Svet iz dosijea Vikiliks danas

Svojevremeno objavljivanje depeša Vikiliksa izazvalo je tektonske promene u međunarodnoj politici. Uprkos pokušajima cenzure i nastojanjem moćnih centara uticaja da minimiziraju efekte objavljenog, depeše su potvrdile ono o čemu su pronicljiviji autori već govorili, a to je da je aktuelna kriza, pre svega duhovnog i moralnog karaktera i da proističe iz glavnog toka ideologije globalizma.

Tadašnji italijanski ministar Fratini objavljivanje ovih sadržaja s pravom je nazvao „11. septembrom svetske diplomatije“, misleći na potpuni gubitak poverenja u diplomatskoj komunikaciji kao zakonomernoj posledici „slučaja Vikiliks“.

Iz sadašnje perspektive zaostavština Vikilksa deluje ne samo kao prava poslastica za istorijsku nauku, nego i materijal podsticajan za mnoge analitičare međunarodnih odnosa, novinare, pisce i publiciste. Tako su se proteklih godina brojni autori, na osnovu objavljenih depeša, posebno bavili odnosom američke spoljne politike prema njihovoj zemlji ili regionu.

Na osnovu ovog materijala i kod nas je nastalo nekoliko izuzetno zanimljivih knjiga od kojih je svakako najznačajnija ona pod naslovom Vikiliks: tajne beogradskih depeša koju je 2011. godine napisao Nikola Vrzić, a za koju je predgovor napisao Slavenko Terzić, istoričar i diplomata.

Zanimljivo je da je slične novinarske i istraživačke napore objedinio lično Julijan Asanž, koji je priredio knjigu Dosije Vikiliks. Svet viđen očima imperije SAD koja je prevedena na srpski jezik 2016. godine. Reč je o izboru 18 analiza nastalih na osnovu Vikiliksovih depeša, koje se bave odnosom SAD prema Evropi, Rusiji, Turskoj, Siriji, Izraelu, Iraku, Iranu, Avganistanu ali i Južnoafričkoj Republici, Latinskoj Americi, Karibima i Venecueli. Tu su i analize pod naslovom Ratni zločini SAD i MKS (Linda Pirson) i Indeksiranje imperije (Sara Harison), kao i ogledi posvećeni američkom odnosu prema ratu, terorizmu, ljudskim pravima, diktatorima i sličnim temama.

Za potrebe ovog teksta izdvajamo one depeše, koje oslikavaju stavove  američke spoljne politike u odnosu na Rusiju, Kinu i Izrael, i to mnogo godina pre eskalacije ratova u Ukrajini i Pojasu Gaze.

Dosije Rusija

Ogroman broj poverljivih depeša posvećen je analizi situacije u Rusiji, koja je, u to vreme prividno partnerskih odnosa s Amerikom, bila predmet neprekidnih posmatranja specijalističkih službi. Tako iz „dosijea Rusija“ saznajemo da je izvesni španski sudija Hose „Pepe” Grinda Gonsales kazao izvoru u američkoj ambasadi u Madridu (januar 2010. godine) da u Rusiji, Belorusiji i Čečeniji nije moguće uočiti razliku između aktivnosti vlade i organizovanog kriminala.

Grinda je dugo vodio istragu o ruskom organizovanom kriminalu u Španiji, koja je rezultirala hapšenjem više od 60 ljudi. U dokumentu iz američke ambasade u Madridu navedeno je da nije utvrđeno da li je i u kojoj meri Vladimir Putin povezan sa ruskom mafijom i da li kontroliše njene aktivnosti. Grinda je navodno rekao i da je bivši ruski agent Aleksandar Litvinjenko verovao da ruska obaveštajna služba kontroliše organizovani kriminal u Rusiji, dodajući da on lično njegovu tezu smatra tačnom.

