Украјинска криза и велике силе

У украјинској кризи велике светске силе, као и оне мање и земље у окружењу, имају своје интересе. Главни покретач кризе су САД, прво кроз појачавање притисака на Виктора Јануковича и Николу Азарова од јесени 2013, затим вођењем протеста и преузимањем власти на улици у фебруару и, на крају, утицајем у формирању политике нових власти у Кијеву. Хајде да видимо како би се отприлике развијала ситуација у Украјини да није дошло до активирања овако екстремних облика кризе, затим који су мотиви били пресудни да се америчка политика усмери у том правцу и шта се даље може очекивати.

АМЕРИЧКО СТАНОВИШТЕ

САД су променама у периоду 1990-1992. добиле колосалну предност у односу на потенцијалне опоненте у борби за светску моћ, посебно у односу на Русију. Монополарни поредак је тада устоличен, и Америка је постала једина светска суперсила, што је посебно дошло до изражаја током 90-тих и у првој половини деценије 2000-тих. Са друге стране, процес који полако и сигурно преноси тег светске моћи ка мултиполаризму је континуирано преузимање примата у светској привреди у мегарегиону Далеког Истока, где се посебно истиче Кина, у односу на досадашњи примат северног Атлантика. Подкатегорија овог процеса је све реалнији прелазак економске моћи ка Кини, уз паралелно јачање утицаја сила БРИК (земаља „континената“), са којима од западних сила могу да се носе још само САД.

Други важан фактор је светска економска криза, која је, по својим структурним узроцима и последицама, пре свега америчка економска криза, која највише погађа западне земље и саму Америку, како са аспекта тврде тако и са аспекта меке моћи. Јасно је да из године у годину можемо, према параметрима бруто домаћег производа, снази, и још више структури привреда кључних светских сила, сагледати све убрзанији раст земаља БРИК, док, са друге стране, видимо опадање удела Америке, Јапана и западноевропских земаља (сем донекле Немачке) у светској привреди. У перспективи посебна опасност за америчку моћ је постепени губитак позиције долара као светског средства плаћања.

Међутим, изузетно важни догађаји регионалног карактера могу итекако да утичу на наведене процесе убрзања устоличења мултиполаризма или, обратно, успоравања или чак привременог заустављања тог процеса. То је свакако питање Украјине због њене геополитичке важности, посебно величине и географског положаја, али и значаја који она има за саму Русију и идеју евроазијских интеграција.

Да се САД нису умешале и усмеравале украјинску кризу, почев од јесени 2013. године, како би се развијале прилике у Украјини а како међународни односи? Долазак на власт Јануковича и Партије региона почетком 2010. године довели су до дефинитивног краха „наранџасте револуције“ и постепеног приближавања Украјине руским геополитичким интересима. У политичком систему Партија региона је постала не само најјача политичка странка у земљи, што је она била и до 2010. године, већ је пренела део тежишта свог деловања и у централне, па чак и неке области „средњег запада“ Украјине. Одлука из 2012, донесена на највишем државном нивоу, да у источној половини земље, рачунајући и Кијевску област, руски језик добије, поред украјинског, статус званичног језика не само да је одагнала последице покушаја украјинизације ових области у периоду владавине „наранџастих“ већ је дала широке могућности да се део становништва са двоструком националном свешћу још више приближи и идентификује са сверуским идентитетом и „Руским миром“ („Руским светом“, назив за сверуску цивилизацијску одредницу). Партија региона је већ током 2010. учланила свог милионитог члана а процес њеног ширења интензивно је настављен и у следећим годинама. Она све више добија сведржавни карактер и заснива свој утицај чак и у најзападнијим областима, укључујући и Галицију, па тако Ана Герман, пореклом из тих крајева, постаје једна од неколико водећих фунцкионера странке.

Украјина је већ у јуну 2013. постала посматрач у Царинској унији, са Русијом, Белорусијом и Казахстаном, а изразила је и жељу да добије тај статус у оквиру ШОС. Застој у преговорима Кијева и ЕУ и одустајање украјинске власти од споразума о придруживању са Бриселом, паралелно са постизањем споразума између Јануковича и Путина, давало је све већу перспективу постепеног укључивања Украјине у интеграционе процесе на постсовјетском простору.

