Уједињење Крима и Русије – ново „пролеће“ народа

Ситуација око Крима која је настала после његовог уласка у састав Руске Федерације, уз сву његову данашњу међународну оштрину, не представља нешто потпуно невероватно за европски део света. Већ у скоријем времену, пажња светске јавности може се пребацити на друге, можда још гласније и неочекиваније догађаје по питању самоопредељења народа који је насељавају.

Тако се десило да су се главни процеси стварања националних држава у Европи дешавали после великих ратова: седамдесетих година XIX века тако су створене Немачка и Италија, никле су нове државе на Балкану. Потом су дошли бурни процеси стварања држава и прерасподела граница после Првог и Другог светског рата. Од 1989 до 1992. године одиграо се четврти и како је тада изгледало последњи талас изградње националних држава у Европи, подударајући се са завршетком хладног рата и распадом низа федерација које су улазиле у светски социјалистички систем. На том географском простору где су се 1989. године налазиле три државе (Чехословачка, Совјетски Савез и Југославија) сада постоје 23, а са Косовом 24 државе. Комплетан словенски свет је на пример прошао кроз процес претварања у нације-државе. Сада их бројимо тачно 13, број који слови за несрећан, што даје основа неким стручњацима да чак увећају тај број на рачун последњег словенског народа лишеног сопствене државности и националног израза – закарпатских Русина.

Четврти талас увелико је био инспирисан групом западних држава, на челу са САД и другим земљама НАТО пакта, које су енергију национализма искористиле за слабљење свог геополитичког противника. Међутим, особеност те енергије је таква да она рађа ланчану реакцију коју је потом крајње тешко зауставити. За протеклих двадесет и више година она није угашена, него је полагано тињала и чекала свој тренутак. Раније су пролазила 2-3 покољења пре него што би почела нова територијална прерасподела, а ево у новој ери, било је довољно једно. Наступа пети талас националног самоопредељења у Европи, који није тако жестоко повезан са успутним ратовима. Истовремено тај талас делује у различитим правцима. Неки народи, овај пут на самом Западу, настављају да се деле, а други супротно, почевши од Русије, почињу да се уједињују. Притом је Крим углавном одјек незавршених процеса из деведесетих година, а главни догађаји ће, као што видимо, почети да се одигравају у самој “уједињеној” Европи. Премда референдум на Криму овде може послужити као одређени катализатор, у суштини ће то бити повратни талас оних процеса које је својевремено покренуо сам Запад. Такви су хирови Демезиде, богиње одмазде.

Пре свега, поново се заоштравају ионако неокончани национални проблеми у оним земљама Европе које данас припадају западној сфери утицаја и попут неког терета притискају Брисел. Они су опасни јер је у њима највећа претња насилног развоја догађаја. Хрвати у Босни и Херцеговини маштају о стварању своје Херцег-Босне, националне државе из времена рата, или о присаједињењу са Хрватском. Срби уопште нису одустали од својих планова да Република Српска постане независна или да уђе у састав Србије. Муслимани из Босне који већ неколико месеци протествују на социјалној основи, не истичу само економске захтеве него такође сматрају да ни њихово национално питање није до краја решено. Са друге стране у Рашкој области (тзв. Санџаку) између Црне Горе и Србије, регионални муслимански покрет за аутономију радо би се ујединио са својом религијском северозападном сабраћом и створили своју Велику Босну. Срби у Косовској Митровици посебно су осокољени тиме што се десило на Криму и намеравају да значајно појачају свој притисак на Београд, да их он не остави под контролом Приштине. Албанци у западној Македонији су још 1990. године прогласили Републику Илирида, која сада инсистира на добијању федералног статуса. И у Бугарској јачају расположења по којима велики део источне Македоније припада Бугарима. Истовремено док је Румунија фокусирана на абсорбцију Молдавије, у њој су се озбиљно активирали Мађари “секеји” који углавном имају мађарске пасоше и траже самоопредељење знатног дела Трансилваније, разумљиво као првог корака на путу ка уједињењу са “матицом”. Сличне амбиције Мађари исказују и према Словачкој и према српској Војводини. У Пољској су званични кругови, који наводно беспоговорно подржавају данашње власти у Кијеву, на експертском нивоу већ показали претензије поводом тога, да је дошло време за повратак у Реч Посполиту ”источних кресов” (Западне Украјине).