Iz tada objavljenih poverljivih diplomatskih depeša takođe se moglo uočiti da je Vašington smatrao da je Putin verovatno znao da će Litvinjenko biti ubijen 2006. godine u Londonu, iako je Kremlj demantovao bilo kakvu umešanost u to ubistvo. U dokumentu iz američke ambasade u Kijevu, iz decembra 2008, otkriveno je da je jedan moćni ukrajinski biznismen, sa vezama sa državnim gasnim gigantom „Gaspromom”, priznao američkom ambasadoru da je povezan sa ruskim organizovanim kriminalom.

Američke specijalističke službe bavile su se i „ispitivanjem Putinove radne etike“, pre svega zbog toga što „većina Rusa i dalje vidi Putina kako vodi zemlju“. Vikiliks je citirao depešu u kojoj se pominje stav nekadašnjeg ministra odbrane Gejtsa, koji je primetio „kako je ruska demokratija nestala, a vlada oligarhija koju vode službe bezbednosti“ (kao da je u SAD drugačije – prim. autora).

Posle ruske aneksije Krima i podrške Moskve proruskim regionima posle državnog udara 2014. godine u Kijevu, koji su otvoreno podržali Amerikanci, bilo je jasno da će se nepoverenje između Moskve i Vašingtona dodatno produbiti. Nagoveštaji svega toga mogu se pronaći u diplomatskim depešama još iz 2006. godine, dakle mnogo pre čuvenog Putinovog govora na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu 2007. godine.

Naime, povod za oštru diplomatsku reakciju Moskve bio je naizgled banalan, a odnosio se na članak koji je pod naslovom Uspon nulearnog primata SAD objavljen u časopisu Spoljni poslovi. U pomenutom članku autori Kir Liber i Džeri DŽ. Pres su, između ostalog, napisali: „Kada bi SAD pokrenule nukelarni napad protiv Rusije (ili Kine) ciljanim zemaljama bi ostao samo mali arsenal koji bi preživeo – ukoliko bi uopšte bilo šta ostalo. U tom trenutku, čak i relativno skroman ili neefikasan sistem protivraketne odbrane mogao bi biti dovoljan za zaštitu od bilo kakvih osvetničkih udara.“ Na osnovu toga pomenuti dvojac ukazuje „na strmoglavi pad ruskog nukearnog arsenala“ i zaključuje da „prvi put posle pedeset godina SAD stoje na pragu postizanja nuklearnog primata“.

Na ovakvu provokaciju reakcija Moskve bila je veoma oštra, o čemu svedoči diplomatska depeša ambasadora Vilijama Barnsa (koji je danas šef CIA). Naime, u depeši koju je uputio iz Moskve, tadašnji američki ambasador ukazuje na reči Alekseja Arbatova, zamenika predsednika Odbora za odbranu u Dumi, koji je stavove pomenutog autorskog dvojca okarakterisao „kao poluslužbene izjave“, imajuću u vidu značaj glasila Spoljni poslovi koje izlazi pod okriljem Saveta za inostrane poslove, koji je posle Drugog svetskog rata stekao status „neformalne laboratorije američke spoljne politike“.

Uopšte, mnogo pre kulminacije ukrajinske krize, u razdoblju od 2006. do 2010. godine, više američkih tajnih depeša je posvećeno ruskim reakcijama na američki koncept protivraketne odbrane u Evropi, koji je Moskva s pravom doživljavala kao otvorenu pretnju njenoj bezbednosti. Ovome dodajmo da je Vikiliks 2013. godine prvi objavio snimke Edvarda Snoudena u Moskvi, koji je stekao status najspektakularnijeg američkog prebega posle završetka Hladnog rata.

Dosije Kina

Januara 2009. godine navršilo se trideset godina od uspostavljanja punih diplomatskih odnosa Amerike i Kine. Tim povodom je tadašnji ambasador Klark T. Rant sačinio depešu u kojoj je nastojao i da prognozira razvoj međusobnih odnosa u naredne tri decenije. Analizirajući pređeni put, on je podsetio na rastuću kinesku međuzavisnost u ekonomiji, glad za resursima, brzu modernizaciju vojske, demografske izazove, ali i rast nacionalizma. Sve te okolnosti budućnost američko-kineskih veza čine vrlo neizvesnom.

