Svi koji hoćete u EU ostavite ispred svaku nadu

Na  konstitutivnoj  sednici  novog  saziva  Evropskog  parlamenta  desilo  se  nešto  što  je, koliko  do  juče, smatrano  nemogućim. Poslanici  iz  redova  evroskeptičnih  stranaka  su  prilikom  intoniranja  himne  EU  (jadni  Betoven, nije  mogao  ni  da  sanja  ko  će  se  sve  kititi  njegovim  delom)  okrenuli  leđa  zastavi  EU. Za  to  vreme  demonstranti  su  imali  okršaje  sa  policijom  na  ulicama  Brisela. Ako  pri  tome  dodamo  činjenicu  da  su  stranke  koje  se  protive  EU  i  evroatlantizmu  zabeležile  istorijski  uspeh  na  izborima  i  to  naročito  u  zemljama  tzv. ”stare  Evrope”  kao  i  panične  izjave  EU  birokrata  o  tome  kako  je  čak  i  sam  mir  u  Evropi  ugrožen  zbog  rasta  popularnosti  ”populista, desničara  i  fašista”, nešto  je  stvarno  trulo  u  internacionali  briselskoj.

Gledajući  ”naše”  medije  ”evropske”  Srbije  do  tog  zaključka  se  ne  može  doći. Ali, zato  danas  imamo  internet  i  društvene  mreže, pa  nije  problem  biti  informisan. Problem  je  doći  do  kvalitetnih  i  tačnih  informacija, odnosno  odvojiti  ”žito  od  kukolja”  među  dostupnim  informacijama. Međutim, jedna  stvar  je  sigurna. Narodi  i  građani  zemalja  članica  EU  sve  više  protestuju  i  kliču  da  žele  hleba, posla, slobode  za  sebe, a  smrt  prljavim  banksterima  i  birokratama  koji  su  požderali  celu  socijalnu  pitu. Neki  dežurni  analitičari  i  stručnjaci  koji  su  sami  učestvovali  u  lažima  i  ideološkoj  manipulaciji  zvanoj  EU-topija  sada  poput  nekadašnjih  marksista  i  politički  podobnih  intelektualaca  istočnog  lagera  pre  30  godina, pričaju  kako  je  EU  jedna  divna  ideja  koju  su  neki  zli  i  pohlepni  ljudi  zloupotrebili  u  praksi, ali  da  to  nije  razlog  da  se  sama  ideja  dovede  u  pitanje. Po  njima  EU  nema  alternativu  i  treba  je  još  doslednije  sprovoditi  u  praksi  novim  i  nikad  okončanim  ”reformama”. Svakom  dobronamernom  je  jasno  da  aktuelni  problemi  u  EU  nisu  ni  od  juče, a  ni  od  2008. godine. Radi  se  o  jednoj  naopakoj  i  duboko  antievropskoj  tvorevini  čiji  defekt  postoji  u  njenoj  osnovnoj  ideji  od  samog  njenog  osnivanja.

Evropska  zajednica  za  ugalj  i  čelik  kao  preteča  Evropske  unije  osnovana  je  radi  učvršćivanja  američke  okupacije  zapadne  Evrope. Tačno  je  da  se  komunizam  u  istočnom  delu  Evrope  učvrstio  tamo  gde  su  stigli  tenkovi  Crvene  armije  i  posle  izbora  preko  ”ćoravih  kutija”, ali  treba  imati  u  vidu  da  ni  tamo  gde  su  stigli  angloamerički  tenkovi  nije  bilo  puno  bolje. Naime, da  su  izbori  zaista  bili  demokratski  posle  Drugog  svetskog  rata  u  Francuskoj  i  Italiji  bi  pobedili  komunisti, a  to  nikako  nije  odgovaralo  SAD-u. Zato  se  oni  i  Britanci  nisu  libili  ni  da  organizuju  tajnu  vojsku  i  terorističke  grupe  sačinjene  od  bivših  nacista  i  fašista  kako  bi  se  obračunavali  sa  simpatizerima  komunista  u  Francuskoj, Italiji, Zapadnoj  Nemačkoj  i  dr.

