Украјински злочини као удар на Владимира Путина

Геноцидна војна офанзива коју је Порошенко повео против руског становништва у Украјини, очигледно користећи методологију “спржене земље” и отворена подршка Запада таквом приступу, без обзира на неселективна дејства по цивилним циљевима, имаће за све учеснике у овом сукобу далекосежне последице. Нема дилеме да Порошенкова, наизглед нагла, одлука о прекиду примирја није случајна, нити да је извршена по захтеву САД, али не треба превише веровати оним европским дипломатајима које тврде да се то догађа без њиховог знања и подршке и које замајавају Русију некаквим мировним иницијативама које друга страна не поштује, истовремено подржавајући цинична саопштења и бесмислене ултиматуме који Русију третирају као главног узрочника кризе. Јер, нити су те земље толико независне од глобалистичких центара моћи, у чије име иступа Америка, нити ће то бити у догледно време.

Такође, прилично је јасно да сва ова геноцидна зверства (од рушења болница до паљења житних поља) не могу бити основ било каквог трајног решења постојећег конфликта у Украјини, па се поставља логично питање шта је примарни циљ (увек постоје и секундарни) злочиначког деловања разних украјинских војних и паравојних формација, тим пре што им се зна и наредбодавац, и финансијери, и извршиоци?

У овом тексту прво ћу Вам понудити одговор, а затим навести аргументе и објашњења. Главни циљ начина на који се врши и јавности представља геноцидни удар на руске области у Украјини је Владимир Путин, односно његова позиција вође који је остварио пуно идејно и духовно јединство са својим народом и који из тог јединства црпи снагу за велике друштвене и државне пројекте који Русији на дуги рок гарантују слободу, независност и просперитет, а Човечанству право на живот и достојанство. У садашњем тренутку за Запад нема важнијег геостратешког циља од рушења, или бар подривања снаге овог мега-лидера.

Да би се то разумело потребно је познавати основне циљеве, принципе и методе деловања савременог глобализма, односно идеологију тоталитарног друштва у настајању које његови господари називају Новим светским поретком, а његове жртве Четвртим рајхом.

Ово, наравно, не значи да геноцидних радњи према руском становништву у Украјини не би било да нема Путина. Напротив. Било би их сигурно (сетимо се само спаљивања у Одеси), али би оне биле другачије обликоване и представљане јавности.

Однос лидера, националне државе и новог светског поретка

Будући да изградња Новог светског поретка подразумева претварање држава у територије, односно неутралисање државних граница и структура како би се директно или индиректно, од стране глобалистичке елите, суспендовала и преузела права тих држава над природним, индустријским и људским ресурсима којима распаложу, природно је да наднационалне глобалистичке структуре као главну препреку развоју свог пројекта виде идеју националне државе, одсносно два њена кључна елемента:

1. вођу (лидера) који националну идеју обликује у јасну и прихватљиву политичку опцију, и
2. народ као самосвесни политички фактор који прихватањем те опције постаје артикулисана снага која брани и остварује своје националне интересе.

Успостављање чврстог јединства и поверења између народа и националних лидера сматра се посебном опасношћу са аспекта западних структура које покушавају да прекроје савремени свет, јер што је то јединство веће то расте могућност националне државе да пружи отпор удару корпоративног капитализма и његових наднационалних структура, да сачува своју слободу и суверенитет на свим нивоима. Отуда су јаки лидери Западу неприхватљиви чак и када су спремни да им служе. (1)

Након тријумфалног доласка на Крим популарност председника Путина у Русији достигла је за савремене прилике незамисливих 82 % (2), а Путин је упркос сатанизовању од стране водећих западних медија, остао најпопуларнији светски политичар. И не само то. Подршка коју је руски председник добио од западних интелектуалних и политичких кругова за своје принципијелне ставове била је сигурно непријатно изненађење за креаторе новог светског поретка, а није била без утицаја ни на успех националних странака приликом избора за Европски парламент (најбољи пример је Мари ле Пен која је током своје кампање дала јасну подршку Путину). Такав лидер, који у пракси показује да је униполарни свет неминовна прошлост, морао је бити нападнут на свим нивоима како би полуге његове моћи биле уздрмане, а поверење које ужива у земљи и свету што више нарушено. У таквим ситуацијама Запад не жали средства, нити има скурпула, већ подмукло и сурово удара где највише боли.

