rakete pogodio stambenu zgradu, a tamo su poginuli ljudi, uključujući i tromesečno dete. I ovom prilikom mediji su se oglasili s još jednom suznom histerijom. I Zelenski je, dajući još jedan „veliki intervju“ u kijevskom metrou, takođe bio histeričan zbog toga.

Spremnost na žrtvu

Ali ako ste skrenuli pažnju ovim stvarno tužnim stvarima, onda morate pažljivo zapamtiti ono što sam gore napisao: ako Rusija žrtvuje svoju najbolju decu, koji dobrovoljno idu u bitku protiv zla utelovljenog u ukrajinskom neonacizmu i radikalnom nacionalizmu, onda je Rusija još više spremna da se žrtvuju ljudi koji su svojom ili voljom sudbine u to vreme završili u Ukrajini. I još više, Rusija je spremna na žrtvu ljudi koji su, zapravo, Rusi, ali su napustili svoju istoriju, svoju kulturu, svoj jezik i zapravo su izdali Rusiju.

Pritom, ne treba zaboraviti da je velika većina Ukrajinaca koji se sada nalaze u ratnom području imala na raspolaganju čak osam godina da prekinu svoj uobičajeni način života i presele se u Rusiju.

Je li to gore nego sada biti bez svega? Je li gore to nego sada izgubiti voljene i oplakivati ​​ih? I još više, je li to stvarno gore od umiranja pod bombama? Ne, nije gore. Dakle, oni koji sada pate, jer su se našli u ratnoj zoni, pate prvenstveno zbog svog slobodnog izbora.

Nadalje, pokazavši tako tvrdoglavi otpor Rusiji i tako duboku nacifikaciju, Ukrajinci su se osudili na prestanak postojanja Ukrajine u njezinom sadašnjem obliku.

Da se Ukrajinci nisu „ohrabrili“ i ušli u potpuni vojni sukob s Rusijom, onda je Rusija mogla ići na očuvanje Ukrajine u njenom sadašnjem obliku, s izuzetkom, naravno, Luganska i Donjecka, koji su nakon njihovog priznanja postali potpuno izgubljeni za Ukrajinu.

U sadašnjem scenariju, kada je Rusija u ova dva meseca bila prisiljena staviti tolike živote na oltar borbe protiv ovog zla, živote svojih vojnika i civilnog stanovništva, Rusija više ne može napustiti okupirane teritorije Ukrajine. Ukrajinci su joj sami zatvorili put natrag. Sada Rusija neće napustiti okupirane teritorije.

Teška vremena

Nadalje, nakon što su „pobedili” Rusiju u “bici za Kijev”, iako te bitke nikad nije bilo, Kijevljani, zajedno sa severnom, središnjom i zapadnom Ukrajinom, osuđeni su na izuzetno teška vremena. Iskreno rečeno, izuzetno teška, budući da je ruski vrh stavio na sto onu mapu koja kaže „okupacija istočne i južne Ukrajine kao druga faza SVO”.

A to je, kao što svi znamo, tačno neki dan ubačeno u informativno polje. To jesu rekli prilično visoki državni službenici, ali ne i službenici prvog ešalona, pa čak ni vojskovođe koje direktno zapovedaju kampanjom.

Ruski narod je sada sve razumeo, ali Ukrajinci i svetska zajednica nisu, jer je za svetsku zajednicu taj državni službenik gotovo neprimetan. Shodno tome, za svetsku zajednicu ova izjava je nešto na razini glasina, što Moskvi i treba.

I tako, u narednim mesecima, navodno, tokom ostatka proleća, celog leta i nekog dela jeseni, Rusija će poraziti grupaciju na istoku Ukrajine, a zatim će se angažovati na oduzimanju Ukrajini pristupa Crnom moru.

Nikolajevska i Odeska regija bit će zauzete. Hoće li to odmah biti zajedno s gradovima Nikolajev i Odesa, to su detalji, ali to neće projeniti poentu. Na istoku će u tom razdoblju Rusija dovršiti preuzimanje regije Harkov. Opet, ne ili da zajedno s Harkovom, to neće promeniti suštinu.