АМЕРИЧКИ ИНТЕРЕСИ И ЦИЉЕВИ

Америчка иницијатива – званична и још више незванична – за настанак и продубљивање украјинске кризе, без обзира на то што се последња два месеца ствари не одвијају ни на Југоистоку ни у Кијеву како би то Вашингтон желео, ипак даје извесне сатисфакције америчким интересима.

Амерички интереси у оквиру Украјине, онако како је расла криза, могли би се ограничити на следеће:

– Да преузме власт идејно и по методима политичке борбе разнолика али у целини прозападна опозиције, која ће преусмерити интеграције Украјине ка ЕУ, и на тај начин зауставити тенденције приближавања и постепеног укључивања Украјине у Царинску унију. Спречити продубљивање већ постојећих облика учешћа ове земље у интеграцијама на постсовјетском простору (Украјина је и члан ЗНД и Заједничког економског простора);

– Нанети удар Партији региона и Компартији као највећим политичким странкама носиоцима проруског опредељења. Компромитовати водеће политичаре тих странака и уопште угледне људе проруског бирачког тела;

– Прекинути или бар успорити процесе запажене у централним областима земље, а делом и на њеном средњем западу – све већи утицај проруског опредељења и уопште пораста угледа руског цивилизацијског обрасца. Регионалну и локалну власт је у тим деловима земље вршила сама или у коалицији Партија региона;

– Јачање антируских ставова и стремљења у деловима земље поред Галиције, где је још од јесени 2010. на власти на регионалном нивоу партија Слобода. Исто то применити и у другим областима западне а по могућности и централне Украјине, укључујући и престоницу Кијев;

– У случају да се успешно преузме власт у земљи, односно Кијеву, што је на крају и постигнуто, простор Југоистока што више пацификовати и зауставити захтеве за добијањем неког облика аутономне власти као и било каквог облика регионализације за целу земљу;

– Смањити постепено руско-украјинске трговинске и друге односе, што се може спровести тек када прозападне снаге преузиму власт у Кијеву;

– У случају неуспеха планираног развоја догађаја на Југоистоку или Кијеву, снажним развојем антируске хистерије у Галицији и западној Украјини, створити могућност да се у будућности макар отуда може узнемиравати несметано функционисање цевовода Дружба, који иде преко ових подручја за Централну и Западну Европу.

Поред ових циљева, америчка политика је стварањем и продубљивањем украјинске кризе на ширем регионалном, па и глобалном нивоу тежила следећем:

– Краткорочно посматрано, осветити се Путину и Русији за неуспех америчке политике у Сирији. Међутим, како је ЕУ зачињањем украјинске кризе спустила лествицу Кијеву за потписивање споразума о стабилизацији и придруживању, долази до одбијања власти у Укајини да се тај споразум потпише, Врхунац је било потписивање споразума Јанукович-Путин, чему треба додати и случај Сноуден, после чега су у америчкој политичкој елити захтевани развлачење фронта против Русије и освета за претрпљене неуспехе;

– Неупоредиво значајније било је извлачење Украјине из процеса интеграција на постсовјетском простору, чиме би се задао велики ударац читавој концепцији коју је разрадио и наговестио сам Путин;

– На глобалном нивоу развојем кризе у Украјини покушала би се додатно ојачати позиција НАТО, зближавање атлантистичких центара моћи са силама Старе Европе, успорило би се и спречило њихово интересно приближавање са Русијом и интеграционим процесима на постсовјетском простору. Све то би отежало и пролонгирало стварање самосталних европских оружаних снага ван Северноатлантске алијансе. Нарочито би се покушала угрозити или макар одложити изградња Јужног тока и функционисање цевовода Дружба, који пролази том регијом. Тако би се уздрмала позиција Русије као главног снабдевача енергентима земаља Западне и Средње Европе;

– Сви наведени процеси, посебно увлачење Русије у украјински проблем и повећање последица које ова сила од тога трпи, слабиће њену узлазну економску и другу моћ, способност развоја започетих интеграционих процеса, и напосе, у случају лошијег развоја догађаја, све то би се одразило на унутрашњу политичку и друштвену ситуацију у Русији, што би на дужи рок могло резултирати слабљењем Путина и повећањем могућности за активирање опозиционих прозападних снага у самој Москви.

У исто време, развојем сукоба са Русијом покушали би се суптилнијим мерама Вашингтона умекшати односи са силама БРИК и Ираном, те све више изоловати Москву у процесу решавања украјинског проблема.