Зашто зверства?

Геноцидна дејства према цивилима нису новост у историји војних сукоба, а као саставни део територијалних освајања и облик специјалног рата посебно често су их примењивали Хитлерови нацисти, чије традиције отворено следи низ профашистичких организација у Украјини, из чијих редова је и регрутована главнина јединица која данас врши злочине у областима Новорусије. Са њима су, наравно, и западни плаћеници који су вршили њихову инструктажу, а сада управљају војним операцијама и усмеравају борбена дејства у циљу добијања што бољих психолошко-пропагандних ефеката.

У односу на Владимира Путина ова дејства треба да у светском и руском јавном мњењу изазову следеће ефекте:

• покажу да Путин није тако одлучан лидер каквим се представља

• практично демонстрирају да није спреман на тоталну конфротацију са Западом, чак ни по цену страдања сопственог народа, а камоли због других

• подрију поверење и подршку коју код својих првих сарадника и народа ужива као бескомпромисни национални лидер

• прикажу га војсци као несигурног и неодлучног врховног команданта (ни једна армија не воли „крени-стани“ употребу)

• посеју сумњу у његове дугорочне пројекте и стратешка опредељења

• ослабе његове позиције у односу на политичку, финансијску и привредну прозападну елиту која своје материјалне интересе ставља изнад државних и националних, а која у Русији још увек није ни малобројна, ни безазлена

• кроз све напред речено отворе простор за поновно активирање својих плаћеника у смислу изазивања тзв. „обојених револуција“

Све ово праћено је константним политичким притиском Запада на руског председника, који има за циљ да га изолује и потцени, а огледа се кроз упућивање Русији неприхватљивих захтева (попут оног о разоружавању „побењеника“, или „предаји“ граничних прелаза), циничних одговора на искрене покушаје руске дипломатије да кризу реши мирним путем, константне претње новим санкцијама, као и лажним мировним иницијативама.

Када се овоме додају сталне, на Путина усмерене, манипулације у западним мајнстрим медијима, дезинформације кроз сајбер-простор, као и сви други облици психолошко-пропагандног деловања онда је јасно каквог је обима негативна кампања којој је изложен Владимир Владимирович, а чији је саставни део и проливање руске крви у Украјини.

Уместо закључка

На почетку овог дела желим да укажем како аутор овог текста чврсто верује да Путинова привидна пасивност на садашња дешавања у Украјини није знак слабости нити колебања, већ поштовање следа одређених приоритета. Нема сумње да Путин има разлоге за своје ћутање, и да ће, као и много пута до сада, изнаћи начин да пружи доследне одговоре изазовима које му намеће Запад.

Нажалост, негативна кампања којој је изложен даје резултате, па већ има оних који су до пре два месеца славили државничку одлучност и патриотизам Владимира Путина, а данас изражавају сумњу у његове способности и искреност његових намера. Неки од њих то раде по задатку, а неки из убеђења. Отуда је веома важно како ће се Путин поставити према овом удару глобалистичке машинерије. Направио би велику грешку ако би, сигуран у своју снагу, ове нападе игнорисао, како је то дуго времена чинио Слободан Милошевић.

С тим у вези морао би се заузети активнији однос одговарајућих руских института и медија у демаскирању метода и циљева кампање коју је Запад повео против Владимира Путина са циљем да га удаљи од сарадника и народа.

Јер, човек који је подигао Русију из неолибералног блата у које су је гурнули Горбачов и Јељцин, који је, издржавши многе ударе, оживео и преусмерио руске привредне потенцијале, оснажио војску вративши јој понос и достојанство, а Русију уздигао на ниво светске силе која има шта да каже у геополитичкој сфери, не заслужује неповерење.

_____________________________________________

Одреднице:

(1) Пример свргавања Хоснија Мубарака у Египту то најбоље показује
(2) http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=05&dd=07&nav_category=78&nav_id=845059

Извор: ЦЕОПОМ-Истина