Ova  operacija  američke  i  britanske  službe  poznata  je  pod  imenom  ”Gladio”. Tokom  nje  zaveden  je  pravi  teror  u  zemljama  zapadne  Evrope, a  parola  je  bila  da  ”crveni  ne  smeju  proći”. Uostalom, zar  neko  stvarno  misli  da  bi  Vašington  i  London  dozvolili  da  De  Gol  postane  predsednik  Francuske, donese  novi  Ustav  koji  mu  daje  široka  ovlašćenja  i  proglasi  V  Republiku  da  nije  pretila  opasnost  od  urušavanja  slabe  IV  Republike  i  dolaska  komunista  na  vlast  u  Jelisejskoj  palati? U  Italiji  se  skoro  svake  godine  menjala  vlada, ali  jedno  je  bilo  sigurno, komunisti  ne  smeju  da  budu  ni  u  jednoj  vladi, bez  obzira  što  su  pojedinačno  bili  najjača  stranka. Prvi  je  ovo  pravilo  prekršio  Aldo  Moro  i  svi  znamo  kako  je  završio.

Vreme  neposredno  posle  Drugog  svetskog  rata  kada  se  utišalo  slavlje  zbog  pobede  nad  Trećim  rajhom  obeležilo  je  veliko  razočaranje  naroda  u  predratnu  evropsku  elitu  koja  se  ili  ponela  izdajnički  ili  kukavički  ili  i  jedno  i  drugo. Pošto  je  cela  Evropa  bila  u  ruševinama  a  vrenje  u  narodu  značajno, pretila  je  opasnost  od  revolucije. Tada  je  Staljin  bio  najpopularniji  lider  od  svih  iz  Antifašističke  koalicije. Ruzvelt  je  umro, a  Truman  nije  imao  ni  tu  harizmu, a  ni  sposobnosti, a  Čerčil  je  izgubio  izbore  i  otišao  u  penziju. Staljin  je  sa  druge  strane  imao  auru  pobednika  nad  fašizmom, uz  ogromne  žrtve  koje  je  SSSR  podneo  i  epitet  nekoga  ko  je  Hitlera  uništio  i  čije  su  trupe  ušle  u  Berlin. Veličina, snaga, moć  i  moralna  superiornost  učesnika  Velikog  Otadžbinskog  rata  uticala  je  na  izuzetan  rast  popularnosti  komunističke  ideologije  i  uopšte  levičarskih  ideja. Bilo  je  jasno  da  se  ruski  tenkovi  ne  bi  zaustavili  ni  do  obale  Atlantskog  okeana  da  se zapadni  saveznici  nisu  iskrcali  u  Normandiji, kada  je  već  bilo  jasno  ko  pobeđuje. Operacija  ”Overlord”  nije  izvršena  da  bi  se  pobedio  Hitler, već  da  Angloamerikanci  zaustave  Staljina  u  Nemačkoj.

Na  osnovu  novootvorenih  arhiva  saznajemo  da  su  početkom  marta  1945. godine  Hitlerovi  izaslanici  u  Švajcarskoj  vodili  mirovne  pregovore  sa  Britancima  i  Amerikancima  oko  sklapanja  mira  i  zajedničkog  okretanja  oružja  protiv  Moskve. Danas  se  zna  da  je  i  Čerčil  to  podržavao, čak  je  odredio  šifrovano  ime  i  početak  planiranja  operacije  za  napad  na  Crvenu  armiju, u  kojem  je  pored  američkih, britanskih  i  francuskih trebalo  da učestvuje  i  sačuvanih  12  nemačkih  divizija. Ali, bitka  za  Berlin  i  brzo  napredovanje  Crvene  armije  razvejali  su  ove  planove. Zato  je  Staljin  naredio  trku  do  Berlina  i  podsticao  rivalstvo  Žukova  i  Konjeva  ko  će  od  njih  prvi  ući  u  Berlin, jer  je  znao  šta  petljaju  vajni  saveznici  sa  zapada. Upravo  zato  je  Žukov  naredio  da  se  ceo  Berlin  opkoli  i  zatvore  prilazi  sa  zapada, kako  mu  angloameričke  trupe  ne  bi  priredile  neprijatno  iznenađenje, jer  Nemci  još  od  kraja  februara  i  početka  marta  1945. godine  nisu  više  pružali  naročiti  otpor  američkim, britanskim  i  francuskim  trupama.