РУСКО СТАНОВИШТЕ

Хајде да видимо како се Русија поставила по украјинском питању. Промена власти у Украјини почетком 2010. године с правом је дочекана у Русији као велики успех. Већ током 2010. године Јанукович и Партија региона донели су три крупне одлуке којима се земља враћала у претходну избалансирану позицију, у којој се Украјина налазила пре „наранџасте револуције“. Реч је о проглашавању војне неутралности земље, о договору са Русијом о продужењу стационирања руске Црноморске флоте у Севастопољу до средине века, и укидању статуса хероја сарадницима нациста, што је претходни председник Јушченко донео као провокацију после изборног пораза од Јануковича. Када је средином 2012. донета и одлука о давању статуса другог званичног у источном делу земље руском језику (што је била предизборна девиза Партије региона), то је био већ запажен елемент приближавања Кијева Русији. Томе би требало додати и узимање статуса посматрача за Кијев у Царинској унији јуна 2013. Али, уз све подстицаје из Москве Јанукович и Азаров нису све те године прешли Рубикон уводећи Украјину у Царинску унију.

Јанукович је имао озбиљну опозицију у земљи, пре свега у западном делу, где се већ од 2010. суочио са победом на регионалним изборима неофашистичке странке Слобода у све три административне области Галиције. Потом је уследило полутајно формирање кризних штабова на западу земље као препреке уласку земље у Царинску унију. Тако је Јанукович балансирао више од три и по године, покушавајући да одложи коначно опредељивање, задржавајући и тражећи бенефиције за економију земље, која је из „наранџастог“ периода изашла опустошена и готово пред привредним колапсом.

Стиче се утисак да је његов однос према Бриселу остао замрзнут а повремено јавно наглашавање приоритетних интеграција у ЕУ само флоскула, имајући у виду изузетно тешке услове које је Унија поставила пред Јануковича и Азарова (поред осталих, био је ту и захтев за ослобађање из затвора осуђене Јулије Тимошенко).

Међутим развој сиријске кризе и Путиново спречавање агресије Америке условили су спуштање европских критеријума за Кијев. Јанукович се нашао у неугодној ситуацији јер је наједном добио бар жуто светло за кључни корак ка ЕУ интеграцијама. Тада је Путин реаговао, што је утицало да Јанукович задовољи очекивања својих бирача и одбије потписивање споразума са ЕУ и, уместо тога, прихвати понуђени споразум са Русјом.

БУЂЕЊЕ УСПАВАНЕ РУСИЈЕ

Заузета организовањем Олимпијаде у Сочију, Русија у почетку није довољно озбиљно схватила протесте опозиције у Кијеву. Стиче се утисак да све до пада Јануковича и завршетка Олимпијаде руска страна није предузимала потребне мере за ојачавање утицаја у Југоисточној Украјини, где је за то било простора. Чини се да на плану меке моћи не само у Украјини већ и на постсовјетском простору (о Балкану да се и не говори) Русија није протеклих година пратила подухвате других великих сила, пре свега атлантистичких. Улагање у локалне и регионалне телевизије, школовање и дошколавање страних студената у Русији, а затим и сарадња у стручно-научном и медијском смислу – све је то у зачетку у односу на могућности и западне трендове. И без тога, према истраживањима украјинског Института за друштвена истраживања из 2012. године, већина испитаника у источним и југоисточним деловима земље била је апсолутно опредељена за интеграцији земље у Царинску унију и продубљивање процеса са Русијом. Блага већина постојала је и у већини централних области, али чини се да су улагања САД и невладиног сектора била позамашна, па је резултат тога био опредељивање западних и северозападних области Украјине ка Западу. Тамо су са Запада потом створили целе мреже организација, паралелних институција и паравојних група, тренираних за преузимање власти на улици.

Приближно од краја фебруара, дакле у последња два месеца, Москва се на известан начин тргнула. Начелна политика у том периоду ставила је акценат на федерализацију земље, што је мотивисано жељом да се избегне екстремно заоштравање. Са друге стране, чак и ако би се Југоисток нашао под пресудним утицајем Русије, остаје низ опасности за есенцијалне руске интересе уколико би дошло до великог оружаног сукоба и распада Украјине. Тада би свакако у Галицији, на западу земље а вероватно и у централним деловима дошло на дуже стазе до екстремног развоја антируског става код већег дела становништва. То би конкретно значило да те области улазе у НАТО, да се тада ту могу поставити америчке ракете, чак и да се може блокирати или угрозити несметан проток руских енергената цевоводом Дружба, куда још увек пролази највећи део нафте и гаса из Русије за ЕУ.

