Ekologizam

Ideolozi pokreta Nju Ejdž, ogromnu energiju usmeravaju na rešavanje tzv. ekoloških problema. Opsednutost ovim temama u potpunosti oblikuje svest sledbenika “religije nove ere” i praktično je svodi na ekološku. Ovakva uverenja imaju svoju eshatologiju koja je tipično panteistička, odnosno proističe iz “verovanja koje ne postavlja jasne granice između bogova, ljudi i prirode”. Afirmacija magijskog opštenja čoveka i prirode, to je duhovni praksis modernih njuejdžera.

Sledbenici “novog doba” ubeđeni su da je “mistični nivo najviše duhovno stanje u vasioni”, glavni zadatak čovečanstva, koji zakonomerno vodi reševanju složenih problema. Prema njihovom verovanju “mistična znanja doprinose prevazilaženju nepotpunosti ljudskog mišljenja, odnosno omogućavaju efikasno upravljanje materijalnim svetom. Ruski teoretičar Čapnin ističe da sledbenici pokreta, “ekomisticizam proglašavaju za glavnu strategiju preživljavanja čovečanstva”, uz obavezno upražnjavanje drevnih misterija.

Primera radi, na seminaru političkog pokreta zelenih u Australiji, još 1985. godine učesnici su u stanju mističnog transa, stvorili “Veliki savet svih živih bića”, osećajući “mistične impulse od životinja i biljaka koje ljudi ugrožavaju” postajući tako posrednici, između ljudskog društva i prirode. U radovima njuejdžera, veoma je popularana i mitološka predstava o Zemlji “kao gigantskom razumnom biću”, odnosno mnogi sledbenici pokreta, “živima i razumnima smatraju planete, zvezde, kao i vasionu u celini”.

Pristalice “ekološkog misticizma”, posebno se obraćaju ljudima na vlasti, kojima redovno preporučuju više nivoe stanja svesti, radi lakšeg rešavanja problema kao što su: zagađenja sredine, uništenja drugih vrsta, hiperprodukcije, nepravilnog korišćenja prirodnih resursa, ratova, gladi i bolesti.

Veoma je indikativno da su u krugovima “globalističke elite”, radovi ideologa novog doba, poput Merilin Fergusom ili Hejzela Hendersona, visoko vrednovani. Članovi Rimskog kluba Laslo i Nesbit, ocenili su ih kao “mogućnost preživljavanja” u uslovima neizbežne katastrofe, uz konstataciju “da ljude danas tera da izvrše napad na nebo ne samo žudnja za samouzvišenjem, već i želja za opstankom”.

Izvesne ekološke teorije imaju izrazito mizantropski karakter i savršeno se uklapaju u stavove “globalističke elite o depopulaciji svetskog stanovništva”. Jedan od avatara pokreta Džin Hjuston najavila je da bi se “moglo desiti da ljudska rasa završi kao ogroman neuspešni eksperiment, kroz narednih dvadeset pet godina”, uz napomenu da je reč o guruu, “koja je pomogla Hilari Klinton da stupi u vezu sa duhom Eleonore Ruzvelt”.

Za Vilijama Tompsona “čovek je prelazna životinja, a čovečanstvo je stiglo do kraja puta, ali to nije kraj već samo zatvaranje poglavlja”, dok Robert Miler govori o “osveti Zemlje najnaprednijim vrstama koje su počele da je uništavaju”, predskazujući nestanak čovečanstva. Teoretičar Metju Foks je u svom “mističnom zanosu” predložio formiranje “Konferencije Ujedinjenih Vrsta”.

Na ovako zamišljenom forumu, “reprezentativnijem od Ujedinjenih Nacija”, predstavnici svake od vrsta na Zemlji, najverovatnije bi glasali o progonu ljudi na neko udaljeno mesto u galaksiji, “tako da Majka Zemlja može da nastavi svoje rađanje lepote, divote, boja i zdravlja”, tvrdi ovaj autor.

Na ovom mestu, potrebno je napraviti digresiju. Naime, ekološka kriza na koju upozoravaju sledbenici pokreta, direktna je posledica, odnosa najrazvijenijih industrijskih država prema prirodnim resursima. Podatak da 25% svetskog stanovništva, troši 75% energetskog goriva, ukazuje na postojanje uzročne veze između visokog standarda najrazvijenijih država i intenzivnog trošenja neobnovljivih resursa.

