Линкови претходних делова: први, други.

Будућност је увек поље отворености. Становници Ниниве могу да се покају или не. Историја може да се затвори или настави. Хришћанска мисао тежи да изађе из овог света, отвори двери другог света и надиђе кружно кретање, но људска цивилизација памти цикличност својих кретања колико и чудесно светло на почетку стварања. Улазимо ли у поље отворености или краја?

Време се убрзава. Свет, обележен префиксом пост (посткапитализам, постглобализам, постмодерна..) некуд трчи. Многострукост светских кретања – преко мрежних структура, комерцијализације науке, агресивности западне културне матрице и глобалног отвореног друштва – грађанске односе претвара у колонизаторске с тенденцијом да се „разбију компактне културе, традиционалне везане културе које штите тај поглед на свет” (Милош Ковачевић).

Велика бука доприноси разарање свести и све тежем повезивању слике света. Криза, као једно од имена данашњице, у највећој мери захватила је области духа, стога се у овом наставку разматрања друштвених процеса и руског питања највише бавим анализама и оценама Андреја Иљича Фурсова, пошто је то научни поглед и трезвена анализа некога ко покушава, и у великој мери успева, да сагледа свет у целини, оголи проблеме, неутралише буку, назначи могућа кретања и понуди решење, „јер истина је знање о постојећем, управо онаквом какво оно и постоји” (Н. Ј. Данилевски).

Понекад изгледа као да је пола решења садржано у правом питању, стога ћу се вратити на нека од питања како бих проширила поље разматрања и, уједно, оставила део запитаности над преломним тренутком историје: Каква будућност нас очекује? Да ли можемо прогнозирати могуће исходе борбе за власт, ресурсе и информације? Где се води главна битка и којим средствима? Ко покушава да управља историјом? На који начин се супротставити био-еко-техно фашизму? Какав пројекат је способан да свету понуди равнотежу и опстанак? Каква треба да буде структура будуће Русије?

Владајућа структура

Корона криза показала је зачуђујућу способност синхронизације у инструментализацији људског понашања. У неку руку била је то показана вежба ултраглобалиста и оставила нас је запитане – да ли свет може кренути усмереним путем који је контролисан од стране глобалне агенде и какву будућност су господари историје предложили/назначили?

Андреј Иљич запажа неколико кретања – тежњу да се свет (у коме би биле избрисане цивилизацијске, националне и културно-историјске разлике) претвори у простор који је добро контролисан из неколико центара; простор у коме су чврсто фиксирани, у одређеним зонама, монополи на високу технологију, информацију и ресурсе, а у другим на сировинску специјализацију и сиромаштво. Да би се то десило савремени свет мора да претрпи озбиљне промене (број становника се мора смањити за 80-90%).

Андреј Иљич Фурсов – Фото: Снимак екрана/Јутјуб/День ТВ

Фурсов потом уочава и анализира тенденцију распада глобалног система на макрорегионалне блокове иза којих се назиру империје из прошлости (Карла Великог, Британска, Османска, а неоимперијалне обрисе добијају САД и Кина). Он прогнозира долазак турбулентних времена у дужем периоду него што је то прогнозирао Бжежински (Бжежински је пред смрт рекао да наступа глобални хаос и да ће се продужити до 2026. године). Разлог? У свету је сувише мало ресурса и сувише много противречности јер ниједна од владајућих група не жели да напусти своје позиције. Ипак, сматра, у једном тренутку ће се договорити као што су се договориле буржоазија и земљопоседничка аристократија после европских револуција 1848. Тада се радило о структурној кризи капиталистичког система, преласку од раног мануфактурног капитализма на индустријски капитализам, а сада, пошто је улог већи (будућност посткапиталистичког друштва) бориће се до смрти. Оно што је извесно, независно од тога да ли ће победити „глобално либерална” или „деглобално-либерална”, форма организације и стила управљања новог владајућег слоја ће бити квалитативно другачија.

