Suprostavljanje „obojenoj revoluciji“ je moguće

Protest „Električni Jerevan“ dao nam je odličnu priliku da sagledamo osnovne taktike na kojima se zasnivaju „obojene revolucije“ i „arapska proleća“ u raznim zemljama. Važno je da se ta saznanja pruže javnosti jer je velika verovatnoća da će se taktike „obojeno-proleće“ primenjivati sve više po svetu kao hibridna taktika delovanja tzv. meke i tvrde moći.

Princip koga se držao Džin Šarp, jedan od glavnih tvoraca te tehnike, jeste da nasilje nije neophodno za revoluciju. Čudno, kontradiktorno, čak i neiskreno je da za Šarpa nasilje označava samo fizičko nasilje, i to policije nad stanovništvom. A mi znamo da nasilje ima razne oblike. Živimo u vremenu velikog nasilja: fizičkog, psihološkog, pravnog, ekonomskog i duhovnog. Ne samo da taktika „obojenih revolucija“ uključuje sva navedena nasilja koja nisu fizička već njena mutacija u taktike „arapskog proleća“ upotrebljava gnusna fizička nasilja. Danas vidimo desetine hiljada mrtvih u Libiji, stotine hiljada mrtvih u Siriji i rastući broj mrtvih u Ukrajini, koji preti da nadmaši prethodne.

Ljudi odskoro zainteresovani za politički aktivizam mogu biti namamljeni prizorima i spektaklima metoda „obojenih revolucija“, koji su karakterisali pokrete za radikalne društvene promene u prošloj generaciji. Ti simboli su već postali ikonični klišei: gradić od šatora, blokiranje ulica ležanjem, devojka koja stavlja cvet u cev puške policajca, vodeni topovi i suzavac, zastava sa stisnutom pesnicom…

U toj slici nedostaje razumevanje stvarnih socijalnih sila u društvu, klasnih i ekonomskih sila. Već 40 godina se marginalizuje stvarni aktivizam, onaj radničkih sindikata. Umesto direktne akcije protiv vladajuće klase na mestima gde ona stiče svoje bogatstvo, nalazimo čudnu simulaciju studentskog aktivizma kasnih 60-tih, koja nam se odmotava ukrug, kao na beskonačnoj filmskoj traci. Mnogi su već uvideli da SAD finansiraju takve protestne pokrete i da su ti naizgled grasrut pokreti (spontano inicirani pokreti iz baze) zapravo astroturf pokreti (oni koje sponzorišu moćne institucije, koje se samo pretvaraju da su grasrut). Ipak, ono što nije jasno shvaćeno jeste kako SAD vidi vlade pojedinih država pre nego što pokuša da ih destabilizuje.

Često je neshvaćeno, u vezi sa taktikama „obojeno-proleće“ – i to od ljudi koji znaju da iza tih revolucija stoje SAD – da vlade koje SAD napadaju uopšte ne moraju da imaju loše odnose sa SAD, već da to mogu biti i one koje imaju prijateljske odnose. Činjenično gledano, takav slučaj i preovladava. Istražićemo ovaj vid taktika koji se odnosi na Jermeniju. Sagledaćemo takođe neke od metoda koji se koriste prilikom primene tih taktika, kao i opšti psihološki i tehnički okvir organizacionih metoda.

KAKO AMERIKA CILJA REŽIME ZA SMENU

U taktici revolucija tipa „obojeno-proleće“ SAD se mogu usmeriti ka promeni režima sa kojima imaju konsutruktive odnose, ali čije su neke druge veze za SAD problematične. Ciljane zemlje mogu biti one koje odbijaju da predaju svoje resurse za preoblikovanje regionalnog odnosa snaga, kao što je bio slučaj sa Mubarakom u Egiptu, budući da nije bio rad da se meša u Siriju.

Drugi razlog može biti taj što neka zemlja ima jedan prirodan odnos sa drugim državama u regionu koje – bez obzira na zvaničan stav vlade koja je meta promene – promovišu određene ekonomske i metapolitičke odnose koji su u suprotnosti sa interesima SAD. U tom slučaju može biti poželjno primenjivanje politike „spržene zemlje“, poznatije pod imenom „propala država“, gde se uništavaju materijalne osnove za ekonomsku i političku integrisanost zemlje.

