Zombi

U svoje doba, dok sam kao mladić čitao naučnu fantastiku, Treći svetski rat se vodio uglavnom između androida ili robota, na jednoj strani, i ljudi na drugoj. No vežba američkih „organa sile“ na dvadesetak hektara Odmarališta Rajski rt (Paradise Point Resort) pri San Dijegu na „Dan veštica“ (Halloween) podsetila me je da su filmovi „C“ produkcije o zombijima i „neupokojenima“ (the undead), koji su se tada davali po perifernim bioskopima Amerike, bili bliži istini naših dana nego moje štivo. Naime, ni Oldas Haksli ni Džordž Orvel nisu mogli zamisliti distopiju kakvoj predsedava Barak Obama – sin kenijskog muslimana i američke Jevrejke, besprekorno odabran za ulogu u rialiti šou „Š“ produkcije.

Dok sam 1960–1963. pohađao čikašku gimnaziju Nikolas Sen , Amerika Bredlija Meninga, dronova, potrage za australijskim državljaninom Džulijanom Asanžom – zbog prekršaja američkih vojnih zakona na teritoriji Velike Britanije – te FEMINIH logora i pretrage intimnih delova tela pred svaki let iz, na primer, Čikaga za Sijetl i obratno, pa policijskih punktova na autoputevima i filmskih predstava uživo, u vidu bombaškog napada na Bostonski maraton (BMB – Boston MarathonBombing), ili prethodnog na njujorške kule bliznakinje (takođe odmah šifrovanog u 9/11 – jedanaesti deveti, to jest, septembar – u skladu sa svim zahtevima novogovora) – režiranog uz pomoć stručnjaka kakvi su prethodno jednako precizno rušili zgrade po Las Vegasu, zarad oslobađanja zemljišta za nove projekte u tom diznilendu za odrasle – bila je nezamisliva čak i u književnim delima koja su se bavila, na primer, povratkom Indijanaca na konjima u nekom katastrofom opustošeni budući Vašington.

Sve je bilo zamislivo, ne samo meni, osim samovoljnog pristanka na gubitak slobode zbog koje se, navodno, Angli Nove Engleske behu 1775. podigli na ustanak protivu Britanaca. Špicasto, luciferski zračeći Prosvetljenjem, kip Slobode – poklon Francuske republike osmišljen stihovima jedne Jevrejke – simbolizovao je Liberty – Libertas, recimo, Dubrovnika, i trgovačkih gradova Zapada, odakle je i krenuo osvajački pohod građanskog, i građanističkog Crnog „plemstva“ na slobodu cele planete. Jer, zbog slobode behu ustali i američki Južnjaci protiv tevtonskog, judeizovanog Severa – ”Free, white and twenty one“ („Slobodan, beo, i punoletan“) budući krilatica momaka keltskog porekla koje je jedino totalni i totalitarni rat generala Šermana mogao slomiti – ne vojnički, već pretvaranjem u prah i pepeo čitavog njihovog zavičaja.

Shodno nalozima „lučonoštva“, Linkoln, kome je podignut paganski hram u Vašingtonu, za njegov genocid nad sopstvenim narodom (bezmalo milion mrtvih u naciji tada od nekih 30 miliona) nagrađen je ubistvom poput, između ostalih, i dvadeset dvojice od ukupno dvadeset četvorice američkih mornaričkih „foka“, navodno članova „tima“ koji je (možda opet holivudski) smaknuo Osamu Bin Ladena. („Došli smo, videli, i on je mrtav!“, parafrazirajući Julija Cezara, iskliktala beše Hilari Klinton svoj deo teksta.)

(Pa se setim pogubljenja Kralja Aleksandra Ujedinitelja u Marseju, naučen da je krvna žrtva oduvek bila neophodna da opečati i „posveti“ svako značajno nedelo Onih Koji Znaju.)

Inače 31. oktobar, dan praznovanja zapadnjačke nagodbe sa Mefistom, i pokazne vežbe kraj San Dijega, na koju se poziva i postsovjetski analitičar Mališevski, jeste i Sveti Luka, porodična slava Selića i bezmalo svih ostalih Rovčana. Od „Helouvina“ (pravilan izgovor je Halouin) nisam se međutim mogao odbraniti za svih sedam godina (1983–1990) svog političkog izgnanstva u Kanadi i SAD. Jer usred našeg slavlja na vrata bi nam dolazila deca – obučena kao vampiri, trolovi, veštice, vešci, karakondžule, vilenjaci i zombiji, od kojih smo se „otkupljivali“ slatkišima – nesvesna da svetkuju žrtvu samih sebe, kao podanika carstava i Svetla i Tame.

