Rusija i slovenski projekat – utopija ili put u Sutra

Na kolena, plemena i narodi, pred veličanstvom Božjim.
Padate hitro pred svojim harambaša,
a oklevate pasti pred noge Svemogućega!

Sveti Nikolaj Srpski

(Sv. Vl. Nikolaj Velimirović) Molitve na jezeru

UTOPIJE I STRATEGIJE

Da bi se moglo ozbiljno govoriti o jedinstvu Slovena, bez politikanstva i primitivnog pragmatizma koji su zahvatili savremenu politiku, moraju se pre svega definisati pojmovi, a naročito šta se može, a šta ne sme nazvati utopijom. Granica između utopije i sasvim realistične strategije više je nego uslovna. Svetska istorija dokazuje da je daleko jednostavnije ostvariti političku utopiju nego projekte koji su u interesu naroda. Razlog je vrlo površan: za realizaciju utopije zaintersovane su pojedine grupe, po pravilu najaktivnije i najpohlepnije. Nisu to samo fanatici, slepi sledbenici bezumne ideje koji su spremni da preko leševa idu ka svome cilju, niti samo gomile potencijalnih pljačkaša spremnih da prigrabe tuđe dobro u doba promena. Glavni sprovodnici i pokrovitelji utopije su vrlo ugledni političari koji čak i neosporno rušilačku utopiju shvataju kao neku vrstu ovna probojca kojim se mogu zbrisati zidovi konkurenata i otvoriti prolaz ka osvajanju tuđih strateških resursa. U doba nastupajuće planetarne resursne gladi broj takvih stratega se uvećava desetrostruko čime se povećavaju šanse za realizaciju utopija koje su na tražnji.

Ko stoji iza projekata usmerenih na nacionalne interese, ko je u stanju da im pruži efikasnu podršku – političku, informacionu, moralnu? Malo je verovatno da takav oslonac može da bude politička elita, kako sebe nazivaju predstavnici uspešnih klanova i grupa koji su se domogli monopolskog prava da u sopstvenu korist preuređuju i prilagođavaju institute, a pre svega važeće zakonodavstvo. Oni se stalno nalaze pred izborom između opštenacionalnih i grupnih interesa. Rezultat izbora je predvidljiv. A sami narodi i osnovni društveni slojevi u čije ime se donose odluke u svim političkim sistemima su odstranjeni iz procesa političkog planiranja i strateškog prognoziranja. Postojeći politički instituti u zemljama tradicionalne demokratije nisu izuzetak od pravila.
Pa čime se onda utopija razlikuje od ostvarljivog strateškog projekta? Samo jednim: dok izabran projekat otvara horizonte dostupnog (proširuje mogućnost izbora alterantivnih puteva razvoja, što razvoj i čini stabilnim, omogućava da se involiraju novi izazovi vremena i karakter novih problema, ostvarene utopije sužavaju taj horizont, „čiste” ga od alternativa i vode u ćorsokak.

„Jednopolarni svet“ je potpuno realistična i „uspešno“ ostvarljiva utopija kulturne nivelacije i stvaranja jednodimenzionalne „monocivilizacije“ koja ne daje nikakve šanse većini lokalnih civilizacija, pa prema tome ni svetskim religijama koje bivaju zamenjene politizovanim geoprojektima – „posthrišćanstvo“ i „postislam“ gde su same konfesije pretvorene u svoje antipode – u instrument političke borbe i manipulacije svešću masa. Cilj te borbe i manipulacije je zaštita temelja nove podvrste pljačkaškog zelenaškog kapitalizma, kako fundamentaliste tržišne ekonomije naziva čak i DŽ. Soroš u svojim nastojanjima da odloži propast svetskog kapitalističkog sistema. Njegov zaključak je da je „upravo tržišni fundamentalizam destabilizovao sistem svetskog kapitalizma“. Negde osamdesetih godina prošlog veka, kada su na vlast došli Margaret Tačer i Ronald Regan, tržišni fundamentaliza je postao vladajuća ideologija“.