Imajući u vidu neuspeh da „narandžasta revolucija“ u Ukrajini nije osujetila odnose sa Rusijom, sadašnja situacija u toj zemlji može biti primer strategije spržene zemlje, odnosno propale države. Stoga taktika „obojeno-proleće“ može imati veliki broj poželjnih ishoda i kao takva je dragoceno oružje koje SAD poseduju.

KAKO SAD PODEŠAVAJU REŽIM ZA SMENU

Zahvaljujući toj taktici, SAD mogu uspešno da se sakriju iza sebe samih. One rade na tome da stvore ili makar pospeše stvaranje onakve situacije kakavu će kasnije moći da eksploatišu. Sledeći jednog od pionira taktike „obojeno-proleće“ sa Dartmuta i Harvarda Džina Šarpa, čiji rad sledi radove Sola Alinskog i drugih – trebalo bi da se zamislimo nad sledećim istinama:

1. Ljudi često traže rešenje za svoje muke političkim putem, kroz proteste građana, budući da je u ustavno-pravnom okviru garantovan njihov legitimitet;

2. Štetna delovanja trgovačkih i privatnih interesa: kompanija, korporacija, investicionih konzorcijuma itd. često su izvor neraspoloženja javnosti;

3. Sa druge strane, vladina nesposobnost da se suprotstavi takvim privatnim interesima najčešće postaje povod građanskih protesta;

4. Ljudi uglavnom shvataju kako jedan činilac (poput SAD) može da ima korist od toga da bude iza jedne strane u nekom sukobu. Ali ideja da jedan isti činilac može istovremeno da stvara problem, provocira reakciju javnosti i onda podržava već unapred planirano rešenje koje im odgovora mnogim ljudima je ili teško da shvate ili deluje previše zaverenički;

5. Prilično skrivene od javnosti, SAD zato mogu da, sa jedne strane, promovišu na kratke staze opisane privatne interese i imaju koristi od njih. Sa druge strane, SAD se koriste javnim nezadovoljstvom koje takvo ponašanje stvara kao sredstvom za dugoročan pritisak na tu istu vladu, sve dok se ne izvrši promena režima.

Osnovni motiv protesta „Električni Jerevan“ očigledan je primer tih pokretačkih snaga. Razlozi zašto bi prosečan Jermenin podržao taj protest su razumni i iz ugla javnog interesa na prvi pogled čak vredni učešća. Amerika, delujući preko mreže svojih nevladinih organizacija i privilegovanih dobrotvornih pravnih lica, želi, međutim, da odvede protest u smeru protiv Rusije.

ZAŠTO SAD ŽELE PROMENU REŽIMA U JERMENIJI

Kad se Jermenija pridružila Evroazijskoj ekonomskoj uniji 2. januara 2015, to je bio istorijski trenutak i civilizacijska odluka, koji će definisati njen odnos sa svetom za nadolazeći period. SAD su to očekivale, budući da je to nagoveštavao rezultat prethodnih jermenskih izbora. Sa druge strane, SAD su dugogodišnji partner u raznim jermenskim ekonomskim i političkim projektima još od raspada SSSR pre gotovo 25 godina.

Jermenija nije nikad izgubila svoje bliske veze sa Rusijom. Ali u prethodnom periodu – koji se za američku spoljnu politiku završio ekonomskom krizom 2007. godine – to je bilo prihvatljivo za SAD u okviru njihovih mlakih odnosa sa Rusijom i politčkog kursa tog vremena. Ipak, SAD nikad nisu gubile iz vida važnost Jermenije za Rusiju i obratno. Nastavile su da vode politiku uticaja na ranije postojeće regionalne konflikte i problematične istorijske narative između Jermenija, Azerbejdžana i Gruzije.