Da su vampiri navodno srpski „izum“, a sva ostala čudovišta naših snoviđenja nordijsko-germanski osim zombija, te da su potonji poreklom iz zapadne i južne Afrike, da se pročitati na „Veštičijoj enciklopediji“ Vikipediji (kao da i ona prvobitna, francuska, nije bila smišljena kao dezinformacija). U njoj se navodi da je harvardski etnobotaničar, Vejd Dejvis, 1988. ispitivanjem „na terenu“ zaključio da „živih mrtvaca“ (”the undead“ – zombija) zaista ima – kao dela bokora, haićanskih vudu vračeva. Po Dejvisu, da bi ovladao žrtvom, bokor bi joj dao tetrodoksina i praha od dature da zamre, bude pokopana pa otkopana – da bi potom trajala i delala kao neuništava sablast, demonske zloće i nadljudske snage. (Možda i to, donekle, objašnjava nedavne skupove komunista u Kumrovcu i pred beogradskom Kućom cveća, za 25. maj.)

No, kao sve slične, i skaska o besmrtnosti i moći otelovljenog Zla prihvaćena je bespogovorno i na Zapadu. Vagnerova libreta i Andersenove bajke pridodati su, tako, potisnutom sećanju na keltsko spaljivanje ljudi u ogromnim čovekolikim kavezima od pruća; davljenje, klanje i vešanje plemića, višim silama nuđenih u zamenu za milost i probit; proturanje plućnih krila kroz leđna rebra živih „votivnih ponuda“ Skandinavaca, te čerečenje engleskih osuđenika na smrt „konjima o repove“, kao i mnoge druge „mere i postupci“ nepoznate, recimo, Balkancima, pa ni Rusima.

Stoga je donekle razumljivo da je Mališevski kao senzaciju preneo vest o delovanju Super-resora napučenog činovnicima kojima je palo na pamet da „zombijima“ isprobaju obučenost i budnost ni manje ni više nego oko hiljadu američkih vojnika, marinaca, policajaca, agenata FBI i CIA, i to puna dva dana i baš u „Rajskom rtu“. Da je sve obavljeno pod budnim okom holivudskih režisera i majstora za specijalne efekte – poput obuke američkih specijalaca za dejstva u ambijentu žrtava kojima su upravo otkinuti udovi ili nanete slične rane (setimo se slika sa Bostonskog maratona) Mališevski nam nije morao objašnjavati. Da su sve potom „upravljajući utiscima“ (tehnikom takozvanog ”impression management “) „u kontekst“ stavili marketinški magovi – od kojih je jedan čak izjavio da je cela vežba samo „delotvoran način da se privuče pažnja nove publike“ – takođe nije potrebno podrobnije tumačiti.

No, da se ne radi o samo još jednoj smicalici sumošesih birokrata potrudili su se da potvrde iz CDC, čiji je zvaničnik javnost upozorio da „valja biti spreman za epidemije bolesti koje ’jedu mozak‘“, našta su iz DHS dodali da „Amerikance valja podstaći da budu pripravni na bilo kakvu, ma koliko nezamislivu i nenadnu opasnost“.

I mada je bilo „šaljivih“ komentara da je sve to ipak „holivudska produkcija“, istovremeno su policijski zvaničnici, ne samo Kalifornije, branili vežbu rečima da se svašta događa, štampa podsećajući i na narkomana iz Vašingtona, koji je nekom bespomoćnom beskućniku živome pojeo pola lica, i da je svrha tako obimnih manevara vojske i snaga reda da se suoče sa slučajevima kada „pravila službe“ ne pomažu. („Šta raditi kada, recimo, pozornik poviče ’Ruke u vis!‘ nekome na spidu, ili nekoj nama danas još nepoznatoj drogi a on, mada izrešetan, nastavi da napada?“, bilo je jedno od pitanja na koje je vežba u Rajskom rtu trebalo da odgovori.)

No, ludilo „zombi“ kompjuterskih igrica (već ih je na stotine), koje odavno „jedu mozak“ na samo po Zapadu i Srbiji već i po ruskim velikim gradovima, samo nas upozorava da su „živi mrtvaci“ već među nama – mada ne u obliku kako nam horor-filmovi, žanr onih koji su i svoje katedrale ukršavali spodobama i gargojlima, to prikazuju.

