SAD i iluzija suverenizma

Italijanski tradicionalistički filozof Julijus Evola smatrao je da su komunizam i amerikanizam „dve strane jedne te iste stvari“. Između ova dva kolosa, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država, bila je smeštena geografski sićušna Evropa. Konačni kraj Evrope, tvrdio je Evola, možda neće imati čak ni oblik tragedije. „Iza jedne kao i druge civilizacije, onaj ko vidi prepoznaje jednake simptome ’zveri bez imena’…“ Opasnosti se obično prepoznaju kada dolaze spolja i kada imaju oblik brutalnog, fizičkog, spoljnjeg udara. „Evropa odavno trpi uticaj Amerike, odnosno izopačenje vrednosti i ideala koje je svojstveno severnoameričkom svetu…“

„Dakle, razvojem tog ubrzavajućeg uticaja“, piše Evola, „može se desiti da se pri zatvaranju kandži, sa Istoka i sa Zapada, oko Evrope – koja je, lišena svake istinske ideje, posle Drugog svetskog rata izgubila i politički rang autonomne i hegemonističke svetske sile – čak i ne oseti smisao kapitulacije. Konačni slom možda neće imati ni figure tragedije.“

Amerikanizacija, praćena glupošću i entuzijazmom

Sada vidimo koliko je to bilo pogrešno. Komunizam, koji je iza sebe ostavio „nenačete narode“, mogao je biti lek za mnoge „američke bolesti“. Amerikanizam je nalik na bolest koja narode truje iznutra, potkopavajući imune snage organizma i onemogućavajući njegovu odbranu; bolest koja se ne primećuje sve do fatalnog kraja. Komunizam je danas u Evropi poražen, a Italija i dalje trpi najrazornije udarce amerikanizma. Uticaj Amerike je oduvek bio naročito snažan u Italiji. Postoje, čak i danas, Italijani koji se „dive Americi, koji su impresionirani Amerikom, koji se amerikanizuju sa glupošću i entuzijazmom, verujući da to znači postati slobodan a ne nazadan, i koji su spremni da na ovaj način dostignu nezaustavljivi hod napretka…“ (J. Evola). Italijani su, više nego bilo koji drugi evropski narod, bili spremniji da se amerikanizuju. Amerika je za siromašne Italijane postala „obećana zemlja“ još krajem 19. veka, kada su pohrlili u nju, misleći da se spasavaju od siromaštva.

Italijanska fascinacija Amerikom traje sve do današnjeg dana. Ponekad, ova fascinacija poprima groteskne forme. Pisac Kurcio Malaparte opisuje takve Italijane u svom romanu Koža: godine 1943, po kapitulaciji Italije, oni su se dobrovoljno nudili da služe Amerikancima, „previđajući“ činjenicu da je reč o novom okupatoru Italije. Zapravo, ispod svega se skrivalo nešto drugo. Ovi „heroji slobode“, koji su prethodno već služili Musoliniju, prepoznali su novog gospodara, očekujući da za sebe izvuku nekakvu, makar i mizernu korist. Okupacija je, za početak, prihvaćena kao legitimno i normalno stanje, dok su okupatori proglašeni za oslobodioce. To je stanje koje se nastavlja i danas: u Italiji su jednostavno obrnuti vrednosni polovi. „Jedan od najtužnijih prizora koje današnja Italija predstavlja…“, pisao je Evola još pre nekoliko decenija, „jeste majmun koji kleči ispred svega američkog.“

Amerika kao „oslobodilac“

Kako danas primećuje Klaudio Muti: „Desničarske struje i pokreti (u Evropi) pozdravili su izbor Donalda Trampa koji bi, sa priznanjem poraza od strane ’liberalne’ frakcije u Vašingtonu, imao reperkusije širom hegemonističke zone Sjedinjenih Država, favorizujući snage konzervativne, evroskeptične i nacionalističke politike, odnosno, kako ih danas nazivamo, populista i suverenista. Zahvaljujući spremnosti evropske desnice da sarađuje sa američkom administracijom (i sa cionističkim režimom, istorijskim saveznikom Sjedinjenih Država na Bliskom istoku), to se odmah pretočilo u aktivizam bivšeg stratega Trampove kampanje, koji je otputovao u Evropu da savetuje, podržava i organizuje suverenističke i populističke pokrete“.