Сепаратизам у Западној Европи манифестује се у два облика: први облик представља неприхватање постојећих државних граница (у Белгији, Шпанији, Великој Британији, Италији, Француској, Данској, Немачкој), а други облик је неприхватање саме Европске Уније. Анкета јавног мњења која је спроведена у Великој Британији у новембру 2012. године, показује да би значајна већина (56%) радије изашла из ЕУ. Премијер земље Д. Камерон је већ изјавио да ће се референдум по том питању обавезно одржати. Сличну слику имамо на сличној анкети у Немачкој: 49% анкетираних Немаца сматра да би им било боље без ЕУ. Сваљивање на Европску Унију нових све већих обавеза по питању спасавања Украјине која се топи, очигледно ће само појачати слична расположења. А евентуално потпуно увођење санкција против Русије, довешће до општег погоршања економских прилика у Европи и апсолутно ће ову заједницу довести до ивице распада. Према неким сценаријима, будућност ЕУ ће бити у једној савезној држави са 75 националних држава. У основи тог модела леже идеје немачког политичара из партије “зелених” Данијела Кон-Бендита (Daniel Cohn-Bendit) и бившег премијера Белгије Ги Верхофстада (Guy Verhofstadt), аутора једног од најпопуларнијих манифеста о стварању јединствене Европе.

На нивоу појединачних држава, како многи верују, у првом реду је неизбежан распад Велике Британије. По мишљењу Сајмона Томаса, једног од партијских лидера у Велсу, референдум о независности Шкотске предвиђен за 2014. годину, представљаће “ледоломца” који ће проћи по свим историјским провинцијама Уједињеног Краљевства. “Проглашење независности означиће распад Велике Британије, онакве какву је данас познајемо. Шкотска је најочигледнији пример. Међутим, ништа мање није интересантна будућност Северне Ирске и Велса”. Он сматра да ће у случају изласка Велике Британије из ЕУ, Велс морати да остане део уједињене Европе. До шкотског референдума о независности предвиђеног за 18. септембар текуће године, није остало превише времена. Тамо се пажљиво прати шта се дешава на Криму. Али умесан је и реципрочни интерес. Зашто је нешто дозвољено једнима, а није другима?

Немачка је засад залемљена инерцијом недавног уједињења, но у нешто даљој перспективи ни она неће бити имуна од распада, пошто је скројена од исувише различитих делова, говорни дијалекти се више разликују једни од других, него на пример руски и украјински језик. Све више становника Баварске и Баден-Витемберга не желе да хране “илегалце” из субвенционисаних немачких земаља. Тако је високорангирани члан владајуће Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Вилфрид Шарнагл издао сензационалну књигу у којој покушава да “пробуди баварски политички естаблишмент, који већ одавно у потаји машта о независности”.

У Италији од 1960-1970. година “Лига Севера” прикупља снагу и њене присталице маштају да оставе “јужне нераднике, мафијаше и хедонисте”, а да се сами уједине у Паданску републику вредних северњака. Такве идеје посебно су постале популарне са почетком кризе, када је централна влада затражила од региона “стезање каиша” и помоћ презадуженим јужним покрајинама. Сепаратистичке тежње расту и у алпској регији Алто Адиђе (Јужни Тирол) који је насељен претежно Аустријанцима и који је после Другог светског рата присаједињен Италији. Венеција, позивајући се на традицију своје средњевековне државности, већ спроводи референдум о стварању нове државе Венето.

У Француској на Корзици и у Бретањи, Алзасу и другим провинцијама, све чешће се чују разговори о аутономији па чак и деоби од Париза.

У Шпанији се кретање Каталоније ка независности пажљиво прати и са стране Галицијске и Баскијске територије. Каталонски референдум о самосталности одржаће се 4. новембра ове године, без обзира што су централне власти у Мадриду изразиле неслагање са тим. Барселона не намерава да одустане. То је, узгред, још један преседан за Крим.

Изгледа да су покушаји да се Фландрија и Валона одрже заједно у Белгији, осуђени на пропаст. Престоница ЕУ Брисел ризикује да се нађе у творевини са нејасним суверенитетом.

Они који су далеко од евроазијског континента, са друге стране океана, допринели процвату те енергије самораспада држава које се овде налазе, руководили су се потпуно очигледним и као свет старим принципом “завади па владај”! У САД, наравно, хтели би да виде разједињеност континента и на истоку и на западу. То да се изненада може почети распадати само запад Евроазије, а исток се изненада почне кретати у супротном смеру, изгледа није улазило у њихове планове. Међутим, у Вашингтону једну ствар нису узели у обзир. Право нација на самоопредељење не предвиђа само разједињење народа који не желе да живе заједно, него и уједињење оних који то хоће. Русија, преболевши негативну енергију коју су јој наметнуле дезинтеграције, на крају је почела да се креће у новом правцу, изабравши консолидацију. Ето због чега наилази на тако жестоко противљење Беле Куће ово што се сада догађа око Украјине. Руши се стратешки план “велике игре континената”. А цела историја нам говори – да је Крим само прва ласта.

Извор: Фонд Стратешке Културе