Svetske ekonomije, na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama, svakako su najodgovornije za ovakvo stanje, i u tom smislu upozorenja ekoloških eksperata, imaju osnova. Problem je međutim u manipulaciji ovim pitanjem, koje se sve više koristi kao sredstvo pritiska na nacionalne države, odnosno kao igovor za formiranje “svetske vlade”, koja bi bila pod kontrolom “svetske zakulise”, kojom dominiraju fanatizovani sledbenici “religije novog doba”. U krugovima globalističke elite, najpopularnija je teorija o globalnom zagrevanju planete, koja predstavlja kvintesenciju, svih istraživanja o ekološkim problemima nastalim poslednje tri decenije.

Glavni promoter ove kampanje je nekadašnji potpredsednik SAD Alfred Gor, koji je “politička ikona pokreta novo doba”. Nekadašnji američki potpresednik, objavio je knjigu pod naslovom “Naš izbor – putevi rešavanja klimatske krize”, koja je “politički manifest globalnog ekološkog pokreta”.

“Ako se shvati na pravi način , klimatska kriza predstavlja jedinstvenu priliku za otklanjanje mnogih dugotrajnih, a zanemarivanih uzroka patnje i bede i stvaranje uslova da život budućih naraštaja bude zdraviji i napredniji, s većim izgledima na uspeh svakog pokoljenja u potrazi za srećom” piše u uvodu knjige, uz konstataciju da je cilj knjige da “depolitizuje ovo pitanje koliko je god to moguće i da inspiriše čitaoce da nešto preduzmu , ne samo na individialnom nivou već učešćem u političkim procesima u okviru kojih će svaka zemlja, i svet kao celina, suočiti se sa izborom koji je pred nama”.

Uvodni deo knjige, Gor završava afričkom poslovicom koja kaže : “Ako želiš da hodaš brzo, koračaj sam, ako želiš da stigneš daleko koračaj sa nekim”, što je misao koja se savršeno uklapa u “ekomisticizam” pristalica “ere Vodolije”.

Na teorijskom planu, ova knjiga nije donela značajne novine u odnosu na katastrofične teorije, koje su nastajale poslednjih decenija. “Gorov manifest” suštinski reafirmiše principe, koje kritičari označavaju kao “mitove klimatske teorije”. Prvi mit zasnovan je na “jedinstvu naučne zajednice”, koja je navodno utvrdila uzroke “globalnog zagrevanja”, što svaku dalju raspravu čini nepotrebnom. Drugi mit “ekologizma” zasnovan je na stavu da je “čovek glavni uzrok globalnog zagrevanja”, dok sledeći počiva na tezi da se u 20. veku, dogodilo zagrevanje bez istorijskog presedana.

Četvrta postavka teorije, bazirana je na prognozi da će temperatura, do 2100. godine, porasti od 1,5 – 6 Celzijusovih stepeni. Gorov “ekologizam” potkrepljen je navodnim snimcima otapanja glečera na severnom polu, što će izazavati porast nivoa mora i potapanje mnogih kopnenih površina, kao i statistikom koja dokazuje da je broj uragana, suša i vremenskih nepogoda, povećan zbog navodnog globalnog za- grevanja. Konačno, najznačajniji princip svodi se na zahtev da se sve nacionalne države, globalnim protokolom, obavežu “na smanjenje štetne emisije gasova”, što je eufemizam iza kojeg se kriju nastojanja “globalističke elite”, da ekološkom problemu, daju prven- stveno ekonomski, socijalni i politički karakter.

Inače, teorije o globalnom zagrevanju, pojavile su se još osamdesetih godina prošlog veka, uporedo sa naznakama opštesvetske krize. Posebno je zanimljivo da je u okvirima naučne zajednice, tada došlo do promene paradigme. Naime, veoma popularna “teorija o globalnom zahlađenju”, tokom osamdesetih godina, ustupila je mesto “teoriji o toplotnim katastrofama”. Osnovni uzrok, promene naučne paradigme, posledica je širih tendencija u zapadnim društvima, teško pogođenim ekonomskom, socijalnom, i nadasve moralnom krizom.

Pod uticajem ovih faktora, politička i poslovna “elita” počinje da bogato finansira razne “alarmističke teorije” o neminovnoj propasti planete i ljudske civilizacije. Sa ove vremenske distance, potpuno je jasno da je na taj način preusmeravana pažnja javnosti sa sistemske krize američkog modela korporativnog kapitalizma, odnosno postepeno su stvarane prepostavke za nekontrolisano širenje uticaja raznih američkih vladinih agencija.

