Украјина данас или стварање словенске антируске државе

„Почев од 19. века циљ психоисторијске специјалне операције Запада јесте стварање Словена русофоба као психокултурног типа и политичке силе. То су баш они, који треба да отргну Украјину од Русије и онда да њу поставе као „противруску Русију“, као „слободну и демократску алтернативу империји“ – изјавио је за новине Поглед историчар, директор Центра за руска истраживања Московског хуманитарног универзитета Андреј Фурсов.

„Максимални програм с Украјином – исти је онај који је постојао и 1930-тих гходина при стварању немачког рајха: стварање силе која ће, у случају да то затреба Западу, преузети на себе одлучујући терет рата с Русијом и максимално је исцрпети, а да при томе и сама себе уништи. Другим речима, коначно решење словенско/руског питања напором самих Словена и Руса, после чега следи одвајање Русије од Северне Азије и присвајање њених ресурса и пространстава“ – тако познати историчар и специјалиста за геополитику, директор Института системско-стратешке анализе Андреј Фурсов објашњава стратешки задатак Запада…

Новине ПОГЛЕД (ВЗГЛЯД) вам доносе разговор с Андрејем Фурсовим о догађајима у Украјини, о главним геополитичким изазовима за Русију и о томе какав је моментални распоред сила на светској шаховској табли.

„Западу је први пут успело да постави темеље апсолутно противруске (чак и још више русофобне, него што је Пољска) словенске (и при томе чак не ни католичке, него православне) државе“

Поштовани Андреј Иљич, да ли се и Ви слажете с тим да „фебруарска револуција“ на Украјини није изазвана само одступањем Кијева од споразума о евроинтеграцији, него и тиме што је у 2013. години Запад претрпео озбиљан геополитички пораз у Сирији.

— У оба случаја Западу није успело да оствари циљеве које је себи поставио: да свргне Асадов режим и да на власт у Украјини доведе прозападне силе, те да тиме коначно отргне Украјину од Русије. При чему, док је у погледу сиријског питања у светској капиталистичкој врхушки и било неслагања (јер је постојала утицајна групација, која није желела ескалацију конфликта у Сирији и његово претварање у регионални рат), то је у питању Украјине Запад иступао као јединствена целина. При томе је јасно да северноатлантским елитама Украјина неће ни за сто година бити потребна, него им је потребно да геополитички отргну Украјину од Русије и да је претворе у антируски полигон за почетак рата.

Курс на отргнуће Украјине од Русије – то је одавно геополитички „пројект“ Запада у целини: Немаца, Британаца, Американаца. Код нас воле да цитирају речи Брежинског о томе да без Украјине Русији није суђено да постане велика држава (што је грешка – јер Русија и без Украјине може да буде велика држава, али ће то бити теже остварити, јер без Украјине, а ево и Украјина без Русије – то су рушевине, то је запуштено споредно двориште Европе). Међутим много пре „Лонг Збига“, на самом почетку 20. века, немачки генерал Пол Рорбах писао је о томе да је у интересу Европе, а пре свега Немачке, да се Украјинска Русија отргне од Московске Русије.

Јасно је да су ту и Украјина и Московија – за генерала биле Русија. У садашњој ситуацији с Украјином и САД и Европска Унија су јасно и без снебивања показали лицемерје и двојне стандарде и русофобију. И само овим последњим могуће је обајснити њихов више него „толерантни“ став према украјинсиким нацистима, који су по кијевским улицама марширали уз звуке есесовских маршева који су одјекивали градом. Логика је проста: ако су у Украјини (исто као и у Прибалтику) нацисти против Русије – па нек и буду. Американци су, уосталом, на то и навикли: у време 1945.-1946. године они су уз активну подршку русофобног Ватикана учинили све да нацисте (укључујући и очигледне ратне злочинце), које су спасли од казне, пребаце у САД или у Латинску Америку и да их активно искористе против СССР. Украјински догађаји очигледан су пример с ким ми то имамо посла.

Крајем фебруара опозицији је пошло за руком да свргне Јануковича – и Запад је помислио да је остварио своје циљеве…

— Да, ситуација у Украјини се радикално променила: од 19. до 21. фебруара у Кијеву је извршен неонацистичко-бандеровски преврат (Стјепан Бандера – током Другог светског рата борио се ради стварања независне државе Украјине – види хттп://ен.wикипедиа.орг/wики/Степан_Бандера), који је био инспирисан од стране уједињеног Запада, пре свега САД. Нарочито су Американци, искористивши тупост и похлепу Јануковича и његовог окружења, изменили ситуацију зауставивши у самом зачетку против – терористичку операцију украјинских власти. Да је она била започета, то би с Мајданом било свршено – он је већ ионако почео да се повлачи.

