Сократ је пристао да ради за Сороша

Први број магазина „Модерна времена“ отворио је силовит есеј Станка Церовића (1951): „Едвард Сноуден: ДИСИДЕНТ“. Разматрајући питање буђења моралне свести у савременом капиталистичком тоталитаризму, Церовић се задржао и на питању корумпираних дисидената из комунистичке епохе коју су допринели успону садашњих угњетавача. Аутор говори и како се код њега самог јавио стид што се као бивши дисидент нашао на страни победника. Портал Стање ствари пренео је одломак тог текста који преузимамо, али читаоца упућујемо и на читав Церовићев есеј у штампаном издању „Модерних времена“.

* * *

… С крајем Хладног рата, као у комичној илузији, поклопило се дисидентских пет минута са тријумфом 1% најбогатијих људи у историји. Оно што је у другој половини двадесетог века био глас моралне савести, постао је глас силе и богатства. Сократ је пристао да ради за Сороша. Дуго се и одупирао. Поклопили су се душа и лукавство, рачун и морал, похлепа и аскеза, хуманизам и освајачки ратови, слободни свет и тајни затвори – и није више нико имао примедби. Они који су некад као откровење примили тајни глас: „овако се више не може живети“, сада су у светским медијима раздрагано поручивали: „Никад боље.“

Ово је друго чудо моралне побуне, равно ономе како се она јавља у души побуњеника: како та побуна умире у истим људима. Они који су следили истину као откровење и били спремни за њу живот да дају одједном се претварају у корумпиране кукавице, спремни на сваку погодбу само да се докопају пара и привилегија. Споља гледано то су исти људи, али изнутра то су два потпуно различита бића.

Последња деценија миленијума је вероватно била врхунац историје западног империјализма. У деценији између пада Берлинског зида и првог отвореног рата НАТО пакта, „Вашингтонски консензус“ је обухватао све народе света са изузетком Кине која је у том периоду била усамљена и повучена. Била је то слика која захтева фантастичан склоп планета. Људи који су тада живели још ни из далека нису свесни каквом су феномену присуствовали. Треба више генерација да се такав догађај слегне у свести. Била је то прва империја без непријатеља, чији је проблем био не како да савлада противнике, него како да нађе противника. На кога да троши оружје? Како да се не улењи и опусти ако јој се нико не противи? Тако су, just for fun, у последњој деценији двадесетог века направљене грешке које ће се плаћати бар још у следећем веку. Можда и светским ратовима. Прекршени су сви закони здравог разума: у политици, финансијама, медијима, у односима између економских класа и између полова, у односу људи према природи и према другим врстама… Експерти су процењивали да ће глобална фешта финансијске елите трајати двадесетак година. После тога следи слом, то су сви знали, али то није био разлог да се откаже учешће у највећој фешти у историји! Напротив.

Изгледало је, у тој деценији мађионичарског тријумфа, да сви људи и све људске активности складно стреме истом циљу. Хероји су били банкари и играчи на Берзи који су месечно зарађивали и трошили богатства о којима нису ни сањали најбогатији људи ранијих епоха. Медији су прозивали све људе да играју на Берзи и придруже се проводу миленијума. У Русији је била организована највећа пљачка у историји, шачица младих олигарха, вођени западним тајним службама и за рачун западног капитала, преузела је цело богатство ове огромне земље. Сви су славили „Вашингтонски консензус“: новинари, интелектуалци, уметници, филозофи, економисти, верници и неверници свих религија, све је то пијукало и завијало тражећи свој део колача и нудећи своје услуге, кунући се у верност, утркујући се у ређању суперлатива који би можда пријали уху блазираних господара. Највеће егзистенцијално питање целих друштава је било: како доћи до Сороша?

Је ли то заиста било? Није прошло ни двадесет година.

То је било тих толико очекиваних дисидентских пет минута.

Имали су шта да продају: ипак су допринели, бар морално, тријумфу нових господара.

У Ватикану је седео дисидентски Папа, онај чији је благослов пратио последња и највећа освајања.

Одједном, дисиденти су били свуда. Победници су им отворили сва врата, јер нико не воли сам себе да хвали. Много је боље да се човек претвара да ради нешто друго, заузет је другим мислима и пословима, кад оно, одједном, где год се окрене чује своје име, сви су дошли да му честитају рођендан. А пошто је заиста изузетан, слављеник је уздржан, јер не верује у ласкање, можда су ти који га хвале плаћени, зато треба проверити да ли искрено мисле то што кажу. И гле чуда, медији су пуни дивљења за објективност и искреност тих који вас хвале, они никад не лажу, они су обијали затворе зато што неће да лажу, они су морална савест епохе.

Хипокризија је постала заразна: дисиденти су хвалили западну војну, политичку и финансијску елиту због њене моралне чврстине, и позвали је да не посустане у освајању света, јер је време да морал и људска права свуда тријумфују, немамо право да се оглушимо о патњу људи…

… Ако мора да се бомбардује за виши циљ, ако морају дронови, ако морају тајни затвори, ми вас молимо да не оклевате; ако ико има неке примедбе нека се обрати нама, наше поштење се не доводи у питање, ми смо се одупрли тоталитарној полицији…

Били су сјајни! Тако забринути за судбину света. А победници су им узвраћали истом широкогрудошћу: падале су награде, медији су били пуни похвала за хероје нашег времена, оне који се никад не варају, који не могу бити поткупљени и обесхрабрени. Добијали су високе положаје, постајали богаташи преко ноћи, били су позивани на прославе међународног џет-сета. Нарочито средњоевропски дисиденти на челу са Хавелом, Михњиком и Геремеком. Мислим да су се одупирали Курон и Динзбир, али некако уморно, без вере и наде. Брзо су пали у болест. И већина руских дисидената је отрчала на прославу, одупрли су се Бродски, Зиновјев, Солжењицин. Можда још понеки, али безначајна мањина. Као симбол дисидентске моралне чврстине изабран је Хавел, за њега су они који управљају светом били уверени да никада ништа неће одбити. Спадао је у проверени кадар. Онај што се ничега не гади.

