Dr Vinko Perić – Lični pogled na masonstvo i patriotizam (2)

U okviru predstavljanja projekta „Srpski pijemont – Zapadni Balkan“ nedavno smo radili intervju sa akademikom, prof.dr Vinkom Perićem, njegovim inicijatorom i rodonačelnikom ideje o neophodnosti jačanja srpsko-srpskih (poslovnih, kulturnih, socijalnih, verskih i dr.) veza u regionu SADA I ODMAH. Sredinom avgusta, u okviru redovnog pregleda pisanja štampe u zemljama bivše SFRJ, redakcija CEOPOM-a uočila je intrigantni članak banjalučkog dnevnog lista „Press“ (1) koji profesora Perića dovodi u kontekst masonskog delovanja na prostoru Republike Srpske, što nas je, moram priznati, donekle iznenadilo. Obratili smo se profesoru za novi intervju, koji bi kao temu imao navode iznete u „Press“-u i nakon par dana dobili potvrdan odgovor. Razgovor o temama koje uvek golicaju maštu bio je otvoren do granice do koje je mogao to da bude i sigurni smo da ćete u njemu naći mnogo toga zanimljivog. Objavljujemo drugi deo ovog intervjua.

Naravno, kao i za sve naše intervjue važi da stavovi gosta ne odražavaju mišljenje redakcije. Profesor je sa svoje strane naglasio da ne govori u ime Bratstva već da su njegovi odgovori na naša pitanja lični stavovi, bazirani na sopstvenim viđenjima i iskustvu.

Poštovani profesore, hajde da se vratimo na projekat „Srpski pijemont – Zapadni Balkan“. Bez obzira iz kog razloga je nastao, tekst u „Press“-u je široj javnosti obznanio da ste mason, a vi to ne poričete. Da li mislite da ta, verovatno za mnoge nova činjenica, može imati neke posledice za razvoj „Srpskog pijemonta“, projekta koji evidentno ima veliki potencijal i mogući nacionalni značaj? Hoće li mu možda smetati, ili mu dati „vetar u leđa“?

Zaista ne mislim da sudbina projekta tog tipa može zavisiti od statusa bilo kog pojedinca, pa ni od mene koji sam mu, na neki način, idejni tvorac. Bilo bi loše da je drugačije. Ovaj projekat je praktično začet 2008-me, pre mog ulaska u slobodno zidarstvo. On je svoje osnovne principe i pravce delovanja praktično još tada definisao i nisam ih formulisao samo ja, već grupa patriotski orijentisanih intelektualaca. Vremenom su se i mnogi drugi pozitivno odredili prema ovoj ideji i dali svoj doprinos njenom razvoju. Sve što smo na tom polju radili nekoliko godina nekako se definitivno uobličilo na „Prvoj međunarodnoj naučno-stručnoj konferenciji drugog privrednog i trećeg (patriotskog) NVO sektora Republike Srpske i Srbije“, održanoj 30.11.2013. godine u Gradišci na Savi, kojoj je prisustvovalo više od 50 eminentnih učesnika i gostiju. Svi oni potvrdili su, iz ugla svojih specijalnosti, potrebu i potencijal ovog projekta i dali naučni i stručni doprinos definitivnom određivanju njegove misije i strategije. Na taj način ideja o potrebi legalnog i legitimnog jačanja srpsko-srpskih veza u regionu, koja leži u osnovi projekta „Srpski pijemont – Zapadni Balkan“, dobila je svojevrsnu naučno-stručnu verifikaciju i postala opšta ideja čija snaga i značaj prevazilazi uticaj pojedinca.

Sa druge strane moja odluka da postanem slobodni zidar je lično opredeljenje koje ničim nije promenilo moje poimanje patriotizma, niti odnos prema ovom ili nekim drugim projektima. S obzirom da kao zreo čovek svoju pripadnost Redu niti tajim, niti se njome razmećem, osobe sa kojima sarađujem uglavnom pre ili posle saznaju moju pripadnost masoneriji, ali nemam utisak da to išta bitno menja u mom odnosu sa tim ljudima. Ne mislim ni da će ovaj, pre svega nekvalitetan, članak u „Press“-u nešto promeniti?