Do sada SAD nisu mogle presudno da povećaju svoj uticaj u Jermeniji, pa su promovisale politku „slabe Jermenije“ (slično kao u Srbiji), čime su značajno favorizovale Gruziju i ostale. Kraj 2014. godine, međutim, bio je trenutak kad je Amerika donela svoju veliku odluku. Kako se dah promena u Jermeniji osetio pre nekoliko godina, SAD su promenile svoju politku, postavile novog ambasadora u decembru 2014. i objavile da će osetno saseći finansiranje i pomoć Jermeniji, kao i da će ugasiti nekoliko razvojnih projekata. Jermenski predsednički izbori 13. februara 2013, kao i paralamentarni 6. maja 2012, bili su ključni. Počelo je da se govori kako će se Jermenija pridružiti Evroazijskoj uniji i napori SAD da je odvedu sa tog kursa konačno su propali. Osim toga, još 1994. Jermenija se pridružila Organizaciji sporazuma o kolektivnoj bezbednosti (ODKB). Kao što se zna, to je ono što Ruska Federacija gradi sa bivšim sovjetskim republikama kao zamenu za jedinstvenu komandnu strukturu sovjetske armije.

Uprkos Jermenskoj volji da razgrana globalna partnerstva – uključujući i energetsko tržište, što je ključno za „Električni Jerevan“ – period posle 2007. karakteriše promena u američkoj toleranciji prema uravnoteženim i multipolarnim međunarodnim politkama koje vode druge zemlje. Amerika nikad nije bila uzor slobodnog tržišta. Upravo suprotno: na međunarodnoj sceni oduvek je koristila carine, ekskluzivne ugovore i politiku sile, stremeći za svojim interesima, tj. interesima svoje vladajuće elite. Ali skok uloga u odnosu sa BRIKS i njemu prijateljskim nacijama značajno je promenio klimu i pravila igre.

Uprkos jermenskoj volji da dozvoli američkim kompanijama i NVO da operišu po zemlji, članstvo Jermenije u Evroazijskoj uniji i ODKB postalo je prvenstveni razlog da je SAD uzmu kao metu za promenu režima.

KAKO SAD NAVODE JERMENE DA PROMENE REŽIM

Kao što smo objasnili, američka upotreba taktike „obojeno-proleće“ ne poriče činjenicu da se jermenska vlada suočava sa masovnim javnim nezadovoljstvom zbog nekoliko aktuelnih problema. Kako su jermenska ekonomija i javni budžet veoma vezani za globalnu ekonomiju, vladino povećanje cena i poreza u javnom sektoru usluga u suštini su javno priznanje da se jermenska ekonomska realnost stvara daleko izvan njenih granica i dosega njene vlade.

Nekoliko protesta prethodilo je glavnom, i, dok su oni bili popularni zbog opipljivih razloga, bili su i poligon za trening organizatora „Električnog Jerevana“. Protesti su se desili pre dve godine, kad je vlada nagovestila povećanje cene prevoza za 50 odsto. Deo javnosti tada je javno protestovao nedelju dana i vlada je uslišila zahteve. Sličan protest dogodio se i prošle godine kao protivljenje novom sistemu finansiranja penzija, i borba da se on ukine trajala je šest meseci. Za to vreme vođstva nevladinih organizacija masovno su promovisala među protestantima tezu da ljudi sve to rade bez ikakvog vođstva i organizacije. Ali i u radničkom organizovanju i u organizaciji društvenih akcija deo plana je metod eskalacije. Svaki korak dalje sve je složenije izvesti, ali je teže i meti da ga izdrži. Ako su precizno procenjeni organizacioni rezultati i ako su prethodne eksalacije bile uspešne, tad sledeći korak ima veće šanse za uspeh.

Trenutno je protest „Električni Jerevan“ organizovan pod projektom nazvanim Ne pljački, koji je usmeren protiv povećanja cene struje. On se promoviše kao samoorganizovan unutrašnji protest, koji nema ni vođe ni politički karakter. Aktivisti tvrde, a mnogi u to i veruju, da ne postoji politička dimenzija protesta, da nema političkih slogana, čak ni poziva na ostavke. Oni kažu da protest nije ni protiv jedne države (Rusije), da nije za bilo koju drugu državu ili međunarodno telo (SAD ili NATO) i da ne pozivaju na revoluciju niti traže promenu vladine politike. Na tom stepenu vidimo pokušaj da se temeljno pročiste protesti kao da su oni samo zahtev za istragom u vezi sa radom Električnih mreža Jermenije.