Могао сам одувек знати да ће Хавел издати.

Могао сам знати већ по овој реченици: „Љубав и истина треба да победе мржњу и лаж.“ Могао сам знати да ће на овој тачки , ту где се овај глас чује, по законима физике победити зло и подмуклост. Кад сам чуо да уместо потписа црта срце, могао сам знати да је у питању вероватно највећи лажов на свету. Човек би могао све знати. Да није неодољиве склоности у неком млитавом, љигавом делу душе да се верује у кич и илузије. Могао сам знати да ће се Хавел до краја живота борити за поштовање људских права и демократију на Куби, у Бјелорусији, у Русији, у Кини, у Авганистану, у Ираку, да ће ватрено подржати ратове западне империје широм света. Могао сам знати да ће амерички председник који буде на власти кад умре Хавел изјавити да је он живи доказ да морал побјеђује у историји. Морал и истина. А не сила, бомбардовање, дронови, тајни затвори, пропаганда, итд., као што мисле тирани.

Могао сам све о овоме свету знати а да се никад не макнем са обале Мораче! Могао сам знати да ће џепарош сести на трон света на крају историје. А морао сам – апсолутно сам морао, то је неопростиво – знати да ће се по свим психолошким, социјалним, етичким, естетским и физичким законима овога света појавити Вацлав Хавел, тачно онакав какав је био, са биографијом какву је имао, да се закуне у поштење џепароша и прими трофеј из његове руке.

Могао сам знати да ће га у болести пратити симптоми „губљења равнотеже и губљења меморије“.

Могао сам знати да ће Goodfellas победити.

Хавел се појавио први јер је најмање оклевао да зграби кад се прилика пружила. Његова глад за друштвом елите, али оне западне, из Центра, која има монопол на славу, не комунистичка, радничка и сељачка, била је незајажљива. Чекали су га кругови моћника, богаташа, славних уметника и интелектуалаца, у које ће он сад ступити као аутентичан јунак, борац за људска права, а пошто они толико воле аутентичност, права осећања, храброст, биће то велика узајамна љубав и срећа која ће задивити цело човечанство. Никада после тога није се могло јасно одмерити ко се коме више диви: Хавел владајућој елити, или та елита њему. Био је то, све до финансијског краха 2008, најбољи од свих могућих светова.

Ако је историја метафора процеса који се дешавају у човековим неуронима, онда овај тренутак одговара ситуацији кад се човек тргне из сна, сав најежен, јер осећа да лопов хода по кући.

Тако је, у дисидентском уху, одекнуло Хавелово отимање за власт у Прагу које је рутински оркестрирала америчка обавештајна служба. Александар Дубчек је био природни кандидат за новог председника. Био је много популарнији од Хавела и лако би добио изборе. Онда су Американци извршили притисак на чешки Парламент да се председник не бира на изборима, него у Парламенту. Хавел је обећао Дубчеку да ће кратко остати председник, можда годину дана, само да се стабилизује ситуација; исто су му обећали западни дипломати. Дубчек је одустао, западна дипломатија је извршила притисак на посланике и Хавел је изабран за председника, одакле га нико није могао отерати док је могао стајати на ногама. Разочаран, изолован и смешан, Дубчек је ускоро умро.

А Хавел је кренуо у кампању за промоцију НАТО пакта и новог светског поретка. Ни ратови ни егзибиције финансијског капитализма нису ниједног тренутка довели у питање његову моралну подршку западном империјализму. Многи су имали моралних дилема, чак и генерали, банкари, трејдери, само Хавел није. Срећнијег лица и мирније савести није било на планети.

Форма је остала иста: она дисидентска морална самоувереност и супериорност, позивање на савест успаваног човечанства, реторика о слободи, људским правима и демократији; још увек се потписивао цртајући срце: ништа као љубав. Живео је као краљ, настанио се у дворцу, западни медији су га славили као савест човечанства.

Издао је све. Употребио је сваку дисидентску идеју, свако уверење, сваки изум, сваки гест, сваки трик, као да гради паралелни свет: све је било исто, све је била лаж.

Невероватном брзином свет су преплавиле „невладине организације“ за одбрану људских права. Све „невладине“, све „без граница“, све финансиране из истих центара моћи. Све на истом послу освајања и потчињавања непослушних људи и друштава. На неки необјашњив начин ове организације су представљене као наставак дисидентских борби из времена комунизма. Корумпирани, дисиденти су пристали на ову игру. И оне су се бориле за демократију и људска права. Као некад са дисидентима, само сада на масовном нивоу, западни медији су организовали промоцију ових организација као чувара моралне савести човечанства.

Били су чисти, хумани, саосећајни; били су подмукли, похлепни, лажови; били су моћни јер је иза њих стајала светска власт и најављивали су целим народима ужасне трагедије; и били су толико смешни да их је било немогуће критиковати, или чак само гледати у њих а да човек не прасне у смех. Завера против људског рода је скована у циркусу.

Извор: Модерна времена/Стање ствари