Ко, по Андреју Иљичу, чини владајућу структуру у свету? „Ексисти” (од енгл. речи access – приступ) – власници великих социјално-информативних платформи, који контролишу основна средства за производњу посткапиталистичког уређења (наметање потреба, циљева и мишљења) и теже да се учврсте на врху пирамиде глобалне економије. Они су главни непријатељ индустријског капитала. Следећи спрат пирамиде припада финансијалистима – побеснеле финансије, које нису више новац, већ нешто друго. Даље, технотроника (назив Збигњева Бжежинског), затим – индустрија и аграрни сектор.

Трампизам у ствари представља покушај индустријског капитала, и са њим повезаних финансијских и државно-бирократских група, да поврате изгубљене позиције. Финансијалисти, наднационална бирократија и ексисти су их потиснули (Фурсов је тачно прогнозирао да ће после анти-трамповског државног преврата отпочети сукоб за превласт у победничком „троуглу” и заиста у лето 2021. финансијалисти и бирократе су започели напад на ексисте, институционални и пропагандни, кампања против Цукерберга, а потом је уследила најава Мета-универзума као одговор – империја ексиста је узвратила ударац).

Нови светски поредак

Какав свет стварају они који желе да буду господари историје?

Који год од три правца рушења старог капиталистичког света и стварања новог светског поретка победи: глобални фашизам – биолошка измена човека („био-”), зелена агенда („еко-”) или дигитализација („техно-”) – остаје иста класна суштина која захтева промену биолошке природе човека. Шваб истиче разлику „четврте индустријске револуције” од три претходне: „ ако су три индустријске револуције оно што смо ми (ви) радили са светом, онда је четврта оно што раде са вама… Ако примате нешто у себе и постајете генетски модификовани, онда се мијења ваш идентитет”. Фурсов на неколико места наглашава да је стога за њега књига Клауса Шваба страшнија од књиге Адолфа Хитлера, јер свет који он нуди изгледа монструозније (Хитлер није написао програм преустројства целог света, већ Европе, а овде је написан програм промене не само целог света, већ и човека).

Швабов и Малеров Велики ресет представља реализацију нацистичког пројекта троцкистичким средствима у светским размерама, односно сједињење нацистичког и троцкистичког пројекта. Покушај да се обједини оно што је некада разбио Стаљин. Стаљин је за слом подухвата глобалних господара под именом „светска влада”, по оцени Фурсова, урадио више него сви руски цареви заједно, искористивши притом несугласице међу лијевим глобалистима. Српом Црвене империје он је три пута посекао глобализацију на пољу историје 20. века – Стаљин је пројектант и генерални конструктор јединог геоисторијског пројекта, који се може супроставити капиталистичком глобализму – неоимперијалистичког, импер-социјалистичког.

У великој мери реализација пројекта великог ресета значи довођење у питање људске цивилизације као такве кроз мењање човека и смањење броја становника земље: „Планета је планирана за 3 милијарде људи, нас је сувише, ми смо паразити”, изјава Роберта Чинголанија научног директор Италијанског технолошког института у Ђенови, од 2021, као једног од трбухозбораца ултраглобалиста јасно указује на тенденцију кретања западних структура моћи.

Клаус Шваб, оснивач и извршни директор НВО организације звучног имена „Светски економски форум“ и творац теорије „Великог ресета“- Фото: Fabrice Coffrini/AFP/Getty Images

Пошто је корона пројекат у великој мери пропао, задатке које је требало да реши пандемија решавају енергетска (зелена агенда) и прехрамбена криза (насилни прелазак нижих и средњих слојева на „еколошку храну” од инсеката, црва и сл.). Ипак, у овој етапи стварања новог светског са пројекта социјалне катастрофе и пандемије пребачено је на рат. По оцени Фурсова, енергетска криза коју рат може изазвати биће искоришћена полифункционално – и као средство за деиндустријализацију и као средство за смањење становништва; и као средство за смањење нивоа потрошње и рационалисања прехране, и као средство пооштравања социјалне контроле (то се данас у великој мери остварује).

