Велики рат 2,0

Мало ко је с пролећа 1914. знао да ће за неколико месеци буктати светски рат или да ће Аустро-Угарска изгубити Церску и Колубарску битку против малене Србије. Чак и ако су очекивани ратови долазе пребрзо и изненада, а често трају дуже него што учесници планирају. Од свих политичких жаришта у свету, од Другог светског рата, данашњи сукоб у Украјини је најопаснији и са далекосежним последицама. Након деценија акумулације политичких промена у свету, сведоци смо великог рата у срцу руског копна. Уједињење Немачке, финансијска криза, затварање тржишта, валутни ратови, несугласице око бретонвудског система, завршавају се великим сукобом око сировина и територија на простору копненог колоса. Осим самих држава, пре свега Русије, САД, Немачке и Кине, у украјинску кризу умешане су наднационалне структуре (ММФ, СБ, ЕУ, НАТО), обавештајне и војне структуре (ЦИА, ФСБ, Пентагон, руска и друге велике армије) потом неформални центри моћи уоквирени разним форумима и округлим столовима, те значајне приватне финансијске структуре (ФЕД, инвестиционе банке и др.). Данас су сви они час присни савезници, час противници који показују самосталност и иницијативу, посебно наднационалне структуре и неформални центри моћи. О овом сведочи и низ догађаја, попут изненадне смене челника ММФ Штрос-Кана, пројекти Викиликс и Сноуден, промене у Пентагону, отворено незадовољство угледних конгресмена и политичара америчком спољном политиком, као и текућа збивања у Сирији и Украјини. Одједном као да сваки од актера на геополитичкој сцени тражи своје место под сунцем. Свет се, трагајући за новом равнотежом моћи, суочио са мноштвом учесника, једва приметних док је Империја била у зениту.

Да ли ће се ови расипници лако стеченог новца и проливачи туђе крви дочепати масног залогаја, Русије?

ПАД УКРАЈИНЕ – HANNIBAL ANTE PORTAS

Распадом СССР (1991) Русија је изгубила Украјину а 2014. одбила је да допусти да Империја постане књижни власник ове територије и тако без испаљеног метка избије на Црвени трг. Садашњи руски председник распад СССР означио је као велику геополитичку катастрофу, вероватно имајући у виду и значај Украјине, Белорусије и Казахстана за будућност Русије. Сама чињеница да се у последњих сто година трећи пут пуца у Подмосковљу говори о тешком положају Кремља. Путин је примио рат што је потврдио одлуком о употреби оружаних снага у Украјини. Његову позицију можда је најбоље оценио бивши чешки председник Клаус приметивши да Путин није срећан што је увучен у кризу. Отуда Путин и не прети ратом, посебно не нуклеарним, који је пред украјински заплет поменуо потпредседник руске владе Д. Рогозин. У борби за светску политичку моћ и превласт Украјина је тачка преокрета после које следи федерализација Русије, потом распад, по нацрту Бжежињског, или пак повратак Руса у источну Европу. Компромиса не може бити јер би за оног ко би га начинио значио пораз. Русија више нема куда да се повлачи, већ мора да прима и задаје ударце, како јој њен положај налаже. Будући да Империја први пут у својој историји искушава моћ руског простора, поред информативних, економских и финансијских оружја, биће потегнуте и нукеларне главе и ко први застане изгубиће. О светском господству никада до сада није се одлучивало преговорима већ ратом. Тако ће бити и овог пута.

ПОНУДЕ ДАНАЈАЦА

Ратоборне али и неумесне изјаве о Русији, челника Империје и њених геополитичких скретничара (Хилари Клинтон и Џон Мекејн) осим беса откривају и слабост. Ваља се присетити да су Руси у многим приликама, док су губили против Американаца, показивали више достојанства и, што је још важније, прибраности и трезвености.

Осведочени посвећеник руском питању, Бжежински као излаз из кризе настале око Украјине предлаже њену финландизацију. Термин финландизација првобитно је повезиван с опасностима по западну Европу које би настале услед распада атлантског савеза шездесетих година ХХ века. У конкретном предлогу финландизација би била форма неутралности праћена ограниченим суверенитетом Украјине, што би омогућило консолидацију америчких позиција и наставак офанзивног деловања према Русији чим дозволе прилике. Кисинџеров предлог Русима у четири тачке, мек и непопустљив истовремено, уљуднији је од становишта Бжежинског. Али у САД постоји много политичара и истакнутих личности које увиђају слабости данашње антируске политике. Они не желе да провоцирају контранапад непријатног супарника. Јер лакше је чувати сопствену предност миром него ратом провоцирати изградњу и мобилизацију свих снага противника.