Али десило се оно што се десило. Дугогодишњи рад специјалних служби САД са украјинском врхушком, која је паре чувала у америчким банкама, са Службом безбедности Украјине (СБУ) и са бандеровским мицелијумом, који је био активиран, а у знатној мери и створен, донео је плод.

Све је јасно из тога што је током та два одлучујућа дана функцију председника Раде (украјинске скупштине) „вршио“ амбсадор САД, који је врхушки „независне“ диктирао услове. О каквој се ту „независности“ и може говорити? Квази држава Украјина је и без тога у великој мери била под иностраном управом – а овде је то било показано сасвим отворено, цинично и бестидно. Свима је показано ко је газда у кући и ко влада догађајима – и у Ради и на Мајдану, и чија злоба управља нацистичким наказама. Фебруарски америчко-бандеровски преврат може битно да измени геополитичку ситуацију у Источној Европи, Евроазији и свету.

Уколико Западу и прозападним силама у Украјини, које се боре за своје циљеве, који су па веома удаљени од интереса Украјине, пође за руком да искористе стварно незадовољство житеља Украјине, пре свега Кијева, мафиозно – олигархијским кланом Јануковича, и пође им за руком оно што су замислиле, моћи ће се сматрати да је остварен циљ, за који су се оне активно бориле више од две деценије. Рат је овиме већ дошао у земље историјске Русије – први пут после нацистичке најезде. У преспективи може доћи и не само до успостављања самообнављајуће ситуације југословенског типа на границама РФ, него и до претварања Украјине у антируску словенску државу, која је непријатељска (заједно с Пољском) према Русији. Међутим, покушај да се таква држава створи рукама трудбеника „наранџасте револуције“, америчких шесторки Јушченка и Тимошенкове није успео. Велики део народа супротставио се таквом курсу, тако да избор Јануковича није убрзао процес коначног отргавања Украјине од Русије – тог давног западног пројекта, који су разрадили Немци а преузели Америкнаци. Код нас се често цитирају речи Збигњева Брежинског о томе да без присаједињења Украјине Русији није суђено да поврати статус велике државе. „Лонг Збиг“ се вара: Русија може и без Украјине да поврати тај статус, само што ће то бити мало теже и захтеваће више времена.

Ту је, међутим, главно што Бжежински није оригиналан, него само понавља речи немачког генерала Пола Рорбаха, који је почетком 20.тог века прорекао: да би се за Европу, а пре свега за Немачку, искључила опасност од стране Русије, неопходно је Украјинску русију потпуно отргнути од Московске Русије. Обратимо пажњу на то да су за немачког генерала и Украјина и Московија – обе заједно Русија и да он говори о неопходности да се изазове раскол и унутар руски и међу Русима. На том плану он развија идеје немачких политичара последње трећине 19.тог века, посебно Бизмарка, који не само да су настојали на неопходности таквог раскола, него су и предлагали конкретна средства како да се тај задатак реши.

Они су нарочито подвлачили неопходност да се Украјина нахушка против Русије, да се њихови народи поставе један против другога, ради чега би било потребно међу самим Украјинцима одгајити људе са до тог степена измењеном свешћу, да они почну да мрзе све руско. Из тога је јасно де се овде радило о психо-историјској специјалној операцији, о информационо – психолошкој диверзији с циљем да се створе русифобни Словени као посебан психо-културни тип и као политичка снага. Ето ко су оркови који служе западним саруманима. Њихов је задатак био да отргну Украјину од Русије и да је онда употребе као „противруску Русију“, као „слободну и демократску“ алтернативу империји. Све то је испочетка било постављено нарочито тзв. галицијским пројектом, на коме су од почетка активно радиле обавештајне службе Аустро-Угарске и кајзеровске Немачке а потом и Трећег Рајха – а од друге половине 20. века до наших дана ЦИА и БНД.

Западу се после „наранџасте револуције“ чинило да ће задатак бити решен – али до тога није дошло. Исто је тако и крајем 2013. године изгледало да задатак само што није решен, да је ам Европске уније већ сео на врат Јануковича и Укрјине. Али став Русије (а можда и Кине) одиграо је ту своју улогу и, одлучивши се да у своју личну корист одигра некакав потез, Јанукович се одједном узјогунио. У том моменту Запад је одустао, пре свега од Јануковича, а такође и од мирног „наранџастог“ пута отцепљења Украјине од Русије и све наде ставио је на бандеровце, на украјинске неонацисте-русофобе, производ исте оне психо-историјске операције, коју су Немци почели да припремају век ипо пре тога, да би затим у другом светском рату штафету преузели нацисти, формирањем СС дивизије „Галиција“ а онда су се, од 1990-тих година у ту работу укључили наследници Трећег Рајха на путу стварања новог светског поретка (какве ли подударности у терминологији?!) – Американци.