Znajući  sve  ovo, planeri  na  zapadu  su  posle  rata  morali  da  menjaju  plan  za  Evropu. U  strahu  da  će  posle  rata  ponovo  nastupiti  ekonomska  kriza  i  da  će  to  biti  inicijalna  kapisla  za  izbijanje  komunističkih  revolucija  i  pobuna  i  da  će  Staljin  stvarno  stići  do  Lamanša, odlučili  su  se  za  čitav  niz  novih  odluka. Jedna  od  njih  je  bio  i  čuveni  Maršalov  plan. Za  vreme  rata  predsednik  SAD-a  Ruzvelt  prihvatio  je  predlog  da  posle  rata  Nemačka  bude  raskomadana  kao  zemlja, deindustrijalizovana, okupirana  i  svedena  na  nivo  agrarnih, nerazvijenih  zemalja. To  je  trebala  da  bude  ekonomska  kazna  za  Nemačku. I  Nemci  su  saznali  za  ovaj  plan, pa  su  se  zato  i  mnogo  fanatičnije  borili,  čak  i  onda  kada  je  izgledalo  da  je  sve  gotovo.

Međutim, Čerčil  nije  tako  mislio. On  je  u  Staljinu  video  veću  opasnost  i  smatrao  je  da  Nemačka  ne  sme  biti  uništena, jer  će  se  naći  na  budućoj  prvoj  liniji  fronta. Zapadni  saveznici  su  prihvatili  da  sve  zemlje  koje  se  graniče  sa  SSSR-om  u  Istočnoj  Evropi  moraju  biti  u  njegovoj  zoni  uticaja  i  plus  okupaciona  zona  SSSR-a  u  Istočnoj  Nemačkoj. Kako  Sovjeti  nisu  imali  nameru  da  u  svojoj  okupacionoj  zoni  u  Nemačkoj  vrše  uništenje  industrije, već  su  polazeći  od  Marksove  teorije  razvijali  bazičnu  industriju, pretila  je  opasnost  da  će  istočni  deo  Nemačke  postati  uzoran  za  zapadni  i  zato  su  Vašington  i  London  odlučili  da  obnove  Nemačku.

Pošto  su  osnovali  MMF  i  Svetsku  banku, a  američki  dolar  proglasili  svetskom  valutom, nisu  se  žalila  sredstva  u  obnovi  zapadnonemačke  privrede, kao  i  japanske  na  Dalekom  istoku. Potom  su  osnovali  NATO  pakt  i  proglasili  SR  Nemačku  na  zapadu  otvorivši  poglavlje  Hladnog  rata  1949. godine  čuvenim  Čerčilovim  govorom  o  ”gvozdenoj  zavesi”. Kada  je  SSSR  došao  do  atomske  bombe  i  stvorio  Varšavski  pakt  došlo  je  do  blokovske  podele  Evrope. Naravno, sve  je  ovo  propraćeno  rastom  vojnih  efektiva  i  praktično  okupacijom  Evrope. Tako  se  izbegla  ekonomska  kriza. Hitler  je  bio  poražen, ali  je  njegov  koncept  totalnog  rata  totalitarne  ideologije  odneo  pobedu  posle  njegovog  poraza, kako  na  istoku, tako  i  na  zapadu  Evrope.

Pred  Vašingtonom  je  sada  stajao  problem  kako  objediniti  interese  Francuske  i  Zapadne  Nemačke  i  sprečiti  bilo  kakvu  disonantnost  u  Atlantskom  lageru. Zato  je  stvorena  Evropska  zajednica  za  ugalj  i  čelik, koji  su  inače  osnovne  sirovine  vojne  industrije. Ceo  koncept  EZ  proizašao  je  iz  američke  okupacije  Zapadne  Evrope. Trebalo  je  držati  SAD  u, Nemačku  pod, a  Rusiju  izvan  Evrope.

Kao  što  vidimo, ni  do  dana  današnjeg  se  ništa  nije  promenilo, iako  odavno  više  nema  ni  komunizma  ni  Sovjetskog  Saveza. Zapadni  deo  Evrope  se  našao  pod  ekonomskom, vojnom, kulturnom  i  političkom  dominacijom  angloameričkog  faktora. Nije  samo  izvršena  denacifikacija  Nemačke, već  je  počelo  rastvaranje  čitave  evropske  kulture  i  identiteta. Pošto  u  klasičnoj  kulturi  Rusima  nisu  mogli  da  pariraju, a  s  obzirom  da  su  evropski  narodi  na  zapadu  u  mnogim  kulturnim  oblastima  bili  bliži  Rusima  nego  Americi, bez  obzira  na  trentno  vladajuću  ideologiju, trebalo  je  razoriti  evropsku  tradiciju. Zato  je  američka  pop-kultura  ostvarila  ogroman  proboj  i  čitave  posleratne  generacije  su  u  njoj  vaspitavane. To  je  i  stvorilo  generaciju  edipovske  1968. godine, generaciju  koja  je  krenula  da  ruši  svoje  roditelje.