Очигледно је да је Велики рат 2.0 у пуном замаху. Збивања се одвијају великом брзином, што сведоче догађаји на Криму. Као да се о будућности Украјине разговарало, можда чак и преговарало, још пре избијања сукоба? За само неколико недеља на Крим су ушле стране трупе, заказан је референдум о статусу полуострва, председник руске владе наредио је изградњу моста између Русије и Крима, најављено је оснивање војске Крима и увођење рубље као валуте, изнета идеја о изградњи гасовода Јужни ток преко Крима, обављен референдум и коначно Крим је припојен Русији.

НОВА ХАЗАРИЈА?

Крим је важно чворише културне и политичке историје и простор за који су се бориле многе државе и народи, од давнина до данас. Не тако давно, у време Другог светског рата разговарало се о стварању Јеврејске совјетске социјалистичке републике на Криму (Молотов, Микојан, Маљенков, Берија), Розенбергови планови о укључивању Украјине у састав Трећег рајха нису се односили на Крим, а Хитлерова Немачка није дозволила кримским Татарима да обнове своју државност.

Локални политички представници Крима покушавају да постигну договор са кримским Татарима, што потврђује иницијатива да се у службену употребу на Криму, поред руског и украјинског, уведе и језик кримских Татара мада су неки њихови представници затражили интервенцију НАТО пакта као на Косову 1999. Изгледа да су референдум о самосталности Крима подржали и Немци са Крима.

Време ће показати да ли ће Крим постати европски Хонг Конг на обновљеном путу свиле, изван домашаја морнарице Империје, уклопљен у свет с више валутних зона (америчка, кинеска, руска, европска) у коме би ФЕД био један од емисионих центара.

ПРЕТЊА КАО НАГРАДА

Поводом најава да ће против Русије бити уведене економске санкције, реаговали су многи руски званичници. Занимљива је изјава Сергеја Глазјева, саветника председника РФ, да ће Русија продати америчке обвезнице (тренутно има око 138 милијарди долара), те да ће сачинити сопствени платни систем и тако отказати услуге западним банкама. Ово упозорење московски неолиберали нису смели да нападну јавно (што је само по себи знаковито), али је омаловажено у иностранству. Руски магнати реаговали су пре свих званичника убрзаним пребацивањем својих депозита из западних банака на Далеки Исток.

Данас привредна стабилност земље не зависи само од руске владе већ од бројних иностраних фактора те Путин, док оспорава суверенитет Империје, нема пуну сигурност у државном апарату, посебно оном задуженом за економију. Увођење економских санкција натерало би Русију да започне промене које би смањиле њену зависност од увоза и система међубанкарских обрачуна (SWIFT – Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication). Осим краткотрајне штете од увођења санкција Русија би дугорочно могла и да профитира, али и да узврати економским оружјем. У овој кризи Русија није усамљена, што сведочи супротстављање представника Бразила у ММФ америчком и европском притиску да се Украјини омогући велики кредит ублажавањем правила којих се придржава ММФ.

Није на одмет напоменути да је садашња гувернерка руске централне банке Елвира Набиулина (именована средином 2013.) одмах по ступању на дужност распустила групу која се бавила увођењем унутрашњег платног система у Русији.

МЕДИЈИ И МОЋ

Приметна је уједначеност извештавања западних медија по питању најновијих збивања у Украјини, као у време свргавања Гадафија у Либији, рата у Сирији или раније рата против СРЈ. Али у украјинском одмеравању улог је Русија те сви наслућују да сукоб носи разорну енергију промена. На Криму се тестира моћ Империје која после свега што се десило мора да узврати и потврди да она, и само она, има право на изузетак. Сваки Путинов успех у украјинској кризи Иран, Кину и друге земље може навести на закључак да је изазивање САД све мање ризично. Зато руски савезници и противници посматрају сукоб широм отворених очију. Добро знају да Империја има боље карте од Хитлера и Наполеона и отуда су једни заложили своје животе (Пољска и балтичке државе), а други политички престиж и економске интересе (Немачка и Француска). Али већина држава је уздржана и мирно чека расплет (Кина, Индија, Бразил и др.). Садашња украјинска криза показује да сукоб САД и Русије може да баци Европу на колена, што бизарне претње европских бирократа Русији, посредством Украјине, чини беспредметним, чак и неозбиљним. Како год, док не падне Краснаја плошад, ситан вез на Балкану, Кавказу и Блиском Истоку неће донети дивиденде учесницима похода на исток.