ZAHTEVI OTKRIVAJU STVARNU METU

Razlog zašto su u konačnici ovi zahtevi zaista politički, geopolitički i geostrateški su u tome što je jermenski distributor energije pod kontrolom jedne od kompanija naslednica ruskog elektroenergetskog giganta – Ujedinjenog sistema Rusije (RAO UES). U sklopu reorganizacije RAO UES je 2008. godine tehnički prestao da postoji, i 51 odsto deonica vlade je većinom privatizovano. Ali mreža naslednica se naziva starim imenom iz navike i zato što se njom u suštini upravlja na isti centralizovani način. To priču čini savršenom da se usmeri protiv Rusije, bacajući krivicu na odnos jermenske vlade sa ruskim kompanijama. Smisao poziva demonstranata da se izvrši istraga poslovanja Električnih mreža Jermenije postaje jasniji kad shvatimo koga su organizatori protesta poštedeli – američku kompaniju Kontur Global.

Kontur Global otkupio je 6. jula ove godine Vorotan hidro kaskade, jemenski kompleks od tri hidroelektrane. Kontur Global je potom povećao svoje operativne troškove, prisiljavajući vladu da prihvati poskupljenje energije, što su Električne mreže Jermenije bile prinuđene da prebace na potrošače. Drugim rečima, zahtevi protesta zaobilaze činjenice i predistoriju situacije, i umesto toga fokusiraju se na poslednju kariku u lancu, krajnjeg distributera u industriji električne energije. Ali organizatori protesta, nimalo slučajno, svu pažnju usmerili su ka Rusiji. Ta veza pojačana je stupanjem Jermenije u Evroazijsku uniju.

Industrija visokog obima ima mogućnost da isporučuje robu i usluge po nižim cenama nego proizvođači manjeg obima. Jermenija ima oko tri miliona stanovnika. RAO UES je u osvit raspada SSSR bio i još uvek je u mogućnosti da upravlja poslovima Električnih mreža Jermenije. RAO UES je nasledio sistem korišćen u SSSR, koji je bio napravljen za pružanje najveće isporuke na neprofitnoj osnovi, koristeći centralizovani sistem upravljanja. S druge strane, RAO UES i njegovi naslednici nisu neprofitni, i javni bes protiv toga da što se distribucija struje vodi težnjom za ostvarenjem profita je utemeljen. Bez obzira na sve, možemo poverovati da zahtev koji se fokusira samo na RAO UES može biti prilično bezazlen. Naime, može se uslišiti zahtev demonstranata, sprovesti istaga i prerasporedela budžetskih stavki ili uzeti zajam da se pokriju troškovi poskupljenja struje.

TOK ESKALACIJE

Suštinski, taktika „obojeno-proleće“ – oslonjena na istoriju socijalnih protesta levice, kao što piše Sol Alinski u Pravilima za radikale – počinje sa minimalnim zahtevima pre nego što krene ka maksimalnim. To pomera protest od relativno bezazlenog, baziranog na osnovi mirnog okupljanja i naizgled realnih i neophodnih zahteva, do stanja potpunog haosa i nereda, koji prisiljava policiju da deluje, što konačno delegitimiše već poljuljanu vladu. Promene situacije prate promene zahteva: priroda taktike „obojeno-proleće“ uvek uključuje razvoj liste zahteva, koji rastu u strateški isplaniranom stepenovanju.

Svaku promenu na koju vlada pristane organizatori protesta ne prestavljaju kao znak dobre volje vlade. Umesto toga, oni ustupke formulišu kao dokaz da je vlada bila u krivu od početka, da je navodna upotreba policije bila kriminalni čin i dokaz da moć naroda raste, da je vlada u strahu, slaba i podeljena, i da je sad trenutak kad treba jurnuti dalje sa još više novih zahteva.

Alinski pravi zanimljivu razliku između organizovanja i manipulisanja. Organizovanje se „vodi od pozadi“ u najboljem interesu onih koji su vođeni. Manipulisanje je vođenje suprotno interesima vođenih. S obzirom na rezultate taktike „obojeno-proleće“ iz poslednjih decenija, verovatno su SAD iz Alinskog odabrale nešto nalik ovom drugom opisu. Jer, prema idejama koje zaposleni i volonteri američkih NVO u Jerevanu zastupaju, trebalo bi ih zvati manipulatorima, a ne organizatorima.