Da se razumemo, govorim pre svega o „Srpskom pijemontu“, ne o Vama. Dakle, ne bojite se da će ljudi u srpskim zemljama zbog objave „Press“-a da ste mason pomisliti da je i „Srpski pijemont“ nekakav masonski projekat?

Ma, pustite te teorije zavere! Šta vam je to „masonski projekat“? Koji bi mu bio cilj i u kakvu svrhu? Masoni su ljudi koji, pre svega, rade na sebi, na svom duhovnom, kulturnom, pa i civilizacijsko-intelektualnom razvoju. Oni ne osmišljavaju, niti realizuju, nikakve tajne projekte. Ništa ni blizu tome.

Otuda se mogućnošću koju ste naveli ne opterećujem previše. I da se pojavi ta besmislica brzo bi nestala sama po sebi. Mnogo veće prepreke za „Srpski pijemont – Zapadni Balkan“, kao i za budućnost srpskog korpusa uopšte vidim u postojećoj dubokoj podeljenosti srpskog nacionalnog bića, na čije održavanje i produbljivanje naši neprijatelji troše mnogo novaca i vremena.

Čekajte malo. Zar ne mislite da je Jugoslavija bila masonski projekat?

Teško je o tome govoriti a da se duboko ne uđe u sive zone spekulacija pojmovima i neproverenim informacijama. Nije sporno da je velik broj masonske braće ne samo podržao, nego i aktivno radio na stvaranju Kraljevine Jugoslavije, ali to svakako ne može biti definitivni dokaz da je prva država južnih slovena bila „masonski projekat“, kako kažete. Možda su braća masoni samo podržali tuđu ideju koju su smatrali smislenom, možda su delovali u okviru strategija stranaka kojima su pripadali, možda su ispunjavali zahteve Dvora i sl. Valja ovde pomenuti i „Načertanije“ Ilije Garašanina, dokument koji itekako dobija na aktuelnosti poslednjih godina. Uostalom, težnja južnoslovenskih naroda da se ujedine starija je od prisustva masonerije na ovim prostorima. Setimo se Šafarika, Ljudevita Gaja, Vuka Stefanovića Karadžića, odnosno širokog pokreta koji nazivamo „panslavizmom“.

Ali, ono u šta sam prilično siguran je da Jugoslavija nije bila anti-srpski projekat, što joj mnogi bez osnova pripisuju. Drugo je pitanje to što tadašnja srpska politika nije umela da na pravi način iskoristi prostor koj je dobila stvaranjem Jugoslavije u kojoj je dobila Krunu, već se iscrpljivala međusobnim trvenjima i gubila u naivnosti i lakomislenosti. Ti recidivi prošlosti, zadržali su se do danas, ali u manjoj meri.

Jugoslavija je većinu srpskih zemalja smestila unutar istih granica, a Srbima omogućila da govore svojim jezikom i pišu svojim pismom, da slobodno ispoljavaju svoju veru i poštuju svoje običaje. Nažalost, značaj tih dostignuća sagledali smo tek kada smo ih, krvavim razbijanjem Jugoslavije, izgubili.

Takođe, mišljenja da je samo zato što je bila na pobedničkoj strani u Velikom ratu, Srbija mogla nametati teritorijalno uređenje balkanskih prostora, nema utemeljenje ni u istorijskim činjenicama, ni u političkoj realnosti toga vremena. Jednostavno, nisu svi saveznici gledali sa odobravanjem na Srbiju, kao što je to činila Francuska.

Otuda, mišljenja sam, da ko god da je pomagao u stvaranju Jugoslavije nije bio neprijatelj, već prijatelj srpskog naroda. Drugo je pitanje da li su srpska dinastija i srpska politika iskoristili sve mogućnosti otvorene jugoslovenskim projektom.

Dakle, ne mislite da će Vaše članstvo u masonskom redu smetati patriotskom diskursu?