Uz uspešan tok svih navedenih pravaca, ne može se isključiti da će tako i Dnjepropetrovska regija biti uzeta pod kontrolu. Generalno cilj druge faze SVO je zapravo Novorusija.

Živi štit

Budući da Rusija više nema zadatak posebno sažaljevati građane Ukrajine, dugotrajna blokada ovih gradova, bez ozbiljnih napada, vrlo je izgledna. Čak i unatoč činjenici da će život u ovim gradovima biti na rubu humanitarne katastrofe. Pa, evo ga. Sami tvrde da će jesti korenje, ako treba, ali će braniti svaku uličicu, svaki stan. Neće morati braniti ništa, ali će sedeti tamo pod opsadom.

I tako će u drugoj fazi SVO Ukrajina biti lišena pristupa moru, a takođe će biti lišena industrijskog potencijala istoka. Čak i ako Harkov i Dnjepropetrovsk jednostavno budu blokirani, to znači da neće učestvovati u ekonomskim aktivnostima i puniti ukrajinsku budžet rezultatima svog rada.

Proizvodnja će stati, porezi se neće prikupljati, biće humanitarna katastrofa u gradovima, a istovremeno će izlazak iz gradova za civile biti slobodan. Osim ako ih ne zadrže silom, kao živi štit, što je vrlo verovatno.

I u ovom scenariju, sudbina „pobedničkog“ Kijeva, „pobedničkog“ Černihiva, „pobedničkog“ Sumija, „herojski proteranih okupatora“ bit će krajnje nezavidna. Zašto?

Kao što znate, privreda Ukrajine prvenstveno počiva na industriji istoka i tranzitnim tokovima juga. Kolosalne tranzitne rute prolazile su kroz Odesu, uključujući one ilegalne.

Bez industrije istoka i tranzitnih tokova juga, Ukrajina se pretvara u izrazito neisplativu državu, opterećenu nerealnim iznosom duga. Shodno tome, ako Rusija, po završetku druge faze SVO uzme pauzu, onda će ovaj rub Ukrajine biti na budžetu Europe. Istodobno, „pauza“ ne znači „kraj“, već privremeni prekid aktivnih ofanzivnih operacija.

Ali raketni udari će se nastaviti. Prema pisanju ruskih medija, broj projektila  „Kalibar“, proizvedenih dnevno, premašuje količinu koja se dnevno troši u kampanji.

Proizvodni kapaciteti su povećani, a preduzeće u Ribinsku, koje proizvodi motore za Kalibre, povećava broj zaposlenih za čak 500 ljudi.

Šta će ostati?

A to znači da ne može biti govora ni o kakvom ulasku Ukrajine u EU ili NATO, jer se u njoj vodi rat, a nije jasno što će od te Ukrajine ostati.

Prema tome, ovaj preostali, zapadni deo Ukrajine biće u limbu.

Rusija će se, pre svega, baviti pitanjem gradova, sve ozbiljnijom blokadom i, paralelno, aktivnim pregovorima s stanovništvom i vodstvom tih gradova o mirnoj predaji.

A drugo, Rusija će biti angažovana na uređenju okupiranih teritorija i ovde će, kako je već jasno, takođe biti mnogo problema. Iskreno rečeno, ima puno problema koje treba rešavati.

Ali na ovim prostorima barem neće biti gladi. Neće biti haosa s naoružanim bandama. Neće biti problema s gorivom i tranzitom. Prema standardima ostatka Ukrajine, to će biti velika prednost.

Ali to nije sve. Zapravo, ostatak „slobodne“ Ukrajine u ovakvom jadnom stanju bit će „u rukama” Zapada, koji će se morati maksimalno upregnuti da pomogne Ukrajini, da je podrži u njezinoj “pravednoj” borbi.

Ali sam Zapad će u međuvremenu sve više uranjati u pravu, punu, oštru i nemilosrdnu ekonomsku krizu. Ova kriza se već sada širi i produbljuje. I ne samo da će biti potrebno pomagati stanovništvo Ukrajine, već će biti potrebno i održavati njezinu vojsku u borbeno spremnom stanju, iako s potpuno uništenom vojnom industrijom. Sada remont tenkova provodi Slovačka. Ali dokle će Slovaci to plaćati? Ili su se toliko obogatili otkad su u EU da to mogu? To ne mogu reći ni opovrgnuti, ali sumnjam.