Od koga se očekivalo da „oslobodi Evropu“? Ni od koga drugog nego Trampa. Tramp je u Evropu poslao svog izaslanika: „bivšeg bankara Goldman Saksa, bivšeg producenta holivudskih filmova, bivšeg urednika kompjuterskog magazina Brajtbart, s referencom američkog ’alt rajta’“ (alternativne desnice)“ – Stiva Benona. Tek što je Benon sleteo u Evropu, izneo je svoje „proročanstvo“: „Gotovo je sa Evropskom unijom, evropskim diktatima i fašizmom proširenja.“ „Uskoro ćete“ – obećao je – „imati konfederaciju slobodnih i nezavisnih država.“ Nije preterano ukoliko kažemo da je ovaj pokret ubrzo poprimio (pseudo)religijske karakteristike, zapravo karakteristike sekte kakvim, inače, obiluje Severna Amerika. Njegovo pseudoreligijsko jezgro postao je pokret poznat pod imenom QAnon. Misteriozni „Q“ delovao je poput proroka, povremeno se oglašavajući svojim jednako zagonetnim „proročanstvima“ u kojim se pozivao na navodno ekskluzivne „insajderske informacije“. Posle se pokazalo da su te „informacije“ bile obična manipulacija. Da li je svoj uspeh ovaj pokret dugovao harizmatičnom Trampu, svojim „neimenovanim izvorima“, ili jednostavno činjenici da je poticao iz Amerike, zemlje koja je već dugo igrala ulogu „oslobodioca“ za lakoverne? Ili, možda, svemu tome zajedno?

Ažurirana, revidirana i ispravljena varijanta „Zapada“

Benonov Pokret, koji je ovaj osnovao u Briselu, imao je posebnog uspeha u Italiji. „U Italiji, desničarski krugovi, uključujući radikalnu desnicu, sa entuzijazmom su pozdravili Benonovu posvećenost.“ Tada je jedan „poznati predstavnik suverenizma“ pisao u „suverenističkim novinama“: „Nije li možda racionalnije misliti da je kuću pokvarenu iz temelja, izgrađenu od istrošenih materijala i neljudskih vrednosti, bolje srušiti, kako bismo ponovo izgradili drugu?… U ovoj perspektivi, ne bi li ovaj aspekt Benonovog projekta trebalo smatrati blagoslovom od Boga, umesto samo korisnim?“

Na čemu bivši Trampov ideolog – dotični Benon – gradi svoje teze? Osnovna teza je teza o „judeohrišćanskoj civilizaciji“. „Benonov projekat proizlazi iz geofilozofskog pristupa koji je suštinski inspirisan teorijom o ’sukobu civilizacija’ Samjuela Hantingtona“. Sjedinjene Države ovde igraju hegemonističku ulogu unutar „judeohrišćanske civilizacije“, i tu ulogu „suverenisti“ ni u kom slučaju ne dovode pod znak pitanja. Danas to odgovara bloku koji su formirale SAD i Evropska unija. Sasvim precizno: to je današnji „Zapad“. „Zapad“ danas obuhvata područje nad kojim su SAD čvrsto uspostavile svoju hegemoniju. „Što se tiče Rusije, uloga koju je za nju rezervisao američki strateg veoma se razlikuje od uloge ’srca i nerava Evroazije’, koju joj je dodelila geografija; uvodeći ovu fundamentalnu varijantu u Hantingtonovu šemu, Benon predlaže koncept koji je već formulisao u antiislamskom ključu Gijom Fej, koji je projektovao ’Evrosibir’, nasuprot evroazijskoj viziji. ’Evrosibir’ je praktično u savezu sa ’belom Amerikom’“ (K. Muti).

Same ideje Stiva Benona uopšte nisu nove. Kisindžer je ranih 1970-ih uspeo da odvoji Kinu od istočnog, socijalističkog bloka, otvarajući je za SAD i predlažući joj „reformski kurs“. Kina je tada bila nagrađena Tjenanmenom. Sada Kisindžer zagovara „umereniji stav“ prema Rusiji, koju treba odvojiti od Kine. Zapravo, „Benon zagovara potrebu da se Rusija odvoji od svojih prirodnih evroazijskih saveznika kako bi se pridružila ’judeohrišćanskoj’ zoni, koja je ažurirana, revidirana i ispravljena varijanta ’Zapada’ ili ’slobodnog sveta’“.