Резултат дугогодишње штафете јесте – фебруарски неонацистички бандеровски преврат у Кијеву, спроведен под инструктажом америчких специјалаца и почетак стварања антируске бандеровске државе. По први пут Западу је пошло за руком да постави основе апсолутно антируске (чак и више русофобне него Пољска) словенске (и на то још не ни католичке, него православне) државе. По свом демографскиом потенцијалу бандеровска Украјина може се на војном плану потпуно супротставити Русији, нарочито при подршци НАТОа.

Ту је минимални програм стварање од стране Запада словенског нео-нацистичког рајха уз стални притисак на Русију, и њено провоцирање на разне начине, укључујући и диверзије а, у случају адекватног одговора, протурање у светским масовним медијима слике „слободне демократске Украјине“, коју кобајаги угњетава Русија, која иде ка успостављању империје; укратко речено: малена Украјина – жртва велике Русије (по шеми испробаној у Југославији: „сироти Албанци – жртве злих Срба“).

Максимални програм је исти онај који је постојао 1930-тих година при стварању нацистичког рајха: успостављање силе која ће, у случају да то затреба Западу, преузети на себе одлучујући терет рата са Русијом и тиме је што је могуће више исцрпсти а истовремено тиме и саму себе уништити. Другим речима коначно решење словенско/руског питања силама тих истих Словена и Руса, после чега би уследило одвајање Русије од Северне Евроазије и присвајање њених ресурсаи пространстава. Али, као што знамо – све то лепо изгледа само на папиру.

Историја је превртљива дама, довољно је сетити се само како су завршили сви они који покушали да остваре коначно решење руског питања. А да и не говоримо о томе да ту имамо и Исток и Југо-Исток Украјине. При томе сво времетреба имати на уму да се садашње отргавање Украјине од Русије истовремено планира и као отцепљење ради супротстављања ради вршења притиска на Русију или задавања удара силама нацистичко-бандеровског режима. То све је, између осталог, и одговор САД на деловања Русије у 2013. године (а то „остало“ и није баш тек тако: ту су и борбе у врховима власти у Америци, Обамина ситуација после за њега веома неуспешне 2013. године, америчко-немачки проблеми, кинеске игре у Источној европи итд.).

У крајњој мери, на сличан начин и садашња администрација и кланови који стоје иза ње, који па морају да спасавају образ пред својим господарима – сви они сада приступају к активном деловању: за две године су избори, демократи би нерадо напуштали Белу Кућу а и Обама ће морати да се потруди око новог, сада скоро сасвим сигурно белог, председника. Ко ћето бити – мадам Клинтон, коју је због Царинског Савеза већ у децембру 2012. године обузимао бес и која је, видевши у њему ресовјетизацију постсовјетског простора, изјављивала да ће се САД томе супротстављати на сваки могући начин – или Бајден, или ко већ други, то је већ сасвим неважно. Важно је што Русија не може ништа добро да очекује од тог сегмента америчке врхушке, а напад се ево већ спрема. Али, како су говорили хероји филма „Чапајев“ о нападу непријатеља: „психолошки? и то ми је нешто – удримо и ми по њима психолошки“.

А да Ви то мало не претерујете?

— Много бих желео да овде нисам у праву, да, што кажете, претерујем. Али ја већ дуго проучавам светску борбу за власт, за информације и ресурсе и анализирам формирање циљева и делатност северноатлантских елита. Опет понављам да је Русија – чак и у стању у коме се сада налази – и дан данас једина преостала препрека на њиховом путу ка успостављању власти над целим светом. Због тога је један од последњих руководилаца совјетске тајне службе Л.В. Шебаршин говорио: Запад од Русије жели само једно – да је више не буде. Да је не буде ни стратешки ни геоисторијски. А за организовање тога да је више не буде потребан је неко киме ће покушати да је униште – као што је некада био Хитлер.

Због тога наш оклопни воз мора стално да буде на резервном колосеку: припремљен – тј. наоружан. И боље је претерати и погрешити само тиме, него допустити да се понови „22. јун 1941. године“, тим пре што су северноатлантске елите много озбиљнији противник него Хитлер с његовим Трећим Рајхом, који се одједном нашао усамљен против скоро целог света. Данас смо ми онај који је сам против скоро целог света – ми који смо Руска Федерација, која није СССР ни по економском потенцијалу ни по квалитету људског материјала.

Може ли се предвидети шта ће бити с Украјином, с њеном економијом у случају учвршћења бандеровског режима?

— Биће руине. Ништа друго не може да буде. Делом побијено, делом поробљено а делом протерано руско становништво. Индустрија уништена а земљу откупио Запад а нешто и Кинези.

Није ли онда у таквом случају могућ масовни народни устанак и свргавање бандеровског режима?

