Др Винко Перић – Лични поглед на масонство и патриотизам (2)

У оквиру представљања пројекта „Српски пијемонт – Западни Балкан“ недавно смо радили интервју са академиком, проф.др Винком Перићем, његовим иницијатором и родоначелником идеје о неопходности јачања српско-српских (пословних, културних, социјалних, верских и др.) веза у региону САДА И ОДМАХ. Средином августа, у оквиру редовног прегледа писања штампе у земљама бивше СФРЈ, редакција ЦЕОПОМ-а уочила је интригантни чланак бањалучког дневног листа „Пресс“ (1) који професора Перића доводи у контекст масонског деловања на простору Републике Српске, што нас је, морам признати, донекле изненадило. Обратили смо се професору за нови интервју, који би као тему имао наводе изнете у „Пресс“-у и након пар дана добили потврдан одговор. Разговор о темама које увек голицају машту био је отворен до границе до које је могао то да буде и сигурни смо да ћете у њему наћи много тога занимљивог. Објављујемо други део овог интервјуа.

Наравно, као и за све наше интервјуе важи да ставови госта не одражавају мишљење редакције. Професор је са своје стране нагласио да не говори у име Братства већ да су његови одговори на наша питања лични ставови, базирани на сопственим виђењима и искуству.

Поштовани професоре, хајде да се вратимо на пројекат „Српски пијемонт – Западни Балкан“. Без обзира из ког разлога је настао, текст у „Пресс“-у је широј јавности обзнанио да сте масон, а ви то не поричете. Да ли мислите да та, вероватно за многе нова чињеница, може имати неке последице за развој „Српског пијемонта“, пројекта који евидентно има велики потенцијал и могући национални значај? Хоће ли му можда сметати, или му дати „ветар у леђа“?

Заиста не мислим да судбина пројекта тог типа може зависити од статуса било ког појединца, па ни од мене који сам му, на неки начин, идејни творац. Било би лоше да је другачије. Овај пројекат је практично зачет 2008-ме, пре мог уласка у слободно зидарство. Он је своје основне принципе и правце деловања практично још тада дефинисао и нисам их формулисао само ја, већ група патриотски оријентисаних интелектуалаца. Временом су се и многи други позитивно одредили према овој идеји и дали свој допринос њеном развоју. Све што смо на том пољу радили неколико година некако се дефинитивно уобличило на „Првој међународној научно-стручној конференцији другог привредног и трећег (патриотског) НВО сектора Републике Српске и Србије“, одржаној 30.11.2013. године у Градишци на Сави, којој је присуствовало више од 50 еминентних учесника и гостију. Сви они потврдили су, из угла својих специјалности, потребу и потенцијал овог пројекта и дали научни и стручни допринос дефинитивном одређивању његове мисије и стратегије. На тај начин идеја о потреби легалног и легитимног јачања српско-српских веза у региону, која лежи у основи пројекта „Српски пијемонт – Западни Балкан“, добила је својеврсну научно-стручну верификацију и постала општа идеја чија снага и значај превазилази утицај појединца.

Са друге стране моја одлука да постанем слободни зидар је лично опредељење које ничим није променило моје поимање патриотизма, нити однос према овом или неким другим пројектима. С обзиром да као зрео човек своју припадност Реду нити тајим, нити се њоме размећем, особе са којима сарађујем углавном пре или после сазнају моју припадност масонерији, али немам утисак да то ишта битно мења у мом односу са тим људима. Не мислим ни да ће овај, пре свега неквалитетан, чланак у „Пресс“-у нешто променити?

Да се разумемо, говорим пре свега о „Српском пијемонту“, не о Вама. Дакле, не бојите се да ће људи у српским земљама због објаве „Пресс“-а да сте масон помислити да је и „Српски пијемонт“ некакав масонски пројекат?

Ма, пустите те теорије завере! Шта вам је то „масонски пројекат“? Који би му био циљ и у какву сврху? Масони су људи који, пре свега, раде на себи, на свом духовном, културном, па и цивилизацијско-интелектуалном развоју. Они не осмишљавају, нити реализују, никакве тајне пројекте. Ништа ни близу томе.

Отуда се могућношћу коју сте навели не оптерећујем превише. И да се појави та бесмислица брзо би нестала сама по себи. Много веће препреке за „Српски пијемонт – Западни Балкан“, као и за будућност српског корпуса уопште видим у постојећој дубокој подељености српског националног бића, на чије одржавање и продубљивање наши непријатељи троше много новаца и времена.

