Za kim zvona zvone

Stotine miliona ljudi koji su posmatrali satanistički performans otvaranja olimpijskih igara u Londonu verovatno se zapanjeno pitala kakve veze sa sportom i duhom olimpizma imaju zamršene poruke koje su im kroz ples odaslali besni demoni, jezivi sveštenici, ili izbezumljena i izgubljena deca čija je sudbina žrtvovanje Molohu.

Nikakve, naravno. Ali, imaju itekakve veze sa crnim plemstvom čiji su dostojanstvenici, predvođeni Kraljicom Majkom, došli da uzmu učešća u ovom velikom ritualu. Gledalo ih je, kao i uvek, njihovo svevideće oko, a tu su bili i svi ostali simboli, od ritualnog zvona do vavilonskog Zigurata. I ma kako, običnom čoveku, bio nejasan složeni simbolizam igre tih mračnih arhetipova, bilo je evidentno da on ima nekakav smisao i da taj smisao na prosečnog gledaoca deluje teskobno i preteće. A ako je ta parada crnog sjaja nešto i slavila mogla je to biti jedino demonska strana ljudske prirode.

Učesnici svečanog defilea, najbolji sportisti planete, simboli životne snage i radosti, postali su tako taoci velikog crnog rituala, svečanosti kojom je i formalno proglašen novi svetski poredak na planeti (Novus Ordo Mundi), a nacionalna obeležja iza kojih su ponosno hodali nestajala su u tami performansa poput reka u okeanu.

Takođe, te večeri, zvonjava najvećeg zvona na svetu, teškog preko 23 tone, označila je i ritualno promovisanje Londona u administrativno-finansijski (upravljački) centar novih gospodara sveta.

Ali, zvonjava tog zvona, vratila nas je malo i u prošlost, i podsetila na jedne druge olimpijske igre, kada je potreba za plasiranjem političkih ideja kroz ceremoniju otvaranja, po prvi put u istoriji, zasenila sportski značaj događaja. Bilo je to, sa istorijskog aspekta gledano, ne tako davne 1936. godine, u Berlinu, kada je dolazeći nacistički režim učinio sve što je trebalo kako bi XI olimpijske igre iskoristio za promociju svoje ideologije. I tada je, baš kao i u Londonu, spektakl za ono vreme bio vrhunski, a ceremonija otvaranja imala je elemente visokog okultnog simbolizma koji se zasnivao na učenjima „Tule Geselšaft“, tajne organizacije duboko utkane u svaku poru nacizma. Ritualno zvono (istina ne tako grandiozno kao ovo londonsko) prvi put je zvonilo na jednoj olimpijadi baš u Berlinu i baš u istu svrhu. Da najavi dolazak novog poretka, zasnovanog na novom čoveku i novim vrednostima, a Berlin promoviše u centar moći novog svetskog carstva. Kraj znamo. Posledice takođe.

Ali, na sreću, današnja totalitarna ideologija „novog svetskkog poretka“ koja spaja agresivnost nacizma prema nacijama i beskurpuloznost komunizma prema pojedincu i čije pravo, nakazno, lice sve bolje upoznajemo, ima još jednu sličnost sa ondašnjom – završava se na granicama Rusije.

Ekonomskom konceptu zasnovanom na berzanskoj (špekulantskoj) ekonomiji Rusija je suprostavila koncept realnog privrednog rasta, satanizmu tradiciju hrišćanskog pravoslavlja, a „pravu na seksualnu različitost“ promociju porodičnih vrednosti. Vojnim pretnjama oličenim u fizičkom širenju NATO-a i njegovim novim doktrinama, Rusija je odgovorila revitalizacijom i modernizacijom svoje armije, kao i većom spremnošću da pomogne prijateljske zemlje.

Posebno važna uloga Rusije poslednjih godina bila je i u doslednom insistiranju na poštovanju međunarodnog prava i institucija onako kako ih definišu međunarodno prihvaćeni akti. Odbijanjem ne samo da učestvuje, već i da dozvoli, dalju zloupotrebu međunarodno uspostavljenih tela i mehanizama za potrebe globalističkih ciljeva, Rusija ih je primorala da otvore karte i počnu da prave, po same sebe, opasne presedane, izmišljajući nekakva tela i organe koji treba da posluže jednokratnoj upotrebi ostvarenja nekog konkretnog cilja.

Jedan od takvih organa zvučnog naziva koji implicira nekakav međunarodni legitimitet, bila je i „Međunarodna upravljačka grupa za Kosovo“ (ISG) oformljena da sprovede u delo odbačeni Ahtisarijev plan i Kosovu obezbedi međunarodni legitimitet. Ovu kvazi tvorevinu sa jasnim anti-srpskim ciljevima Tadićev režim je prihvatio i poštovao daleko više od Rezolucije 1244. i jedino diplomatskom zalaganju Rusije možemo zahvaliti što ona nije ostvarila svoj osnovni cilj. Saopštenje ruskog MIP-a izdato nakon pompezno objavljenog kraja „nadgledane nezavisnosti“ u kome se jasno ističe da ova grupa nije mogla imati nikakav međunarodni legitimitet budući da nije osnovana od međunarodnih institucija koje joj taj legitimitet mogu dati, a da Kosovo ostaje kvazi država, pokazuje svu doslednost spoljne politike Rusije u odnosu na ovakvu praksu u međunarodnim odnosima.

Takav pristup čini današnju Rusiju praktično poslednjom linijom odbrane globalističkom prekrajanju sveta, odnosno pokušaju da se tome da legitimitet u okviru postojećeg međunarodnog pravnog poretka. S toga je ova velika zemlja žestoko napadnuta iz svih globalističkih arsenala, osim vojnih, a posebna meta je predsednik Putin koji je postao simbol principijelnog vođe koji autoritet crpi iz podrške naroda, što je u globalističkom poimanju sveta greh koji se ne dopušta.

Poslednji intervijui Zbignjeva Bžežinskog jasno ukazuju da će ovi napadi postati još intenzivniji, ali ostaje nam da se nadamo da će, kao i do sada, ruski odgovori biti adekvatni, a kontrola evro-azijskog prostora biti sačuvana. Jer, da ponovim ono što sam već jednom napisao, bila šahovska tabla velika ili mala Rusi su uvek bili bolji šahisti od evro-atlantista.

A običnim ljudima, koji su se u olimpijskoj londonskoj noći pitali kome zvoni onoliko zvono možemo jedino ponuditi Hemingvejevski odgovor „ nikad ne pitaj za kim zvona zvone, ona zvone za tobom…“

Izvor: Vidovdan