Ukrajina će biti bez goriva, uz stalnu raketnu paljbu na sva glavna skladišta oružja. Kako može funkcionisati takva vojska, to vojna doktrina još nije objasnila.

Još veća katastrofa

Generalno, prekid aktivnih neprijateljstava u Ukrajini, koji je vrlo verojatan nakon završetka druge faze SVO, zapravo nije ništa manja katastrofa za Ukrajinu od nastavka aktivnih neprijateljstava. I najverovatnije će biti mnogo veća katastrofa. Kao u klasicima, „tada će živi zavideti mrtvima“.

I ovde moramo obratiti veliku pažnju na još jednu popularnu manipulaciju koju aktivno koriste rusofobi na informatičkom planu. Kažu „to ide polako”, „ne treba odugovlačiti” itd.

Ova manipulacija je, u principu, usko povezana s već demontiranom manipulacijom da ruski vrh „nije kalkulisao, nije nešto promislio, pogriješio je i stao”, pa iz te teze proizlazi teza da SVO ide polako.

I ovde se ponovno prisećamo onoga što smo rekli gore, pre početka kampanje je u ormarićima vojno-političkog vrha Rusije bilo puno fascikli, za slučaj brzog ritma SVO, i slučaj sporog. Pa činjenica da kampanja ide sporo je jednako normalna za Rusiju kao i da ide brzo.

Štoviše, uzimajući u obzir činjenicu da je kampanja u Ukrajini samo deo globalnog preformatizovanja sveta koga je pokrenula Rusija, može se sasvim sigurno reći da čak i kada bi išla jednako brzo i uspešno kao u prvim danima, tada bi Rusija ipak zastala, jer bi za ruske planove ovaj sukob trebao biti relativno dug.

Iz kog razloga to Rusiji treba? Pa ako vidite finansijske tokove, a Rusija tim nije pogođena, onda se Zapadu više žuri da sve završi što pre, jer finansijski ne može izdržati dugu konfrontaciju.

Ko može duže?

Na početku ove godine su glavne središnje banke počele štampati novac kao nenormalne. Iz vazduha. Ako je pre korone ECB imala bilans oko 6.000 mlrd. eura, sad je došla na oko 10 000. FED je u kolapsu, a Rusija? Nema nikakvih problema, uz kalkulisanu štetu od sankcija, koje su brzo ispravljene. Čak i uz „otetih “ 300 mlrd. dolara rezervi, ostalo je još 350 milijardi, pa 120 mlrd. Fonda blagostanja, pa priliv zbog visokih cena energenata, uskoro pšenice (ko je dobije), suncokreta, također kome ga budu hteli prodati. Ukratko, Rusija, uz podnošljive štete, tipa „Nema parfema Šanel“ , „Nemamo nove Mercedese“ i slične gluposti, može voditi rat par godina i ništa se neće dogoditi. A Zapad ovim tempom neće izdržati do kraja ove godine. Ili će se odreći Ukrajine. Ništa se nemojte čuditi. Netko mora prvi kleknuti. Ko će to biti?

Sa sigurnošću možemo reći da će Rusija biti zainteresovana za nastavak sukoba u Ukrajini do kolapsa celokupnog postojećeg svetskog finansijskog sistema koji se temelji na dolaru. Osim toga, imamo nedvosmislene izjave Lavrova i Putina da će Rusija okončati doba američke dominacije.

Zato Sjedinjene Države aktivno pomažu Ukrajini u njezinoj konfrontaciji s Rusijom, ali ta pomoć ne utiče bitno na tok i kasniji ishod ruske kampanje. A Evropa? Ona će, grubo rečeno, „hraniti“ i SAD i Rusiju.

Sjedinjene Države se zapravo ne mešaju u opstanak Rusije, a Rusija se ne meša u opstanak Sjedinjenih Država, a to je strateška linija koja ne isključuje najtežu konkurenciju u finansijama, ekonomiji, medijima, međunarodnoj politici, itd.

Pritom se svaka od strana nada da će dobiti što više od evropskog plena. Tu SAD imaju puno više šansi, naravno. Iako će, po svemu sudeći, i Rusija dobiti sasvim dovoljno da prođe kroz najakutniju i najtežu fazu svetskog požara.