Iz  današnje  perspektive  gledano  1968. godina  ništa  dobro  nije  donela. Ona  je  zajedno  sa  pitomcima  liberalno-levičarske  Frankfurtske  škole  stvorila  čitavu  generaciju  neoliberalnih  globalista  i  intervencionista  koji  su  stvorili  totalitarnu  ideologiju  ljudskih  prava  i  demokratije  potkrepljenu  NATO  bombama, obojenim  revolucijama, pučevima, prevratima  i  isticanjem  kulture  smrti  u  vidu  legalizacije  sodomije, narkomanije, eutanazije, gender  ideologije  uz  apsolutizaciju  tržišne  ekonomije  i  globalnu  ditaturu  bankarskih  i  korporativnih  moćnika. Ovi  naraštaji  političara  su  se  pretvorili  umesto  državnike  sa  kičmom  u  menadžere  obezličene  korporacije, a  suverenitet  država  se  sa  nacionalnog  preneo  na  nadnacionalni  nivo  u  Briselu.

Građansko  društvo  i  demokratske  institucije  su  istorijski  nastale  u  nacionalnoj  državi. Sada  su  evrounijatske  birokrate  praktično  ukinuli  nacionalne  države, a  odlučivanje  preneli  na  nivo  u  Briselu  u  ruke  onih  koje  niko  na  izborima  nije  birao. Došlo  je  do  razbijanja  nacionalnog, kulturnog, istorijskog  identiteta, a  na  hrišćansko  nasleđe  Evrope  gledalo  se  sa  prezirom. Sa  druge  strane, otvorena  su  vrata  milionima  emigranata  naročito  iz  muslimanskih  zemalja, što  je  dovelo  do  demografskog  sunovrata  evropskih  naroda  i  do  razbijanja  nacionalnog  identiteta  i  stvaranja  odvojenih  i  paralelnih  društava  i  sagregacije.

Došljaci  iz  islamskog  sveta  se  nisu  ni  asimilovali  niti  kulturološki  prilagodili, ali  zato  su  iskoristili  svaku  mogućnost  koju  im  je  pružilo  dekadentno  društvo  na  zapadu. Uz  diktat  feminističke  i  gender  ideologije  porodica  je  razorena  i  sve  se  manje  dece  rađa  među  evropskim  narodima. Kritički  intelektualci  i  javnost  u  zapadnoj  Evropi  su  nestali  posle  Sartra. Umesto  njih  imamo  unajmljene  i  plaćene  ”eksperte  i  analitičare”  koji  se  ponašaju, što  bi  rekao  Slobodan  Reljić,   poput  unajmljenih  revolveraša  na  Divljem  Zapadu. Ko  plati  više, rade  za  njega. Uopšte, etika  i  ljudi  sa  stavom  su  proterani  iz  medijske  sfere. Poželjno  je  biti  ”stručnjak”, jer  dosta  nam  je  političara  koji  samo  pričaju, trebaju  nam  ljudi  sa  ”znanjem”. Onda  dolaze  ”eksperti”  pripremljeni  kao  ekonomske  i  političke  ubice  sopstvenog  naroda  koji  sprovode  takve  ”reforme”  i  ”mere  štednje”  da  na  kraju  ispada  da  je  i  rat  bio  mila  majka  u  odnosu  na  njih.

