Расторгуев-2012На колена, племена и народи, пред величанством Божјим.
Падате хитро пред својим харамбаша,
а оклевате пасти пред ноге Свемогућега!

Свети Николаj Српски

(Св. Вл. Николај Велимировић) Молитве на језеру

УТОПИЈЕ И СТРАТЕГИЈЕ

Да би се могло озбиљно говорити о јединству Словена, без политиканства и примитивног прагматизма који су захватили савремену политику, морају се пре свега дефинисати појмови, а нарочито шта се може, а шта не сме назвати утопијом. Граница између утопије и сасвим реалистичне стратегије више је него условна. Светска историја доказује да је далеко једноставније остварити политичку утопију него пројекте који су у интересу народа. Разлог је врло површан: за реализацију утопије заинтерсоване су поједине групе, по правилу најактивније и најпохлепније. Нису то само фанатици, слепи следбеници безумне идеје који су спремни да преко лешева иду ка своме циљу, нити само гомиле потенцијалних пљачкаша спремних да приграбе туђе добро у доба промена. Главни спроводници и покровитељи утопије су врло угледни политичари који чак и неоспорно рушилачку утопију схватају као неку врсту овна пробојцa којим се могу збрисати зидови конкурената и отворити пролаз ка освајању туђих стратешких ресурса. У доба наступајуће планетарне ресурсне глади број таквих стратега се увећава десетроструко чиме се повећавају шансе за реализацију утопија које су на тражњи.

Ко стоји иза пројеката усмерених на националне интересе, ко је у стању да им пружи ефикасну подршку – политичку, информациону, моралну? Мало је вероватно да такав ослонац може да буде политичка елита, како себе називају представници успешних кланова и група који су се домогли монополског права да у сопствену корист преуређују и прилагођавају институте, а пре свега важеће законодавство. Они се стално налазе пред избором између општенационалних и групних интереса. Резултат избора је предвидљив. А сами народи и основни друштвени слојеви у чије име се доносе одлуке у свим политичким системима су одстрањени из процеса политичког планирања и стратешког прогнозирања. Постојећи политички институти у земљама традиционалне демократије нису изузетак од правила.
Па чиме се онда утопија разликује од остварљивог стратешког пројекта? Само једним: док изабран пројекат отвара хоризонте доступног (проширује могућност избора алтерантивних путева развоја, што развој и чини стабилним, омогућава да се инволирају нови изазови времена и карактер нових проблема, остварене утопије сужавају тај хоризонт, „чисте” га од алтернатива и воде у ћорсокак.

„Једнополарни свет“ је потпуно реалистична и „успешно“ остварљива утопија културне нивелације и стварања једнодимензионалне „моноцивилизације“ која не даје никакве шансе већини локалних цивилизација, па према томе ни светским религијама које бивају замењене политизованим геопројектима – „постхришћанство“ и „постислам“ где су саме конфесије претворене у своје антиподе – у инструмент политичке борбе и манипулације свешћу маса. Циљ те борбе и манипулације је заштита темеља нове подврсте пљачкашког зеленашког капитализма, како фундаменталисте тржишне економије назива чак и Џ. Сорош у својим настојањима да одложи пропаст светског капиталистичког система. Његов закључак је да је „управо тржишни фундаментализам дестабилизовао систем светског капитализма“. Негде осамдесетих година прошлог века, када су на власт дошли Маргарет Тачер и Роналд Реган, тржишни фундаментализа је постао владајућа идеологија“.