— Теоријски је могуће, али је тешко свргнути режим иза којег стоји Запад. Нешто тако било је могуће док је на свету постојао СССР – друга велесила, која је могла да да подршку слабима овог света у њиховој борби против јаких, против буржоаске гвоздене пете. Више је, међутим, вероватна друга варијанта: режим и Запад потрудиће се да социјално незадовољство усмере проти источног суседа, кога ће представити као „извор свију зала“, чији узрок кобајаги лежи у „притиску на нас од стране Руске империје“, у „совјетском тоталитаризму“ итд.

Међутим, понављам – историја, то је превртљива дама и све може да се деси потпуно другачије. Будућност није дата, она настаје из борбе и сукоба воља и сила и због тога она зависи и од нас и од онога што ми чинимо. Нажалост, ова партија око Украјине глупо је изгубљена. Наши амбасадори су шуровали с украјинским олигарсима и бавили се својим лоповским работама, потпуно заборавивши на то да постоје народ и становништво, и то становништво које је проруско – јер долар помућује разум. У исто то време је Запад радио и с олигарсима и с најактивнијим анти-руским снагама, слојевима и групама. Показало се да су те групације узправо биле онај џокер, којим је Запад пресекао кобајаги проруске олигархе и њихове пулене с криминалном прошлошћу.

Али, губитак сета није и губитак целог меча – меч још није завршен. Да би се меч добио, или да се не би изгубио, мора се извршити немилосрдна анализа грешака и завести ред код себе у кући. Губитак „украјинске партије“ јесте последица наших унутрашњих проблема, унутрашњег нереда.

Када с Украјине пређемо на глобални аспект, да ли би се могло говорити о томе да се у распореду сила у међународној арени намећу промене, од којих су се неке прошле године већ и десиле?

— О принципијелним, то јест квалитативним променама у односу сила у међународној арени тешко да је могуће говорити. У току је рутинска, свакодневна борба. Ситуације у Сирији и Украјини далеко су од тога да буду разрешене и јасно је да ће снаге Запада, које у томе имају интересе, наставити с притиском – борба се наставља. А за то време учесници, исто као и играчи познате кинеске игре (Го) „размештају каменчиће“.

С чиме су повезани прошлогодишњи геополитички успеси Владимира Путина?

— Успеси Владимира Путина и Русије у међународној арени, барем што се тиче Сирије и Сноудена, почивају пре свега на повољним околностима – одсуству јединства у светској врхушки, и на постојању двеју противничких страна, чије је несугласице могуће искористити.

С друге стране, одређени део светске врхушке је 2011-2012. године извршио моћан притисак на Путина, после чега су покушали да га учине и метом остракизма (довољно је само погледати на кампању против Путина у медијима) и толико су у томе и претерали, да због тога Руска Федерација и њен лидер, нису више ни имали камо да одступају. Ја сам уверен у то да Путин никада није имао никаквих илузија у вези оних с којима он на Западу има посла, оних које он зове „партнерима“. Исто су тако и либијски и сиријски догађаји, с несхватљивим убиством једног лидера и неуспешним покушајем убиства другога, у пуном светлу показали колико је смртно опасан (у буквалном слислу речи) било какав компромиса са западном врхушком, која се све више понаша као организована банда криминалаца.

И на крају, последњи по реду али не и по значају је тај фактор, што економски конгломерат, у коме највише интереса имају Путин и његов тим – а то је гасно-нафтни бизнис (који је у датом моменту и „државотворан“) – има потребу не само очувања суверенитета РФ, него и експанзије, да не говоримо и о заштити граница тог бизниса. У вези са тиме треба узети у обзир и да су Сирија и Украјина на најтешњи начин повезане с развојем гасне привреде и међународном конкуренцијом у тој сфери.

Тим пре је потребно признати да би, што се тиче Сирије, Руској Федерацији и Кини било би веома тешко да зауставе агресију, да распиривање регионалног рата на Блиском Истоку не противуречи интересима одређеног дела врхушке светске капиталистичке класе – интересима „господара светске игре“

А коме то није било у интересу?

— Почнимо од тога коме то јесте било у интересу. У томе су биле три стране: англо-амерички „нафташи“, израелски лоби у САД и Израел и Саудијска Арабија – свако од њих је ту имао свој сопствени интерес. Саудијску Арабију и Израел (а услед тога и израелски лоби у САД) веома су незадовољни покушајима Обаме (тј. тачније речено, оних кланова који стоје иза тог „дрвеног председника „) да побољша односе с Ираном и, као максимални програм, и да Иран претвори у свог савезника. Да се то десило, то би био велики успех САД у блискоисточној и, шире, и евроазијској политици. Замислимо само слику да велики нафтоносни Иран, који заузима тако искључив и важан геополитички и геоекономски положај, постане савезник, на пример, малог Израела. Савезништво са САД изводи Иран из фактичког савеза с Кином а на Блиском Истоку остаје сачувана напетост, толико неопходна за САД – шиитски Иран против сунитске Саудијске Арабије.