Uporedo sa ovim tendencijama, dogodila se teška degradacija i zloupotreba nauke, koja traje sve do danas. Naime, bez obzira na medijsku i političku propagandu, “teorija o globalnom zagrevanju”, nikada nije potkrepljena ozbiljnim naučnim argumentima, odnosno nikada egzaktno nije dokazano da je globalno zagrevanje proces koji je sam po sebi štetan, kao i da je čovek najodgovorniji za takvo stanje.

Ustalom evo šta o tome govori jedan od najuticajnijih teoretičara globalnog zagrevanja Stiven Šnajder: ” Da bismo zaokupili imaginaciju javnog mnjenja…. mi moramo da iznosimo
pojednostavljena i dramatična tvrđenja, što manje spominjući sumnje koje imamo. Svako za sebe mora da pravi balans između efikasnosti i poštenja”. Dakle malo nauke i malo propagande, a koliko čega to je na svakom pojedincu, da za sebe odluči, ali sa uputstvom da bi bilo kakve sumnje u katastrofične scenarije trebalo “što manje spominjati”.

Jedan od najprominetnijih “naučnika alarmista” Džejms Hansen, izjavio je “da je naglasak na ekstremnim scenarijima možda bio opravdan ranije, dok javnost i političari nisu bili svesni problema globalnog zagrevanja, uz konstataciju da su nam danas potrebni objektivni modeli uticaja na klimu, koji su u skladu sa sadašnjim okolnostima”.

Nastojanja “alarmista”, da svoje kvazinaučne procene o klimi politički verifikuju, na nekom od najznačajnijih svetskih foruma, doživeli su decembra 2009. godine, potpuni krah. Naime, uporedo sa pripremama globalnog samita o klimi u Kopenhagenu, otkriven je jedan od najvećih skandala u istoriji naučne zajednice, poznat kao “klimagejt”. Grupa hakera, uoči ovog dugo najavljivanog događaja, uspela je da “provali” privatnu prepisku između američkih i britanskih naučnika klimaktologa, od kojih su mnogi ugledni članovi Međuvladinog panela Ujedinjenih Nacija.

Reč je o mejlovima koje su ovi “eksperti za klimu” međusobno razmenjivali punih 13 godina, a iz kojih nedvosmisleno proizilazi saznanje o “štimovanju” dobijenih podataka i njihovom prilagođavanju željama “svetske zakulise”. Temperature iz prošlosti, namerno su prikazivane nižim, radi dokazivanja “teorije o globalnom zagrevanju” iz koje je trebalo da prostekne “globalni konzensuz” o uspostavljanju “svetske vlade”. Teškoj diskreditaciji Međuvladinog panela UN, svakako je doprinela, u prepisci javno obelodanjena, strategija ućutkivanja naučnika koji kritikuju “gorovski njuejdžovski ekologizam”. A sada nešto i o njegovom političkom smislu.

Pod izgovorom smanjivanja opasnosti od globalnog zagrevanja, u decembru 2009. godine u Kopenhagenu, trebalo je da bude potpisan Ugovor o potčinjavanju država članica, jednoj “centralnoj vladi”. Ser Kristofer Monkton, upozorio je svetsku javnost na detalje ugovora, koji su delegati i šefovi država, trebalo da potpišu u glavnom gradu Danske. Prema rečima Monktona, prvi put je u jednom međunarodnom ugovoru upotrebljen termin “vlada”, uz napomenu da bi ovako zamišljeno telo imalo ovlašćenja da: kontroliše svetska “slobodna tržišta”, finansije, ekonomiju, uvodi poreske takse i druge slične mere, radi zaštite životne sredine.

Svetska vlada, posedovala bi mehanizam za implementaciju ugovora i ovlašćenja na osnovu kojih bi, u ovom domenu, određivale granice nadležnosti nacionalnim državama. Na taj način, ovako uspostavljena vlada, bez ikakvog izbornog legitimiteta, ukinula bi suverenitete nacionalnih država i svakom stanovniku na planeti, određivala kakva će kola da vozi, gorivo troši, šta da proizvodi, odnosno kakva će biti struktura nacionalnih ekonomija.

Klimatski samit, uprkos ambicioznim pripremama i činjenici da je okupio više od 115 šefova država ili vlada, završen je neuspehom. Pored obelodanjivanja privatne prepiske predstavnika Međuvladinog panela UN, neuspehu samita svakako je doprinelo različito viđenje problema, na relaciji bogate industrijske zemlje – zemlje u razvoju. Dokument pod naslovom “Copenhagen Acord” na svega pet strana, sadrži dvanaest tačaka i suštinski je deklarativnog i pravno neobavezujućeg karaktera.