Ne može smetati nikome ko razume smisao ovog projekta. Vi ste patriota, ili niste, a „Srpski pijemont – Zapadni Balkan“ je projekat otvorenog srca. To nije nacionalistički, već nacionalni projekat. On nema ideologiju koja bi se sukobljavala sa drugim ideologijama, već ima programske i praktične ciljeve koji treba da povežu istinske srpske interese OVDE i SADA! Otuda je njegov smisao da iznađe najmanji zajednički imenitelj između svih tih podela koje postoje među Srbima, a ne da ih proizvodi. To što ste ateista ili komunista ne znači da niste patriota ili da, recimo, nećete podržati obnovu nekog spaljenog pravoslavnog manastira u Hrvatskoj ili na Kosmetu.

Nedavno je i bijeljinski nedeljnik „Istina“ pisao o Vama u negativnom kontekstu. Kakav je to list i mislite li da su članci povezani?

Da, bio sam predmet i njihove pažnje, a članci su bez sumnje ne samo povezani već i kreirani u istoj kuhinji. Tematski se i vremenski podudaraju, stil pisanja im je gotovo istovetan. Taj tekst u „Istini“ na neki način dopunjuje onaj iz „Press“-a, obezbeđuje mu neku vrstu „produženog dejstva“. Koriste čak i istu manipulativnu tehniku u obradi javnog mnjenja. Tu tehniku razobličio sam u odgovoru koji sam im dao, pa možete to preneti ako vam bude zanimljivo, a vaši posetioci odmah videti na Ju-tjubu: https://www.youtube.com/watch?v=j_SXO521gDA&feature=youtu.be

Šta mislite da je razlog napada, u neku ruku svoga medijskog kolege?

Suština je u tome što moji stavovi i projekti, moji nezavisni mediji i samostalno delovanje kao patriotskog intelektualca i univerzitetskog profesora, zasnovano na multidisciplinarnom izučavanju, kao i predviđanju, društvenih pojava i kretanja, predstavljaju neku vrstu „trećeg pogleda“ u odnosu na oficijalne stavove vlasti i opozicije u Srpskoj, a ja se ne libim da ih iznosim otvoreno.

Dodaću i evidentnu činjenicu da su po ugledu na neke političare i pojedini mediji neodgovorno krenuli putem tabloizacije i da bi bili bar koliko toliko u žiži, sve više naginju ka žutoj štampi. Nažalost, ekonomska situacija je takva da za malo novaca možete kupiti prostor većine medija da pišu naručene tekstove, a da ne odgovaraju nikome nizašto!

No, i dalje ne žurim sa konačnim zaključcima u vezi tih tekstova.

Veoma ste aktivni u Srbiji, često dolazite. Ima Vas na naučnim skupovima, konferencijama, tribinama. Evidentno puno radite. Kako cenite da se ideja „Srpskog pijemonta“ ovde razvija. Meni se čini da je entuzijam za nacionalne ideje u Srbiji znatno opao pod Tadićem i Vučićem. Ili možda grešim?!

U principu ne grešite, ali sve to ima svoje razloge. Kao stručnjak za medije i bezbednost mogu Vam reći da je Srbija pod strahovitim pritiskom. No, prvo da Vam kažem o mom odnosu prema Srbiji. Ja nisam ovde samo gost, niti je za mene Srbija samo matica svih srpskih zemalja. Kako bi rekli naši stari, u sadašnjoj Republici Srspskoj sam rođen, ali me je Srbija podigla i othranila. U Šapcu sam završio osnovnu i srednju školu, upoznao ljude i običaje, stekao prva dragocena životna iskustva, doživeo prve ljubavi. U Beogradu sam našao prvi posao, naučio manire, osetio veliki grad. Zato je meni Srbija domovina isto kao i Srpska, a granica na Drini kategorija koju ne prepoznajem. Otuda sam stalno na putu između Gradiške i Novog Sada, Beograda i Banja Luke, Šapca i Brčkog… I nigde se ne osećam gostom.