Отопљавање у односима између Америке и Ирана, око чега се труде Обама и део иранског естаблишмента – то је оно што нагони смртни страх Саудијској Арабији и Израелу, то је оно што се они спремају да зауставе по било коју цену, укључујући и рат са Сиријом, чији је савезник Иран.

И замислимо сада да је паликућама успело да разгоре ломачу регионалног рата. Шта би пре или после Иран морао да учини? Морао би за затвори Хормузки теснац. Услед чега би цена нафте порасла до неба. Цуи боно – у чијем је то интересу? Па, англо-америчким „нафташима“. А ко је у томе губитник? Европска Унија, Кина и онај (веома јак) део енгло-америчке финансијско-економске врхушке, која је толико тога уложила у Европску Унију и Кину – а то су пре свега Ротшилди (да и не говоримо о о Кинезима и о одређеном делу западно европске врхушке, делом и Немачке, која, за разлику од француске, није желела да учествује у авантури кланаТлас, који је у Сирији намеравао да заузме место клана Асадових). Ове разлике, или како би то у 18. веку назвали „коњуктуре“, плус активно деловање руководства РФ и одредиле су коначан исход. Али тај је исход само приверемен – у Сирији и око ње ништа још није завршено, исто као и на Украјини.

У вези тога, говорећи о државном преврату у Украјини, не можемо да се не сетимо покушаја, који је био проваљен у 2013. години, неоствареног преврата у једној другој бившој републици СССР – у Киргизији. Још једна обична, сурогат револуција, требало је ба буде започета на наринским истраживањима злата и да под еколошким и антикорупционим лозинкама прерасте у покрет великих размера. То је требало да заустави приближавање у врховима ШОС (Шангајске организације за сарадњу) у Бишкеку и да онемогући Кини да преузме контролу над аеродромом у Манасу. Али у последњем моменту, нешто је, како би рекао Штирлиц, пошло наопако. Аналитичар Константин Черемњих приметио је занимљиву подударност украјинских и кригизких догађања: у оба случаја био је активиран извор из мреже „Хизб ут-Тахрир“, која се пријатно осећа не само у Средњој Азији, него и на Украјини, у којима се, исто као и у Сирији, главне политичке битке тек очекују.

Путиново супротстваљање, чак и веома успешно, одређеном делу „господара светске игре“ довело је до последица не само у спољној, него и у унутрашњој политици. Имам на уму његов говор у Валдају као и одговоре на питања руских и иностраних новинара. У првом случају је председник у суштини признао неопходност државне идеологије (јер, заиста, без постављања смисла и циљева, то јест без идеологије, развитак и није могућ, ту су могући само расуло и тетурање под тактом туђе, и најчешће непријатељске идеологије) и недвосмислено се изразио о традиционалним вредностима, између осталог и о породици, које Запад све више уништава.

На сусрету с новинарима Путин их је све, а нарочито западне новинаре, ухватио неспремне поређењем Стаљина и Кромвела. Председник је питање поставио на следећи начин: а у чему је Стаљин гори од Кромвела? Крмовел је, исто као и Стаљин, крив за смрт великог броја људи, али њему се по Енглеској подижу споменици… Те сходно томе…

А, кад смо код тога, још бољи пример за поређење био би, молим лепо, не Кромвел, хего краљ Хенри Осми, по чијем наређењу је на онај свет било отпремљено око 10% становништва Енглеске и то само због тога што нису имали средстава за живот, те су се, бејавши са земље протерани од стране газда, претворили у бескућнике. Скоро да се и Елизабета Прва није разликовала од свог тате, али и пример Кромвела доста је красноречив.

Осим тога, председник је током сусрета на питање о уништавању просвете од стране садашњег Руског министарства просвете у шали приметио (а у свакој шали има и – део шале) да су се тога министарства докопали и представници „креативне класе“. При томе „креативном класом“ компрадорска медија називају цео амалгам – од канцеларијског планктона до интелектуалних и емоционалних („шоу бизнис“) слуга управо те компрадорске врхушке. С тачке гледишта стварне економије и стварне производње и – шире – и стварног живота, то је ниско образовани, по друштвеној улози бескорисан, трутски слој, слој апсолутно непатриотски, да не кажемо по духу и сасвим анти руски слој лица, која исповедају потрошачки дух, индивидуализам, социјал-дарвинизам, групни егоизам, собизам у односу према народу, који је за њих само „геџовани“, „цурулаши“ и томе слично.

„Креакли“ (скраћеница за „припаднике“ врле „креативне класе“), то је огламурени резултат социјалног и просветног изрођавња. „Креативна класа“ – то је оних 10-12 % становништва, које је заузело места у нижим и средњим деловима компрадорског тржишта и које, бејавши производ разлагања друштва и трулежи, није способно да ишта створи, осим распада и уништења. Посматрано с те тачке гледишта, они који су спроводили реформу образовања – то су истински „креакли“ и Путинова фраза је, чак и да он тога и није био свестан, погодила тачно у циљ.

