Еугеника као ужас западне цивилизације

У западној «цивилизацији» до 1970-те године је постојало дечије ропство, спроводила се стерилизација ради чистоће нације, а такође и експерименти по питању лоботомије код малишана. Одабир текстова о неумерености еугенике (учење о селекцији зарад побољшања наследних својстава, примењено на људски род – примедба преводиоца) у паразитском систему…

Европски људи – дивљаци

Ко је смислио причу да је Русија заостала, а Европа просвећена? Шта спада у озлоглашене западне вредности? Шта нам то нуде, а ми треба да завидимо, некаквом просперитету Швајцарске или Канаде? У СССР-у је тридесетих година ХХ века гигантским темпом расла индустријска производња, деци су стварани услови за учење, жене су имале сва права, развијали су се социјални програми. Победивши у страшном рату, ми смо 1957. године лансирали у космос први сателит, 1961. године је полетео Гагарин, 1963. године Терешкова. А сад хајде да видимо, шта се дешавало у том периоду у „развијеним“ земљама.

• Једног јутра мама ме узела за руку, сели смо у воз и допутовали на фарму. Имао сам 4 године – сећа се 58-годишњи Швајцарац Петер Вебер. – Она је рекла: ти ћеш овде остати – и отишла. Мислим да сам ја у том тренутку изгубио веру у људе. Од првог дана су ме натерали да радим. Тукли су свакодневно због било каквог прекршаја или тек тако.

Деца у најму

Робове су пажљиво одабирали: чему трошкарење…

Verdingkinder – дете у најму. То је појава која је постојала у Швајцарској од 1920. године до 1970. године. Децу су узимали од породица из разних разлога: развод родитеља, самохрана мајка, сиромаштво или на пример, мајка или тата имају циганске крви (поздрав данашњем малолетном правосуђу!). А неке породице су добровољно давале своје потомке, као у случају са нашим херојем. Фармери би платили симболичну суму (чак су се организоване и аукције) и добијали су децу на потпуно располагање. У буквалном смислу.

Премлаћивање, сексуално насиље, лошији однос него према стоци, били су норма. Домаћини су бацали писма и рођенданске честитке од родитеља. Сматрало се тој деци није потребна веза са родитељима О образовању, разуме се, није било ни речи. У резултату тога су израстала деца-робови која се нису могла нормално организовати у животу. Поред тога, њима имбецилима је било тешко изградити односе – број развода брака међу бившим verdingkinder је веома велики. А многи ионако нису успели засновати породицу.

Петар је побегао са фарме када је напунио 17 година. Последњих година он је прикупљао историју истих таквих као он, покушавајући да привуче пажњу власти. Чиновници су, истина, тврдили да је све рађено у интересу деце: из градске сиромаштине слали су их на фарму – да дишу свежим ваздухом и хране се корисним намирницама. Само што прерано одрасла деца имају другачије успомене.

 …Ако им се живот не растегне?

• Зими су ми пришивали џепове, а ја нисам могао у њима загрејати руке. рекли су ми: ради више, и тако ћеш се загрејати – испричао је Вернер (своје презиме не желе да наведу сва деца у најму).
• Мени је било забрањено да разговарам. Они су расправљали о мени, речју, мене нема поред, но, никада нису разговарали са мном – додаје Клара.
• Мене су закључавали у маленој стајској остави поред коњушнице, тамо сам јео своју оскудну храну – хранили су ме остацима једном дневно – сећа се Јохан.

Све се одигравало уз пуну подршку власти. Сачувани су званични документи о одузимању деце и њиховој предаји фармерима. Но, деценијама су сви ћутали, док нису проговорили сами бивши робови. Они су хтели да би људи сазнали о том дивљаштву, и у неверици су схватили да се то дотакло скоро сваке друге породице.

• Нама су одсекли телефоне, људи су звонили и говорили да су њихови деда или мама били најамна деца – појашњава Петер Вебер.

Пре само две године влада је упутила извињење, признавши тај период срамотним детаљем у историји земље. Бивши робови су и тим задовољни, они не траже материјалну компензацију. Зар се новцем може заменити изгубљена родитељска љубав и брига?

Из брошуре «Шведска нација у речи и слици» 1921 године. Правилни типажи: 1 – 3. «Нечисти», из социјално ниских слојева; 4. Мушкобањаста жена; 5. Радник са великом дозом финске крви; 6. Циган-преступник с примесом финске крви.

Дефекти еугенике

Сви су, наравно, чули за еугенику, чистоћу расе и са тим повезани фанатизам нациста. Но, мало ко зна да су немачки генетичари изучавали то питање на стажирању у Шведској. Још 1921. године, негде у Упсали, уз подршку власти, био је отворен Државни институт расне биологије. Његови сарадници су успешно доказали супериорност аријске народности Свеја  над свим племенима Лапа и Финаца, који су првобитно насељавали територију земље. Затим – да нарушавање чистоће расе води до њене деградације. Тако се дошло и до стерилизације „инфериорних“ грађана. Швеђани нису некакве звери, процедура мора бити добровољна. Истина, нешто се није нашло оних који то желе. И тада је члан Социјал-демократске партије Аљва Мурдаљ разрадила идеолошку платформу како би променио закон.

• Друштво је заинтересовано да би била ограничена слобода размножавања инфериорних – уверавала је та жена, која је 1982. године добила Нобелову награду за мир.

За стерилизацију и кастрацију „инфериорних“ су се веома усрдно залагали. Душевни болесници, представници неаријске расе, сиромашне самохране мајке као и многодетне, Цигани и Јевреји, људи асоцијалног понашања (на пример необуздане пубертетлије), као и мушкарци „са необичним или прекомерним сексуалним жељама“. Укупно 63 хиљаде људи у периоду од 1935 до 1976 године. Само су се мењали термини у закону и називи институција (тај институт је назван Институтом за људску генетику), посебно после Нирнебршког процеса када су приљежне ученике Швеђана, нацисте, назвали злочинцима.