Идеја словенског културног и политичког јединства је један од највећих геполитичких пројеката који оживљава данас, када светско друштво клизи у безпуће стратешке нестабилности. Пред нашим очима се мења геополитичка карта света, из часа у час се редукује простор хришћанског света под притиском „постхришћанске“ идеологије која отвара пролазе за „постисламску револуцију“. А та „револуција“, која уз војну подршку водећих земаља, прохујала по свету и уништила све на свом путу (од бивше Југославије до бивше Социјалистичке Џамахирије) већ је показала своју моћ. Али, она још увијек није у целој својој величини разоткрила свету своју антирелигиозну и антицивилизацијску суштину. „Револуционари“ су запослели Европу не ради очувања своје вере, већ, напротив: они веру користе као начин заштите већ освојених социјалних гаранција и проширења права потрошача. А они већ одавне нису „непријатељи потршачке цивилизације“ (како сами себе позиционирају) већ њена ударна група, борбени одред потрошачког друштва. Управо се у томе крије њихово одбијање да се интегришу у европску породицу народа осуђених на спровођење утопије, која је наметнута Европи, и која се, мада са нешто мање успеха, намеће осталом свету. У условима тоталног распада темеља мултицивилизованог света, све конкурентнији постају они пројекти који су, чинило се заувек, нестали у реци заборава, укључујући пројекте словенске интеграције и реинкарнације.

словенке

СЛОВЕНСКИ ВЕКТОР РУСКЕ ПОЛИТИКЕ

Словенски вектор је током векова у многоме одређивао спољнополитички курс империјалне Русије као велике европске силе чији је цивилизацијски пут нераскидиво повезан са идејом културног јединства словенског света. Специфичност руске политике се састојала у томе што је тај вектор више био повезан са религиозном самосвешћу, то јест са конфесионално-цивилизацијском самоидентификацијом основног села становништва Русије, него са било каквим конкретним политичким доктринама, а тим пре није био у вези с пројектима у духу панславизма. Пројекти такве врсте такве врсте нису добили никакву значајнију државну подршку ни у једној фази настанка империје услед чега се из стадијума понуђених ауторских концепција и теорија нису ни развили у фазу дугорочне статегије. Из тог разлога они се по статусу не могу поредити са западним панидејама које су више пута кардинално мењале европски и светски политички простор. То, међутим, не значи да панславизам у себи не садржи одређени геостратешки потенцијал.

Овај вектор који је наизглед био заувек заборављен после бољшевичке револуције поново је постао актуелан у СССР, што је постало приметно већ у предратним годинама, када је настала потреба да се, с једне стране, успоставе стабилне везе са историјским савезницима пред фашистичком претњом, а , са друге стране, да се у совјетском друштву пробуди национална свест – у том светлу постаје актуелна полтичка смерница превазилажења словенофобских и русофобских ставова заснованих на непријатељском односу оснивача марксизма према Руској империји и словенству. Доказ промене политичког курса, између осталог, било је и чувено писмо Ј. В. Стаљина из 1935. године члановима Политбироа које је садржавало критику чланка Ф. Енгелса „Спољна политика руског царизма“.

Словенски вектор спољне политике је добио посебан значај у околностима послератног уређења европског простора чему је допринело формирање источноевропског блока земаља социјалистичке оријентације, претежно словенских (земље „народне демократије“)

Међутим, после распада Совјетског Савеза и демонтирања социјалистичког блока са периодичним ширењем војног блока НАТО и присилне поделе руског суперетноса (уз пуну подршку новонастале елите „прозападне“ оријентације) „словенска тема“ не само да је отишла у други план него је постала и једна од табу тема, што се негативно одразило на све области сарадње братских народа.

Данас, када су се појавили предуслови ојачање интеграционих (као и реинтеграционих) тенденција на читавом „постсовјетском простору“, може се прогнозирати наредна фаза „рехабилитације“ идеје јединственог словенског простора – културног, образовног и информационог, а у перспективи – друштвено-економског и сасвим могуће политичког. Циљ овог реферата је поређење неколико геполитичких сценарија или одустајање од тих тенденција уз сагледавање препрека које настају на путу почетних стадијума реинтеграције.

vladimir-putin-slovenstvo

ПОЛИТИЧКИ СЦЕНАРИО ЗА СЛОВЕНЕ

Достојевски је, питајући се да ли треба гајити наде у васкрсење и уједињење Словена кротко одговорио: „Ко зна путеве Божје?“ Ако жалимо што словенство није постало јединствено политичко тело (а ми заиста жалимо због тога, гледајући како Словене одвајају у непријатељске табора и војне блокове), заборављамо „као су неиспитани судови Његови и неистражени путеви Његови!“ (Рим, 11:33).