Данашње светско богатство се процјењује на 90 трилиона долара. Један одсто светског становништва контролише 35 трилиона долара, али постоји још 12-15% становништва, то је средњи слој који треба опљачкати. Средњи слој чине представници три различите класе. Они имају различит извор прихода, али је он једнак, квантитативно. Они контролишу 40 трилиона долара. Сваки појединачни представник малог и средњег бизниса има мало. Али сви заједно… то је тих 40 трилиона долара. Та средства им се морају отети да би их претворили у нижи слој новог система. Како то могу учинити? Неке ће обманути. Рећи: „Инклузивни капитализам”. Није потребна сопствена кућа – боља је аренда. Друге ће довести на ниво Орвелових парола. Како се то може учинити? Економском кризом или увођењем пореза на „зелену агенду”, који они неће моћи платити…

Уводи се и рационализација исхране (о чему је Жак Атали, идеолог мондијализма, писао прије 15 година) по којој „економија будућности – није тржиште, већ глобална дистрибутивна економија”. Кретање ка деиндустријализацији прати смањење становништва Европе и замена становништва мигрантима, који ће бити срећни и задовољни базним приходом. Тако се ствара нови нижи слој (по истом моделу као у XVI веку). Сваки друштвени систем настаје тако што се најпре ствара нижи слој, који ће виши слој експлоатисати.

Капитализам је своје одрадио и као замену ултраглобалисти припремају посткапиталистички нови светски поредак. Глобализација, која почела на прелазу 1980-1990-их година и завршила се на граници 2010-2020-их година ковидом и конфликтом у Украјини, у суштини, показала се као агонија старог света. Рађа се нови светски поредак.

Вековни непријатељ

Ко је главни непријатељ Русије? За Фурсова то је Велика Британија. Он Велику Британију разматра кроз њену супростављеност Русији и кроз њену супростављеност романско-германској цивилизацији Европе, као својеврсну Другост Европе: „европска цивилизација са њеном романско-германском основом је противник Енглеске, нешто страно са чим се Англосаси боре од XVI века као с конкурентом и туђином. Као земља периферије Европе, Енглеска добија шансу формирањем североатланстког трговачког система (створеног напорима Шпаније и Португалије), отвара се према Атлантику и слабост производње надокнађује „социјалним ханибализмом” – разбојништвом које је било тројако: морско разбојништво (пиратство), социјално разбојништво и политичко разбојништво.

Савремена Енглеска првобитно је формирана као северноатлантска целина, супротстављена Европи с њеном католичком романо-германском цивилизацијом. Иако је произашла из европске цивилизације, представља њеног морског и трговачког мутанта. Савремена Енглеска је у почетку стварана као нешто што излази не само из енглеских, већ и европских оквира, као нешто наднационално. Енглеска се, дакле, формирала као држава са светским, а не европским замахом и у њеном стварању су огромну улогу играле наднационалне силе: венецијански и јеврејски капитал, који су преформатизовали енглески владајући слој створивши атлантску Енглеску, као „Нову Атлантиду” (владајући слој Енглеске је одлично схватао ту своју разлику коју је формулисао Ф. Бекон у Новој Атлантиди, и култивисао је, запажа Фурсов), а владајући слој Енглеске стварао је нову цивилизацију – атлантску, која се све више разилазила са европском у њеној романско-германској варијанти и суштински се са њом разишла пре почетка интензивне индустријализације.

Као систем настала је на основу многоструког насиља – унутрашње и спољашње пљачке и то је занавек утиснуто у социокултурни и психоисторијски код њене владајуће класе, која се од XIX века претворила у класу. По Фурсову, британска аристократија је једина која се претворила у класу, буржоаску и атлантску; европска аристократија је остала сталеж (на трагу Данилевског, који је истраживао и предочио узроке насилности и нетрпељивости код народа романо-германске цивилизације, Андреј Иљич се бави извором агресивности владајуће класе Енглеске).

Енглеска краљица Елизабета I Тјудор (портрет)

Елизабета и њен режим опстали су захваљујући одличном, успешном раду венецијанске специјалне службе. Формална држава, у низу односа, била је потчињена специјалним службама и тајним структурама. Ова црта је јачала због ниског нивоа институција које формирају државу, релативне аутономије владајућег слоја (класе) у односу на њу и велике улоге неформалних структура – масонских ложа и клубова (за период између 1820. и 1850. историчари чак говоре о „клупским владама”). Дакле, посебност организације власти у Енглеској, као „Новој Атлантиди”, била је огромна улога структура које су се налазиле изнад државе и истовремено у њеној дубини, а које су имале више димензија од државе. Ове структуре су често биле функционални орган овакве власти, „чију снагу треба помножити са наддржавном моћи Ситија”.