Ideja slovenskog kulturnog i političkog jedinstva je jedan od najvećih gepolitičkih projekata koji oživljava danas, kada svetsko društvo klizi u bezpuće strateške nestabilnosti. Pred našim očima se menja geopolitička karta sveta, iz časa u čas se redukuje prostor hrišćanskog sveta pod pritiskom „posthrišćanske“ ideologije koja otvara prolaze za „postislamsku revoluciju“. A ta „revolucija“, koja uz vojnu podršku vodećih zemalja, prohujala po svetu i uništila sve na svom putu (od bivše Jugoslavije do bivše Socijalističke Džamahirije) već je pokazala svoju moć. Ali, ona još uvijek nije u celoj svojoj veličini razotkrila svetu svoju antireligioznu i anticivilizacijsku suštinu. „Revolucionari“ su zaposleli Evropu ne radi očuvanja svoje vere, već, naprotiv: oni veru koriste kao način zaštite već osvojenih socijalnih garancija i proširenja prava potrošača. A oni već odavne nisu „neprijatelji potršačke civilizacije“ (kako sami sebe pozicioniraju) već njena udarna grupa, borbeni odred potrošačkog društva. Upravo se u tome krije njihovo odbijanje da se integrišu u evropsku porodicu naroda osuđenih na sprovođenje utopije, koja je nametnuta Evropi, i koja se, mada sa nešto manje uspeha, nameće ostalom svetu. U uslovima totalnog raspada temelja multicivilizovanog sveta, sve konkurentniji postaju oni projekti koji su, činilo se zauvek, nestali u reci zaborava, uključujući projekte slovenske integracije i reinkarnacije.

SLOVENSKI VEKTOR RUSKE POLITIKE

Slovenski vektor je tokom vekova u mnogome određivao spoljnopolitički kurs imperijalne Rusije kao velike evropske sile čiji je civilizacijski put neraskidivo povezan sa idejom kulturnog jedinstva slovenskog sveta. Specifičnost ruske politike se sastojala u tome što je taj vektor više bio povezan sa religioznom samosvešću, to jest sa konfesionalno-civilizacijskom samoidentifikacijom osnovnog sela stanovništva Rusije, nego sa bilo kakvim konkretnim političkim doktrinama, a tim pre nije bio u vezi s projektima u duhu panslavizma. Projekti takve vrste takve vrste nisu dobili nikakvu značajniju državnu podršku ni u jednoj fazi nastanka imperije usled čega se iz stadijuma ponuđenih autorskih koncepcija i teorija nisu ni razvili u fazu dugoročne stategije. Iz tog razloga oni se po statusu ne mogu porediti sa zapadnim panidejama koje su više puta kardinalno menjale evropski i svetski politički prostor. To, međutim, ne znači da panslavizam u sebi ne sadrži određeni geostrateški potencijal.

Ovaj vektor koji je naizgled bio zauvek zaboravljen posle boljševičke revolucije ponovo je postao aktuelan u SSSR, što je postalo primetno već u predratnim godinama, kada je nastala potreba da se, s jedne strane, uspostave stabilne veze sa istorijskim saveznicima pred fašističkom pretnjom, a , sa druge strane, da se u sovjetskom društvu probudi nacionalna svest – u tom svetlu postaje aktuelna poltička smernica prevazilaženja slovenofobskih i rusofobskih stavova zasnovanih na neprijateljskom odnosu osnivača marksizma prema Ruskoj imperiji i slovenstvu. Dokaz promene političkog kursa, između ostalog, bilo je i čuveno pismo J. V. Staljina iz 1935. godine članovima Politbiroa koje je sadržavalo kritiku članka F. Engelsa „Spoljna politika ruskog carizma“.

Slovenski vektor spoljne politike je dobio poseban značaj u okolnostima posleratnog uređenja evropskog prostora čemu je doprinelo formiranje istočnoevropskog bloka zemalja socijalističke orijentacije, pretežno slovenskih (zemlje „narodne demokratije“)

Međutim, posle raspada Sovjetskog Saveza i demontiranja socijalističkog bloka sa periodičnim širenjem vojnog bloka NATO i prisilne podele ruskog superetnosa (uz punu podršku novonastale elite „prozapadne“ orijentacije) „slovenska tema“ ne samo da je otišla u drugi plan nego je postala i jedna od tabu tema, što se negativno odrazilo na sve oblasti saradnje bratskih naroda.