Само захваљујући чуду Словени нису збрисани с етничке карте света, сачували су себе и веру очева упркос логици велике политике која се у потпуности заснива на старој формули: Завади па владај!. Понекад би било корисно размислити о томе коју цену би Словени морали да плате за своје политичко уједињење, уколико би оно било засновано на крвном сродству, на искључиво племенској основи. Није тешко предвидети два сценарија.

Први сценарио – словенско јединство без Русије, што значи против Русије. Идеја да се у некој од форми политички уједине Словени против Руса може с времена на време да се чује и данас и, мада се не декларише отворено, ипак се неприметно остварује у политичким плановима и стратегијама. Није случајно што се данас управо словенске земље и протов воље народа претварају претварају у објекте за размјештање система ПРО (ракетног штита) који је усмерен против Русије. То значи да је словенским земаљама први пут у историји намењена улога зоне удара – територија по којима ће бити нанети неизбежни контраудари или превентивни удари у случају рата од којег, као што је познато, свет није осигуран у време системске кризе. Према мишљењу Питирима Сорокина, који је направио рекапитуалацу статистике ратова у последњих две и по хиљаде година (!), између криза и ратова постоји нераскидива узрочно-последична веза, о чему би, узгред буди речено, Русија морала водити рачуна у наредној фази разоружања.

Други сценарио: постизање свесловенског јединства на челу са Русијом. У том случају би Русија заправо била принуђена не само да ступи у борбу за најбоље територије Европе (треба имати у виду изузетан природни и геополитички положај словенског сегмента ЕУ), већ и да се одрекне своје историјске (империјалистичке и „постиимперијалистичке“) мисије окупљања племена и народа не према етничком, већ према цивилизацијском принципу.
Русија је не само највећа држава на свету, већ је и цивилизација која је способна за опстанак, а бити Рус – није националност већ мисија служења Русији. Управо зато руски

Јакут, руски Татарин уили руски Немац и руски Грк у самој Русији није ни бољи ни гори од руског Словена – Великоруса, Белоруса, Малоруса. Шта би било са руском државом када би Руси проширили границе Русије руководећи се при том словенством? Уопште није тешко предвидети: Великоруси, у чијим жилама тече словенске крви исто колико, рецимо, и финско-угарске, морали би да бирају који брат им је ближи…

А истинско братство само северних народа народа Русије, проверено хиљадугодишњим искуством заједничког живота на политичком (вишенационалном) простору њена је вечита и поуздана залеђина, јер у сећањима тих народа истовераца који припадају различитим језичким световима не постоји нити је икада постојала представа о „руском непријатељу“. То је разлог због којег би сваки пут када би била сасечена до корена, Русија поново срастала. Има ли данас такво искуство Европска Унија која покушава да споји различите етнокултурне сегменте новонасталог политичког тела – словенски, романско-германски, финско-угарски?

Снага и слабост словенства се и састоји у томе што оно у себи обједињује неспојиво – „крв“ и религиозну веру за коју крвно-племенска чистоћа није сврха већ јарам и таштина. С једне стране, словенски свет реално постоји као Богом створена крвно-културна и језичка заједница која ће вероватно преживети данашња смутна времена наметнуте глобалне утопије, као што је надживела заиста велике европске династије „вечне“ империје и исто тако „вечна“ учења која су више пута делила Словене на „наше“ и „туђе“. С друге стране, словенство је одолело притисцима иновераца управо зато што је листом радије бирало свеопште уништење, него одрицање од вере која не зна „ни Грка ни Јудејца“.

словенске иконе

СВЕСЛОВЕНСКА АЛТЕРНАТИВА ГЛОБАЛНЕ УНИФИКАЦИЈЕ

Постоји још једна (трећа, невидљива) „страна“ подељеног али не и сломљеног словенског света. Словенство је сасвим посебан цивилизацијски, а потом и геполитички пројекат који је рођен далеко пре него што су се у европским језицима, укључујући и руски, учврстили сами појмови „цивилизација“, „геполитика“, „панидеја“. Веома је важно одмах нагласити да тај пројекат, односно сама могућност једног или више таквих пројеката (од словенске цивилизације Н.Ј. Данилевског и „републичке федерације свих словенских земања“ Бакуљина, закључно са варшавским блоком) није гола идеја већ непролазна могућност. Овде се не ради о утопијама, него о политичкој сврсисхосности реализације неког од наведених или ненаведених пројеката, и о цени која би за то морала платити. Ова могућност ће се увек различито прихватати од стране људи који су повезани својим културним опредељењем или разједињенини политичким „измима“ (правцима).