Који фактори су довели до појаве и разобличавања Сноудона?

— То је била веома покварена и не сасвим до краја схватљива ситуација, иако се већ и сада може говорити о томе ко је ту губитник (те кроз то и видети, ако не баш онога ко је све испланирао, оно барем онога који је то све спровео) и оценити општи резултат, који је по моме мишљењу веома повољан. Бићу веома кратак, пошто је веома потпуну слику у својим чланцима у „Комсомолској правди“насликала аналитичарка Јелена Ларина.

Мислим да је Сноудонов случај, који има не само двоструко, него и вишеструко дно, условљен пре свега сукобом двеју политичких групација у САД, који представљају интересе двају економских блокова – с једне стране блока најновијих ИТ технологија и с друге стране блока традиционалног индустријског сектора. Као последица бекства и разобличавања Сноудона ударац је задобила најмоћнија шпијунска служба – НСА, која је у вези с компјутерашким сектором. А ударац су, како се види, наносиле снаге ФБИ, које су тесно повезане са индустријским сектором, пре свега нафташким, с породицом Буш, то јест с Јелским илуминатима, који и стоје на изворима ФБИ.

Јано је да је у свему томе ФБИ било неопходно да се како-тако договори са специјалним службама неких других земаља, тако да у светској борби за власт, информације и ресурсе, више и није таква реткост да корпоративно – грански интереси добијају тактичку предност над националним интересима.

А као губитник се у томе скандалу показао Обама, кога су „навукли“ и јавно и на понижавајући начин. Због тога греше сви они који сматрају да је сва та галама била надахнута клановма који стоје иза Обаме с циљем да се искомпромитују америчке специјалне службе, које су у првој половини ХXИ века себи приграбиле исувише много власти. Скандал није запљуснуо шпијунску заједницу САД у целини, него само једну конкретну службу, а то се десило у за Обаму веома непријатном моменту. Током неколико година Обама је своју „шталу“ чистио од свих оних који су на било који начин били повезани с кланом Бушевих, неоконзервативцима, Јелским универзитетом, на шта је противник одговорио својим против ударом.

Још једна линија скандала је и заоштравање односа са Европљанима баш у моменту када су били интензивирани разговори о евроатлантској интеграцији. На тај начин се показало да Сноудон није џокер у само једној игри и можда нам неће бити суђено да сазнамо све о свим тим играма.

Случај Сноудон је био важан и у још једној ствари. Збацио је маске с америчке ИТ заједнице, која се представљала као да је далеко од светске политике и бизниса, као и с власника и кобајаги твораца основних социјалних мрежа – који су се представљали као да су генијални појединци, који су се пробили захваљујући само таленту и срећи. Захваљујући разобличењима која су дошла од Сноудона постало је јасно да су ИТ структуре – чак и да нису делови НСА и ВИК (војно-индустријског комплекса) – само млађи партнери, које је створио амерички војни сектор за сопствене циљеве, да активно за тај сектор раде и да их он финансира, а нарочито војна агенција ДАРПА. И да Марк Цукерберг, Лари Пејџ, Стив Џобс и други уопште нису „селф-мејд мени“ и успешни генији који потврђују „амерички сан“, него да су само производ рада ВПК, тајних служби и пропагандне машине САД.

А шта је с евроинтеграцијом – хоће ли Немачка успети да настави са уједињавањем Европе око себе?

— Ја мислим да ће проблеми Европске Уније бивати све озбиљнији. Та умиљата конструкција која је, по моме мишљењу, од самог почетка неспособна за живот у облику у коме је замишљена, била је стварана као један од елемената нео-либералне контра-револуције. Тај је пројект завршен и Европску Унију сада раздиру најоштрија неслагања, да не говоримо и о томе да је то колос на глиненим војно-политичким ногама. Можда се Европска Унија и неће распасти де-јуре али у њој ће се издвојити „каролиншко језгро“, с Немачком у центру, око кога ће бити експлоатисана периферија. Али и у самоме „језгру“ доћи ће до озбиљних проблема, који ће настати у вези с повећањем демографске масе африканског и арапско-муслиманског становништва.

Главни добитник целог тог пројекта под именом „Европска Унија“ јесте Немачка. Немци су економским путем постигли оно чему је војно-политичким средствима стремио Хитлер – творац прве верзије Европске Уније (у виду Трећег Рајха). Ако истовремено урачунамо степен контроле, коју САД и америчке транснационалне корпорације врше над СРН, која је из почетка и настала као амерички протекторат уз три услова који су били издиктирани Аденауеру у канцеларском закону 1949. године (оштро ограничење суверенитета Немачке), контрола над економским, политичким и интелектуалним животом Немаца, онда се веома смањује недоумица у вези порекла немачког успеха.