Чекајте мало. Зар не мислите да је Југославија била масонски пројекат?

Тешко је о томе говорити а да се дубоко не уђе у сиве зоне спекулација појмовима и непровереним информацијама. Није спорно да је велик број масонске браће не само подржао, него и активно радио на стварању Краљевине Југославије, али то свакако не може бити дефинитивни доказ да је прва држава јужних словена била „масонски пројекат“, како кажете. Можда су браћа масони само подржали туђу идеју коју су сматрали смисленом, можда су деловали у оквиру стратегија странака којима су припадали, можда су испуњавали захтеве Двора и сл. Ваља овде поменути и „Начертаније“ Илије Гарашанина, документ који итекако добија на актуелности последњих година. Уосталом, тежња јужнословенских народа да се уједине старија је од присуства масонерије на овим просторима. Сетимо се Шафарика, Људевита Гаја, Вука Стефановића Караџића, односно широког покрета који називамо „панславизмом“.

Али, оно у шта сам прилично сигуран је да Југославија није била анти-српски пројекат, што јој многи без основа приписују. Друго је питање то што тадашња српска политика није умела да на прави начин искористи простор кој је добила стварањем Југославије у којој је добила Круну, већ се исцрпљивала међусобним трвењима и губила у наивности и лакомислености. Ти рецидиви прошлости, задржали су се до данас, али у мањој мери.

Југославија је већину српских земаља сместила унутар истих граница, а Србима омогућила да говоре својим језиком и пишу својим писмом, да слободно испољавају своју веру и поштују своје обичаје. Нажалост, значај тих достигнућа сагледали смо тек када смо их, крвавим разбијањем Југославије, изгубили.

Такође, мишљења да је само зато што је била на победничкој страни у Великом рату, Србија могла наметати територијално уређење балканских простора, нема утемељење ни у историјским чињеницама, ни у политичкој реалности тога времена. Једноставно, нису сви савезници гледали са одобравањем на Србију, као што је то чинила Француска.

Отуда, мишљења сам, да ко год да је помагао у стварању Југославије није био непријатељ, већ пријатељ српског народа. Друго је питање да ли су српска династија и српска политика искористили све могућности отворене југословенским пројектом.

Дакле, не мислите да ће Ваше чланство у масонском реду сметати патриотском дискурсу?

Не може сметати никоме ко разуме смисао овог пројекта. Ви сте патриота, или нисте, а „Српски пијемонт – Западни Балкан“ је пројекат отвореног срца. То није националистички, већ национални пројекат. Он нема идеологију која би се сукобљавала са другим идеологијама, већ има програмске и практичне циљеве који треба да повежу истинске српске интересе ОВДЕ и САДА! Отуда је његов смисао да изнађе најмањи заједнички именитељ између свих тих подела које постоје међу Србима, а не да их производи. То што сте атеиста или комуниста не значи да нисте патриота или да, рецимо, нећете подржати обнову неког спаљеног православног манастира у Хрватској или на Космету.

Недавно је и бијељински недељник „Истина“ писао о Вама у негативном контексту. Какав је то лист и мислите ли да су чланци повезани?

Да, био сам предмет и њихове пажње, а чланци су без сумње не само повезани већ и креирани у истој кухињи. Тематски се и временски подударају, стил писања им је готово истоветан. Тај текст у „Истини“ на неки начин допуњује онај из „Пресс“-а, обезбеђује му неку врсту „продуженог дејства“. Користе чак и исту манипулативну технику у обради јавног мњења. Ту технику разобличио сам у одговору који сам им дао, па можете то пренети ако вам буде занимљиво, а ваши посетиоци одмах видети на Ју-тјубу: https://www.youtube.com/watch?v=j_SXO521gDA&feature=youtu.be

Шта мислите да је разлог напада, у неку руку свога медијског колеге?

Суштина је у томе што моји ставови и пројекти, моји независни медији и самостално деловање као патриотског интелектуалца и универзитетског професора, засновано на мултидисциплинарном изучавању, као и предвиђању, друштвених појава и кретања, представљају неку врсту „трећег погледа“ у односу на официјалне ставове власти и опозиције у Српској, а ја се не либим да их износим отворено.

