Zapadni rat i nova zavera protiv Putina

Zbog antizapadne politike Rusije u Siriji, Zapad je započeo pravi rat protiv Rusije i njenog vođe Vladimira Putina. Na samitu G8, održanom 17. i 18. juna u Loh Ernu (Irska) razmatran je široki krug putanja, ali je glavno interesovanje bilo vezano za prilike oko Sirije. Kamen temeljac ruske spoljne politike bolno je udario po glavi predsednika kanadske vlade, koji je izjavio: „Putin i njegova vlada podržavaju bandite iz Asadovog režima, polazeći od sopstvenih razloga koje ne smatram opravdanim“.

Naravno, za političara koji je 17. maja pozivao da se aktivnije pomogne Izraelu kao predstraži „demokratskih“ zemalja na Bliskom Istoku takve izjave nisu izraz iskrenosti, već pre konstatovanje činjenice o negativnom odnosu Zapada prema zakonito izabranom vođstvu Sirije oličenom u Bašaru Asadu. Uostalom, vazalna zavisnost Kanade od Londona ne dozvoljava Stivenu Harperu da ima sopstveno mišljenje različito od stanara Dauning strita.

U tim uslovima poniženja i prividne nezainteresovanosti G8 za Rusiju predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin izveo je nemoguće – dokazao je celom svetu suverenost ruske politike i čvrstinu date reči: „Siriju ne damo!“

SAD su uzvratile tajnim dolaskom šefa CIA Džona Brenana u Moskvu 19. juna.

A istog dana uveče u svim javnim glasilima pojavila se vest da je generalni direktor Ruskih železnica Vladimir Jakunjin  dao ostavku. Međutim, sat kasnije ista glasila objavila su demanti te vesti.

Predsednik vlade se u trenutku Brenanove tajne posete – bolje rečeno povrede državne granice visokog predstavnika američke obaveštajne službe – nalazio u Irkutsku. Pa ko je onda dopustio najljućem neprijatelju Rusije da se uvuče u ruski dom?

Iako se razrešenja sa dužnosti i imenovanja nikad se ne dešavaju istog dana, već tome prethodi, između ostalog, i razgovor sa kandidatom za taj položaj, odgovor Aleksandra Mišarina [1] na pitanje dopisnika UralPolit.Ru bio je: „Da, možete mi čestitati“.

Da li je Jakunjin (na slici levo) znao za to? Svakako da jeste i upravo zato je tako neoprezno reagovao na to razrešenje i imenovanje. Njegova reakcija potvrđuje da nikakve greške ni provokacije nije bilo: odluka vlade Ruske Federacije zaista je postojala. Citati iz Jakunjinovih izjava: „Gnevan sam zbog drske provokacije povodom moje navodne ostavke“, „Uzeo sam toliku dozu razjarina“ [2]; „A šta ako se podmetne ‘ukaz’ o početku rata ili ostavci Medvedeva, na primer? Pa to će srušiti zemlju!“

Čudna reakcija na ono čega nije bilo, zar ne? Da se nasmejao glupoj šali ili da je stalno ponavljao priču o „pečenom tetrebu“, bili bi srušeni svi aduti konspiroloških teorija. Ali Jakunjin nije samo praskao od besa već je sebe stavio na isti nivo sa vođama države. Tu je preterao.

„ALA SI IMAO SREĆE!“ – U kontekstu tih značajnih događaja dolazak šefa CIA nije prosto koincidencija, već napad kraljicom na kralja ili – u šahovskoj terminologiji – davanje šaha, i to sa pretnjom mata. Upravo zato ukaz je, sat posle objavljivanja, bio povučen. Da li to znači da se Putin uplašio posete nezvanog gosta, opozvavši ukaz o Jakunjinovoj smeni? Nipošto, ali predsednikove podrugljive reči „ala si imao sreće!“ ne znače prosto sprdanje sa sasvim dezavuisanim Jakunjinovljevim demaršom, već pomno planiranu akciju, koja je omogućila otkrivanje „prijatelja“ šefa Ruskih železnica. Bravo, Vladimire Vladimiroviču, to je udarac u pleksus svim neprijateljima Rusije i ruskog naroda.

Mnogi se neće složiti sa takvim zaključcima, pošto Jakunjina smatraju Putinovim prijateljem i njegovim saborcem iz KGB. Međutim, prijatelj i saborac je, nastupajući 13. oktobra 2011. godine na kongresu RSPP [3], u društvu Elvire Nabiuline i njenog muža Jaroslava Kuzminova, Vladimira Maua i Aleksandra Šohina, obraćajući se poslednjem, rekao: „Aleksandre Nikolajeviču, predstoji vam da postanete predsednik revolucionarnog zasedanja uprave RSPP, pošto ono što se ovde čuje zvuči kao kriza političkog sistema u celini. O tome je govorila Elvira Sahipzadovna (Nabiulina), o tome je govorio Vladimir Aleksandrovič (Mau), i to se po prvi put čuje, verujte mi, na ovakvim skupovima. To znači da je dugogodišnja politika, zasnovana na ponavljanju one paradigme razvoja koja je dominirala u društvu, takođe potrošena.“

Zaverenici iz liberalnog krila sadašnje vlasti otvoreno su se izjasnili o neslaganju sa odlukom donetom 24. septembra 2011. godine na kongresu Jedinstvene Rusija o isticanju Putinove kandidature za predsednika. Štaviše, pomenuvši reč „revolucija“, počeli su da je ostvaruju: močvarna [4] opozicija uzdrmala je vlast i primorala Putina da drugim očima gleda svoje prijatelje, koji su se svi okrenuli protiv njega. Zašto? Zato što bivši tim – oličen u Grefu, Jakunjinu, Čemezovu, Tokarevu, Kovaljčuku, Rotenbergu i Sečinu – ne zanimaju Putinove državotvorne ideje, sa kojima je krenuo na izbore.