OD NEREDA DO REVOLUCIJE

Grupna psihologija demonstranata u Jerevanu menja se iz dana u dan. Što više vremena provode zajedno, više dele zajedničkih uspomena i sve više razmišljaju i deluju kao jedan. Ton protestnog pokreta postaje sve žešći i sve fatalniji: ovo postaje konačna poslednja odbrana. Organizatori manipulišu demonstrantima, koji potom gube svaki osećaj za meru i svest o predistoriji i razlozima koji su doveli do problema zbog kojih su tu. Oni koji najviše govore, koji pozivaju na redovne sastanke, izgledaju kao prirodne, iskrene, harizmatične figure. Oni simbolično projektuju i komuniciraju „dobrotu“. Ali u stvarnosti oni su dobro obučeni organizatori na terenu, čije je osnovna kompetencija da smanje značaj ili prikriju organizaciju koja ih je obučavala kao i organizovanu prirodu samih dešavanja. Svedočenja običnih učesnika protesta da „nije bilo vođa“ je iskrena, i znači da je simulacija bila izvedena veoma dobro.

Drugi razlog zašto demonstranti u Jermeniji ne veruju da su vođeni je taj što se se vođstvo obično zamišlja u liku osobe u prvim redovima, koja vuče ljude za sobom. Vođstvo se zamišlja kao da ga čine vešti govornici, profesionalci, kao ljudi koje viđamo na televiziji, kao oni koji pobeđuju na izborima. Ali Alinski uči u Pravilima za radikale da se vođenje ne vrši vučom niti stajanjem napred, već pre vođenjem odzada, pa to zove „vođenje guranjem“. Većina ljudi i ne želi da vodi jer se plaše javnog govora. Taktika organizovanja uči uspešne vođe da se ponašaju kao da ne žele da vode, da se pretvaraju da im je neprijatno i da su ponizni kad govore javno. Tada masa počinje da se veoma intimno poistovećuje sa takvom osobom koja „vodi guranjem“.

KAKO SE JEDAN ODSTO PRETVARA U 99

Jedan metod, korišćen u Jugoslaviji, Siriji, Ukrajini, Makedoniji i Jermeniji, identičan je metodu koji se koristi da bi se izazvali neredi. Naime, u gužvi od hiljadu ljudi, 10-15 pojedinaca viče iz gomile. Njihove reči su pune emocija, njihova strast izgleda iskrena, ali njihov tajming i sadržaj su planirani. Oni mogu da deluju kao da se ne slažu među sobom oko manje bitnih stvari, ali oko suštine su svi složni – a to je da protesti moraju eskalirati i da „mi nećemo otići dok ne pobedimo“ i „državni apart će odgovoriti, a mi moramo biti spremni da držimo položaj i primamo udarce njihovog nasilja. Jer, kad koriste nasilje, to znači da nas se plaše, to dokazuje da ćemo pobediti, i oni to znaju“.

Iako u početku predstavljaju samo jedan odsto demonstranata, njihov monopol na vreme i poruku stvara osećaj jednodušnosti, međusobnog pristanka i konsenzusa u gomili. Svaki pojedinac pogrešno veruje da to što ovi ubačeni organizatori na terenu govore odražava mišljenje većine, međutim, kroz ovaj proces simulacije konsenzus postaje ostvaren i to u stvarnosti postaje većinski stav.

