U cara „Velikog brata“ slonovske uši

(Ujka Sem ili – od demokratije do demonokratije?)

Globalna međunarodna afera, koju je pokrenuo Edvard Snouden (Edward Snowdon) obelodanivši činjenicu, da američka tajna služba NSA svojim kompjuterskim Prizm-programom (Prism programming) špijunira bukvalno čitav svet, još uvek potresa međunarodnu političku scenu.

Manje je međutim poznato, da su tri bivša visoka NSA-funkcionera već 2001. obznanila ovu praksu, koja je započela još početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kao i da je dotični Prizm-program samo jedan od stotina sličnih, koji su sve vreme u upotrebi.

Razlozi za ovaj „akt veleizdaje američke pravno-državne demokratije“ od strane tri nekadašnja svetska špijuna iz SAD, iz komandne centrale NATO-konglomerata, etičke su prirode:

Vilijem Bini (William Binney) obrazlaže: „Ova tajna sila ugrožava demokratiju, ne samo u SAD“. Tomas Drejk (Thomas Drake) opominje: „Pandorina kutija je širom otvorena“. DŽ. Kirk Vibi (J. Kirk Wiebe) upozorava: „SAD su na putu da postanu „Carstvo zla“.

A možda je razlog za njihovu (svake hvale vrednu) hrabrost bio i rastući strah od Orvelovog „Velikog brata“, od nadolazećeg i sve odsudnije pretećeg totalitarizma jednog novog tipa.

Strah od totalno onečovečene demonokratije. Koliko je taj strah opravdan?

SAD već (najmanje) četrdeset godina prate, pregledaju i kontrolišu, sakupljaju i čuvaju, koriste i već u principu zloupotrebljavaju podatke o pojedincima, organizacijama i firmama, s vremenom i o korisnicima interneta, o elektronskoj pošti, o bankovnim podacima i računima, o upotrebi kreditnih kartica i tokovima novca, itd. i to ne samo u sopstvenoj zemlji, već i širom sveta.

To znači, da je slobodni građanin na putu da postane (ili je već postao) prozirni podanik bez privatne sfere, podložan svakoj vrsti manipulacije i potpuno zavisan od dobre ili loše volje svojih manipulanata (= vladara).
Da li je to demokratija? Da li je to uopšte spojivo sa ljudskim dostojanstvom?

Prva upozorenja da tajna služba NSA faktički i neprimetno preuzima vlast u SAD, razjeda demokratiju iznutra i pretvara je u makulaturu, u spoljnu čauru jednog samo još autokratsko-diktatorskog pogleda na svet, u masku i farsu, stigla su već 1975. od Komisije demokratskog senatora Frenka Čerča (Frank Church), koja je istraživala ilegalne radnje masovnog špijuniranja američkih građana.

On je tada izjavio: „NSA je u stanju da stvori osnovu jedne totalitarne države i ako ova organizacija padne u pogrešne ruke, onda će to biti jedan put bez povratka.“

Matematičar Vilijem Bini, koji je više od trideset godina razvijao odgovarajuće kompjuterske programe za NSA i na kraju karijere bio u rangu generala, kaže na to: „Čerč je imao pravo i to se upravo i dešava, samo u do sada nepojmljivim dimenzijama. Sa svakim novim Snoudenovim otkrićem postaje sve jasnije, koliko smo u međuvremenu blizu ruba ponora“.

Posledica rada Čerčove Komisije je, doduše, bila da je ubrzo bio donet zakon, koji je trebalo da kontroliše rastuću moć tajnih službi i koji na pr. za svaku akciju prisluškivanja/špijuniranja zahteva prethodno odobrenje jedne pravne institucije, jednog suda.

Taj FISA-zakon (Foreign Intelligence Surveillance Act) je stupio pre 35 godina na snagu i – ispostavio se kao još jedna demokratsko-pravna makulatura, kao maska i farsa. Odgovarajući FISA-sud se naime sastoji od jedanaest sudija, koji tajno zasedaju u Vašingtonu i čije presude su isto tako tajne, nedostupne bilo kakvoj kontroli ili pak nekoj drugoj pravnoj instanci.

Pri njegovim zasedanjima je prisutna samo jedna interesna strana, isključivo predstavnici američke Vlade, koji podnose zahteve za špijuniranje. Samo u poslednje tri godine je bilo (zvanično) podneto 5 180 takvih zahteva i – svi do jednog su bili odobreni.

Čemu dakle jedna pravna institucija, jedan sud, kada je jedna interesna strana empirijski uvek i 100% „u pravu“? Kada čak za čudo ne postoje ni uobičajeni izuzeci, koji bi potvrdili pravilo?

Da li je uopšte moguće, da postoji jedna nepogrešiva država?