Ovi  janičari  globalizma  sprovode  specifičan  vid  genocida  i  uništenja  čitavih  naroda  i  država, tzv. ”beskorisnih  žderača”, onih  koji  ne  spadaju  u  ”zlatnu  milijardu  odabranih”  da  žive  na  planeti  Zemlji. Njihova  ekonomska  doktrina  glasi : zaduži  se, prodaj, potroši, ili  ”deregulacija, privatizacija  i  tranzicija”. Ovo  je  dovelo  do  socijalnog  sloma  i  na  samom  zapadu. Krug  bogatih  je  sve  uži  i  moćniji, a  siromašnih  je  sve  više  i  više. Budući  da  su  države  ukinule  svoj  suverenitet, više  nema  ko  da  zaštiti  prava  građana. Nije  ova  sudbina  samo  snašla  gubitnike  u  tranziciji  na  istoku  posle  pada  Berlinskog  zida. Ona  je  i  na  zapadu  razorila  socijalnu  državu, koju  su  njihove  elite  dozvolile  samo  dok  je  stajao  zid  u  Berlinu  i  dok  je  to  bio  izlog  u  koji  su  sa  istoka  čežnjivo  i  tužno  gledali. Širenje  EU  pretvorilo  se  u  novi  pohod  na  Istok  sa  istim  ciljem, a  cilj  je  Rusija  i  njeno  rušenje. EU  je  postala  američki  Trojanski  konj  zadužen  za  pljačku  evropske  periferije.

Još  jedan  problem  je  proistekao  iz  same  koncepcije  EU  i  njenih  sporazuma. To  je  problem  separatizma, koji  uz  evroskepticizam  kruži  kao  bauk  Evropom. Bilo  je  vremenom  jasno  da  će  lokalni  separatizmi  sve  više  dolaziti  do  izražaja  kako  se  suverenitet  država  bude  prenosio  na  Brisel  i  kako  taj  isti  Brisel  bude  sve  više  radio  na  regionalizaciji  Evrope. Ovaj  koncept  je  od  EU  počeo  da  stvara  postmodernu  varijantu  Svetog  rimskog  carstva  sa  Nemačkom  u  centru  u  okviru  nekog  novog  srednjovekovlja, a  ustavnost, nacionalna  država  i  građansko  društvo  uz  parlamentarnu  demokratiju  i  višestranački  sistem  odlaze  u  istoriju  kao  nešto  ”retrogradno, populističko, nacionalističko, reakcionarno”.

S  obzirom  da  su  narodi  u  EU  bili  podvrgnuti  duhovnom  inžinjeringu  ”promene  svesti”  od  njih  je  postepeno  stvarana  amorfna, bezlična  i  beslovesna  masa  potrošačkog  društva, gde  su  tradicija, identitet, nacija, istorijska  svest, vera, kultura, institucije  bile  preoblikovani, razarani  i  potiskivani  u  drugi  ili  treći  plan. Nacionalna  država  se  našla  između  briselskog  centralizma  i  lokalnog  regionalizma, odnosno  između  čekića  i  nakovnja. Kada  kod  ljudi  stvorite  takvu  ideologiju  samoživosti  i  sebičnosti  onda  je  jasno  da  su  porodica, lokalne  tradicionalne  zajednice, nacija, pa  i  sama  država  podložne  rasturu  i  raspadu. Narod  i  naciju  na  okupu  drže  tradicionalne, identitetske  vrednosti  i  vrline  zasnovane  na  žrtvi, herojima, podvizima, slobodi, pravdi, istini, veri, ljubavi, a  ne  debljina  novčanika  i  parole  tipa  ”di  su  naši  novci?”.

Karakteristika  svih  današnjih  separatističkih  pokreta  u  zemljama  EU  čak  i  onda  kada  je  reč  o  posebnim  narodima  koji  imaju  svoje  legitimno  pravo  da  traže  nezavisnost  jeste  to  da  se  uglavnom  radi  o  najbogatijim  i  najrazvijenijim  regionima  u  tim  zemljama  i  da  oni  insistiraju  na  otcepljenju  upravo  zbog  toga  što  više  neće  da  finansiraju  Madrid, Rim, London, Brisel  i  sl. Ali, upravo  svaki  separatizam  sa  ovom  pričom  počinje. Pri  tom  mnogi  od  njih  zaboravljaju  da  su  upravo  i  postali  tako  razvijeni  živeći  u  tim  zemljama, a  u  slučaju  otcepljenja  ili  raspada  tih  država  kao  i  sveopšteg  pogoršanja  odnosa, a  i  mogućih  sukoba, platili  bi  visoku  cenu  i  došli  na  nivo  jednog  polurazvijenog  feud-protektorata. Svaki  separatistički  pokret  ima  svoje  lokalne  razloge, ali  je  činjenica  da  među  njima  vlada  ideološko  šarenilo, pa  tako  imamo  one  koji  zagovaraju  izlazak  ne  samo  iz  matične  države, već  i  EU, a  imamo  i  one  koji  apsolutno  podržavaju  EU  i  smatraju  da  ne  bi  morali  da  traže  prijem  u  članstvo  kao  nova  zemlja  u  slučaju  otcepljenja. A  separatizma  je  sve  više: Katalonija, Baskija, Škotska, Severna  Irska, Korzika, Bretanja, Flandrija, Južni  Tirol, Tirol, Sami  u  Švedskoj  i  Finskoj, Veneto, Sicilija, Sardinija, Padanija  Lige  za  Sever. Čak  i  u  etnički  i  verski  skoro  homogenoj  Poljskoj  javljaju  se  separatisti  u  Šleziji  koji  namiguju  ka  Nemačkoj.