Све то говори да су потпуно нелогичне и нетачне оптужбе са Запада да је кризу Русија планирала и извела да би проширила свој утицај и припојила Југоисток. Путин делује доста искрено кад каже да Русија није планирала припајање Крима и мешање у догађаје на Југоистоку. Она је деловала реактивно, дакле на развој догађаја. С тим, наравно, да не треба имати дилеме да је, после шокантног развоја фебруарске ситуације у Кијеву, руска политика у ходу покушала да утиче на даљи развој догађаја.

Јасно је да отварање Украјине као најважнијег спољнополитичког питања савремене Русије у овом тренутку није одговарало Москви јер је могућност избора и маневра знатно мања него што би, рецимо, била за пар година, када буде проширен Северни и изграђен Јужни ток. Са једне стране, ако дође до жестоког затезања кризе уз масовна оружана дејства, постоји опасност да власт која буде контролисала Галицију не буде у стању или не буде спремна да одврати екстремисте, којих неће мањкати, да бар краткорочно заврну цевовод Дружба, који пролази туда, или макар да дођу у искушење да узимају за своје потребе велике количине енергената, који се иначе транспортују за Европу. Распламсавање украјинског сукоба могло би да доведе и до тога да се привремено или на средњи рок успори или омете изградња Јужног тока, а у екстремној варијанти, чак и да се успори планирано проширења Северног тока и смањи количина испоручених енергената и уопште трговинске размене Русије са земљама ЕУ.

РУСКЕ ШАНСЕ И РИЗИЦИ

Чини се да је, макар за последња два месеца, Русија спремила вишеслојан одговор на изазове у Украјини и да је Путин одиграо добре потезе са анексијом Крима и суптилним иако одлучним односом према осталим аспектима украјинске кризе. Непризнавање власти у Кијеву као легитимне, давање азила Јануковичу и истрајавање на три важна захтева су начелно прихватили и лидери Југоистока – захтев за враћањем статуса руског језика као другог државног, потом војна неутралност Украјине и, вероватно најважнији, захтев за федерализацијом земље. Југоисток је исте те захтеве формулисао на различитим нивоима: легитимни представници регионалне власти из Партије региона то су изнели на мекши начин, спремни на компромис по мање важним питањима; затим су то презентовали председнички кандидати са Југоистока (Тигипко, и нешто тврђе Дубкин), док Олег Царјов представља спону између захтева Партије региона и регионалне власти, са једне стране, и мекших захтева демонстраната на улици, са друге. Осим тога, мирни манифестанти на улицама Југоистока (ван области Донбаса и Луганска, откако је формирана Доњецка Република) инсистирају на федерализцији по сваку цену, и то по могућности што лабавије повезаних јединица. За то време представници Доњецке Републике и пубуњеници инсистирају на независности и у перспективи уједињењу са Русијом по Кримском сценарију, мада би се, као са прелазним решењем, помирили са неком врстом конфедрације или изузетно лабавом федерацијом, уз међународно посредовање и услов да Југоисток буде комплетиран са Дњепропетровском, Запорожјем, Николајевом, Херсоном и, наравно, Одесом и Харковом, који тренутно нису укључени у Доњецку Републику.

Ове форме и захтеви би Русији омогућили да се краткорочно заустави даља ескалација кризе и да се из свега изађе са два крупна успеха: Кримом и институционалном регионализацијом Југоистока уз дистанцирање Украјине од НАТО интеграција. Губици би били у томе што би се вероватно у остатку Украјине развили процеси антируске кампање, хомогенизације земље за реванш уз врло мале шансе да се у будућој влади – о председнику и премијеру да и не говоримо – може наћи неко са Југоистока и по руском укусу.

Компензација за Русију у тако склепаној украјинској de iure целовитости била би у дистанци Кијева према НАТО до даљњег, затим наставак каквог-таквог протока енергената и другог транзита за Европу преко украјинских простора и могућност да се са Југоистоком развију економске и културне везе. Са таквом Украјином Русија у будућности може развити и такав однос у коме би се централни региони, па и део средњег запада земље, који традиционално нису захваћени антируском хистеријом, могли угледати на просперитет Југоистока у економској сарадњи и културној присности са Русијом.