Danas, kada su se pojavili preduslovi ojačanje integracionih (kao i reintegracionih) tendencija na čitavom „postsovjetskom prostoru“, može se prognozirati naredna faza „rehabilitacije“ ideje jedinstvenog slovenskog prostora – kulturnog, obrazovnog i informacionog, a u perspektivi – društveno-ekonomskog i sasvim moguće političkog. Cilj ovog referata je poređenje nekoliko gepolitičkih scenarija ili odustajanje od tih tendencija uz sagledavanje prepreka koje nastaju na putu početnih stadijuma reintegracije.

POLITIČKI SCENARIO ZA SLOVENE

Dostojevski je, pitajući se da li treba gajiti nade u vaskrsenje i ujedinjenje Slovena krotko odgovorio: „Ko zna puteve Božje?“ Ako žalimo što slovenstvo nije postalo jedinstveno političko telo (a mi zaista žalimo zbog toga, gledajući kako Slovene odvajaju u neprijateljske tabora i vojne blokove), zaboravljamo „kao su neispitani sudovi Njegovi i neistraženi putevi Njegovi!“ (Rim, 11:33).

Samo zahvaljujući čudu Sloveni nisu zbrisani s etničke karte sveta, sačuvali su sebe i veru očeva uprkos logici velike politike koja se u potpunosti zasniva na staroj formuli: Zavadi pa vladaj!. Ponekad bi bilo korisno razmisliti o tome koju cenu bi Sloveni morali da plate za svoje političko ujedinjenje, ukoliko bi ono bilo zasnovano na krvnom srodstvu, na isključivo plemenskoj osnovi. Nije teško predvideti dva scenarija.

Prvi scenario – slovensko jedinstvo bez Rusije, što znači protiv Rusije. Ideja da se u nekoj od formi politički ujedine Sloveni protiv Rusa može s vremena na vreme da se čuje i danas i, mada se ne deklariše otvoreno, ipak se neprimetno ostvaruje u političkim planovima i strategijama. Nije slučajno što se danas upravo slovenske zemlje i protov volje naroda pretvaraju pretvaraju u objekte za razmještanje sistema PRO (raketnog štita) koji je usmeren protiv Rusije. To znači da je slovenskim zemaljama prvi put u istoriji namenjena uloga zone udara – teritorija po kojima će biti naneti neizbežni kontraudari ili preventivni udari u slučaju rata od kojeg, kao što je poznato, svet nije osiguran u vreme sistemske krize. Prema mišljenju Pitirima Sorokina, koji je napravio rekapitualacu statistike ratova u poslednjih dve i po hiljade godina (!), između kriza i ratova postoji neraskidiva uzročno-posledična veza, o čemu bi, uzgred budi rečeno, Rusija morala voditi računa u narednoj fazi razoružanja.

Drugi scenario: postizanje sveslovenskog jedinstva na čelu sa Rusijom. U tom slučaju bi Rusija zapravo bila prinuđena ne samo da stupi u borbu za najbolje teritorije Evrope (treba imati u vidu izuzetan prirodni i geopolitički položaj slovenskog segmenta EU), već i da se odrekne svoje istorijske (imperijalističke i „postiimperijalističke“) misije okupljanja plemena i naroda ne prema etničkom, već prema civilizacijskom principu.
Rusija je ne samo najveća država na svetu, već je i civilizacija koja je sposobna za opstanak, a biti Rus – nije nacionalnost već misija služenja Rusiji. Upravo zato ruski

Jakut, ruski Tatarin uili ruski Nemac i ruski Grk u samoj Rusiji nije ni bolji ni gori od ruskog Slovena – Velikorusa, Belorusa, Malorusa. Šta bi bilo sa ruskom državom kada bi Rusi proširili granice Rusije rukovodeći se pri tom slovenstvom? Uopšte nije teško predvideti: Velikorusi, u čijim žilama teče slovenske krvi isto koliko, recimo, i finsko-ugarske, morali bi da biraju koji brat im je bliži…