Projekat  ”ujedinjene  Evrope”  ne  samo  da  ništa  afirmativno  i  progresivno  nije  doneo, već  proizvodi  rastakanje  evropskih  država  kroz  poništavanje  njihove  hiljadugodišnje  istorije,  vraćajući  ih  u  period  ”mračnog  doba”  posle  pada  Zapadnog  rimskog  carstva  i  seobe  naroda. Ova  sveopšta  ”feudalizacija”  Starog  kontinenta  oživljava  se  i  kroz  neopaganizam  koji  se  sve  više  ističe  kao  glavni  kulturni  tok  u  EU. Još  im  je  ostalo  da  i  kanibalizam  legalizuju, mada  ima  već  takvih  naznaka  u  vidu  rijaliti  programa  i  otvaranja  mesara  u  Velikoj  Britaniji  gde  se  izloženo  životinjsko  meso  ”estetski  oblikuje”  u  izlozima  u  vidu  ljudskih  tela.

Kada  se  svemu  ovome  doda  i  finansijska  diktatura  Vol  Strita  i  London  Sitija  i  postojanje  evra  preko  kojeg  najbogatije  zemlje, pre  svih  Nemačka, pljačkaju  one  nesrećne  i  prezadužene  južnjake  kojima  je  neko  rekao  da  je  evroatlantska  žurka  završena  i  poslao  raciju  da  ih  ”otrezni”  i  da  plate  sav  ceh, i  svoj  i  tuđi, jasno  je  da  u  EU  nema  nikakve  budućnosti. Ona  i  postoji  na  stanovištu  održavanja  večite  sadašnjosti  za  bogate  i  moćne, a  za  oni  što  su  kasnije  ušli  ostaju  troškovi  i  dugovi  uz  nezapamćenu  korupciju  i  izdaju  domaće  evropejske  vrhuške  koja  uporno  ponavlja  stari  refren  iz  komunističkih  vremena  ”lošije  danas  za  bolje  sutra”. Samo  što  to  sutra  nikako  ne  dolazi. Ali, tu  evropsku  ”elitu”  je  baš  briga. Oni  su  ionako  sve  znali  od  prvog  dana, zato  su  i  postali  evrounijatski  vernici  spremni  da  na  žrtvenik  plavo-žutog  Moloha  polože  čitav  narod  i  zemlju  kojoj  pripadaju. Što  su  dalje  od  Brisela  hvata  ih  sve  veća  nervoza  da  neće  zagrabiti  iz  američkog  i  evrounijatskog  korita  onoliko  koliko  misle  da  im  pripada. Osim  njih  i  pete  kolone  oličene  u  medijskom, NVO  i  ”preduzetničkom”  sektoru  nema  više  nikoga  ko  može  da  kaže  da  živi  bolje.

Ovi  ”tranzicioni  dobitnici”  uništavaju  i  rasprodaju  sve, na  kraju  prodaju  i  sopstvenu  decu  i  uništavaju  svaku  alternativu  i  budućnost. Od  nekakvih  ”pretpristupnih  fondova”  i  njihove  ”čarolije  boljeg  života”  nema  ništa, jer  odatle  ne  dobijate  ništa  osim  sitne  pomoći  i  novih  kredita  i  zaduženja  preko  zapadnih  banaka, a  zauzvrat  rasprodajete  sve  resurse  i  postajete  stranac  u  sopstvenoj  zemlji. Isti  oni  koji  su  vas  upropastili  zagovaraju  nove  ”reforme”  koje  vode  u  još  gore  zakone  i  još  goru  situaciju, jer  na  postojeću  vatru  dolivaju  samo  benzin. To  i  jeste  najveći  greh  domaćih  evropejaca. Sve  su  znali  od  prvog  dana  i  ovo  svesno  rade. Odrađuju  svoj  deo  ugovora  sa  nečastivim.