Ali bar nama, među kojima bezmalo svaka porodica ćuti o vekovima nad njenim članovima počinjenih horor-nepočinstava turanskih, tevtonskih, šiptarskih i inih zavojevača – koji su na „ove prostore“ doneli nedela od kojih pečenje živih ljudi na ražnju i nije najgore – ni „podvizi“ islamista i u „Bosanskom“ ratu 1992–1996. nisu ništa novo. Jedenje srca palog sirijskog vojnika nedavno izvedeno pred kamerom, u Hercegovini pamte kao povremenu ustašku poruku iz Drugog svetskog rata, ali nama nova jesu svetogrđa poput odluke trojice Novosrba da ubiju jednog „zaludnjaka“ jer „nema prava da živi“, „čoporativne“ tuče „navijača“, gaženje i šutiranje oborenog protivnika, te upotreba noža protiv nenaoružanih. Nov je i pokolj u Velikoj Ivanči, domaćina koji možda nije imao kompjuter, ali jeste gledao televiziju i čitao novine.

Sve to više nisu ni igre ni igrice već nešto ravno mitraljiranju običnih ljudi iz helikoptera, kakvo je nateralo čestitog Amerikanca Bredlija Meninga da otpiše sebe – ne bi li sunarodnike upozorio na zombije koji njima vladaju.

Jer, još Timoti Makvej, američki komandos i nosilac Bronzane Zvezde, jednog od najviših američkih odlikovanja za hrabrost u ratu, beše kazao da su ga „u vojsci naučili da, kao prekidačem, isključi emocije“, to budući i svrha obuke sa pravim invalidima našminkanim u krv i dronjke lažne kože i rascepljenih kostiju. No ko je, kako i gde to naučio Ljubomira Bogdanovića iz Šumadije možda nećemo nikada saznati, kao što neće biti kažnjeni ni urednici tabloida koji su ga, na vest o njegovom zločinu, odmah nazvali monstrumom – bolesnom medijskom halabukom gradeći već sledećeg takvog.

Vladari iz „Senke“, koje napisima, emisijama na TV, i klipovima na internetu svojom neozbiljnošću pa i sprdnjom i uzdižu i štite njihovi izvršioci radova, uz „logističku“ pomoć raznoraznih kabala „čuvara“ „Vatre“ i „Znanja“, „bratstava“ „posvećenih“ i „prosvećenih“, sekti „iniciranih“, društava „obaveštenih“, te „Službi“ kojima upravljaju osobe poput Feliksa Đeržinskog, šefa prve sovjetske Čeke vernog „saznanju“ da je „čovek gori od stoke, jer ni ona ne bi jela meso svoga druga (od gladi umrlog u gulagu; prim. moja) da bi preživela“ – nas, naime, gone poput podivljalog krda ka bezdanu i dnu, u koji se čak ni Makvej – osuđen za dizanje u vazduh Federalne zgrade u Oklahoma Sitiju, bombom u vidu kamioneta krcatog veštačkim đubrivom – nije hteo da spusti. Tražeći da mu se pogubljenje ne odlaže, do samog kraja nije pomenuo ni svoje nalogodavce ni saučesnike – pošto teško da bi i šleper „veštačkog đubriva“ srušio ceo prednji kraj betonske zgradurine, ispred koje beše parkirao svoj iznajmljeni kombi.

No, posle tog „Događaja“ iz 1995. (”deep event“, po najnovijoj anglo terminologiji), u skladu sa proverenom tradicijom smaknuća i vlastitih predsednika, te masakra u školi u Konektikatu, i tome sličnih zločina redovno prikačenih usamljenom počiniocu, počela je histerija pobornika razoružanja nacije, čiji životima i krvlju revolucionara i patriota zadobijen ustav garantuje „pravo na nošenje oružja i (samo)organizovanje građana u uređene milicije (narodnu vojsku)“.

Jer, nemojmo se zavaravati: „na vuka povika dok lisice meso jedu“: Obamina vlada ne traži zakon protiv prava privatnih lica da poseduju i otvoreno nose vatreno oružje zarad zaštite slabih i nevinih, već – poput svih „naših“ vlasti posle 1944 – zarad državnog monopola na silu koja će im, možda, omogućiti da ipak ne koriste FEMINE logore ili, u srpskom slučaju, da tenkovi izvedeni na ulice kao 10. marta 1991. ipak ne moraju i pucati na borce za sopstvo, čojstvo, vlasnost i slobodu.

Nadam se, da će ova dopuna napisu Mališevskog poslužiti kome treba, da shvate da Ustanak Bića – kako ga je nazvao naš saradnik Slavoljub Lekić – nije fikcija ni bauk, već jedini izlaz iz „zombizacije“ i Srba i Rusa. Što se tiče Amerikanaca, njihovoj administraciji i Holivudu moramo zahvaliti na njihovoj neumerenosti, gluposti i bahatosti kojima nas upozoravaju, bez ikakvih dobrih želja, da se ne otisnemo njihovim sunovratom.

Izvor: Novi Standard