Nauka uči da masovni protest bez organizacije nije uspešan, ako uopšte može i da se dogodi. Kad su masovni protesti uspešni, a deluju kao da su spontani i bez vođstva, onda su takav utisak organizatori protesta postigli namerno. Ta privlačnost za mase koju ima otpor bez vođa uklapa se u pojednostavljenu emotivnu varijaciju anarhističkog ili radikalno-liberalnog idealizma, odnosno u apstrahovane koncepcije slobode i prava, koje su iracionalno povezane sa fizičkim materijalnim životom. One su uglavnom predstavljene u ljudskoj svesti i čak verbalizovane kao društvena briga za uslove rada, društvena iščekivanja u vezi sa seksom ili briga vezana za vladina i korporativna zlodela. Ipak, na podsvesnom nivou te čežnje za slobodom imaju koren u borbi sa egistencijalnim pitanjima, koja su urođena ljudskom iskustvu i ostaju na nivou psihe kao motivacione sile. O tome su izuzetno jasno pisali teoretičari „obojenih revolucija“, pozajmljujući mnogo iz Frojdovog dela Civilizacija i nezadovoljstvo. Prema Frojdu, ljudska bića su evoluirala milionima godina pod uslovima koji su predcivilizacijski, gde se ljudsko iskustvo definisalo kao borba za opstanak i bilo označeno nedaćama. Zato svaki ustupak vlade rešava stvarne i postojeće probleme, ali istovremeno pobuđuje prirodu ljudske mašte, koja nema granica u vezi sa onim što vidi kao stvarno moguće. Zbog toga relativno jednostavi početni zahtevi demonstranata nisu toliko važni koliko šta će organizatori u nekom trenutku reću da su zahevi ili su nekad bili.

Važno je međusobno delovanje sila i stvaranje novih faktora na terenu, koji generišu pomeranje kolektivne svesti. U kontekstu gde na svetu postoji mnogo globalnih igrača, sa nekoliko hegemona koji se nadmeću, iracionalno je pomisliti da se ti hegemoni ne nadmeću za kontrolu nad protestima. U mnogim slučajevima one su proteste i finansirale.

ŠTA MOŽEMO DA OČEKUJEMO DALJE

U nekom kasnijem stadijumu protesta zapadni mediji će se fokusirati na neke ljude koje su organizatori odabrali da budu intervjuisani. To je uobičajeno i u radničkom i društvenom organizovanju u SAD. Organizatori sa terena će govoriti za medije samo kad poziraju kao protestanti; vizuelno oni su nerazlučivi, s tim što većina organizatora samo deluje malo više načitano ili inteligentno u odnosu na prosečnu osobu. Smernice organizovanja ukazuju da je za demonstranta koji će se predstaviti medijima napoželjnije selektovanje nekog ko već sam misli ono što želite da kaže.

To takođe zahteva kvalifikovane ljude za veze sa medijima ili direktora komunikacija koji radi za NVO. Još važnija od toga je i volja za saradnju u medijima. Bi-Bi-Si, Si-En-En, Vajs i druge slične pronatovske propagandne filijale moraju biti voljne za saranju. U kasnijem razvoju čovek koga intervjuišu će da preteruje, izmišlja ili iskrivljuje priču u vezi sa prirodom policijske intervencije. To će zapadnoj publici pružiti odgovarajuće kulturološke signale i narative koji pravdaju akciju njihove vlade da zameni ciljani režim.

U nekoj drugoj prilici Bi-Bi-Si, Si-En-En i drugi će u potpunosti izmisliti događaj ili će ga čitati sa zadate skripte zašto su protestanti tu. Jednostavno će reći: „Ono što je počelo kao protest zbog povećanja cena struje se, posle brutalne reakcije režimskih snaga bezbednosti, transformisalo u protest za smenu vlade“. Zapadni gledalac vidi desetine hiljada demonstranata koji su ili tu ili su, ako ih nema, snimci uzeti iz arhive stari više nedelja kad su ljudi protestovali samo zbog cena struje. Međutim, gledalac sluša Bi-Bi-Sijevu priču. Jezik i slike se kombinuju, stvarajući spoznaju zasnovanu na očekivanju da slika potvrđuje priču. Zato kombinacija medijskih slika i zvuka kreira „istinu“ koja je različita od onoga što se zaista desilo.

To će stvoriti opravdanje kakvo je Zapadu potrebno za sankcije i druge oblike „arapsko-prolećnog“ ratovanja protiv „režima“ na koji ciljaju. A sada ćemo videti kako se „obojena revolucija“ transformiše u „arapsko proleće“.