Zanimljivo je da američki ambasador kao najveći izazov uočava kinesko grozičavo traganje za energetskim resursima, uz napomenu da se kineski državni giganti pojavljuju kao megainvestitori u Sudanu, Iranu, Kazahstanu, Venecueli, Angoli i Kaspijskom basenu, dakle u zonama prebogatim naftom i gasom.

Rastuća industrija u Kini ima i svoju tamnu stranu koja se ogleda u dramatičnom povećanju emisije ugljenika i zagađenju životne sredine. Upravo zbog toga Kina nastoji da diversifikuje svoje energetske potencijale i ulaže ogromna sredstva u ekološki čiste izvore energije. Ipak, teško je u skorijem roku očekivati neko poboljšanje, pre svega zbog ekspanzije gradskog stanovništva, što dovodi do porasta broja obolelih od respiratornih bolesti, a na selu do nestašice vode koja se usmerava u rad industrije.

U budućem koncipiranju ekonomske politike Kina će morati da uspostavi balans između rasta produktivnosti, potom potrošnje urbanog stanovništva i sve izraženijih ekonomskih razlika. Tako, američki ambasador navodi podatak da oko 200 miliona Kineza živi s dolarom dnevno. Kina se takođe suočava i sa prilivom brojne migrantske radne snage, čiji se broj kreće od 150 do 230 miliona radnika, a čiji su uslovi rada na vrlo niskom nivou. Reč je uglavnom o unutrašnjim kineskim migracijama iz sela ka razvijenim primorskim krajevima.

Američki ambasador upozorava u depeši i na rast kineskog nacionalizma koji je jedan od temeljnih stubova vladavine komunista još od vremena Mao Cedunga. Kao manifestacije nacionalizma navodi slučajeve masovnih demonstracija izazvanih bombardovanjem kineske ambasade u Beogradu 1999. godine, izlive šovinizma nakon pojave japanskih istorijskih udžbenika 2004. godine, odnosno promocije „nezavisnosti Tibeta“ u Francuskoj, uoči Olimpijade u Pekingu 2008. godine.

Ipak, američki ambasador je 2009. godine ostao u dilemi da li će Kina u budućnosti biti regionalni ili globalni lider. Konačno, iz ove duge diplomatske depeše koju je obelodanio Vikiliks izdvajamo konstataciju da će pitanje odnosa prema Tajvanu biti najveći izazov u američko-kineskim odnosima, jer je Kina veoma osetljiva na američku strategiju podrške povećanju „tajvanskog međunarodnog prostora“.

Dosije Izrael

Nešto više od sedam dana nakon što je Džulijan Asanž pušten iz zatvora u Velikoj Britaniji, čime je okončao višegodišnju pravnu bitku, stranica koju je osnovao Vikiliks objavila je tajne dokumente izraelskog ministarstva informisanja, odnosno obaveštajne grane vlasti.

U objavi na mreži X, Vikiliks je podelio tajni dokument izraelskih obaveštajaca iz oktobra 2023. godine u kojem se, kako tvrde, spominje izraelski plan o namernom proterivanju civila iz Gaze u Egipat. Vikiliks navodi da su izraelske vlasti zaključile kako bi „takva strategija donela dugoročno pozitivne rezultate“. Plan predviđa proces u tri koraka koji uključuje uspostavu šatorskih naselja na Sinaju i otvaranje humanitarnog koridora, nakon čega sledi izgradnja gradova na severnom Sinaju iz kojih neće biti povratka – napisali su uz poveznicu na čitav dokument.

Rat u Pojasu Gaze traje gotovo dvanaest meseci, nakon što su teroristi Hamasa upali u južni Izrael i u napadu ubili 1139 ljudi, mahom civila, dok su još 250 ljudi oteli i odveli u Gazu. Izraelski odgovor bio je žestok i još traje, a izraelske vlasti tvrde da neće stati dok ne unište Hamas. U napadima izraelske vojske na Gazu poginulo je 40 hiljada Palestinaca, od čega su 56 odsto žene i deca. Tu je i desetine hiljada ranjenih, zbog čega mnoge države optužuju Izrael za genocid nad Palestincima.