Дакле, док би рат и руска војна интервенција смањили шансе да се око Русије окупе земље које би након сукоба остале у остатку украјинске државности, у случају договора, очекиване федерализације или бар добијања широке аутономије за Југоисток, могућности за привлачење других украјинских области би остале отворене.

БРИТАНИЈА И АНТИРУСКИ ЕУ БЛОК

Како се у украјинској кризи понаша ЕУ, односно њене чланице? Оне немају мотив за радикализацију односа са Русијом, као што је то случај са Америком. Ту има изузетака у које спада пре свега Велика Британија, која традиционално прати Вашингтон, посебно у политици према Русији. Међутим, Британија је у кризи, а најава шкотског референдума већ поставља баријере досадашњој неупитној авантуристичкој и агресивној политици Лондона. О томе сведочи пример Сирије, где се Британија унапред дистанцирала од свог непосредног учешћа у агресији.

Пољска и Балтичке републике имају традиционално ривалство према Русији, што се у Украјини посебно показало, па је вероватно да ће издашније него друге источноевропске земље ЕУ ставити пред НАТО своју спремност за сарадњу. О томе говоре и спремност Пољске да на својој територији прими америчке (за сада мање) снаге и упућивање за Прибалтик додатних америчких ваздушних снага.

ПОСЕБНИ ИНТЕРЕСИ РУМУНИЈЕ

Румунија има посебне интересе. Већ други век између ње и Русије Бесарбија игра улогу јабуке раздора. Међутим, у украјинској кризи као да долази до извесног смањивања разлика између Москве и Букурешта. Москва је више од две деценије од нестанка СССР нерадо гледала на настојања Букурешта да повећа утицај у Молдавији. Међутим, чини се да руски интереси остају везани искључиво за Придњестровску област као и давање гаранција Одеској области да неће бити румунских и молдавских потраживања у том правцу. То се посебно односи на приморски и подунавски део Одеске области, између доњег тока и ушћа Дунава и Дњестра, који су некад географски припадали Бесарабији. То значи да Русија више не гледа националну самосталност или везаност Молдавије за ЗНД као свој примарни интерес. Такође, патернализам Румуније према сународницима у Буковини и другим деловима Черновичке области, која геополитички свакако спада у западну Украјину, излази из примарних руских интереса. Недавно обраћање председника парламента Придњестровске области да они теже присаједињењу са Русијом и да их се не тиче шта ће да ради Молдавија („да се уједини са Румунијом, иде у ЕУ и др.“) заправо говори о томе. Истовремено, у оквиру традицонално вишевекторске румунске геополитике, која постоји и сада, на челу земље је Трајан Басеску, који има атлантистичку агенду и подршку САД. Тиме се може тумачити низ одлука Букурешта у вези са Украјином, уз прихватање инсталирања на својој територији неког облика америчког ракетног штита и прихватање на својој територији нових америчких снага и др. Све то излази из контекста основног румунског интереса у украјинској кризи. Попуштање Москве на питању статуса Молдавије (ван Придњестровља) и индиференција према патернализму Букурешта према украјинском делу Буковине пружају солидну платформу да се посебно после силаска Басескуа успоставе бољи односи две земље.

УДРЖАНА НЕМАЧКА И ФРАНЦУСКА ПОМЕТЊА

Најважнија питања у Европи за Русију свакако су релације са Немачком и Француском. У украјинској кризи јасно је да односи Москве и Берлина не могу пратити ни погоршање америчко-руских односа ни пад квалитета релација између Брисела и Москве. Немачко-руски односи су далеко обухватнији и подложнији дугорочним стратешким интересима да би се могли доводити у питање због садашњег а и будућег нивоа развоја украјинске кризе. То се посебно односи на економске односе две земље, али и у другим важним областима. Уз то, Немачка је свесна да Русија нема посебних интереса у Галицији а вероватно да ће после расплета кризе утицај Москве бити слаб и на друге области западне, можда чак и централне Украјине, где би се могао појавити простор за, чак паралелно са америчким, утицај саме Немачке, посебно у економији. И то може да буде разлог за опрезност Берлина да према Русији заводи оштрије мере уколико се Москва буде нашла у ситуацији да заигра оштрије на заштити интереса на Југоистоку. У немачкој влади данас су, поред конзервативаца, и социјалдемократе, који традиционално имају добре односе са Русијом.