A istinsko bratstvo samo severnih naroda naroda Rusije, provereno hiljadugodišnjim iskustvom zajedničkog života na političkom (višenacionalnom) prostoru njena je večita i pouzdana zaleđina, jer u sećanjima tih naroda istoveraca koji pripadaju različitim jezičkim svetovima ne postoji niti je ikada postojala predstava o „ruskom neprijatelju“. To je razlog zbog kojeg bi svaki put kada bi bila sasečena do korena, Rusija ponovo srastala. Ima li danas takvo iskustvo Evropska Unija koja pokušava da spoji različite etnokulturne segmente novonastalog političkog tela – slovenski, romansko-germanski, finsko-ugarski?

Snaga i slabost slovenstva se i sastoji u tome što ono u sebi objedinjuje nespojivo – „krv“ i religioznu veru za koju krvno-plemenska čistoća nije svrha već jaram i taština. S jedne strane, slovenski svet realno postoji kao Bogom stvorena krvno-kulturna i jezička zajednica koja će verovatno preživeti današnja smutna vremena nametnute globalne utopije, kao što je nadživela zaista velike evropske dinastije „večne“ imperije i isto tako „večna“ učenja koja su više puta delila Slovene na „naše“ i „tuđe“. S druge strane, slovenstvo je odolelo pritiscima inoveraca upravo zato što je listom radije biralo sveopšte uništenje, nego odricanje od vere koja ne zna „ni Grka ni Judejca“.

SVESLOVENSKA ALTERNATIVA GLOBALNE UNIFIKACIJE

Postoji još jedna (treća, nevidljiva) „strana“ podeljenog ali ne i slomljenog slovenskog sveta. Slovenstvo je sasvim poseban civilizacijski, a potom i gepolitički projekat koji je rođen daleko pre nego što su se u evropskim jezicima, uključujući i ruski, učvrstili sami pojmovi „civilizacija“, „gepolitika“, „panideja“. Veoma je važno odmah naglasiti da taj projekat, odnosno sama mogućnost jednog ili više takvih projekata (od slovenske civilizacije N.J. Danilevskog i „republičke federacije svih slovenskih zemanja“ Bakuljina, zaključno sa varšavskim blokom) nije gola ideja već neprolazna mogućnost. Ovde se ne radi o utopijama, nego o političkoj svrsishosnosti realizacije nekog od navedenih ili nenavedenih projekata, i o ceni koja bi za to morala platiti. Ova mogućnost će se uvek različito prihvatati od strane ljudi koji su povezani svojim kulturnim opredeljenjem ili razjedinjenini političkim „izmima“ (pravcima).

Za mnoge od nas, nezavisno od naših idejnih pozicija, pa čak i verovanja, sama mogućnost Ujedinjenog Slovenstva bila je i ostala realna alternativa totalnom truljenju i „utilizaciji evropskih kultura“. Dovoljno je prisetiti se da su i revnosne pristalice hrišćanske Evrope F. M. Dostojevski, za koga je ujedinjenje svih Slovena – „istinsko uzdizanje Hristove istine sačuvane na Istoku, istinsko novo uzdizanje Krsta Hristovog i konačna reč pravoslavlja“, i ateista Bakunjin videli „veliku budućnost Slovena“ u njihovom prizvanju da obnove „truli zapadni svet“. Istini za volju, razloge „truljenja“ i puteve „obnavljanja“oni su videli na različite načine. Treba li govoriti o dinamici s kojom se u današnje vreme odvija proces raspadanja drevnih kultura nekadašnje hrišćanske Evrope, ostavljajući za sobom prazne niše koje se popunjavaju mutantima drugih civilizacija? Sveto mesto ne biva prazno. Bićemo iskreni: projekat Ujedinjenog Slovenstva budi u nama nadu. Uzdamo se i u sposobnost Evrope da se odupre smrtonosnoj bolesti totalnog stapanja-rastvaranja kulturnih svetova (stapanje je smrt, harmonija je život), i u unutrašnje snage prirodnog bratoljublja među srodnim slovenskim narodima, kao i u uspostavljanje teškom mukom stečenog suvereniteta slovenskih zemalja, koji pred našim očima nestaje u paklu globalizacije. A globalizacija ne priznaje nikave granice – ni spoljne, ni unutrašnje, ni državne, ni kulturne, ni jezičke, ni moralne, kao što je ne poznaje ni pravo Slovena na ujedinjenje.