Kopenhaški forum, bio je povod da zemlje u razvoju, još jednom ukažu na veliki jaz između bogatih i siromašnih, koji je simbolički iskazan i tokom rasprave, čiji je sadržaj ocenjen kao “nedemokratski”, jer su učestvovali isključivo predstavnici industrijski najrazvijenijih država sveta. Predsednik Bolivije Morales, podstaknut neuspehom, predložio je organizovanje “alternativnog samita o klimi”, dok je predsednik Venecuele Čavez optužio najbogatije države za “ekocid” nad najsiromašnijim zemljama sveta.

Ekoskepticizam nije isključivo karakteristika, pogleda na svet najsiromašnijih delova planete. Pored plejade naučnika, koji ozbiljno kritikuju dogmatske teorije o “globalnom zagrevanju”, glasovi protesta stižu i iz samog srca Evrope. Češki predsednik Vaclav Klaus, tim povodom napisao je knjigu pod naslovom “Plava planeta – zeleni okovi”, čiji podnaslov “šta je ugroženo klima ili sloboda”?, najpotpunije odslikava način razmišljanja češkog predsednika.

Analizirajući karakter ideologije ekologizma, predsednik Češke dolazi do zaključka o ne- verovatnoj sličnosti sa idejama komunizma: “Prava opasnost leži u tome što ova ideologija, teži da uništi našu slobodu, preteći nam neverovatnim posledicama globalnog otopljavanja….. Ambiciozni po- litičari koji žele da upravljaju svetom, čovečanstvom, tragaju za valjanim argumentom, koji bi opravdao takve njihove napore. Ranije se to činilo u ime socijalizma, masa, proleterijata, sada se sve to radi u ime spasavanja planete od uništavanja i traganja za načinima kako da se razaranje planete Zemlje spreči. Za takve političare je ovakva politika savršena osnova za insisitiranje na primeni vladine kontrole, intervencije i regulative, na uvođenju zabrana svega i svačega”.

Češki predsednik, u razgovoru za BBC, istakao je “da su socijalističke ideje poklekle u sudaru sa realnošću, dok mi međutim nećemo biti živi da saznamo da li su se mračna predskazanja o budućnosti planete obistinila”. Klaus je posebno ukazao na suštinski smisao ekologizma, koji predstavlja “najradikalniji oblik napada na najsiromašnije slojeve društva u zemljama u razvoju, uz preporuku da “evolucija ljudskog društva treba da bude spontana”, a ne diktirana iz određenog centra, što je suština “ekologizima sledbenika pokreta Novo Doba”.

Potpisivanje globalnog klimatskog ugovora, najviše je podržavala administracija predsednika Obame, što dodatno potvrđuje tezu o globalističkom karakteru američke političke elite.

Inače, ekološka pitanja visoko su na listi prioriteta nove administracije. Državni sekretar Hilari Klinton, u obraćanju članovima Saveta za inostrane poslove, iznela je tezu o potrebi vojnog intervencionizma, u ime ekologije, što je dodatak ranije uspostavljenoj “doktrini humanitarnog intervencionizma”, radi zaštite ljudskih prava. Klintonova i Gor zalažu se i za politiku oporezivanja emitovanja ugljen dioksida, odnosno uvođenja poreza na sve i svašta, čime bi se prema rečima kritičara, povećala kontrola stanovništva, ugrozili standard i sloboda.

Obamina administracija lansirala je i ideju o uvođenju sistema “ cap & trade “, prema kojoj bi države i korporacije, dobile kvotu za određenu količinu zagađenja, kojom bi mogle da trguju, a da preko nje plaćaju dodatne penale ili bivaju kažnjene.

Ovakve inicijative, najoštrije su osuđene od zvaničnika Indije, Kine i Rusije, kao pokušaj sprečavanja dalje ekspanzije njihovih ekonomija. Smisao ekototalitarizma, ipak najbolje odslikavaju reči, nekadašnje državne sekretarke Madlen Olbrajt o tome da “nije pravedno da Sibir pripada samo Rusiji”, ili izjave Hilari Klinton o Amazonu, “koji bi trebalo da postane svetsko dobro” i samim tim izuzet iz suvereniteta Brazila.

Izvor: Knjiga "Rat za duše ljudi"