Кад су у питању односи Русије са Француском, ту, бар на званичном нивоу, долази до извесне пометње. Наиме у последња два века готово у континуитету најбоље односе са великим силама у Европи Русија има са Француском. Изузетака је било, попут Кримског рата и антибољшевичке политике Париза, али само до доласка нациста на власт, када две земље због геополитичких подударности склапају пакт. Од формирања Пете републике ти односи су имали тек благо силазну линију у време Саркозија, али ни тада нису посебно трпели и задржали су висок ниво. Победа Оланда на председничким изборима јуна 2012. и потом долазак Партије социјалиста на власт уливали су оптимизам за нови узлет тих односа и макар долазак на уобичајени ниво, који су имали у епохи Пете републике. Оланд се ни у изборној кампањи ни у првој години мандата није посебно испољавао у спољној политици. Међутим, и у сиријској кризи и сада у Украјини Француска је од свих европских сила била можда најближа америчкој политици, што је изазвало збуњеност у дипломатским круговима. Сам Оланд је у посети САД почетком 2014. године говорио о циљу подизања америчко-француских односа на савезнички ниво. Истовремено, у француској политици и друштву изражено је антиамеричко и антиглобалистичко расположење. На изборима јуна 2012. Ле Пенова на изразитој десници и Меланшон на изразитој левици, обоје са антиамеричким и антиглобалистичким концепцијама, добијају трећину бирачког тела. Уз то, концепцијски располућена, доскоро владајућа УМП, односно њено доминирајуће крило на челу са шефом странке Копеом, не може се назвати проглобалистичким. Она је однела победу на недавним регионалним изборима. Већина важних странака и политичара у Француској не могу се звати симпатизерима америчке политике и мондијализма. Зато се може рећи да француска политика предвођена Оландом нема упориште у широкој лепези француске опозције, а далеко је и од консензуса у владајућој Партији социјалиста. Пораз те странке на регионалним изборима ће довести Оланда у прилику да нешто опрезније заступа концепт савезништва са Америком, утолико пре што Марин Ле Пен, као и Бајру, Де Вилпен и тек у нешто мањој мери Копе показују мање или веће симпатије према уздизању Русије.

Гасовод Јужни ток и енергетско питање уједињују према Русији интересе пре свега Италије и Француске, као и низа других земаља Југоисточне и Централне Европе. Иако Брисел наговештава заоштравање према Русији (Трећи енергетски пакет ЕУ), додајући томе и санкције ЕУ према Москви, тешко је веровати да би, осим извесног смањења увоза руских енергената, у будућности могло доћи до битног поремећаја тих односа.

Изузетно критичке изјаве према руској политици у украјинској кризи Карла Билта и Бароза више говоре о идеолошкој и политичкој лојалности европских комесара и службеника глобалистичким центрима моћи, као и чињеници да је Брисел увек приљежнији него стварни европски центри моћи, посебно они Старе Европе (Берлин, Париз, Рим и др.). Поред тога, чини се да Шведска и неке друге скандинавске земље у постојећој украјинској кризи виде и наговештаје своје потенцијалне угрожености из традиционалне руске царске и совјетске политике. Истовремено, свака од савремених криза нама, Србима, до краја разоткрива да ниједан од европских комесара и специјалних намесника који су имали улогу у југословенској кризи и на српским просторима (Ахтисари, Кушнер, Ешдаун, Билт, у нешто мањој мери Овен, Лајчак и др.) није био случајно постављен на то место, одакле је до краја био одан америчкој политици.

КИНЕСКА ИГРА ТРЕЋЕГ

Русија на питању Украјине међу земљама постсовјетског простора може да рачуна на начелну солидарност. Председник Казахстана се већ изјаснио, док је Белорусија упућена на одређено тактизирање према јужном суседу, што се може видети из изјава председника Лукашенка. Али, ако би дошло до оружаног конфликта, Русија би могла да рачуна да њене интервентне јединице које би се евентуално упутиле у источну Украјину, имају логистичку подршку не само са југа (са Крима) и запада (из Придњестровља) већ и са севера из Белорусије, што укупну војну концепцију Кијева, у случају екстремног заоштравања, може чинити посебно тешком. Да не говоримо о томе да би се украјинска армија, што је већ пракса показала, у том случају распала, пошто око 45 одсто (сада нешто мање због одласка Крима) рускојезичког становништва у њој не би прихватило да учествује у њој у унутрашњим сукобима.