SUPROTSTAVITI SE „OBOJENOJ“ PRE NEGO POSTANE „PROLEĆE“

Vlada Jermenije može da koristi istu veštinu o organizovanju i okrene protest naopako. Ne bi trebalo da koristi policiju da izbaci protestante koji kampuju, nego da „odseče glavu“ protestu i preuzmu kontrolu nad njegovim telom. Potrebno je da se njen tim društvenih organizatora i protestnih radnika infiltrira i „kontraagituje“, koristeći se istim metodom vođenja od pozadi, čime će diskreditovati već etablirane „nevodeće“ vođe na terenu. U nekim slučajevima pesničanje jedan na jedan može biti isprovocirano identifikovanim vođom organizatora da bi se opravdalo uklanjanje tog pojedinca sa mesta protesta. Zbog toga bi vlade koje su meta takvih taktika trebalo da imaju pripremljene istovetne operacije. Videli smo kako se to efikasno koristilo u Rusiji i Makedoniji.

Potom moraju nastaviti da van protesta, daleko od očiju kamera, hapse organizatore pod raznim optužbama. Sudovi moraju biti spremni da narede zaplenu sredstava nevladinih organizacija, zatvaranje kancelarija, makar i samo privremeno, čak i ako će sredstva kasnije biti oslobođena.

Kamp demonstranata na terenu funkcioniše kao opsada. Direktan juriš policije na kamp biće viđen kao zločin. Ispravan metod protiv toga je sprovođenje kontraopsade. Kamp funkcioniše kao mreža stvarnih i virtualnih linija snabdevanja. One moraju biti presečene, dok se u kampu mora povećati pristup vladinih operativaca koji deluju nasuprot. Naposletku, među demonstrantima će „normalnost“ prevladati kao dominantna krilatica (ili „mema“), i, dok stare vođe bivaju marginalizovane, novi „razumni“ lideri izranjaju.

Samo posle toga vlada može i treba da najavi bilo kakav kompromis – u ovom slučaju ili da ukine veliko povećanje cena struje ili da pruži neku vrstu novčane pomoći građanima. Pre nego što se ustanovi odgovarajuće vođstvo protesta koje će da ih prihvati, vladini ustupci će samo biti korišteni da produže krizu, kao što je objašnjeno ranije.

Da bi se to dugoročno preveniralo, društva moraju da rade na tome da stvaraju bogat kulturni život zasnovan na prijateljstvu i porodici, čineći društva zasnovana na kolektivističkom cilju. To može biti osnaženo na način koji određna tradicija već omogućava. Može biti osnaženo i kao suprotnost relativno besciljnom životu, koji pruža zapadno-liberalni, komercijalni, konzumentski, individualistički model. Zapadni model rađa otuđenje, depresiju, povlačenje u sebe, potiskivanje i teskobu. To su preduslovi da ti zapostavljeni psihološki problemi budu preusmereni i ispoljeni kao protestni pokret, koji gubi osećaj za meru i stvarnost.

Konačno, dobra društvena kultura ne može rešiti ni maskirati stvarnu korupciju koja proističe iz kapitalističkih spekulacija. Stvarni postojeći ekonomski problemi često su politički problemi, kao što je slučaj sa jermenskim energetskim tržištem. Ljudi moraju da nauče kako da stvaraju društvene pokrete koji nisu deo taktika „obojeno-proleće“. Razlika je u tome što taktike „obojeno-proleće“ samo deluju uz ogromnu stranu podršku i pre svega načinom na koje zapadna publika interpretira medijske narative, koji potom opravdavaju akcije zapadne vlade protiv vlade mete. Te taktike takođe rađaju nepoverenje i podele u društvu, a to je i pravilo i njihov cilj.

Da jermenska vlada nije dozvolila prodaju jednog od svojih najvažnijih resursa Americi, ona bi imala veću kontrolu nad troškovima distributera kojim upravlja Rusija i ne bi bilo povećanja cene. Rešavanje tog problema zahteva promenu u razmišljanju jermenske uprave. Osnovna infrastruktura je ključni deo ekonomskog i društvenog života, ali je takođe i važan faktor suvereniteta. Jermensko tužilaštvo može da istražuje samu temu za koju su demonstranti zaintesovani i otkrije da je Amerika saučestvovala u stvaranju problema kako bi podstakla nestabilnost u Jermeniji. To bi moglo biti korišteno kao pravni izgovor da se razmontira ugovor sa Kontur Globalom. Tada bi država bila u dobroj mogućnosti da nacionalizuje ovaj dragocen resurs.