За многе од нас, независно од наших идејних позиција, па чак и веровања, сама могућност Уједињеног Словенства била је и остала реална алтернатива тоталном труљењу и „утилизацији европских култура“. Довољно је присетити се да су и ревносне присталице хришћанске Европе Ф. М. Достојевски, за кога је уједињење свих Словена – „истинско уздизање Христове истине сачуване на Истоку, истинско ново уздизање Крста Христовог и коначна реч православља“, и атеиста Бакуњин видели „велику будућност Словена“ у њиховом призвању да обнове „трули западни свет“. Истини за вољу, разлоге „труљења“ и путеве „обнављања“они су видели на различите начине. Треба ли говорити о динамици с којом се у данашње време одвија процес распадања древних култура некадашње хришћанске Европе, остављајући за собом празне нише које се попуњавају мутантима других цивилизација? Свето место не бива празно. Бићемо искрени: пројекат Уједињеног Словенства буди у нама наду. Уздамо се и у способност Европе да се одупре смртоносној болести тоталног стапања-растварања културних светова (стапање је смрт, хармонија је живот), и у унутрашње снаге природног братољубља међу сродним словенским народима, као и у успостављање тешком муком стеченог суверенитета словенских земаља, који пред нашим очима нестаје у паклу глобализације. А глобализација не признаје никаве границе – ни спољне, ни унутрашње, ни државне, ни културне, ни језичке, ни моралне, као што је не познаје ни право Словена на уједињење.

У том погледу глобализација је правни наследник дехристијанизације – снажног инструмента у рукама „конструктора новог друштва“, који на прелазу из 19. у 20. век свет европских династија дефинитивно претворили у једниствен полигон за изградњу планетарног „светског поретка“. Борба између „великих научника“ водила се на живот и смрт о чему сведоче крвави светски ратови прошлог столећа, селективно уништавање најбољег дела европског потенцијала, пре свега људског потенцијала. Та борба је била безгранична пошто је за основу имала конкуренцију три пројекта изградње нове Вавилонске куле које је требало подићи на „рашчишћеном европском простору“. Све те варијанте исконструисане будућности заснивале су се на познатом принципу: „Ако Бога нема све је дозвољено“. Између осталог, и либерална „кула златног телета“ и тоталитарна „кула више расе“, и „кула бескласног друштва“. У свести многих Европљана затрованој богоборачким идеологијама и хроничном болешћу чије је име словенофобија, сама могућност уједињења Словена и обнављање+а словенског света доживљавала се, а и данас се доживљава малтене као крај света, као почетак „Руске Европе“.

Словенофобија и њен двојник русофобија се не сме потцењивати. Не треба заборавити да су апологете антисловенства били не само нацисти, што је добро познато, него и многи просвећени Европљани, интелектуални предводници и творци доктрина које су промениле свет. Као што је већ речено изузетак нису били ни творци „научног комунизма“ – пророци друштава без нација и класа који нису скривали свој презриви однос према балканским Словенима који, према њиховом мишљењу, нису заслужили слободу јер, тобоже, ништа нису учинили за Европу и њен развој.

Ко данас, на почетку трећег миленијума од рођења Христовог, после тешких потреса у Русији и повлачења граница којима су народи подељени на појединачна племена, после скрнављена хришћанских светиња и геноцида над Словенима на Косову, може да гарантује да се отворено расистичке идеје о етнонационалним селекцијама, усмерене против словенских народа и Русије, никада неће поновити? Има ли светска заједница било какав противотров од понављања унутаревропског геноцида над појединим етничким групама или породицама народа (геноцид над Србима) и против претварања геноцида у свакодневни инструмент геополитике? Ова питања треба сврстати у категорију реторичких ако се узме у обзир динамика етнокултуролошких и конфесионалних промена у новој Европи, која очито није спремна за широку расправу, а тим пре није спремна за решавање унутрашњих и спољнополитичких противречности које могу резултирати идеолошким, па чак и војним супростављањем Русије и замаља НАТО.