Iz ranije objavljenih depeša Vikiliksa jasno je da su poslednji događaji deo kontinuirane politike izraelske vlade koja je, na primer, na području Gaze za vreme invazije 2008–2009. godine izvršila brojne ratne zločine, koji su dokumentovani u tzv. Goldstovovom izveštaju koji je predstavljen u UN.

Podsetimo, Ričard Goldston je južnoafrički pravnik jevrejskog porekla, koji je bio angažovan u Haškom tribunalu, a svoj izveštaj sačinio uz pomoć mnogih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Izraelska vlada je burno reagovala na ovaj izveštaj, a jedan od najvažnijih elementata njene odbrane se odnosio na to da Hamas navodno koristi civile kao „živi štit“. Dodajmo da je ovu vrstu argumentacije usvojila i Obamina administracija koja je tako otvoreno zaštitila Izrael od osude u UN.

Beleške otkrivaju da su izraelski napadi na Liban (2006) i Gazu (2008–2009), zdušno podržani od Bušove administracije, okončani neuspesima, odnosno da su Hamas i Hezbolah ponovo efektivno naoružani. Umesto da ova činjenica vodi ka preispitivanju jedne takve ratne politike, izraelski zvaničnici su još tada počeli da razmišljaju o budućim ratovima. Tako, jedna od depeša sadrži izjavu generala Gabija Aškenazija koji je istakao da „Izrael u narednom ratu ne može prihvatiti nikakva ograničenja na ratovanje u urbanim sredinama“.

Ovome dodajmo da je mnoštvo Vikiliksovih depeša o bezbednosti Izraela posvećeno Iranu, uz brojne analize njegovog nuklearnog potencijala. Vikiliks je otkrio i mnogo tajnih akcija koje su SAD i Izrael izvele protiv Irana. Novinarka Sejmur Heš je napisala kako veruje da su posebna meta likvidacija bili naučnici povezani sa tzv. iranskim nuklearnim programom.

Zanimljivo je da se Izrael nije ustezao da na tom planu sarađuje s iranskom terorističkom grupom Mudžahedin-e-Halk. Asanžov sajt je citirao i reči Meira Dagana, šefa Mosada, koji je, na jednom sastanku sa Nikolasom Bernsom, opisao pet stubova izraelske strategije u odnosu na Iran: politički pristup, prikrivene mere, borba protiv proliferacije oružja, sankcije i promena režima silom „uz podršku demokratskih studentskih pokreta i etničkih grupa (Azeri, Kurdi, Baluči)“.

Beogradske depeše

Kako je Zapad lobirao za nezavisno Kosovo, da li je Srbija skrivala Ratka Mladića i ostala najbitnija saznanja Vikiliks je svojevremeno objavio u oko 250 hiljada depeša. Najveći broj odnosio se prvenstveno na odnos Srbije prema tzv. nezavisnosti Kosova, uz napomenu u jednoj od beleški iz 2010. godine „da Rusima ne sme biti dozvoljeno da veruju da će pretnja vetom delovati, jer bi oni to iskoristili“.

U pitanju je depeša američkog ambasadora u Francuskoj Krega Stejpltona, napisana 12. decembra 2006. godine, koja se odnosila na detalje o tome kako su zapadne sile svim diplomatskim sredstvima pokušavale da izdejstvuju „nezavisnost Kosova“ i za to dobiju podršku Rusije. Savetnik francuskog predsednika je tada odgovorio depešom o planovima Francuske da ubedi EU da Srbiji ponudi SSP, bez obzira na neispunjenu obavezu pune saradnje sa Haškim tribunalom, dodajući da se brine zbog eksplicitne pretnje Vladimira Putina da će uložiti veto na rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o Kosovu.

U ovoj depeši koja je označena kao „tajna” prenosi se da je jedan diplomata rekao da Zapad treba da se pripremi da deluje i bez Rusa, kao i da su SAD odlučile da Srbiji ponude Partnerstvo za mir kao „podršku demokratskim snagama uoči izbora” i da je „predsednik Boris Tadić napravio dobru osnovu za evroatlantsku budućnost Srbije”.