Presumereni protestni pokret bi mogao dodati zahtev da se osnuje nezavisno javno nadzorno telo, sastavljeno od vođa od poverenja, uglednih akademskih stručnjaka i „zviždača“. Oni bi imali ovlašćenje da stave veto na odluke upravnog odbora nacionalizovanog hidro-energetskog preduzeća.

ZAKLJUČAK

Protest u Jerevanu, nastao zbog velikog povećanja cene struje, ima dosta jasnih znakova taktike „obojeno-proleće“. SAD se upuštaju u ogromno finansiranje protestnih pokreta, i to rade sa namerom da deluju protiv interesa samih demonstranata. Ali to ne znači da zahtevi ljudi u Jerevanu i drugde nisu stvarni, da nisu legitimni, ili da na prvi pogled ne odražavaju realne interese ljudi. To nisu nekompatibilne sfere, što to je problem da se razume ukoliko se sve posmatra kroz objektiv dihotomije.

Amerika stvara konkretne ekonomske probleme. Ona izvozi haos – potom poseže za drugom stranom i upravlja naporima protiv ovih problema. Ali rešenja koja nudi stvaraju još više problema.

Organizatori i učesnici protesta naglašavaju da su njihovi ciljevi ograničeni, jednostavni, definisani i ostvarivi. To je istina u ranim fazama protesta, ali diskurs se brzo menja kad se steknu odgovarajući uslovi. Konačno, organizatori će blisko sarađivati sa zapadnim medijima da bi oblikovali način viđenja događaja, ponekad im dajući veoma različitu interpretaciju od onoga što se zapravo dešava. To će prvo biti oblikovano za građane države koja je meta promena, i to u njihovim lokalnim medijima čije je vlasništvo je deo zapadnih mreža.

Ljudi su u modernom dobu skloni da dele neodređene i osujećene težnje za slobodom i individualnošću, osećanja koja mnogu ljudi vuku od neshvaćenosti u detinjstvu. Teškoće odrastanja, koje su karakteristične za vesternizaciju, politizuju se na manipulativni način u postmodernim političkim organizacionim planiranjima. Manipulacija ne preza ni od seksa i seksualnosti. Apstraktni ili urođeni problemi ljudskog iskustva se konkretizuju i daje im se oblik u organizovanju kampanja tipa „obojeno-proleće“.

Sve to se kombinuje sa stvarnim problemima, ekonomskim i političkim, ali se kombinuje tako da sva funkcionalna rešenja i ustupke „autoriteti“ odbijaju iz iracionalnih razloga, čiji je koren u psihi, koja je opet motivaciona snaga.

„Obojene“ taktike mogu biti okrenute unazad pre nego pređu u „proleće“ ako režim koji je na meti ima pristup istim tehnologijama društvnog organizovanja. Opsada može biti infltrirana i njene linije snabdevanja do vođa koje vrše destabilizaicju mogu biti presečene.

„Obojena“ taktika zahteva određene preduslove, uključujući američki pristup društvu pod maskom pluralizma i građanskog društva. Taj pristup SAD mogu da vrše preko neprofitnih i dobrotvornih organzicija, čije menadžere je moguće, kao kontrameru, za početak, naterati da se registruju kao strane organizacije. Jedan od problema je što neke od tih organizacija dolaze preko UN, tako da je potrebno da se povede jedan zajednički globalni pokret kako bi se povećala svest i borilo protiv zloupoteba institucija UN kako ne bi radile posao za Imperiju.

Obojena revolucija može biti sprečena ako:

1. Postoji snažna višegeneracijska jedistvena monokultura, koja pruža ljudima jači osećaj smisla, prošlosti i zajedništva nego što ga nudi model „građanina“. Ovaj drugi model pruža atomizovani, zapadni, moderni društveni projekat oličen u američkom društvu;

2. Ključna ekonomska dobra i infrastuktra su javno vlasništvo, njima se javno upravlja i sva neophodna rezanja i mere štednje u zdravstvu, stanovanju, obrazovanju i opštoj dobrobiti su poslednja, a ne prva mera za kojom se poseže.

Prevela – Nevena Ivović

Izvor: Fort Russ