U tom pogledu globalizacija je pravni naslednik dehristijanizacije – snažnog instrumenta u rukama „konstruktora novog društva“, koji na prelazu iz 19. u 20. vek svet evropskih dinastija definitivno pretvorili u jednistven poligon za izgradnju planetarnog „svetskog poretka“. Borba između „velikih naučnika“ vodila se na život i smrt o čemu svedoče krvavi svetski ratovi prošlog stoleća, selektivno uništavanje najboljeg dela evropskog potencijala, pre svega ljudskog potencijala. Ta borba je bila bezgranična pošto je za osnovu imala konkurenciju tri projekta izgradnje nove Vavilonske kule koje je trebalo podići na „raščišćenom evropskom prostoru“. Sve te varijante iskonstruisane budućnosti zasnivale su se na poznatom principu: „Ako Boga nema sve je dozvoljeno“. Između ostalog, i liberalna „kula zlatnog teleta“ i totalitarna „kula više rase“, i „kula besklasnog društva“. U svesti mnogih Evropljana zatrovanoj bogoboračkim ideologijama i hroničnom bolešću čije je ime slovenofobija, sama mogućnost ujedinjenja Slovena i obnavljanje+a slovenskog sveta doživljavala se, a i danas se doživljava maltene kao kraj sveta, kao početak „Ruske Evrope“.

Slovenofobija i njen dvojnik rusofobija se ne sme potcenjivati. Ne treba zaboraviti da su apologete antislovenstva bili ne samo nacisti, što je dobro poznato, nego i mnogi prosvećeni Evropljani, intelektualni predvodnici i tvorci doktrina koje su promenile svet. Kao što je već rečeno izuzetak nisu bili ni tvorci „naučnog komunizma“ – proroci društava bez nacija i klasa koji nisu skrivali svoj prezrivi odnos prema balkanskim Slovenima koji, prema njihovom mišljenju, nisu zaslužili slobodu jer, tobože, ništa nisu učinili za Evropu i njen razvoj.

Ko danas, na početku trećeg milenijuma od rođenja Hristovog, posle teških potresa u Rusiji i povlačenja granica kojima su narodi podeljeni na pojedinačna plemena, posle skrnavljena hrišćanskih svetinja i genocida nad Slovenima na Kosovu, može da garantuje da se otvoreno rasističke ideje o etnonacionalnim selekcijama, usmerene protiv slovenskih naroda i Rusije, nikada neće ponoviti? Ima li svetska zajednica bilo kakav protivotrov od ponavljanja unutarevropskog genocida nad pojedinim etničkim grupama ili porodicama naroda (genocid nad Srbima) i protiv pretvaranja genocida u svakodnevni instrument geopolitike? Ova pitanja treba svrstati u kategoriju retoričkih ako se uzme u obzir dinamika etnokulturoloških i konfesionalnih promena u novoj Evropi, koja očito nije spremna za široku raspravu, a tim pre nije spremna za rešavanje unutrašnjih i spoljnopolitičkih protivrečnosti koje mogu rezultirati ideološkim, pa čak i vojnim suprostavljanjem Rusije i zamalja NATO.