Vilijem Bini kaže: „Svi kontrolni mehanizmi su 2001. definitivno stavljeni van snage, kada je Džordž V. Buš postao predsednik, i ja sam tada dao ostavku.“

Njegov bivši saradnik Tomas Drejk to potvrđuje: „Tada smo svi mi postali saučesnici Bele kuće u Vašingtonu i SAD su postale jedna država, koja sve i svakoga kontroliše.

DŽ. Kirk Vibi dodaje: „Tada je zamenik predsednika Dik Čejni jasno rekao, ‚Amerika mora da pređe na ‚mračnu stranu‘ i tu smo u međuvremenu i stigli. Na mračnu stranu.“

I – SAD u međuvremenu špijuniraju i pokušavaju da kontrolišu čitav svet.
Moguće je, čak i verovatno, da su se ova tri američka disidenta svojevremeno zaista smatrali jednom vrstom „Jedi-vitezova“, koji se nalaze na „strani svetla“, u službi demokratije i pravne države, slobode i ljudskih prava.

Mnogo važnije pitanje je međutim – da li je NSA (najkasnije) od dolaska Džordža V. Buša na vlast a koja je „u stanju da stvori osnovu jedne totalitarne države“, tada zaista „pala u pogrešne ruke“ i time uslovila, da se SAD nađu na „putu bez povratka“?

Nadajmo se da to nije tako i da će naslov ovog priloga („U cara ‚Velikog brata‘ slonovske uši“) ostati samo satirično imenovanje jedne privremene devijacije ljudskog duha, samo oznaka manije (negativne) veličine svetskih moćnika.

Trenutni pokazatelji, momentalno činjenično stanje je međutim ne baš ohrabrujuće.

Bini potvrđuje:

„NSA poseduje u ovom trenutku oko 40-50 biliona telefonskih razgovora i mejlova – kako sve umešane osobe sa svim ličnim podacima, tako i sadržaj istih – sačuvano u svojim kompjuterima.

Trenutno se gradi jedan gigantski kompjuterski centar u Juti a u Tenesiju se razvija najbrži super-kompjuter na svetu. Samo u Juti je kapacitet računara toliko veliki, da se tu čitava globalna komunikacija sveta u (najmanje!) sledećih sto godina može smestiti, analizirati i vrednovati.

Kapaciteti NSA-megakompjutera se više ne mere u kilobajtovima, megabajtovima i gigabajtovima, već u jotabajtovima, to je jedinica sa 24 nule iza sebe!

Jedan jotabajt iznosi, dakle, 1 000 000 000 000 000 000 000 000.
Snouden je potpuno u pravu, dovoljno je da čovek danas na pr. slučajno pozove neki pogrešni telefonski broj i NSA je tada na osnovu tog nezamislivog obilja informacija u stanju da sazna sve o njegovom životu, da rekonstruiše svaki pojedinačni dan!

Za to čak nisu više potrebni ljudi, radna snaga, podaci se od strane kompjutera skupljaju i automatski upoređuju, dovode u vezu i vrednuju. Ubrzanim razvojem ‚veštačke inteligencije‘ ti procesi postaju sve brži i efikasniji.“ Ovi američki disidenti su inače potvrdili, da su i ostale tajne službe „NATO-demokratija“ upućene u ovo činjenično stanje, da su učestvovale u čitavom projektu „Velikog brata“ i da i dalje učestvuju.
Naročito često se u tom kontekstu pominje nemački BND.

Utoliko je zanimljivije da se upravo u nemačkim medijima širi i jača protest, da raste ogorčenje i da se zahtevaju pravne i moralne konsekvence, kao i zaustavljanje opasnog trenda totalitarizacije zapadnog društva.
Tako komentator Hans-Ulrih Jerges (Hans-Ulrich Jörges) u nedeljniku „Štern“ 25.07.2013. piše i sledeće:
„Zamislimo za trenutak da se iza svega ovoga nalaze Rusi.

Rusi su, dakle, preuzeli kontrolu nad internetom, oni su – kao Amerikanci posle terorističkog napada na World Trade Center – svuda po svetu osnovali tajne zatvore i tamo mučili ilegalno uhapšene.
Rusi su izgradili nekakav svoj Guantanamovsk i drže tamo potpuno protivpravno zatvorenike, Rusi vode neobjavljene i međunarodno-pravno nedopustive ratove bespilotnim letilicama svuda po svetu.
Kako bismo se u tom slučaju svi mi samo oborili na njih!

Ali ovo su sad Amerikanci i Britanci!

Vrlo je sumnjivo, da li bi SAD sa jednim ovakvim stavom u odnosu na ljudska prava danas imale bilo kakve šanse da uđu u EU. A tek Britanci? Koji bestidno kradu sve moguće informacije o nama?

Amerikanci špijuniraju čitavu našu privredu, oni su svojim trulim hipotekarnim kreditima gurnuli čitav svet u finansijsku krizu i naturili nam – zajedno sa Britancima – prokletstvo investment-benkinga.
Neprijatelj nije više na istoku. Mi u međuvremenu imamo protivnike na zapadu.