Фурсов се, у низу својих разматрања, враћа овој теми, сумирајући да је у 20. веку Енглеска поражена од стране СССР-а и САД-а и да је тада прешла у својеврсно невидљиво финансијско деловање (стога су већине анализа, које се крећу у оцени текућих дешавања, а држе се истурених државних позиција Енглеске, погрешне, јер не улазе у анализу процеса који се дешавају у дубини). С тим да је, по оцени Фурсова, први пут у историји непријатељ показао своје лице и скинуо маску управо у сукобу у Украјини, те се у ствари дешава сукоб „лицем у лице”. На неколико места он прогнозира да би поводом дешавања у Украјини могло опет доћи до пораза Британије од стране Америке, односно остављања на цедилу.

Контрола над Русијом

САД су настале као резултат трансатлантског договора неколико (британских и америчких) сегмената империјалног владајућег слоја по масонској линији и од почетка су формиране као вештачка и надатлантска творевина, полигон држава. Данас постоје две државе – САД и Велика Британија – постоје и кланови англо-амерички и америчко-енглески који имају своје интересе и делом су оријентисани једни на друге, а делом супростављени тј. они се слажу као Ејлерови кругови, негде се боре међусобно, а негде се боре заједно (исто се дешава и по државној линији).

Међутим, иако су као државе Велика Британија и САД готово пола века (са прекидом) биле међусобно супротстављене, оне су радиле на консолидацији атлантског система. Главни противник овог система биле су континенталне државе европске цивилизације – у почетку Шпанија, затим Француска Луја, у ХХ веку то је била Немачка. При чему су се Англосаси доследно обрачунавали са сваким својим континенталним противником, напредујући на исток, и после Наполеонових ратова наишли су на Русију. Андреј Иљич наглашава: „своје континенталне конкуренте, почевши од Наполеона, Англосаси су побеђивали уз помоћ Русије – друге шансе да их победе нису имали”.

Мада је по оцени Андреја Медведева Русија једва избегла да постане колонија велике Британије у време смуте, Русија историјски ипак никада није била никаква криптоколонија Британије, до 1991. године. По оцени Фурсова, 1990-их се десило да Русија постане полуколонија без било каквог „крипто” (историјска замка из које се Русија још увек дјелимично избавља). Русија и Велика Британија деловале су заједно против европских континенталних држава због подударности интереса, јер су то крилне европске државе у подједнакој мери незаинтересоване за удруживање и јачање европског центра (Фурсов ту цитира Лудвига Деја). Намеће се питање зашто Англосаси увек извлаче већу политичку и економску корист из победе? По Фурсову ово је природна последица њихове позиције као хегемона светског капиталистичког система.

Од времена Ивана Грозног Англосаси су први пут поставили задатак успостављања контроле над Русијом. Џон Ди – астролог, математичар и обавештајац Елизабете I, који је потписивао своје извештаје са „007”, формулисао је концепцију „Зелене империје” (енглеска круна, која контролише Северну Америку и Северну Евроазију, то јест Русију). „Од када се од 16. до 18. века у Западној Европи појавио и оформио нови пљачкашки геоисторијски субјекат – северноатлантски, који је створио капитализам на три основе (капитал, држава и затворене наднационалне структуре светске сарадње и управљања), а у североисточној руској Европи – други нови субјекат, самодржавље, њихов развој тече паралелно и, у исто време, у борби” (А. Фурсов).