Štaviše, njegovo faktičko odricanje od Jedinstvene Rusije značilo je i odricanje od liberalne komponente ruske politike, tačnije, od zapadnog uticaja u Rusiji. Prostije rečeno, njegovi bivši prijatelji uplašili su se ne samo gubitka uticaja nego i mogućeg udaljavanja od „krave muzare“ javnih nabavki i poništavanja svojih londonskih ofšor računa zbog neuspeha proengleskog lobija u vrhovima vlasti. Dalji događaji samo su potvrdili njihove najdublje bojazni.

To da je Jakunjin započeo opasnu igru, može se dokučiti iz nacrta Ustava koji je stavio na uvid javnosti, čiji se osnovi nisu našli u Putinovim predizbornim člancima. Zašto? Zato što taj socijaldemokratski Ustav ne menja samo sadašnji Ustav nego i ugrađuje Rusiju u novi svetski poredak, gde socijaldemokratska doktrina zamenjuje liberalnu demokratiju, koja je bila osnov za većinu zemalja sveta. Ruski liberalno-ekonomski blok se nekoliko godina trudi da provede u život novu doktrinu postojanja Rusije. Upravo tome je zatrebala „močvarna revolucija“, koja se oslanjala na srednju klasu uspešnih menadžera. Ali narodu tu ideju niti je čuo niti podržao. Ona dalje nije razvijana uglavnom zbog gramzivosti opozicionara i njihovih mentora, zbog odsustva ideja suverenog razvoja zemlje i jednostavne gluposti onih koji su računali sa socijaldemokratijom. To nije ruski put, narod ga nikada neće podržati, za razliku od Francuskog.

ZAŠTO JE DOLAZIO ŠEF CIA U MOSKVU – Upravo takvo uništavanje morala i vekovnih vrednosti naroda tražili su novi socijalisti u Rusiji, podržani iz Londona i Vašingtona. Upravo je zbog zaštite njihovog idejnog doktora političkih nauka i dolazio rukovodilac CIA u Moskvu.

Gubitak poluga vlasti i finansiranja „močvarne revolucije“ na teret države veoma je uplašio Anglosaksonce, pošto bi Jakunjinov odlazak iz mnoćnog okruženja vrhovnog komandnog sastava ruske ekonomije i politike značio potpunu likvidaciju osinjeg gnezda liberalnih agenata stranog uticaja. Takvu iznudicu u Vašingtonu nisu mogli da dozvole jer Vladimir Jakunjin nije Anatolij Serdjukov. [5] Jer pretpostavlja se da od Jakunjna mnoge niti vode do stranih obaveštajnih službi i svetskih zakulisnih moćnika. To nisu upravnici iz rokfelerovske banke JP Morgan Chase postavljeni za konsultante u Rosnjeftu Igora Sečina. Jakunjin je figura evropskih gabarita, potvrđenih statusom predsednika Međunarodnog saveza železnica, posle jedne čudne podudarnosti čije mesto porekla je Francuska.

Dakle – dok je Putin bio u Loh Ernu, gde je odleteo posle usaglašavanja svog stava sa predsednikom Kine Si Đinpinom, a predsednik vlade se nalazio u inspekciji u Irkutsku – u Moskvi se odigravala prava drama u dva čina, čiji učesnici su čudnim sticajem okolnosti bili šef CIA Brenan i šef Ruskih železnica Jakunjin.

Zaverenici su sasvim jasno ogolili dubinu problema agenata stranog uticaja u Rusiji. Pokazalo se da u prvom redu nisu Aleksej Navaljni, Genadij Gudkov, Boris Njemcov, Gari Kaspasov ili nesrećni pritvorenik Sergej Udaljcov, već kudikamo značajnije figure poput Vladislava Surkova (Dudajeva), Saida Amirova, Sergeja Gurijeva i ostale bratije, povezane ne samo sa Viktorom Vekseljbergom nego i sa Vladimirom Jakunjinom, koji je najverovatnije „pokrivao“ najvažnije agente antidržavne zavere. Naravno, o tome se može suditi samo po posrednim naznakama, ali one su toliko očite da ih je nemoguće prevideti. Da, Vladimire Ivanoviču (Jakunjine), govoreći rečima Vladimira Putina: „Ala si imao sreće!“. Bolje bi ti bilo da nisi dizao galamu oko provokacije i „razjarina“, već da si tiho dao ostavku i ostatak života proveo u vili sa paunovima u inostranstvu. Ali sad je već kasno, stvar je učinjena.

Dakle, Putin je odneo dve pobede: jednu u Loh Ernu i drugu u Rusiji, provalivši agente stranog uticaja koji su, budući da nisu naročito pametni, sami sebe dezavuisali. Sada će buduća Jakunjinova ostavka izgledati kao tehnički korak i karijera bivšeg Putinovog prijatelja odsad je završena, čak i za strane pokrovitelje.

Predsednik Rusije time spaljuje poslednje mostove između sebe i kolonizatora Rusije.

Provalivši pomoću proste operacije agente stranog uticaja, Putin je ostao sam, bez prijatelja. Ali kakvi su to prijatelji, kad se nisu proželi idejom iz 24. septembra 2011. godine, kad je načinjen preokret u istoriji Rusije? Bolje i sasvim sam nego sa takvim saborcima, tim pre što je sva njihova borba bila samo za parče kolača pod imenom „Rusija“…

Izvor: Novi Standard