U tom smislu ne libim se da kažem kako predsednika vlade Srbije, gospodina Aleksandra Vučića, posmatram kao lidera koji u izuzetno teškim vremenima uspeva da očuva krhki srpski brod od ozbiljnih udara, uprkos tome što njegovi potezi nisu uvek popularni, niti lako razumljivi, a da aktuelnog Predsednika moje Republike Srpske, trenutno smatram najadekvatnijim rešenjem u nemirnom vremenu sadašnjem, uz opasku da se okružio delom loših saradnika koji ne samo da ne mogu ispratiti njegovu viziju, već nisu spremni ni da joj se iskreno posvete.

Da na kraju odgovorim na onaj deo pitanja o „Srpskom pijemontu“. Postoji interesovanje i ono raste, posebno nakon „Prve naučne konferencije“ o kojoj sam govorio. Bilo je na njoj uglednih ljudi iz Srbije i prepoznali su snagu te ideje. Radi se o naučnicima i privrednicima neopterećenim političkim ambicijama. Uostalom, bez jakog uporišta u Srbiji, čitav projekat neće imati smisao. Srpski intelektualci jesu donekle umorni politizacijom, pa i zloupotrebom njihovih nacionalnih ideja, a neki i uplašeni strahovitim pritiskom dela međunarodne zajednice i pro-zapadnog NVO sektora u Srbiji na njihovu navodnu odgovornost za ratove devedesetih. Ali, oni su u principu svesni da je srpskom narodu potreban sav njihov potencijal da bi ostao i opstao i to će prevladati. Kao asocijacija patriotskog NVO sektora verujem da će im „Srpski pijemont – Zapadni Balkan“ svojim delovanjem u tome svakako pomoći.

Moram Vam reći da CEOPOM baš i ne deli Vaše razumevanje za Vučićevu politiku, no kad ste već pomenuli dva srpska predsednika, šta mislite o njihovom prisustvu na sastanku evropskog ogranka Trilaterale u Beogradu?

Morate poći od toga da je biti političar na vlasti nešto potpuno drugačije od toga kada se politikom bavite kao opozicionar, ili kao analitičar. Kada vršite vlast vaše odluke i stavovi proizvode neposredno dejstvo na državu i narod i uvek to morate imati u vidu. Srpski premijer je na taj skup pozvan kao predstavnik zemlje domaćina, a predsednik Dodik kao regionalni lider. Da li mislite da bi bilo politički racionalno i državnički mudro da su se oni oglušili na takav poziv? Šta bi bile posledice?

Pa, idemo dalje. Na taj skup bila je pozvana i Atifete Jahjaga kao predstavnik Kosova. Ona je prihvatila poziv, ali je kasnije, navodno, odustala. Nije se pojavila. Da li zaista mislite da joj se nije dolazilo? Ne, naravno. Dakle, Trilaterala je povukla poziv iako svi znamo njenu ulogu u stvaranju kosovske kvazi-države. To je veliki ustupak Srbiji, na neki način i velika diplomatska pobeda naših predstavnika na tom skupu. Zar mislite da bi to bilo moguće da su srpski premijer i predsednik Republike Srpske zanemarili ili odbili poziv?!

I još nešto. Iako je njihovo učešće bilo ograničeno na protokolarni i panelni deo sastanka, naši predstavnici imali su priliku za izuzetno važne kontakte sa ljudima čiji je uticaj ogroman u svakom smislu. Takve prilike se ne smeju propuštati. U slučaju Srpske oni znače i njenu afirmaciju kao entiteta.

Dakle, smatram da su predsednici Vučić i Dodik odnosom prema pozivu Trilaterale postupili na ispravan način, državnički mudro i politički celishodno.

Moram da Vas pitam o izbegličkoj krizi koja očigledno trese evropski kontinent i podriva neke do skoro neupitne evropske vrednosti. Šta mislite kakve će biti posledice po Srbiju i ostale srpske etničke prostore u regionu, pa i po hrišćansku civilizaciju uopšte?

Kao profesor univerziteta i naučni radnik koji zastupa multidisciplinarnost u izučavanju društvenih kretanja i pojava moram reći da temu vašeg pitanja razmatram sa više aspekata i sa više nivoa, jer to je jedini ispravan način. Pri tome, moramo uzeti u obzir da često puta način ispoljavanja neke pojave skriva njenu suštinu.