Berđajev  je  rekao  da  problem  sa  utopijama  nije  u  tome  što  se  nisu  ostvarile, već  upravo  u  tome  što  se  ostvaruju. Sve  političke  i  ideološke  utopije  o  ”savršenoj  državi”  i  ”savršenim  upravljačima”  počev  od  Platonove  ”Države”  pa  do  Evropske  unije  duboko  su  totalitarne  i  tiranske  koncepcije. Jednostavno  rečeno, grešan  i  pali  čovek  ne  može  nikada  stvoriti  neki  ”zemaljski  raj”, jer  mira  nema  u  njegovoj  duši. Istina  je  u  Božijoj  Pravdi, Istini   i  Slobodi. Istina  je  Hristos  koji  je  pobedio  smrt  i  tako  je  rešeno  najsudbonosnije  pitanje  ljudske  egzistencije. Tražiti  smisao  izvan  toga, u  nekim  prolaznim, materijalnim, propadljivim  stvarima, lišavati  sebe  izbora, radosti  života, stvaralaštva, ljudske  sreće, ali  i  žrtve, borbe, hrabrosti, podviga, stradanja  za  svoje  bližnje, borbe  za  neprolazne  duhovne  vrednosti  samo  zarad  najnovijeg  mobilnog, bržeg  i  skupljeg  automobila, plaćenijeg  posla, predstavlja  negaciju  samog  života.

Da  nekome  danas  više  smeta  manji  broj  lešnika  u  ”Milka”  čokoladi  i  nemogućnost  onlajn  plaćanja  za  neku  robu  iz  inostranstva  od  položaja  i  stradanja  njegovih  sunarodnika  na  Kosovu  i  Metohiji, predstavlja  siguran  znak  gubitka  elementarne  čovečnosti. A  dokle  je  dogurala  EU-topija  najbolje  govori  podatak  da  je  nekada  na  Evrosongu  pobedio  Toto  Kutunjo  sa  propagandnom  pesmicom  o  ”ujedinjenoj  Evropi”, a  danas  pobeđuje  Končita  Vurc (na  nemačkom  vurc  je  kobasica, značenje  gadosti  je  jasno), tranvestit  sa  bradom  kao  lažna  žena, a  u  stvari  obična  nakaza,  koja  kao  da  je  ispala  iz  nekog  skeča  ”Monti  Pajtona”. Nema  tu  života, u  EU  vlada  kultura  smrti.

Treba  se  podsetiti  da  je  EU  proglašena  iste  godine  kada  su  SFRJ  i  SSSR  prestali  da  postoje. Mislili  su  da  su  pobedili. Mislili  su  da  na  našoj  nesreći, zlu  i  nepravdi  koju  su  podržali  da  grade  sopstvenu  sreću. Sada  im  dolazi  račun  na  naplatu. Treba  poželeti  oslobođenje  evropskim  narodima  od  EU  i  američke  okupacije, jer  što  bi  rekao  Dijego  Fuzaro  citirajući  Kanta, bolje  je  imati  više  sila  u  Evropi  međusobno  suprotstavljenih  a  u  ravnoteži  snaga, nego  jednu  totalitarnu  ”univerzalnu  imperiju”.

Ponovo  Rusija  boreći  se  za  svoj  opstanak  i  slobodu  vodi  borbu  koja  treba  da  oslobodi  Evropu  od  njenih  demona. Hoće  li  Evropa  ponovo  prema  onima  koji  joj  brane  čast  postupiti  prvom  prilikom  kao  bludnica  koja  za  čast  ne  zna, što  je  bio  slučaj  i  ranije  u  njenoj  istoriji, ili  će  doći  neki  novi  ljudi  koji  će  znati  da  cene  žrtve  onih  koje  je  Evropa  porobljavala  i  ubijala  zarad  svojih  utopija, a  koji  su  nju  posle  oslobađali  od  zabluda  i  bili  žrtve  njene  politike  uvek  iznova? Na  ovo  pitanje  će  građani  buduđe  Evrope  Naroda  morati  da  daju  odgovor. Ali, pre  toga  moraju  da  se  oslobode  Vašingtona, Londona  i  Brisela.

U  ovoj  borbi  nama,  Srbima,  mesto  je uz  Rusiju.

Izvor: Srpski kulturni klub