Aleksandar MezjajevПрема одредбама међународног права, сваки оптужени за кривично дело има право “да му се суди пред независним и непристрасним судом, образованим на законским основама”. То је утемељено читавим низом међународно-правних аката, на пример, у Међународном пакту о грађанским и политичким правима и слободи човека, па тако и у Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, Америчкој и Афричкој конвенцији о људским правима. Уколико анализирамо унутардржавна законодавства, такође ћемо видети да је тај принцип садржан у правним системима малтене свих земаља у свету. Из овога се може извући закључак да указана норма представља не само погодбену него и уобичајено-правну норму. Такав закључак је од фундаменталног значаја за активност међународних кривичних судова и трибунала (у даљем тексту – МКСТ), који у својој делатности немају ову клаузулу.

Као прво, треба обратити пажњу да у делатности већине МКСТ није обезбеђен принцип стварања суда на основама закона. Поред МКС, сви остали трибунали створени су уз кршење норми међународног права. Тако су МТБЈ и МТР били створени од стране СБ УН који је прешао преко својих пуномоћја која су одређена Статутом ОУН. Интересантно је истаћи да је низ земаља-чланица СБ УН које су у мају 1993. године гласале за стварање МТБЈ, отворено изјавило да ова одлука није правно заснована. Приликом стварања Специјалног суда за Либан, неке државе (укључујући и Русију) су се уздржале, уз напомену да Резолуција СБ УН садржи одредбе које су у супротности са начелима међународног права. На тај начин су сви они који су оптужени пред МКСТ лишени права да се њихов предмет разматра пред судом који је формиран на законским основама.

Као друго, практично сви МКСТ у својој делатности нису обезбедили оптуженима право на суђење пред независним судом. Тако на пример у МТБЈ, Србима суде представници оних земаља које су најактивније учествовале и у разбијању Југославије и у војним дејствима против Срба. У саставу Судског већа у предмету против генерала Ратка Младића сада седе представници две такве државе.

Као треће, ни један МКСТ у својој делатности не обезбеђује оптуженима право суђења пред непристрасним судом.

Треба се посебно зауставити на овом трећем аспекту. Недавно је одбрана генерала Младића поднела захтев за изузећем двојице судија из састава Судског већа. Један захтев је поновљени захтев за изузећем председника Судског већа Алфонса Орија (Холандија), а друго – по први пут се захтева да се изузме судија Кристоф Фљуге (Немачка).

tribunal un

Што се тиче диквалификације судије А. Орија, одбрана је против њега изнела читав низ основаних дисквалификација. Подсетимо да су још раније поднете оптужбе о пристрасности Орија признате објективним (његово холандско држављанство и његово учествовање у изрицању пресуде у којој је он већ изразио свој став у односу према кривици генерала Младића), међутим, њих је неосновано (то јест, без образложења) отклонио Председник МТБЈ. Овај пут одбрана је презентовала чињенице које показују не само објективну него и субјективну пристрасност Орија. Као прво, указали су на случај када је Ори као доказ навео оно што је генерал рекао својим адвокатима. То је случај без преседана и представља грубо (и демонстративно) кршење принципа привилегованог комуницирања оптуженог са адвокатом. Друго, наведене су чињенице неозбиљног односа Орија према стању здравља оптуженог, јер одлаже време за решавање овог животно важног питања. На крају, треба истаћи и случај када је приликом сведочења једног од најважнијих сведока, А. Ори сам нацртао трајекторију пројектила (у предмету Маркале 2) и сам га ставио у својству доказног документа! Тако да видимо да судија једноставно ужива у својој пристрасности и својој некажњивости због те пристрасности.

Што се тиче изузимања К. Фљугеа, главни разлог његове пристрасности у предмету Р. Младића, огледа се у његовој заинтересованости да се потврди пресуда генералу З. Толимиру где је он био председник Судског већа. Оптужнице против Р. Младића и З. Толимира увелико су подударне. Штавише, оба су оптужена за учешће у истим “заједничким злочиначким подухватима”. Судија Фљуге је у пресуди генерала Толимира прогласио кривим због геноцида у оквирима тих истих “заједничких злочиначких подухвата” за које је оптужен и Р. Младић. У пресуди се истиче да је Толимир био директно подређен генералу Р. Младићу и да је сам генерал Младић директно контролисао низ почињених злочина (види, на пример, параграфе 327, 424, 268-280, 293, 317, 1053, 1055, 1039, 1060,1170 у пресуди генералу Толимиру). На тај начин је судија Фљуге већ изразио свој однос према кривици генерала Младића и не може се налазити у саставу Судског већа. Додуше, треба напоменути да одлуку о кривици генерала Толимира (и сходно томе сви видови кривице генерала Младића) Судско веће није донело једногласно. Један члан Судског већа је гласао против одлуке друге двојице својих колега, изјавивши да изнети докази не могу бити стављени као основ за осуђујућу пресуду. На крају још један важан моменат: Фљуге је изрекао пресуду у тренутку када се он (за разлику од судије Орија) већ налазио у саставу Судског већа у предмету генерала Младића. Тако да постоје све основе да сваки нормалан судија сам себе изузме. Међутим, то се није десило. То нам говори да судија Фљуге не само да је пристрасан него и намерно жели да обезбеди осуђујућу пресуду генералу Младићу.

Председник МТБЈ Теодор Мерон у овом тренутку разматра та два захтева одбране генерала Младића за изузећем судија Орија и Фљугеа. Међутим, самим учествовањем те двојице судија у двогодишњем процесу, већ је нанета озбиљна штета правима оптуженог. Претпретресни и оптужујући део процеса карактерисала је намерна ужурбаност без обезбеђења најелементарнијих права на одбрану. Све ово се догађало због очигледне пристрасности судија Орија и Фљугеа.

На тај начин у активностима међународног кривичног правосуђа видимо да се крше темељна права оптуженог. Не ради се о кршењу индивидуалног права, него о потпуном кршењу основних људских права. То кршење не представља некакав споредни ефекат. Ради се о системском кршењу, системском недостатку читавог правосудног систем,а који се не могу отклонити, нити се могу компензовати.

Савремено међународно кривично правосуђе није неуспешно због примене добрих идеја као што кажу многи “објективни” истраживачи. Напротив, оно има изузетно добру реализацију али изузетно лоше идеје кршења међународног права. То што та идеја није наглас изречена, још увек не говори ни о чему. Реална делатност међународних кривичних судова и трибунала очигледно показује да управо то и представља главни циљ међународног кривичног правосуђа.


Извор: Фонд Стратешке културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Пристрасно суђење међународних трибунала

* Обавезна поља