Иван Грозни показује своје благо амбасадору енглеске краљице Елизабете Прве; уље на платну сликара Александра Литовченка,1875. – Фото: Universal History Archive/Getty Images

После Смутних времена Енглези су (заједно са Холанђанима) газдовали у трговачкој сфери Русије, док их 1649. године из земље није избацио Алексеј Михајлович. Другу половину XVII и цели XVIII век Албиону није било до Русије, а после Наполеонових ратова Англосаси озбиљно схватају победника над Наполеоном и лансирају пројекат „русофобија” – који је представљао психоисторијску припрему за заједнички рат Запада, тј за наддржавно-западни рат против Русије, коме, по Фурсову, историјски припада и Кримски (Источни) рат. Припремама за овај рат руководио је тројни/троглави историјски субјект (агент) са британском „регистрацијом”.

Посебно је интересантан руски поглед на русофобију, том темом се бавим са неколико руских научника у „Руском питању на прелому епоха” а за ову анализу издвајам проницљиво гледиште Валерија Николајевича Расторгујева које указује да поред пројектног карактера русофобије, који је несумњив, постоји и јако реално упориште за страх од промене политичке карте света: „Русофобија и славенофобија су близанци. Њих спаја у потпуности основан страх. Ако словенски народи, у културном и политичком смислу, буду тесно повезани са Русијом и њеним огромним пространствима и ресурсима, свеукупни потенцијал таквог јединства ће одмах и заувек променити све диспозиције на политичкој карти света. Због тога је узрок страхова у овом случају не толико у негативном односу ка појединачним народима, колико у страху пред неизрецивом моћи словенског јединства.”

Од 1960-их година Британци су почели да обнављају своју империју у облику невидљиве финансијске империје са ослонцем на југ Кине и арапску зону Персијског залива („Англо-Арабија”). У оба ова региона постоје породице и кланови који су повезани са британским клановима и породицама током многих поколења, од 1830-1840-тих година. Стварање невидљиве Британске империје било је немогуће без одређене улоге СССР-а у том процесу током 1960-1970-их година. Због тога, у том периоду, долази до наглог отапања односа и избијања у први план оних снага совјетске врхушке које су се ослањале, у изласку на Запад, на британску а не америчку линију.

Но, решивши крајем 1970-тих година задатке прве етапе обнављања империје по плану лорда Маунтбатена, Британци су прешли на другу етапу. Ова етапа се поклопила са неолибералним курсом у економији, активирањем оба англосаксонска „рођака” у Кини учинивши да СССР не буде у тој мјери нужан за реализацију даљих планова Британаца, већ и препрека (јер заузима у светском систему место које су они и Американци планирали за Кину, као своју „радионицу”). Британци су (заједно са Кином и Израелом) били главне присталице не само максималног слабљења СССР-а, како су то планирали Американци, већ његовог рушења. Англосаси су почели да усмеравају процесе који су текли у СССР-у – претварање номенклатуре у квази-класу која је тежила интеграцији у свет Запада, утицали су на кризу у систему управљања створивши идеолошку кризу која је довела до ситуације из 1989-1991. године и „геополитичке катастрофе” (В.В. Путин).

Светска влада

За Андреја Иљича то је метафора, јер је у питању мрежна структура корпорократије, а свет је исувише сложен да би се њиме могло управљати из једног центра (но, својеврсна централизација је у великој мјери остварена и ову тенденцију ћу размотрити и кроз призму хришћанског става појединих руских аналитичара друштвених процеса).

Светску врхушку чини скуп породица монарха (не свих), стара европска аристократија, банкари и индустријалци који су међу собом повезани пословним, породичним и окултним везама (организовани у затворене ложе, клубове, комисије и сл.). Таква породично-пословна „паукова мрежа” постоји у данашњем облику 150-200 година. Ове различите структуре имају међусобне односе који се протежу из древних времена (нпр. противречности унутар европске аристократије између потомака Каролинга и Меровинга) и калеме на данашњу ситуацију. Краљевске породице Велике Британије и Холандије, низ војводских и грофовских породица Италије, Немачке, Аустрије су један од сегмената „господара историје” (Дизраели), односно „господара светске игре” (О. Маркејев).

