Италијанска влада – Пораз на самом почетку

Италија је у последњи законски час, три месеца после избора, добила владу, али политичка неизвесност није нестала. Политички Рим је и даље нестабилно место, па нови избори постају ипак све извеснији. Упркос јасном популарном мандату, нова влада је на самом почетку пристала на уступке хоботници бриселске бирократије и њеним финансијским терористима, чиме је у великој мери издала оне који су гласали за владајућу коалицију. Ситуација умногоме подсећа на искуства Сиризе у Грчкој, само што ће у Италији, чија је економија десет пута већа од грчке, последице бити драстичније.

Дугогодишња понижења и разарујући диктати из Брисела и катастрофалне последице евросистема су у Италији већину људи ујединили против европске бирократије и њене елите, па је на мартовским изборима 70 одсто Италијана гласало против ЕУ и у великој мери и евра. За антиестаблишмент Покрет пет звездица гласало је 33 одсто а за коалицију Напред Италија и Лига 37 процената гласача. То је до сада у целој ЕУ најјаснији мандат против европске интеграције. Јер у основи победници избора се не слажу ни у чему осим у мржњи против Брисела. Али изгледа да су се тог „неочекиваног“ расположења Италијана уплашили и Брисел и победници избора. Када је после дугих натезања постало јасно да ће такозване евроскептичне партије формирати нову владу, онда је кренула већ толико пута виђена технологија Брисела: серија увреда, понижења и уцена јер наводно Италијани нису добро гласали, нису на „правој страни“. И, наравно, активиран је најјачи инструмент европске елите – финансијске берзе и валутне манипулације такозваног финансијског тероризма.

Онда је председник Италије Серђо Матарела одбио предлог за састав владе наводно због предложеног министра економије, угледног економисте Паола Савоне, јер је он против евросистема и залаже се излазак Италије из евра. После неколико дана коалиција Пет звездица и Лиге су ипак добили мандат за нову владу, али Савоне није министар економије. Он је, међутим, ипак остао у влади као министар за европске послове, што за европску перспективу Италије може да буде још опасније. Нешто се у међувремену догодило. По свему судећи, и победници избора и Брисел су се уплашили могућности новог гласања, па су иза сцене постигли договор. Нејасно је, међутим, колико ће тај договор да траје.

НЕВОЉЕ ПОЧИЊУ СА ЕВРОМ

Италија је вероватно највећа појединачна жртва евросистема. То је била земља која је деценијама бележила привредни успех, у великој мери на нивоу Немачке, а онда је после увођења евра наједном застала. Од 2002, када је уведен евро, Италија практично није имала привредни раст, то је сада већ 16 година. И Италија је сада – оно што се званично зна – дужна 2,3 хиљаде милијарди евра, што је 132 одсто њеног друштвеног производа (БДП). Процентуално од ње је задуженија само Грчка. Истовремено, такозвани неолиберални модел, који прати евро, довео је до затварања велике већине фабрика, незапосленост међу младима је скоро 40 одсто и Италија је постала земља из које се њени грађани исељавају. Што је најгоре, затврене су мале породичне радионице и фабрике, које су чиниле базу италијанског привредног успеха. У ствари, имајући у виду да је по обиму Италија трећа економија у еврозони, бриселска елита је, како би спасила евро, настојала да одржава привид опстанка, па је у Италију Европска централна банка последњих година упумпала око 600 милијарди евра. Ништа није помогло, јер проблем је суштински проблем природе евросистема. У међувремену је потрошена и приватна штедња грађана, па се сада планира да се тај потрошени новац претвори у акције да штедише постану сувласници пропалих банака. Другим речима, да се новац никада не врати. Тако се од јавности покушало прикрити да је Италија, због величине економије и броја становника, највећи проблем евросистема, а не Грчка.

Шта је онда у таквим околностима могући даљи политички и економски развој?

Нова влада је, прихватајући непознати договор, већ одустала од предизборних принципа, а то одустајање ће бити још интензивније када махом државнички неискусни провинцијски политичари заседну у министарске кабинете и постану занесени бриселским маглама. Истовремено, постоје и објективна ограничења јер владајућа коалиција Пет звездица и Лиге има већину од само 32 посланика па ће бити тешко у сваком тренутку обезбедити довољан број за гласање. Врло је вероватно да ће онда влада бити принуђена да се ослони на посланике пробриселске и неолибералне Демократске партије, бивших комуниста који су омражени у јавности и зато дебело поражени на изборима. Истовремено, ни Покрет пет звездица не може да рачуна на лојалност свих својих посланика јер је та партија још увек под великим утицајем њеног оснивача Бепа Грила, који не дели све оно што је обећано. С друге стране, део владе није Напред Италија, бившег премијера Силвија Берлусконија, која је била моторна снага коалиције у којој је и Лига, а није спремна да подржи најављену политику новог премијерског кабинета. Другим речима, упркос популарном мандату, нова италијанска влада је у великој мери нестабилна и она заиста нема капацитет да се носи и суочи са проблемима Италије.

ШТА ДАЉЕ?

Помоћ се, међутим, не може очекивати ни од ЕУ. Брисел може да издаје претећа саопштења, вређа и преко својих клијената на берзама да манипулише финансијским тржиштем, али објективно нема више могућности за помоћ. Утолико пре што је ред за помоћ све дужи и што после Италије, по свему судећи, на ред долази и Француска, чије су банке практично пред банкротством. Француски председник Емануел Макрон зато покушава са старим идејама продубљивања европске интеграције и стварања јединственог министарства финансија еврозоне. То би значило да би, на пример, дугове Француске или Италије плаћале земље еврозоне које имају пара. То је, међутим, мало вероватно и немачка канцеларка Ангела Меркел је јавно рекла да не долази у обзир да се земље задужују појединачно, а да сви враћају те дугове. Једном речју, Италија не може очекивати озбиљнију даљу помоћ ЕУ. Уосталом, кључно питање је да ли је Италију унутар европске интеграције уопште могуће спасити.

Трећа економија еврозоне се тако, после дугогодишњег одлагања и затварања очију, нашла пред судбинским питањем – шта даље. У Италији је свима јасно да је једини начин да се крене са изласком из кризе напуштање евросистема. Све друго је бесмислено и само трагично замајавање. Први корак је, дакле, излазак из евра и повратак националној валути, која са собом носи традиционалне инструменте прилагођавања економије тржишту. Без тога Италија не може да изађе из кризе. Избори могу да буду сваког дана, не вреди. Ту не помаже ни евентуална нова помоћ ЕУ јер проблеми су суштински системски. За Италију је евро практично страна валута а самим тим и економија је у рукама других, а не Италијана и њихових изабраних лидера.

Да ли, међутим, нова италијанска влада има капацитет да се суочи са тим суштинским проблемима? По свему судећи, нема јер то је влада уједињена само у бесу, али без капацитета и јасне концепције. То значи да ће се агонија не само Италије него и евра и ЕУ наставити и дубине кризе још више отварати, јер ни италијанска влада нити ЕУ немају капацитет решења. У том светлу врло је вероватно да нова влада, 66. од 1948. године, када је формирана Италијанска република, неће дуго трајати, али то неће променити чињеницу да је Италија постала до сада највећа претња за судбину ЕУ и евра.

Извор: Нови Стандард