Dakle, ne samo da je sudbina Ukrajine već zapečaćena, već i sudbina Evrope, ako se ne probudi.

Nećemo ovde dalje razvijati ovu temu, budući da je prilično zahtevna, već se vratimo na pitanje o navodno „presporom” toku Specijalne vojne operacije. Zbog čega drugog je tako relativno sporo napredovanje, osim zbog maksimalnog očuvanja života ruskih vojnika?

Pet razloga

Prvo, Rusija daje maksimalno vreme da se iz Ukrajine izvuče što više najradikalnijih Ukrajinaca i da odu u EU. Što više ovih tvrdoglavih ukronacista napusti Ukrajinu, lakše će je biti integrisati natrag u Rusiju.

Osim toga, uzimajući u obzir činjenicu da Ukrajina najverovatnije nikada više neće biti zemlja s ozbiljnom industrijom, takvo stanovništvo kakvo ima sada nije potrebno.

Ukrajina bi trebala postati moćna agrarna zona, kako se nekad zvala, „žitnica Evrope“. Samo što će sada to biti žitnica ne toliko Evrope koliko zemalja prijateljskih Rusiji, iako će, naravno, Evropa dobiti neke stvari.

A za takav format države treba manje stanovništva, pa je odliv ukrajinskog stanovništva iz Ukrajine za Rusiju sasvim prihvatljiv i iz tih razloga. Inače, to je jedan od razloga zašto ruske oružane snage ne uništavaju ukrajinsku železničku komunikaciju u zapadnom smeru, čak i unatoč tome što oružje dolazi sa Zapada.

Istina, u ponedeljak su provedeni udari po šest glavnih teretnih železničkih stanica i po depozitima lokomotiva, ali samo kako bi se sprečile isporuke oružja na istok.

A ono koje i stigne, treba obuku ljudstva, ne može se popraviti u Ukrajini, pa čak i malo oštećenje u borbi uzrokuje dugotrajni zastoj te iste opreme. Treće, u Ukrajini nema municije za ovo oružje, stoga će se morati uvoziti, trošeći puno vremena na to i stalno rizikujući gubitak te municije u ruskim raketnim udarima.

Četvrto, potrebno im je more goriva i maziva, koje će takođe morati biti uvezeno. Ali svega toga jednostavno nema dovoljno i ne mogu puno toga dati Ukrajini, jer će jednostavno nedostajati samim Evropljanima.

I, konačno, peto, za sve to je potreban novac, koji će u krizi Zapadu kritično nedostajati.

Ukratko, čak i uz najpovoljniji razvoj događaja u smislu isporuke zapadne opreme Ukrajini, to još uvek neće biti dovoljno za provođenje aktivnih ofanzivnih operacija.

I čim Rusija odluči dovršiti SVO, a još treba da traje, da se iscrpljuje Evropa, brzo će bombardovati sve rute za isporuku vojne opreme, municije za nju i goriva, što će dovesti do brzog okončanja svakog organizovanog otpora Oružanih snaga Ukrajine.

I baš najzanimljiviji trenutak vezan je uz činjenicu da se Rusiji ne žuri s tempom Specijalne vojne operacije. Kao što znate, rat je izuzetno skup posao.

Rusija zarađuje

Razlog zašto su SAD bile u stanju voditi toliko ratova u poslednjih 80 godina je taj što su imale neograničena finansijska sredstva kroz posedovanje dolara kao svetske rezervne valute. Ali sada ta era završava.

Rusija, s druge strane, nema takvu opciju, pa su joj svi ratovi u uslovima dolarskog sveta bili jako skupi. Ali sada se situacija dramatično menja. Cene svih resursa, uključujući hranu, brzo rastu, što Rusiji omogućuje da vrlo dobro zarađuje, čak i uzimajući u obzir činjenicu da sada prodaje naftu po sniženim cenama.

Ukrajinci već vrište zbog brojki koje je Rusija zarađivala u poslednja dva meseca. Štoviše, upravo sada, ovih dana, Rusija počinje prodavati svoje neiscrpne resurse za rublje. I naftu. A Poljacima je prekinula isporuke gasa. Tek da drugi vide kako to izgleda.