Prilično je svidentno da je ono što nazivamo Migrantska (ili izbeglička) kriza veštačkog porekla. Dakle, neko je izaziva. Ali ko i zašto?

Na prvi pogled reklo bi se kako se radi o geostrateškom manipulativnom projektu koji ima za cilj podrivanje bezbednosti na evropskom kontinentu, kroz stvaranje preduslova za napetosti i konflikte „širih razmera“. Možda. No, ne bi smeli odbaciti ni mogućnost da je krajnji cilj ovog projekta nešto sasvim drugo i da se može pokazati da će nakon njegove implementacije posledice po hrišćansku civilizaciju biti pozitivne. U tom smislu ukazaću na neke mogućnosti.

Počeću od moga naučnog rada “Morbiditet nacija“ koga možete videti u formi dokumentarnog filma na: https://www.youtube.com/watch?v=ADf6_g-DjEk. Ovim radom je otvoren 17. Međunarodni naučni skup SQM – 2013. u Tivtu hotel Palma, Crna Gora 23.-25. Septembra 2013. godine. U radu naučno dokazujem da će sve nacije i narodi sveta za par desetina godina izumreti i nestati, osim jedne Islamske, koja u proseku ima 8,1 dete po porodici? Njima je potreban prostor. Mudro je podsetiti se i izjave pokojnog Gadafija: „Postoje znaci da će Alah dati pobedu Islamu u Evropi bez mača, bez puške“. U tom filmu možete videti i deo koji je obradio moj poslovni saradnik, kolega i prijatelj Milovan Drecun. Taj film, pravljen na bazi mog naučnog rada, ukazao je na mogućnost onoga što se dešava danas.

Probajte napraviti projekciju razvoja ISIL projekta do 2020. godine, bilo kojom naučnom metodom. Zapitajte se zašto izbeglice ne idu u bogate islamske zemlje što bi bilo logično, već beže baš u Evropu?

Što se tiče Srbije i srpskih zemalja nije nam prvi put da se nađemo na braniku evropske civilizacije i izvornih hrišćanskih tradicija. Ali, moramo se izboriti za više poštovanja prema onome što smo dali i dajemo evropskoj civilizaciji.

Želim samo da naglasim da za Srbiju može biti veoma opasno ukoliko dođe do politizacije „migracionog talasa“ odnosno intencija političkih elita da ga stave u službu svojih političkih i/ili materijalnih interesa. Jedini način da se ovom problemu ispravno pristupi jeste multidisciplinarno naučno sagledavanje svih njegovih aspekata, (mondološkog, geo-političkog, demografskog, socijalnog, vojno-bezbednosnog, finansijskog i dr), pre nego se donesu adekvatne političke odluke.

Dakle, ako želimo ozbiljno pristupiti pojavi „migrantske krize“ rano je za generalizovanje i davanje ceno-belih odgovora. Ponavljam, ništa ne mora biti onako kako nam sada izgleda ili nam se prikazuje. Ali, kao korektnom i respektabilnom mediju želeo sam da vam ukažem na neke činjenice koje prevazilaze i nas i ovu temu u vremenu sadašnjem. Neka Vaši čitaoci razmišljaju, a nastavićemo nekom drugom prilikom, jer već sutra moram biti u Beču, na važnom sastanku i uručenju nagrade koju sam dobio na Prvom Bečkom Balu u Banja Luci, što inače zbog obaveza odlažem već duže vreme.

Uvaženi profesore Periću, zahvaljujem na vremenu i spremnosti da odgovorite na sva pitanja, od kojih su neka možda bila i nelagodna.

Za mene takvih pitanja nema, ali ima odgovornosti za ono što kažem, a Vi i čitaoci ćete mi oprostiti što sam ponešto morao i da prećutim. Mnogi me nebi pravilno razumeli. Hvala vama. Očekujem da moje odgovore i stavove prenesete korektno, onako kako ste ih čuli, budući da su se „Press“ i bijeljinska „Istina“ pozvali na razgovore koje samnom nisu imali, što je ne samo neprofesionalno nego i nekorektno.

Razgovor vodio – Dragan Milašinović

Izvor: CEOPOM-Istina