Говорећи о противречностима у савременом свету, аналитичари су често усмерени на проблеме државе не размишљајући да постоје транснационалне корпорације које имају своје интересе, да постоје затворене структуре, да постоје кланови. „Дубока власт” је по оцени Фурсова тачнији термин него „дубока држава” и то је форма међусобних утицаја државе и затворених наднационалних структура. Дубока власт настаје истовремено са државом и затвореним наднационалним структурама, стога изучавати савремени свет значи посматрати државу, затворене структуре, транснационалне компаније и дубоку власт. Осим тога, у овом систему често аутономну улогу играју специјалне службе и синдикати криминалаца. Данашња фаза светске борбе за власт, информацију и ресурсе – представља свет у коме је много играча па је тешко дати јасну слику и бавити се прогнозом развоја ситуације.

Краљица Елизабета Друга додељује лорду Ротшилду Орден за заслуге, 31. октобар 2002. – Фото: Kirsty Wigglesworth/PA Images /Alamy Photo

Средином XVIII века у Европи се догодио велики еволуциони прелом: историја је добила претежно планско-конструисани карактер: појавила су се три фактора која су унела квалитативне промене у историјски процес. Почетак формирања масовног друштва, јачање финансијског капитала и нагли раст улоге информационих токова. Излазак маса на сцену историје дао је манипулаторима огромне могућности. Нагло се појачала борба за хегемонију у светском капиталистичком систему између Велике Британије и Француске, нарасле су војне потребе других држава, а започета је и индустријализација, која је на колосални начин у XVIII веку стимулисала развој финансијског капитала – развој припремљен у XVII веку (од почетка његове појаве – Standard Chartered Bank, Баруха, до стварања, на крају, енглеске Централне банке).

Информациони бум у XVIII веку омогућио је да се „пакује” информација и користи њено деловање, пре свега, на елитне групе. Класичан пример – Енциклопедија, помоћу које је, током неколико деценија, француска елита морално припремана за прихватање револуције. Средином XVIII века дошло је до сједињења Материје (масе), Енергије (новца) и Информације (идеје). Сплетене у чврст чвор, ове супстанце су се нашле под контролом одређених група, које су током неколико деценија припремиле ситуацију и људски материјал за епоху револуција (1789-1848).

По Фурсову владајући субјект који тежи да игра главну игру у свету формирао се после Наполеонових ратова у Европи. Он, са неким варијацијама, постоји до данас. У његов састав улазе: англосаксонска држава-хегемон (у XIX веку – Велика Британија, после Другог светског рата – САД), финансијски капитал (у XIX веку превасходно Ротшилди као топ-менаџери петнаестак породица) и затворене наднационалне структуре светског споразумевања и управљања (у XIX веку то су били масони). Русија је била непријатељ овог „Змаја Горинча” у целини и сваке његове појединачне „главе”. За Британију она је била опасан конкурент на Блиском Истоку и Азији.

На Бечком конгресу 1814. године финансијери, који су заступали интересе Ротшилда и низа других породица, покушали су да прогурају план стварања нечега сличног светској влади која ће се бавити пре свега финансијама (идеја је изнета 1773. године на скупштини 13 банкара коју је сазвао родоначелник династије Ротшилдових). Александар I је ове планове срушио. Није реализована идеја наддржавне структуре, већ међудржавног Светог савеза, а руски цар, и Романови, постали су непријатељи Ротшилдових, њихових савезника и клијената. Непријатељство је током XIX века само расло, а са забраном масонских ложа у Русији 1820. године, Русија и њени владари су постали непријатељи масонства и „револуционара”.

Кримски рат није донио Британцима оне резултате које су планирали, као ни Велика игра у Централној Азији, мада су касније били саучесници у свргавању самодржавља у Русији. Два пута су Британци организовали светске ратове, хушкајући Немачку и Русију, ипак, све ово није им помогло да сачувају империју – много снажнији свјетски „паук”, САД, учинио је све да ослаби и разруши Британију. Активну улогу у томе играо је и СССР. Финални ударац по Pax Britannica нанели су Руси и Американци 1956. године у време Суецке кризе и Албион је поражен (Американци су створили код Британаца снажан утисак да ће их подржати у случају кризе, али чим је Хрушчов обећао две дивизије добровољаца и подсетио да Советски Савез поседује нуклеарно оружје, Британци су отрчали код Ајзенхауера да траже помоћ, а Американци су им хладно одговорили да они не подржавају колонијалне империје).