Vikiliks je preneo i promišljanja američkih diplomata o budućnosti Srpske pravoslavne crkve posle smrti patrijarha Pavla i težnjama pojedinih vladika da se crkva prilagodi novom, 21. veku. Tada je istaknuto da je novi patrijarh Irinej u razgovoru s ambasadorkom Meri Vorlik naglasio važnost Kosova i zatražio razumevanje SAD po tom pitanju.

Američka politika je u to vreme bila posebno usredsređena na skrivanje Karadžića i hapšenje Mladića. Vikiliksove depeše su nam otkrile i detaljnu informaciju o tome da je akcija hapšenja Karadžića usledila posle jednomesečnog praćenja mreže podrške, kao i da su samo tri čoveka bila upoznata sa tokom operacije – tužilac Vladimir Vukčević, direktor BIA Saša Vukadinović i Miki Rakić, savetnik predsednika Borisa Tadića

U depešama koje su pisane od 2003. do 2010. godine navode se sukobi i neslaganja između vodećih političara u zemlji, gde se npr. Mlađan Dinkić žali na predsednika Srbije Borisa Tadića koji je opisan kao „harizmatrični lider” koji je često neodlučan i politički bojažljiv. U Vikiliksovim otkrićima su se našle i mnoge pikanterije koje su pokazale ogromnu razliku između javnih stavova srpskih političara i onoga o čemu privatno razgovoraju s američkim diplomatama.

Tu je, primera radi, preporuka predsedniku Tadiću „da javno pokaže svoju posvećenost saradnji sa NATO“ imenovanjem Zdravka Ponoša za načelnika Generalštaba. Sa ove razdaljine je zanimljiva depeša koja se odnosila na tadašnji stav Srbije i pitanje koje je Međunarodnom sudu pravde postavljeno posle samoproglašene nezavisnosti Kosova, a koje je postavljeno s namerom „da se pitanje Kosova pomeri iz centra političke scene u Srbiji ka pravnom procesu koji može da traje godinama, a što će umanjiti domaći politički pritisak na vladu”.

Kada je reč o sastavljanju tadašnje vlade, posebnu pikanteriju je predstavljalo posredovanje turske diplomatije u među muslimanskim sporovima u Sandžaku, čiji je krajnji cilj bila podrška vladi koju je suštinski sastavio ambasador Kameron Manter.

Konačno da podsetimo i na reakciju američkih vlasti na pojavljivanje Vikiliks depeša koja je bila iracionalna. Istaknuta vladina i druga bitna odeljenja, uključujući Kongresnu biblioteku i Nacionalnu arhivu SAD, zabranile su pristup Vikiliksu.  U martu 2012. godine Pentagon je napravio automatski filter za blokadu bilo kakve elektronske pošte. Tužioci Pentagona su pokrenuli odgovarajuće sudske postupke, poput onog protiv Bredlija Meninga, redova prve klase i analitičara obaveštajnih podataka SAD.

Mada je objavljeni materijal upotrebljavan širom sveta, zanimljivo je da u američkoj akademskoj javnosti nije naišao na odgovarajući odjek. Štaviše, uticajna Asocijacija međunarodnih studija, koja ima 6500 članova, otvoreno je u svojim stručnim časopisima cenzurisala depeše Vikilisa, što je prvorazredni skandal koji je potpuno degradirao stavove naučne zajednice, čije vodeće strukture očigledno nemaju čak ni samostalnost jednog Njujork tajmsa koji je, uprkos raznim oblicima cenzure, ipak uspeo da objavi stotinak depeša.

_______________________________________________________________________________

LITERATURA:

1. Milorad Vukašinović, Rat za duše ljudi, autorsko izdanje, Novi Sad 2011
2. Nikola Vrzić, Vikiliks: tajne beogradskih depeša, Pečat, Beograd 2011
3. Džulijan Asanž, Dosije Vikiliks. Svet viđen očima imeperije SAD, Albion Books, Beograd 2016.

Izvor: Novi Standard