Naše Savezno javno tužilaštvo bi u suštini moralo da otvori zvaničnu istragu protiv predsednika SAD, protiv predsednika Vlade Velike Britanije i protiv svih njihovih službenika.

Naše tajne službe bi morale da uzvrate udarac, ali one su umešane u sve to…“

„NATO-demokratije“, na čelu sa SAD, ta toliko često i glasno obznanjena „Međunarodna zajednica zajedničkih vrednosti“, sve više se ispostavlja kao jedna makulatura, kao maska i farsa, kao kolevka nadolazećeg totalitarizma.

Da li je to razlog za likovanje kritičara ove nove imperije?
U prvoj liniji za one, koji su teško propatili i još uvek žestoko pate zbog nesumnjivo beskrupuloznog i nasilnog, nečasnog i nemoralnog delanja njenih vodećih, imperijalistički i vlastoljubivo nastrojenih elita, kao što je to na pr. slučaj (ne samo) sa Srbima?

Ne, ni u kom slučaju. Ali ne mora se očigledno (više) biti Srbin a da bi se mirne duše konstatovalo – ‚Nešto je trulo u državi NATO‘…

Demokratija zapadno-kapitalističkog tipa je obolela, teško obolela. Ta bolest je po svemu sudeći sistemski uslovljena i porastom samozadovoljne dekadencije, tipične za sve imperije u istoriji čovečanstva, ona postaje opasna ne samo za dotičnu imperiju, već i za čitav svet.

To, naravno, nije razlog za likovanje, naprotiv, ali još manje je razlog da se prestane sa kritikom tj. sa argumentativnom i legitimnom borbom protiv te rastuće, globalne i u krajnjoj konsekvenci smrtonosne opasnosti, u socijalnom i individualnom smislu reči.

Jer i svaki Asanž i Snouden, Bini i Drejk, Kirk Vibi, pa i Jerges se bore protiv beskrupuloznog i nasilnog, nečasnog i nemoralnog delanja svojih sopstvenih vodećih, imperijalistički i vlastoljubivo nastrojenih elita i ne pada im na pamet da likuju.

Takvi ljudi unutar „NATO-demokratija“ su nosioci nade i za one, koji se nalaze izvan njih i koji su teško propatili i još uvek žestoko pate pod udarcima Imperije i njenim agresivnim ekspanzionizmom.

Kao što su to na pr. (ne samo) Srbi.
I gore pomenuti disidenti, dakle, vode argumentativnu i legitimnu borbu protiv rastuće opasnosti nastajanja totalitarizma u svetskim razmerama, samo zaogrnutim plaštom teško ranjene demokratije.
Time oni zaslužuju svaku podršku i svako poštovanje.

Jer i oni su shvatili, da je zapadni „sistem vrednosti“ u međuvremenu dobio svog najstrašnijeg neprijatelja u istoriji a to su njegovi sopstveni nosioci i upravljači, koji teže transformaciji demokratije u demonokratiju.
Taj sistem ubrzano gubi smisao, poprima ne samo ubilački, već i samoubilački karakter a to ni u kom slučaju nije razlog za likovanje, naprotiv. Jer enormni kapacitet Zapada bi (u pravim a ne u pogrešnim rukama) mogao da da ogromni doprinos nastajanju jednog boljeg, slobodnijeg i pravednijeg sveta.

To je u ovom trenutku međutim „sistem vrednosti“, u kome američki predsednik Barak Obama dobija zapadnoevropsku „Nobelovu nagradu za mir“, iako je taj isti predsednik na pr. „od 2004. godine i od ukupno 506 napada američkih bespilotnih letilica po svetu, lično zapovedio 318 takvih akcija samo u Pakistanu, a te paklene naprave su pri tome ubile najmanje 2 548 ljudi, među njima i više od 168 dece“ (Stern, Hamburg, 27.06.2013.) a časni i hrabri Edvard Snouden mora istovremeno da strahuje za svoju slobodu, za svoj ljudski integritet ili čak za svoj goli život.

‚Nešto je trulo u državi NATO‘…
Želeo bih da poverujem, da je taj sistem, ne, da su ljudi koji ga nose odnosno čine, sposobni da ga radikalno izmene, da ga humanizuju i učine vrednim ljudskog dostojanstva, vrednim življenja.

Jedan takav prvi radikalni korak – i istovremeno prijatna utopijska vizija – bi bio, kada bi Barak Obama svečano uručio svoju (nezasluženu) Nobelovu nagradu za mir (zaslužnom) Edvardu Snoudenu i imenovao ga šefom jedne Komisije za istraživanje rada i reformu tajnih službi SAD, sa najširim mogućim ovlašćenjima.
Moj predlog za članove te komisije bi bio Asanž, Bini, Drejk, Kirk Vibi…
A da potom sve „NATO-demokratije“ osnuju slične komisije.

Nada, kao što je poznato, umire kao poslednja.

Izvor: Vidovdan