Борба за 21. век

Данашњи сукоб елита, кинеске (источно-азијске) и западне, организоване у клубове, ложе, мрежне структуре (англо-америчко језгро) – интересантан је и досад невиђен процес. Западна врхушка се први пут срела са противником који се, иако представља незападну цивилизацију, појављује као глобални играч; до сада је глобалан био само капиталистички Запад који се ослањао у својој експанзији на геокултуру Просветитељства. По оцени Фурсова, западна елита почиње да демонстрира знаке инфериорности и чак дегенерације a la Буденброкови, само уместо четири поколења овде имамо четири столећа. Може ли западна елита опет себе да изгради у складу са новим условима, да обнови и сазда нове форме (само)организације? Ново знање о свету и човеку као психоисторијско оружје? Могу ли да искористе сукобе Запада и Кине други субјекти стратешког деловања, решавајући своје проблеме и користећи снагу противника?

Борба за XXI век је, за Фурсова, борба за место под „црним сунцем” посткапиталистичког света, односно трка за стварање својих макрозона. Кина и САД, теоријски, такве макрозоне већ имају; у њима се могу вршити унутрашње реконфигурације. Потенцијал за стварање своје макрозоне, иако са бројним тешкоћама, има и Индија, а Европској унији, са својим озбиљним проблемима, и вектором Африка, неће бити тако једноставно. Што се тиче Британаца, потенцијал који има њихова невидљива империја није довољан за стварање макрозоне, тим пре што на Јужну Кину, њихову традиционалну зону, док постоји власт КНР не могу рачунати. Они ће „искочити из своје коже” покушавајући да потчине себи делове оних зона које су биле зоне интереса историјске Русије, или просто делови СССР-а. У вези с овим, Британци раде по целом периметру руских граница. Један од пројеката у том смеру је нова Rzeczpospolita, која би била састављена од Пољске, Литваније, Украјине, Белорусије. После неуспелог преврата у Минску у лето 2020. године, овај пројекат је немогућ – он није остварив без Белорусије. Нови пројекат је UKPOLUK (United Kingdom, Poland, Ukraine) – после почетка украјинских догађаја, такође, неостварив. Југ Украјине за Британце је проблематичан, јер су за овај регион су заинтересоване истовремено и наднационалне структуре, и Израел, и други.

Украјински и британски војник на заједничким војним вежбама -Фото: Ministry of Defence/gov.uk

Велики успех Британци су постигли у Закавказју, где помажу турски пројекат Великог Турана, делимично у средњој Азији, а посебно у Казахстану који се претвара у најнепријатељскију, у односу према Русији, клановско-политичку творевину у централној Азији. Раст русофобије у овом „табору” подухват је Британаца и кланова које контролишу. Агресивни начин понашања Британаца, њихова улога предводника у подстицању антируске хистерије демонстрира очајну ситуацију у којој су се нашли покушавајући да створе своју макрозону. По свој прилици, дошли су до закључка да овај проблем могу решити само војним путем. Но, при томе, чак и у источној Европи, они се сусрећу не само са руским интересима, већ и америчким, кинеским, интересима ЕУ.

Руски одговор

Где је у свему овоме Русија? Да ли Русија, као и много пута у историји, као она која не дозвољава да свет потоне, стоји као препрека реализацији овог пројекта? Да ли борба у Украјини представља борбу за будућност, односно како закључих претходну анализу за смисао и за будућност планете?

Андреј Иљич каже – у Украјини се решава судбина новог светског поретка глобалиста: „Ми у Украјини ратујемо и са укронацистима и са њиховим газдама које планирају да, у најбољем случају, коначно реше Руско питање – а средство за решење више није либерализам, већ неонацизам, помешан са неопаганизмом и сатанизмом. То јест, оно што није успело Хитлеру, покушавају данас да реализују Англосаси и Европска унија – директни наследник Хитлеровог европског савеза. Они то називају ‘сменом режима’, наивно претпостављајући да ми не схватамо да је реч о уништењу Русије као историјског и социокултурног типа. У таквој ситуацији не преостаје нам ништа осим да решимо задатак ликвидације тог светског поретка, који се коначно уобличио појавом англосаксонске хегемоније почетком XIX века… Ситуација је као 1941. само је тада био Хитлер, Трећи рајх и нацисти, а данас Хитлерови наследници, Глобални рајх и мешавина нацизма и троцкизма (у томе је и суштина ултраглобализма). Пред нама је смртни непријатељ и ми га срећемо на Калиновом мосту Историје.”