slovenska-unija-banjaluka-info-400

КУЛТУРНИ ПРОСТОР СЛОВЕНА

Шта је, заправо, словенство? Да ли је то фантом који је створен у фантазији словенских сањара и њихових непријатеља мрзилаца словенства, или је то фантомски жал за изгубљеним јединством? Није ни једно ни друго. Словенство је као град Китеж, скривено испод мутних вода смутног времена, сваког момента може се издићи из непостојања, лако прескочивши такозвану зону неповрата у којој се некада сурове државе, славне епохе и велики народи претварају у непостојане и неверодостојне представе, сачуване у туђем историјском памћењу, каткада необјективном и негативном. Словенство је у позицији изван ускомешаности, јер је оно данас лишено сопственог политичког обличја, што чак и они актери који на сцени светске политике спадају у „други ешалон“ схватају као непостојање. Међутим, греше: иако није постало самосталан геополитички играч, разбијено у политичком смислу, Словентво је сачувало себе упркос промељивим временима и бескрајно непринципијелној политици.

Оно је живо, јер обитава у простору скривеном од туђих погледа. Тај простор се налази између историје настанка и оне историје која се сваки пут препричава и преписује из почетка. У тој првој историји, коју нико није написао ни измислио оно је било, јесте и опстаће све до Страшног суда пред којим ће одговарати и људи и народи. Иначе би се радило о „папирној историји“ налик мозаику који се може склопити на било који начин или раставити на ситне легенде (зар то није постмодернизам?) по вољи актуелног властодржца или духовног вође. Али, нико не запажа ту метармофозу историје понављајући домишљату заклетву смишљену само зато да би се равне идеје лакше убациле у округле главе. Та заклетва историчара је сасвим позната и прихвата се као истина у последњој инстанци: историја, тобоже, не признаје конјунктивни приступ, мада је у стварности свака историја (од историје случајног познанства до свеопште историје) када се једном исприча, а нарочито одштампа, не познаје више ниједну другу инклинацију.

Овде се ради на само о феномену „наративне стварности“ (о „историјама“ које је неко испричао) већ и о специфичности такозваних историјских процеса који се повремено објашњавају цикличношћу развоја или спиралним карактером напретка. Заиста, прошавши кроз кроз синхронизацију догађаја који мењају ток историје (идеја синхронизма Н.Ј. Данилевског) или кроз „тачке бифуркације“ Погожина, када се у некој од просторно-временских тачака неочекивано ствара лепеза непредвидивих последица, друштвени организам уопште „не заборавља“ избор који је могао бити начињен. Напротив, на следећој спирали развоја (или социјалне деградације која је често наличје линијског развоја) увек ће се наћи конструктивне снаге заинтересоване не да „врате време уназад“, већ да изведу историју из ћорсокака реализованих утопија. Реална историја потврђује да је то сасвим остварљив задатак, а да је најбољи начин за његово остварење културно јединство словенског света.

*  *  *

Рекапитулација реченог би била да словенско свејединство није магистрални, али није ни слепи колосек европске историје. Тај колосек је био и остаће отворен како за нас, тако и за наше потомке све док је жива Русија у којој се, како је писао Ф.И. Тјутчев: „Словенство не сматра тешким првородним грехом!“

Превод: Снежана Ранковић

_____________________________

Реферат је објављен у зборнику радова “Русија и Балкан у савременом свијету”, Бањалука 2012. године

* Проф. др Валериј Николајевич Расторгујев, руски философ и политиколог, доктор философских наука, академик РАЕН (Руска Академија природних наука), ГАСК (Државна академија словенске културе), професор катедре философије политике и права Философског факултета МГУ М.В. Ломоносов у Москви, замјеник главног уредника часописа „Трибина руске мисли“ и директор Центра политичке аксиологије ГАСК


Извор: Евроазија.инфо

Оставите коментар

Оставите коментар на Русија и словенски пројекат – утопија или пут у Сутра

* Обавезна поља