Додаћу и евидентну чињеницу да су по угледу на неке политичаре и поједини медији неодговорно кренули путем таблоизације и да би били бар колико толико у жижи, све више нагињу ка жутој штампи. Нажалост, економска ситуација је таква да за мало новаца можете купити простор већине медија да пишу наручене текстове, а да не одговарају никоме низашто!

Но, и даље не журим са коначним закључцима у вези тих текстова.

Веома сте активни у Србији, често долазите. Има Вас на научним скуповима, конференцијама, трибинама. Евидентно пуно радите. Како цените да се идеја „Српског пијемонта“ овде развија. Мени се чини да је ентузијам за националне идеје у Србији знатно опао под Тадићем и Вучићем. Или можда грешим?!

У принципу не грешите, али све то има своје разлоге. Као стручњак за медије и безбедност могу Вам рећи да је Србија под страховитим притиском. Но, прво да Вам кажем о мом односу према Србији. Ја нисам овде само гост, нити је за мене Србија само матица свих српских земаља. Како би рекли наши стари, у садашњој Републици Срспској сам рођен, али ме је Србија подигла и отхранила. У Шапцу сам завршио основну и средњу школу, упознао људе и обичаје, стекао прва драгоцена животна искуства, доживео прве љубави. У Београду сам нашао први посао, научио манире, осетио велики град. Зато је мени Србија домовина исто као и Српска, а граница на Дрини категорија коју не препознајем. Отуда сам стално на путу између Градишке и Новог Сада, Београда и Бања Луке, Шапца и Брчког… И нигде се не осећам гостом.

У том смислу не либим се да кажем како председника владе Србије, господина Александра Вучића, посматрам као лидера који у изузетно тешким временима успева да очува крхки српски брод од озбиљних удара, упркос томе што његови потези нису увек популарни, нити лако разумљиви, а да актуелног Председника моје Републике Српске, тренутно сматрам најадекватнијим решењем у немирном времену садашњем, уз опаску да се окружио делом лоших сарадника који не само да не могу испратити његову визију, већ нису спремни ни да јој се искрено посвете.

Да на крају одговорим на онај део питања о „Српском пијемонту“. Постоји интересовање и оно расте, посебно након „Прве научне конференције“ о којој сам говорио. Било је на њој угледних људи из Србије и препознали су снагу те идеје. Ради се о научницима и привредницима неоптерећеним политичким амбицијама. Уосталом, без јаког упоришта у Србији, читав пројекат неће имати смисао. Српски интелектуалци јесу донекле уморни политизацијом, па и злоупотребом њихових националних идеја, а неки и уплашени страховитим притиском дела међународне заједнице и про-западног НВО сектора у Србији на њихову наводну одговорност за ратове деведесетих. Али, они су у принципу свесни да је српском народу потребан сав њихов потенцијал да би остао и опстао и то ће превладати. Као асоцијација патриотског НВО сектора верујем да ће им „Српски пијемонт – Западни Балкан“ својим деловањем у томе свакако помоћи.

Морам Вам рећи да ЦЕОПОМ баш и не дели Ваше разумевање за Вучићеву политику, но кад сте већ поменули два српска председника, шта мислите о њиховом присуству на састанку европског огранка Трилатерале у Београду?

Морате поћи од тога да је бити политичар на власти нешто потпуно другачије од тога када се политиком бавите као опозиционар, или као аналитичар. Када вршите власт ваше одлуке и ставови производе непосредно дејство на државу и народ и увек то морате имати у виду. Српски премијер је на тај скуп позван као представник земље домаћина, а председник Додик као регионални лидер. Да ли мислите да би било политички рационално и државнички мудро да су се они оглушили на такав позив? Шта би биле последице?

Па, идемо даље. На тај скуп била је позвана и Атифете Јахјага као представник Косова. Она је прихватила позив, али је касније, наводно, одустала. Није се појавила. Да ли заиста мислите да јој се није долазило? Не, наравно. Дакле, Трилатерала је повукла позив иако сви знамо њену улогу у стварању косовске квази-државе. То је велики уступак Србији, на неки начин и велика дипломатска победа наших представника на том скупу. Зар мислите да би то било могуће да су српски премијер и председник Републике Српске занемарили или одбили позив?!

И још нешто. Иако је њихово учешће било ограничено на протоколарни и панелни део састанка, наши представници имали су прилику за изузетно важне контакте са људима чији је утицај огроман у сваком смислу. Такве прилике се не смеју пропуштати. У случају Српске они значе и њену афирмацију као ентитета.