Каква структура може да се супротстави  и изнесе „ликвидацију” светског поретка који свет води у пропаст? Андреј Иљич овде долази до тезе коју износе и друштвени прегаоци, условно говорећи, десне оријентације. Та творевина мора бити подобна империји. Иван Лукјанович Солоњевич каже: „Шта је империја? Империја је мир. Империја је уједињавање: у разним облицима и у разним епохама, али ипак уједињавање. Империја бива јача што се удобније у њој осећају сви народи”. По Солоњевичу, „сваки народ на свету тежи да створи своју културу, своју државност и, најзад, своју империју”, а Фурсов каже да је неопходна власно-организациона форма која је налик империји импероподобној творевини (ИПО) – „форма која мора бити истовремено способна да се супротстави глобализацији и не дозволи да се таласи глобалног прогреса склопе над њом. С друге стране, да уме да се одупре другим макро-регионалним блоковима на које се свет распао, користећи их као савезнике у отвору глобализацији.”

Први део кованице, наглашава Фурсов, „имперо” указује да је реч о унитарној наднационалној творевини, која комбинује вертикално-хијерархијске и мрежне принципе организације и која истовремено представља суперконцерн и супердржаву, а не рестаурацији некадашњих форма империје (ипак, оставићу питање рестаурације империје отвореним, њему ћу се вратити у последњем делу текста Руски реванш). Унутрашње језгро ИПО, по Фурсову, треба да постане организација типа некадашњих редова (дакле западна форма структуре), јер су, по његовој оцени, организације овог типа биле најуспешније у светској борби за власт, информацију и ресурсе, односно у глобалном управљању: „Без постојања таквих структура не треба седати за светски карташки сто – искуство СССР је показало то кристално јасно: СССР није изгубио због економских разлога, већ зато што советске елите нису имале висококвалитетну, сопствену организацију типа неоредова, због чега је део елите у одређеном тренутку покушао да се интегрише у туђе структуре – но, узалуд, туђинце у такве структуре не примају.” Ако постглобални, посткапиталистички нестане, онда ће организација његових владајућих група обавезно имати карактер савеза мрежних и структура типа неоредова, које сједињују у себи управљачке, смисаоне и когнитивне функције, а форма оваквог савезе током одређеног историјског периода биће ИПО.

Пред сваким, ко се усуди да разрађује реалан пројекат, велики је посао. Први корак је да се престане са разговорима о срећи за све људе, о човечанству у целини. То је врло незгодна позиција. Она у кризним условима не функционише. А ми морамо да побеђујемо. И понављам, ако и падамо треба да живимо и боримо се до краја. То је императив развоја сваког историјског пројекта. По оцени Андреја Иљича, ми се налазимо у тачки полифуркације и потребна нам је нова наука о друштву, јер стара наука – која се формирала средином XIX века – одлази у прошлост. Зашто? Она је одражавала реалност буржоаског друштва, а сада ишчезавају објекти због којих је формирана социологија, политикологија. Потребно је створити принципијелно нову науку, јер ко први створи ту науку имаће шансе да освоји XXI век.

Главни задатак свог покољења Фурсов види, да у времену које им је преостало, припреме децу и унуке, интелектуално и емоционално, за победу у гротлу које ће обухватити наредних 10-20 година. Интересантно је да и Владимир Владимирович такође истиче као кључно управо десет година који су пред нама: „ Пред нама је вероватно најопаснија, најнепредвидљивија и уједно најважнија деценија од завршетка Другог светског рата.”

Напомена аутора: Текст је скраћени предговор књизи текстова и интервјуа Андреја Иљича Фурсова у преводу Александра Мирковића који је у припреми.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Судар империја (3) – Борба за будућност света

* Обавезна поља