KULTURNI PROSTOR SLOVENA

Šta je, zapravo, slovenstvo? Da li je to fantom koji je stvoren u fantaziji slovenskih sanjara i njihovih neprijatelja mrzilaca slovenstva, ili je to fantomski žal za izgubljenim jedinstvom? Nije ni jedno ni drugo. Slovenstvo je kao grad Kitež, skriveno ispod mutnih voda smutnog vremena, svakog momenta može se izdići iz nepostojanja, lako preskočivši takozvanu zonu nepovrata u kojoj se nekada surove države, slavne epohe i veliki narodi pretvaraju u nepostojane i neverodostojne predstave, sačuvane u tuđem istorijskom pamćenju, katkada neobjektivnom i negativnom. Slovenstvo je u poziciji izvan uskomešanosti, jer je ono danas lišeno sopstvenog političkog obličja, što čak i oni akteri koji na sceni svetske politike spadaju u „drugi ešalon“ shvataju kao nepostojanje. Međutim, greše: iako nije postalo samostalan geopolitički igrač, razbijeno u političkom smislu, Sloventvo je sačuvalo sebe uprkos promeljivim vremenima i beskrajno neprincipijelnoj politici.

Ono je živo, jer obitava u prostoru skrivenom od tuđih pogleda. Taj prostor se nalazi između istorije nastanka i one istorije koja se svaki put prepričava i prepisuje iz početka. U toj prvoj istoriji, koju niko nije napisao ni izmislio ono je bilo, jeste i opstaće sve do Strašnog suda pred kojim će odgovarati i ljudi i narodi. Inače bi se radilo o „papirnoj istoriji“ nalik mozaiku koji se može sklopiti na bilo koji način ili rastaviti na sitne legende (zar to nije postmodernizam?) po volji aktuelnog vlastodržca ili duhovnog vođe. Ali, niko ne zapaža tu metarmofozu istorije ponavljajući domišljatu zakletvu smišljenu samo zato da bi se ravne ideje lakše ubacile u okrugle glave. Ta zakletva istoričara je sasvim poznata i prihvata se kao istina u poslednjoj instanci: istorija, tobože, ne priznaje konjunktivni pristup, mada je u stvarnosti svaka istorija (od istorije slučajnog poznanstva do sveopšte istorije) kada se jednom ispriča, a naročito odštampa, ne poznaje više nijednu drugu inklinaciju.

Ovde se radi na samo o fenomenu „narativne stvarnosti“ (o „istorijama“ koje je neko ispričao) već i o specifičnosti takozvanih istorijskih procesa koji se povremeno objašnjavaju cikličnošću razvoja ili spiralnim karakterom napretka. Zaista, prošavši kroz kroz sinhronizaciju događaja koji menjaju tok istorije (ideja sinhronizma N.J. Danilevskog) ili kroz „tačke bifurkacije“ Pogožina, kada se u nekoj od prostorno-vremenskih tačaka neočekivano stvara lepeza nepredvidivih posledica, društveni organizam uopšte „ne zaboravlja“ izbor koji je mogao biti načinjen. Naprotiv, na sledećoj spirali razvoja (ili socijalne degradacije koja je često naličje linijskog razvoja) uvek će se naći konstruktivne snage zainteresovane ne da „vrate vreme unazad“, već da izvedu istoriju iz ćorsokaka realizovanih utopija. Realna istorija potvrđuje da je to sasvim ostvarljiv zadatak, a da je najbolji način za njegovo ostvarenje kulturno jedinstvo slovenskog sveta.

*  *  *

Rekapitulacija rečenog bi bila da slovensko svejedinstvo nije magistralni, ali nije ni slepi kolosek evropske istorije. Taj kolosek je bio i ostaće otvoren kako za nas, tako i za naše potomke sve dok je živa Rusija u kojoj se, kako je pisao F.I. Tjutčev: „Slovenstvo ne smatra teškim prvorodnim grehom!“

Prevod: Snežana Ranković

_____________________________

Referat je objavljen u zborniku radova „Rusija i Balkan u savremenom svijetu“, Banjaluka 2012. godine

* Prof. dr Valerij Nikolajevič Rastorgujev, ruski filosof i politikolog, doktor filosofskih nauka, akademik RAEN (Ruska Akademija prirodnih nauka), GASK (Državna akademija slovenske kulture), profesor katedre filosofije politike i prava Filosofskog fakulteta MGU M.V. Lomonosov u Moskvi, zamjenik glavnog urednika časopisa „Tribina ruske misli“ i direktor Centra političke aksiologije GASK

Izvor: Evroazija.info