1940. године Черчил је изјавио да Велика Британија не ратује с Немачком, чак не ни с национал-социјализмом, него с немачким духом, с духом Шилера, да се тај више никад не подигне. После 1945. године колективном Западу (у који спада и Израел) пошло је за руком да у Немце као у народ усаде осећање колективне кривице за нацизам и да их у многим стварима духовно кастрирају и натерају у такво једно социо-културно стање, у коме им је и за најмање противљење одмах пребацивано да су „наци“. У поређењу с том психоисторијском лоботомијом много хуманији био је приступ Стаљина, који је изјавио: „Хитлери долазе и одлазе, а немачки народ остаје“. Штавише, Руси, који су поднели главни ударац хитлерове машине и чије се жртве из времена рата немогу поредити са жртвама било којег – понављам: било којег – народа, немају историјску мржњу према Немцима, сва кривица почива на насионал-социјалистичком режиму и на тим силама у Великој Британији и САД, које су га и довеле на власт, спремајући агресију против СССР немачким рукама.

По социолошким истраживањима јавног мњења данас 40% немачких мушкараца желе да буду домаћице. С таквим људским материјалом тешко ће бити створити Четврти Рајх. Када је у послератним годинама била створена структура мреже „Пети Рајх“ историја се сурово нашалила с Борманом, Милером о Камлером, који су тиме много постигли. Немачке финансије и индустрија данас се не налазе ни под мало мањом контролом САД, него што је то било у 1920- тим и 30-тим годинама, када су Американци економију и фирме Немачке засипали новцем. Историја се понавља али, наравно, на други начин. Ситуацију у Европи данас је могуће описати по Гибоновом „Ослабљењу и пропасти“ али не Римске империје, него Европе као цивилизације обузете жељом да умре.

У поређењу с нестајањем код Европљана верског, културног и расног идентитета, губитком радног морала, љубави и жеље за радом, с уништавањем породице и легализацијом изопачености и патологије (једино што им преостаје да легализују су још педофилија и канибализам) финансијско и економски проблеми – то је само мало цвеће, али зато веома отровно… Желели би смо да верујемо да ће се у Европи наћи силе, које ће бити способне да зауставе све те евробирократске ништарије и некрократе, који се наслађују у наговештавању смрти целе цивилизације…

Како Ви оцењујете најближу перспективу САД – да ли ће се њихови геополитички и финансијски проблеми продубљивати?

— Нема никаквих назнака тога да ће у 2014. години ситуација у Америци да се поправи. Има нешто труло у „краљевству“ американском. Раније им је систем радио при било каквим, чак и слабим и не сасвим адекватним председницима, например за Форда и Картера, о којем, иначе, амерички посматрачи и не говоре друкчије него као о „будаластом“. Данас је амерички систем толико ослабљен да присуство слабог, једног од најслабијих председника у историји САД утиче на систем у целини. Стиче се утисак да се америчка елита на власти, исто уосталом као и европска (довољно је само мало обратити пажњу на све те блерове-саркозије-оланде и сличне), проживљава оштру кризу и да деградира. Ради се о озбиљном проблему врхушке светске капиталистичке класе и њених затворених наднационалних структура усаглашавања и управљања.

А уколико криза уништава системотворни елеменат, то онда значи да у систему почиње да се осећа мирис тамјана. Спољна војно-политичка експанзија северноатлантских елита у последњој деценији – то су с једне стране грчевити покушаји да се на исти начин реше и унутрашњи проблеми а, с друге стране су и покушаји да се кризна ситуација поправи успостављањем контроле над областима производње наркотика и над путевима њихове дистрибуције. Отуда и потиче инвазија на Авганистан, успостављање нарко-бандитске државе Косово, једним делом и „арапско пролеће“, у коме се такође опажају мотиви и интереси нарко-трафиканата.

Чињеница да трговина дрогом игра све већу улогу у глобалној економији у целини, а не само у њеном криминалном сегменту (данас око 50% банака у свету постоји само захваљујући кредитирању трговине дрогом), сведочи о најдубљој кризи економије и цивилизације која је такву економију створила – у вези са чиме би требало размислити и да ли овде уопште и приличи користити реч „цивилизација“ или би пре пристајало говорити о анти-цивилизацији, анти-систему. Овај анти-систем ради за нарко -економију исто онолико колико и нарко – економија (заједно и с целом глобалном криминалном економијом) ради за тај систем.

Тако је 2013. године у Калифорнији била легализована марихуана; постоји и мишљење да нас очекује легализација сада прво овог, а после њега и других наркотика и то и у другим државама. Наркотизација друштва један је од показатеља кризе а у исто време и тога да се светска врхушка полако али сигурно креће у правцу стварања новог, пост-људског бића, које неће имати ни пол ни нацију ни расу ни историјско памћење и које ће стога бити веома подложно манипулацији. А оне који покушају да се овоме успротиве биће одстрањени.