Ispada da po prvi put u novijoj istoriji Rusija ne samo da se ne iscrpljuje od vođenja ratova, već i zarađuje na njima, tačnije, u vezi s njima.

Dakle, ekonomska komponenta u potpunosti omogućuje Rusiji da vodi relativno dugotrajan rat u Ukrajini, najmanje godinu, dve, tri – točno onoliko koliko je potrebno pre početka akutne i najdramatičnije faze globalne krize, baš za požar hiperinflacije.

Kao što se vidi gore, ne samo američke Federalne rezerve, već i sve centralne banke tzv. razvijenih zemalja štampaju valutu kao lude, kao nikad pre. Priroda i razmer problema u posljednje dve godine bio je potpuno bez presedana. Ovo se nikada pre u istoriji nije dogodilo.

Rezultat kršenja svih zakona kapitalističke ekonomije, i zdravog razuma uopšteno, bilo je podrivanje poverenja u centralne banke, rekordna inflacija, kritične neravnoteže i distorzije u strukturi imovine. Sve se to ne može rešiti bez metoda radikalnih i izrazito bolnih za razmaženo zapadno društvo i, što je najvažnije, prisilne „terapije”. Ne postoji jednostavan i relativno bezbolan izlaz iz situacije.

Rusija, s druge strane, ima sve prilike da to najteže, dramatično razdoblje prođe na normalan način. Prvo, bez gladi, drugo, sa sigurnim energentima i treće, sa svime što je društvu potrebno da normalno živi. Luksuz, to može malo pričekati.

Najranjivija tačka

Ako Rusija sprovede sve zadatke odvajanja od postojećeg globalnog finansijskog sistema, formiranja punopravne valute, efikasne supstitucije uvoza, poboljšanja kulture i, konačno, okupljanja podeljenog ruskog sveta, uključujući Ukrajinu, tada će životni standard u Rusiji tokom ovog razdoblja biti prilično visok, nipošto niži nego što je sada.

Osim toga, već sada ruski Sibir i Daleki istok, posebno uzimajući u obzir zagrevanje u tim geografskim širinama, postaju privlačniji za stotine hiljada ljudi. Generalno, izgledi za Rusiju u ovoj fazi su dobri.

Sada je najvažnije adekvatno proći sledećih nekoliko godina. A glavno što je potrebno Rusiji da prebrodi ovo razdoblje je nacionalno jedinstvo, konsolidacija društva, jer je sve ostalo proračunalo vojno-političko rukovodstvo.

Najranjivija tačka Rusije je njezino prilično veliko unutrašnje nejedinstvo i nizak nivo masovne kulture, koja je duboko zahvaćena rakom postmoderne i prozapadnih trendova. U smislu prevladavanja nejedinstva, ova kampanja je Rusima dala ogroman podsticaj. Rusija već jako dugo ne poznaje takvo narodno jedinstvo kakvo je sada, čiji je upečatljiv primer doslovno narodna ljubav prema onoj nepoznatoj baki koja nije dopustila nacistima da gaze „Crveni barjak pobede“. Štoviše, ova slika već uzbuđuje umove i srca ljudi širom sveta.

A jedinstvo Rusa s Čečenima, odnosno s celim muslimanskim svetom, koji prenosi borbe snaga Ramzana Kadirova, nešto je na rubu čuda. Nikada pre u istoriji odnosa naroda Rusi i Čečeni nisu bili tako bliski i tako saglasni. U razdoblju SVO već su se videle snimke Rusa i Čečena kako se zajedno mole u nekoj trošnoj crkvi. Stanovnici Donbasa već snažno povezuju Čečene s Rusijom i mnogi kažu: „Kada smo čuli Allahu Akbar, prekrstili smo se i rekli: Slava Bogu, došli su Rusi“.

Ako se ovo jedinstvo osnaži, američki projekat sukoba civilizacija je mrtav, a time i čitav koncept američkih neokonzervativaca. Treći Rim, Moskva, za one koji ne znaju, i islamski umet, zajedno u borbi protiv globalnog zla i neonacizma, to je nešto što zaista treba čeličiti. No, to je već druga tema. Ono glavno, mislim da je sve rečeno.

Izvor: alterminfo.blogspot.com