Кина се прилично солидарно односила према руским интересима у украјинској кризи мада је на самом гласању у Савету безбедности УН остала уздржана, што је традиционално држање Пекинга. Иако Кина има геополитичку сучељеност са САД управо на својим просторима (Тајван, али Тибет, па и Синкјанг) и савезништво са Русјом, које има јасну економску компоненту, у будућности се може очекивати уздржаност и пасивност са кинеске стране. Наиме, од три водеће светске силе у војном домену (САД, Кина, Русија) појачавање конфликта између две (САД и Русије) у украјинској кризи може погодовати трећој да заузме лагоднији положај по страни и стекне већи маневарски простор за своје геополитчке интересе. Са друге стране, повезаност сиријске и украјинске кризе повезује интересе Русије и Кине, али и Ирана, па чак и Индије и других земаља ШОС, БРИКС и центара у узлазу.

ДУБИНСКА СТРАТЕГИЈА ТЕХЕРАНА

Посебно је питање Израела, који се није посебно солидарисао са америчком политиком у украјинској кризи, што говори о развијеним односима између Москве и Тел Авива. То важи и за држање Турске, која не жели да квари односе са Русијом. Индија се начелно може сматрати као земља која симпатише Русију у низу питања, а у оквиру украјинске кризе заузеће пасиван иако благонаклон став.

Техеран је начелно савезник Русије и Кине на питању сиријске кризе. Новембра 2013. године постигнут је договор између Ирана и међународне комисије коју чини шест светских сила о извесом смањивању иранске нуклеарне активности у замену за ублажавање санкција и наставак преговора са могућношћу постизања трајнијег споразума. Јасно је да су Ирану у оквиру те комисије знатно наклоњеније Русија и Кина у односу на остале европске чланице (Немачка, Француска, Британија) и посебно САД. Ипак у преговорима овог пролећа видан је напредак, па се с правом може сматрати да је и више од половине важних питања у оквиру овог проблема већ усаглашено.

Иран је у ситуацији када је већина великих сила забављена украјинском кризом и када је највећи део њих вероватно спремнији него иначе да тражи компромис са Техераном на питању нуклеарног програма. Америка и Британија не би желеле током ескалирања украјинске кризе да врше додатне притиске на Техеран, већ да несугласице и очигледно супротне геополитичке интересе које имају у односу на Иран одложе за неки каснији период. Русија је у епицентру украјинске кризе и свакако би знала да цени дугорочно и најмању додатну благонаклоност Техерана у тој ситуацији, која, наравно, неће прелазити дипломатске оквире и привредну сарадњу. Исход кризе у Украјини, може битно изменити однос снага и геополитичку ситуацију у целом Црноморском басену са ширим значајем и на Каспијску регију, па и на макар део Блиског и Средњег Истока. Русија у исто време, заједно са Кином и свакако Ираном, наставља да се бори за праведно решење сиријске кризе, па се украјинска и сиријска криза не могу посматрати изоловано. Оне у ширем смислу превазилазе чак и регионални, па и континентални значај, јер представљају могућност убрзавања преласка светског поретка ка мултиполаризму, за шта је итекако заинтересован и сам Иран.

Истовремено, Иран је у нешто повољнијој позицији да постизањем извесног споразума о нуклеарном проблему – наравно, у оквиру пре свега својих националних интереса – побољша позицију у међународном окружењу. Ипак, јасно је да САД повремено показују спремност за парцијалне и још чешће краткорочне уступке. То би се, нарочито у случају да Вашигнтон успе да за себе повољно реши украјинску и посебно сиријску кризу, заправо могло дугорочно испољити као одскочна даска за нове стратешки још опасније притиске на Иран. Отуда је Иран дугорочно заинтересован да, поред повољног решења преговора о свом нуклеарном програму, у Украјини и посебно Сирији не дође до победе атлантистичких снага. Отуда су Русија, Кина и Иран упућене на међусобну сарадњу и солидарност, пре свега на питању сиријске, али и, тек у нешто мањој мери, украјинске кризе.

Извор: Нови Стандард