„Islamsko-konfučijanska osovina“ Kao antagoniste „Zapadu“ – u stvari, hegemonijskom bloku u kome neprikosnoveno vladaju Sjedinjene Države – Benon je prepoznao novu „osovinu zla“. Ali ova „osovina“ u Benonovom dijagramu „više nije stara trijada Buša Mlađeg (Iran – Irak – Severna Koreja) već trougao čiji su vrhovi Peking, Teheran i Ankara“. Kina, Iran i Turska su, prema Benonovoj sopstvenoj definiciji, trostruki „plod drevnih ratobornih civilizacija, stranih judeohrišćanskoj kulturi“.

Treba primetiti da Sjedinjene Države i u tako promenjenoj šemi nastavljaju da igraju istu ulogu: ulogu „večitog oslobodioca“ Evrope. Drugim rečima, Amerika ostaje neprikosnoveni hegemon. Na demonstracijama u Nemačkoj, u organizaciji Alternative za Nemačku, primećena je parola: „Trampe, oslobodi nas“. Sa striktno geopolitičkog stanovišta, nema razlike između Bajdenovog projekta „samita za demokratiju“, u kome SAD ostaju „svetionik slobode“, i Trampovog ili Benonovog projekta „judeohrišćanske civilizacije“, osveženog i prepakovanog za novo doba. Sve dublja polarizacija između pristalica Bajdena, Demokratske stranke, „globalista“ i, nasuprot tome, „trampista“, pristalica liberalizma „starog kova“, odnosno tvrdokornih republikanaca, ostaje čisto američka stvar, koja, međutim, ne može a da ne raduje američke protivnike širom sveta. Pre više od trideset godina kineski teoretičar Vang Huning primetio je kako su svi američki centri za strateške studije orijentisani na istu temu: koliko dugo će još Sjedinjene Države moći da zadrže svoju hegemonističku poziciju na tehnološkom polju i svoju globalnu hegemoniju, u uslovima kada konkurencija iz zemalja u razvoju postaje sve intenzivnija. Ipak, danas Amerika stoji pred obračunom između dve sve radikalnije suprotstavljene struje: uslovne „desnice“ i uslovne „levice“, između „globalista“ i Trampovih navodnih „konzervativaca“, ali to su interni obračuni između dve geopolitički identične struje, koji, objektivno, slabe Ameriku.

Sve ove ideje možemo naći kod Samjuela Hantingtona, koji je 1990-ih predviđao sukob koji će se voditi između „Zapada“ i „Ostatka“. Pod terminom „Ostatak“ (The Rest) krio se pretežan deo sveta: svi ostali nasuprot Zapadu. Benon naprosto revitalizuje Hantingtonove ideje. Uspostavljanje američke hegemonije nad Azijom, upozoravao je Hantington, neminovno će se suočiti s jednom preprekom, u vidu snažnog saveza između Kine, Turske i Irana, odnosno sa „islamsko-konfučijanskom osovinom“. „Osnovni problem za Zapad nije islamski fundamentalizam. To je islam“, zapisao je Hantington u svom radu Sukob civilizacija i novog svetskog poretka. Pored islama, prema Hantingtonu, postoji još jedan veliki američki problem: Kina. On je u konfučijanskoj civilizaciji video sistem vrednosti i institucija nesvodljivih na zapadnu kulturu i njene obrasce: u pitanju je „njeno insistiranje na štedljivosti, porodici, radu i disciplini (…) zajedničko odbacivanje individualizma i preovlađivanje ’mekog’ autoritarizma ili veoma ograničenih oblika demokratije“. Zato je za Hantingtona i njegove nastavljače savršeno očigledno da „kinesko konfučijansko nasleđe, sa svojim insistiranjem na autoritetu, poretku, hijerarhiji i supremaciji kolektiva nad individuom, predstavlja prepreku demokratizaciji“.

Ujedinjeni protiv Kine

Izvlačeći zaključke, Benon poziva na „globalni rat“ protiv pretnji koje predstavlja Kina i onoga što on naziva „islamskim fašizmom“. „Smatrajući da vođenje ’globalnog rata’ zahteva međunarodno angažovanje“, dodaje Muti, „Benon zamišlja ambiciozni projekat ’internacionale’ koja treba da ’okupi’ sve populiste pod jednim krovom: od Evrope do Sjedinjenih Država i Južne Amerike, prolazeći i kroz Izrael, Indiju, Pakistan i Japan“.