2013. године дошло је до нечувеног догађаја у историји западне цивилизације: по први пут је услед притиска светских сила римски папа дао оставку. Током године се притисак на папу повећавао: амерички високо постављени чиновници давали су изјаве о неопходности „ватиканског пролећа“, у штампи се распиривала кампања. У суштини је против папе солидарно иступио већи део светске врхушке. Као резултат тога дошао је нови папа. Најинтересантније је ту његово име: зове се Фрања. Ту се ради о томе што је нови папа језуита а између фрањеваца и језуита одавно постоје, благо речено, сложени односи. Да ли је име Фрања симбол помирења противника пред нарастајућом опасношћу притиска англо-саксонаца на Ватикан у борби за будућност? То је сасвим могуће. Финансије ће код новог папе контролисати представници Малтешког реда. Овај ред, који се скривено рекламира у филмовима о Харију Потеру, врши функцију структуре која повезује Ватикан са специјалним службама англо-саксонаца – МИ-6 и ФБИ. И на тај начин долазимо до веома занимљиве слике.

Којом ће брзином у овој години бити настављена преконфигурација Блиског Истока?

— Несумњиво је да такви планови постоје. Али ту је такође има и неколико непознатих величина. Како ће, на пример, протећи извођење америчке војске из Авганистана? Да ли ће САД успети да усагласе односе са Ираном? Да ли ће заинтересованим силама поћи за руком да растуре Сирију, а ако до тога и дође, на који начин? А оно што је постало јасније у 2013. години, то је низ Ердоганових покушаја да Турску претвори у регионални пол моћи. Међутим у својој сиријској политици Ердоган се грубо прерачунао. Верујући да је свргавање Асада неизбежно, Ердоган је пожурио да уђе у табор његових противника – где се као наиван истрчао.

И одмах су му се на то надовезали и озбиљни унутрашњи проблеми – немири у Истамбулу, изазвани обарањем два велика дрвета у једном градском парку – све због екологије, ако некоме још није јасно…

Али главни инострани „ексер“ био је забијен свргавањем Мурсијевог режима у Египту. Своје наде Ердоган је полагао у савез с покретом Муслиманске браће, који би створио једну осовину стамбул-Каиро, којом је намеравао да подупре претензије ојачавања улоге свога режима, што тешко да је икоме одговарало – укључујући и РФ и Израел. У вези с тим постоје и на интернету информације о учешћу израелских тајних служби у припремама свргавања ихвана предвођених Мурсијем од стране египатских официра предвођених Ас-Сисијем. У сваком случају, барем у ближој будућности, Турској неће више ни у сну долазити нека размишљања о моћи.

Да ли би у Тихоокеанском региону ове године могло да дође до неке оштрије конфронтације између САД и Кине?

— У свету у коме се промене брзо дешавају тешко је прогнозирати такве ствари. Ни САД ни Кина нису у датом моменту заинтересовани за конфронтацију – чак ни при условима да напетост и даље остане. Пре би могло да дође до повећавања тензије у јапанско кинеским односима.

А ево и последњег питања: које претње за Русију видите у 2014. години?

— Главне претње за Русију у 2014. години исте су оне које су постојале и у 2013. години – корупција, снижење темпа економског раста, пораст социјалног раслојавања те сходно томе и незадовољство код народа, нарочиито код људи који су изистински гласали за Путина. Комбинација „успоравање економског раста – корупција – пораст социјалног раслојавања и напетости“ ствара зачарани круг. На позадини снижења економског раста управљачке групације своје губитке све више надокнађују порастом корупције, што у друштву повећава напетост а осим тога још више погоршава економски положај. Све то је још оптерећено и заоштравањем социјалне ситуације, што се може злоупотреббити, или чак и подгрејати од стране спољних фактора – тим више што критичничних тачака већ имамо довољно: Кавказ, Поволжије (област око реке Волге), неки региони у Сибиру, где с времена на време бивају започињани разговори и о „сибирској самосталности“. А много тога ће, разуме се, зависити и од светске економије.

У овој години и у догледној будућности појачаваће се борба у светској врхушки. Неолиберална контрареволуција је завршена – на њу слободно заборавите. Али замајац хватају и антилиберални курс и силе с њим повезане, које ће се потрудити да спроведу чистку међу онима који су од протекле епохе имали користи – пре свега такозваних „нових богаташа“. Супротствљеност на светском нивоу присталица неолибералне и антилибералне интриге ће се без сумње преносити и на територију Русије, не би ли ствари још више запетљале. Досадно нам свакако неће бити.

Превод: Коста Митић

---

Извор: Поглед (Взгляд)