Дакле, сматрам да су председници Вучић и Додик односом према позиву Трилатерале поступили на исправан начин, државнички мудро и политички целисходно.

Морам да Вас питам о избегличкој кризи која очигледно тресе европски континент и подрива неке до скоро неупитне европске вредности. Шта мислите какве ће бити последице по Србију и остале српске етничке просторе у региону, па и по хришћанску цивилизацију уопште?

Као професор универзитета и научни радник који заступа мултидисциплинарност у изучавању друштвених кретања и појава морам рећи да тему вашег питања разматрам са више аспеката и са више нивоа, јер то је једини исправан начин. При томе, морамо узети у обзир да често пута начин испољавања неке појаве скрива њену суштину.

Прилично је свидентно да је оно што називамо Мигрантска (или избегличка) криза вештачког порекла. Дакле, неко је изазива. Али ко и зашто?

На први поглед рекло би се како се ради о геостратешком манипулативном пројекту који има за циљ подривање безбедности на европском континенту, кроз стварање предуслова за напетости и конфликте „ширих размера“. Можда. Но, не би смели одбацити ни могућност да је крајњи циљ овог пројекта нешто сасвим друго и да се може показати да ће након његове имплементације последице по хришћанску цивилизацију бити позитивне. У том смислу указаћу на неке могућности.

Почећу од мога научног рада “Морбидитет нација“ кога можете видети у форми документарног филма на: https://www.youtube.com/watch?v=ADf6_g-DjEk. Овим радом је отворен 17. Међународни научни скуп SQM – 2013. у Тивту хотел Палма, Црна Гора 23.-25. Септембра 2013. године. У раду научно доказујем да ће све нације и народи света за пар десетина година изумрети и нестати, осим једне Исламске, која у просеку има 8,1 дете по породици? Њима је потребан простор. Мудро је подсетити се и изјаве покојног Гадафија: „Постоје знаци да ће Алах дати победу Исламу у Европи без мача, без пушке“. У том филму можете видети и део који је обрадио мој пословни сарадник, колега и пријатељ Милован Дрецун. Тај филм, прављен на бази мог научног рада, указао је на могућност онога што се дешава данас.

Пробајте направити пројекцију развоја ИСИЛ пројекта до 2020. године, било којом научном методом. Запитајте се зашто избеглице не иду у богате исламске земље што би било логично, већ беже баш у Европу?

Што се тиче Србије и српских земаља није нам први пут да се нађемо на бранику европске цивилизације и изворних хришћанских традиција. Али, морамо се изборити за више поштовања према ономе што смо дали и дајемо европској цивилизацији.

Желим само да нагласим да за Србију може бити веома опасно уколико дође до политизације „миграционог таласа“ односно интенција политичких елита да га ставе у службу својих политичких и/или материјалних интереса. Једини начин да се овом проблему исправно приступи јесте мултидисциплинарно научно сагледавање свих његових аспеката, (мондолошког, гео-политичког, демографског, социјалног, војно-безбедносног, финансијског и др), пре него се донесу адекватне политичке одлуке.

Дакле, ако желимо озбиљно приступити појави „мигрантске кризе“ рано је за генерализовање и давање цено-белих одговора. Понављам, ништа не мора бити онако како нам сада изгледа или нам се приказује. Али, као коректном и респектабилном медију желео сам да вам укажем на неке чињенице које превазилазе и нас и ову тему у времену садашњем. Нека Ваши читаоци размишљају, а наставићемо неком другом приликом, јер већ сутра морам бити у Бечу, на важном састанку и уручењу награде коју сам добио на Првом Бечком Балу у Бања Луци, што иначе због обавеза одлажем већ дуже време.

Уважени професоре Перићу, захваљујем на времену и спремности да одговорите на сва питања, од којих су нека можда била и нелагодна.

За мене таквих питања нема, али има одговорности за оно што кажем, а Ви и читаоци ћете ми опростити што сам понешто морао и да прећутим. Многи ме неби правилно разумели. Хвала вама. Очекујем да моје одговоре и ставове пренесете коректно, онако како сте их чули, будући да су се „Пресс“ и бијељинска „Истина“ позвали на разговоре које самном нису имали, што је не само непрофесионално него и некоректно.

Разговор водио – Драган Милашиновић

Извор: ЦЕОПОМ-Истина