Ova „internacionala“ koja bi se suprotstavljala Kini je neophodna, jer „populističkih“ i „suverenističkih“ pokreta „ima svuda“: „u Brazilu sa Bolsonarom, u Pakistanu, u Indiji i Evropi“. „Idem da po celom svetu držim govore“, izjavio je u jednom intervjuu Benon. „Da sam hteo, mogao sam da ostanem podalje od SAD… Narodi traže pomoć. Oni traže vodiča. Traže vodiča koji će im reći da nisu sami.“
Među prve uspehe koje je postigao Benon računa se formiranje „žuto-zelene vlade“, s profesorom Đuzepeom Konteom na čelu. „Ja sam jednostavno pozvao Salvinija i njegove ljude da pokušaju da formiraju ovu vladu. Odlučujuće je da su to uradili sami Italijani. Jednostavno sam dao savete koje su poslušali. Zadali smo udarac u srce zveri Evrope…“ Liga Matea Salvinija pristupila je Benonovom Pokretu, kao i Đorđa Meloni i njena Braća Italije (Fratelli d’Italia). U julu su Melonijeva i Salvini potpisali manifest „Unije evropskih patriota“ koji poziva na Evropu „slobodnih nacija“ i „mršaviju EU“.

Anglosfera kao nosilac duhovne entropije

„Postoji jedan suverenistički (bivši) ministar koji je najflagrantnije pokazao svoju potpunu odanost cionističkom režimu: Mateo Salvini. Ali i drugi suverenistički pokreti, od Nacionalnog skupa do Alternative za Nemačku, preko britanske Stranke za nezavisnost, podržavaju potrebu za privilegovanim odnosom sa cionističkim entitetom, ispostavom ’judeohrišćanske civilizacije’ prema Benonu“, piše Muti.

Kada je Tramp, na Benonov predlog, naložio da SAD premeste svoju ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, zvanično ga priznajući za glavni grad Izraela, EU se tome usprotivila. Tri zemlje članice EU su, međutim, poslale svoje predstavnike na inauguraciju nove ambasade: Mađarska, Austrija i Češka. Sve tri su tada imale „suverenističko“ vođstvo.

Zanimljiv je i slučaj mađarskog premijera Viktora Orbana, koga je Benon nazvao „herojem“ i „Trampom pre Trampa“. Savez sa izraelskim premijerom Netanijahuom omogućio je Orbanu da protera iz Budimpešte Centralnoevropski univerzitet „filantropa“ Džordža Soroša. Ovaj univerzitet odmah je našao svoj novi dom u Beču, glavnom gradu zemlje kojom su takođe vladali „suverenisti“. „Orban je, sa svoje strane, učinio Netanijahuu uslugu integrišući cionistički režim u Višegradsku grupu kao ’pridruženu zemlju’. Mađarska prestonica je predstavljena kao idealno mesto za razumevanje suverenističkog premijera, šefa cionističkog režima i američkog agitatora“.

Uticaj Amerike na Evropu dublji je nego što se obično misli. Neki od primera su već opštepoznati: kada, na primer, nova nemačka ministarka spoljnih poslova odbacuje projekat Severnog toka 2, iako upravo od energenata zavisi neposredna budućnost Nemačke i Evrope. Što se tiče Italije, povodom pojave knjige Američka civilizacija Julijusa Evole, autor prikaza Rikardo Rosati posebno se osvrće na jednu činjenicu: italijanska kultura je po svojim korenima latinska, američka civilizacija pripada sasvim drugačijoj kulturi – „anglosferi“. S jedne strane stoji anglosaksonski, posebno američki svet, kao nosilac duhovne entropije koju više niko, a posebno ne italijanski amerikanisti, nije u stanju da prepozna. „S druge strane je dobrovoljno potčinjavanje Italije mentalitetu koji joj ni po čemu ne pripada.“ Zašto tu elementarnu činjenicu uporno „previđaju“ ugledni gotovo svi italijanski anglicisti i „amerikanisti“?

Izvor: Pečat