У католичким манастирима само на први поглед све изгледа благочестиво

• Нисам добро видела још у раном детињству. Но, родитељи нису имали новца за наочаре. У школи нисам могла разабрати шта учитељ пише на табли. Но, плашила сам се да то признам. Мене су убројали у ментално заостале и упутили у интернат за психички незрелу децу. Са 17 година су ме позвали код директора школе и дали да потпишем некакве папире. Ја сам знала да их морам потписати. Следећег дана су ме упутили у болницу и урадили операцију. Рекли су ми да никада нећу имати деце – сећа се Марија Норди.

Она је била прва која је 2011. године проговорила о том програму и затражила компензације од владе. А тада је било бескорисно протествовати. Ако су органи социјалне заштите или здравства тебе означили умно поремећеним, биле су две варијанте: операција или доживотно затварање у психијатријској установи. Тако су добијали „добровољну“ сагласност.

• У детињству су се код мене повремено јављали грчеви. лекари су установили дијагнозу „епилепсија“. Када сам затруднела лекар ме одмах почео убеђивати да се мора радити абортус и стерилизација – прича Барбо Лисен. – Ја нисам смела да му противуречим. Било је то 1946. године. Од тада ја нисам имала ни један напад. Године 1970 мене су поново прегледали и рекли да код мене никада није било никакве епилепсије. А ја сам се цео живот осећала бићем ниже врсте и стидела сам се.

Белгија, 1958. године. Афричку девојчицу показују у зоолошком врту. Код посетилаца нема гнушања, они носе детету банане, као мајмуну.

• Ја сам била у шоку – прича историчар Маја Рунсис, која је наишла у архивама на документе о доношењу одлука о стерилизацији. – На пример, тамо је било писмо у полицији од свештеника. Он се жалио на 13-годишњу девојчицу да није способна да изучи катихизис. Крајем 1930. године то је било довољно да би несретницу стерилисали.

Последња операција је урађена 1976. године. И да није било Марије Норди, постепено би се та страница у историји земље заборавила. Но, жена је подигла буку и влада је морала да одговара. У резултату су онима који су успели да докажу да стерилизација није била баш тако добровољна, исплатили по 19 хиљада евра.

Речју, није само у Шведској дејствовао сличан закон до друге половине ХХ века. У 30 држава САД су стерилизовали људе с психичким обољењима, нетрадиционалном сексуалном орјентацијом, хемафродите, а, на пример у Вирџинији – и представнике староседелачког народа који нису могли потврдити своје присуство на територији државе пре доласка колониста. Такви закони о принудној стерилизацији били су на снази у Јапану, Аустрији, Швајцарској.

Борба за чистоћу нације у Шведској је очигледно била успешна

У окриљу мајке-цркве

Конзервативац Морис Ле Нобле Ђуплеси је постао премијер канадске провинције Квебек 1936. године. Истински католик, он се приљежно борио за чистоћу франкоканађана. Посвуда су од невенчаних родитеља, припадника других конфесија, у породицама сиромашних или незапослених, одузимали децу и смештали у манастирска прихватилишта. Тамо су стизала и деца комуниста и синдикалних активиста.

Њима су прекидали општење са спољашњим светом и лишавали су их права на наследство биолошких родитеља. Децу су користили у својству бесплатне радне снаге, као и објеката сексуалног задовољавања. И девојчице и дечаке. Један од преживелих је признао да је он, већ одрастао, морао да уради више од 30 операција ради обнове ануса.

Но, најважнија предвиђена намена тој деци била је  – психијатријско експериментисање. Та област медицине се тада одлично финансирала. На пример, за издржавање једног нормалног детета влада Канада је издвајала 1,25 долара дневно, а на психички болесног – 2,75 долара. Угодан посао су реализовали у католичким манастирима. Фалсификовати документа детета је била тричарија. И претворивши их у умно поремећене, продавати их лабораторијама за експерименте. Или просто променити статус прихватилишта у психијатријску клинику.

Опис зверстава тера нас да задрхтимо: експериментални „узорци“ су кљукани најјачим психотропним препаратима, испитивали су на њима утицај струја разних фреквенција, прикључивали клеме на брадавице распете на столу деце. По неколико дана су их држали у лудачким кошуљама и подвргавали лоботомији. Та операција коју је измислио португалски лекар Еташ Мониш 1935. године огледала су се у уништавању кортекса фронталног лобуса мозга. Допирали су до мозга бушећи рупе у лобањи, а касније – пробијајући оштрицом за шнале ледасту материју из зеница. За смањење болова коришћен је елкетрошок. Доктор Мониш је, међутим, 1949. године добио Нобелову награду за медицину.

Насиље над децом прекинуто је практично одмах после смрти Мориса Ђуплесија 1959. године. Несрећнике су пустили у свет када они већ ништа нису знали, и… када су на њих заборавили. Историја је испливала 1989. године захваљујући новинарима „Радио Канаде“. Чудом преживеле жртве су се ујединиле у организацији „Сироти Ђуплеси“ и почели су да добијају – чак не материјалне компензације, него признања. До дан данас није познато колико је било такве деце. Према различитим подацима, од 20 до 50 хиљада. Преживелих – три хиљаде. Но, власти нису желеле да их дуго слушају. Међутим, морали су се извинути. И компензацију су одредили. Но, са таквим бирократским препрекама, да је практично постало безнадежно добијање истих. Католичка црква, за разлику од канадске владе, не признаје чињенице мучења.

Извор: Фонд Стратешке Културе