ЕУФОРИЈА ИЛИ ПРВА РУСКА ПОБЕДА?

Ако Руска федерација задржи и стабилизује Крим а остатак Украјине федерализује промениће се ток збивања у Евроазији. То ће у најмању руку натерати САД да озбиљно разговарају са Русима. Водиља Атлантског пакта коју је луцидно исказао лорд Исмеј (први секретар НАТО-а), нагласивши да је НАТО ту да држи Русе изван Европе, Американце у Европи, а Немце „доле“,  данас је на великој проби. Русија први пут после Стаљина казује да жели да се врати у игру – да трасира нове гасоводе и уређује односе у Европи. После повратка Крима Русији пала је укорењена заблуда да је након рушења берлинског зида и проширења НАТО, Русија регионална сила која ће нестати са међународне сцене. И овај пут се показала као истинита поука: потцениш ли противника зажалићеш!

БАЛКАН – ПОЧЕТАК И КРАЈ

Многи политичари текуће догађаје у Украјини пореде са распадом СФРЈ. И, заиста, ових дана Југославија наставља живот у Украјини будући да балканска геополитичка микрохирургија, с краја ХХ века, прераста 2014. у обликовање нових политичких континената.

Живот Балаканаца данас је под снажним утицајем ЕУ а сукоби у Украјини последица сложених односа Руса и Немаца. Ипак, главни учесници расправе о Балкану и Украјини нису ни Руси ни Немци, већ англоамеричка политичка елита, утицајнија и самоуверенија од представника ова два велика европска народа. За разлику од руске и немачке, англоамеричка политика не обазире се на верске разлоге, културне или економске интересе у Украјини, већ искључиво геополитичке, што јој даје слободу акције.

И Срби и Руси треба да се замисле над чињеницом да су Руси у Украјини а Срби у Црној Гори данас мањина, њихови језици преименовани а ћирилица одстрањена из јавног саобраћаја. Данашња Украјина прожета је русофобијом и може се претпоставити да би њена војска, после реорганизације под надзором инструктора НАТО, кренула на исток, а не на запад или север. Изгледа да је управо Украјини био намењен такав задатак после кога би нестала из светске историје, што изнова потврђује да су смисао и настанак појединих земаља и народа, каткада недокучиви савременицима.

Након муњевитог припајања Крима Русији, на простору између Балтика и Балкана биће рекапитулирано двадесето столеће. Отуда није искључено убрзање децентрализације Србије, али и отпор оваквим настојањима.

НАДА И ЗЕБЊА ЗАЈЕДНИЦЕ

Балканска Суперструктура (скривена олигархија) забављена пропагирањем идеологије лажног југословенства, титоизма и србофобије наличи самоувeреним украјинским магнатима, који своје депозите чувају на западу а добит стичу на истоку. Суперструктура креће путем који је давно одабрала, идe у госте Европи. Русија се враћа у Европу, тамо где је већ била ослободилац од Хитлера али и од Наполеона. У сећањима Руса су таласи коњаника који избијаху из Азије, кроз широк пролаз између Урала и Каспијског мора, чак до Мађарске. Куда су некада јахали коњаници данас су цевоводи и железнице. Азијски номади сукобљавају се с атлантским пиратима. Мрежа цевовода и трансконтиненталних саобраћајница, и изградња руске флоте, нарушава предност поморских сила и умањује дејство низа стражара распоређених на рубовима евроазијског копна у чијем средишту столују Руси.

Док Американци имају најутицајније банкe, незапамћену организацију војне машинерије и брижну помоћ британског крупијеа, Немци столетну жудњу за господством, горко сећање на Хитлера и терет силоса савезничких ракета, Кинези жељу да тргују, ако већ морају и златом и опијумом, дотле Руси имају исто што и пре једног столећа – идеју и нешто оружја. Зато ће на дуго путовање у Европу Руси понети идеју слободе која их опседа читаво столеће, косовски буздован (који се већ обија о главу Империји у случају Крима), и природна блага. Довољно за обнову чврсте и спокојне државе.

Али за нас је важније питање: како ће се обезглављена заједница изборити са изазовима који долазе из великог света? Да ли ће се провући кроз иглене уши судбине поучена искуством Светог Саве, Ђурђа Бранковића, Карађорђа и Милана Недића? Остаје нада да ће Суперструктура бити уклоњена мирно, по принципу смене страже, без сукоба и потпуног распада државе.

Извор: Нови Стандард