„Операција Агрокор“ – како је све пошло по злу?

Сбербанка је сасвим недавно реализовала једну од највећих операција у иностранству – финансирање хрватског концерна Агрокор. Тренутно Сбербанка потражује од Агрокора око 1,1 милијарду евра, а ВТБ више од 300 милиона евра[1].

Концерн Агрокор настао је на рушевинама југословенског Агрокомбината. Генерални директор Агрокомбината (од 1963. до 1972.) био је Анте Тодорић, отац садашњег власника Агрокора Ивице Тодорића. Анте Тодорић је својевремено био високи функционер СКХ, члан управе Загребачке банке, заступник у Сабору и директор многих предузећа у аграрном сектору. Хрватска штампа пише да је због сумњивих финансијских операција 4,5 године провео у затвору. Међутим, по изласку из затвора 1976. године, обезбедио је свом двадесетпетогодишњем сину значајан и веома повлашћен кредит који му је омогућио да отвори «мини агрокомбинат» и започне освајање југословенског тржишта цвећа, али и да прошири делатност на воће, поврће и остале пољопривредне производе. У причи о Агрокору најиндикативније је то што је настао као «чист комунистички продукт», «преливањем» средстава из Агрокомбината, док му је ширење било обезбеђено давањем јефтиних кредита (чија је каматна стопа увек била нижих од нивоа инфлације) за куповину предузећа која су настала у социјалистичко време. Агрокор је и даље највећи произвођач и дистрибутер хране у југо-источној Европи и највећа хрватска компанија после ИНЕ, која запошљава више од 60 хиљада људи. Годишњи промет овог концерна износи 6,5 милијарди евра, док са 15 одсто учествује у хрватском БДП-у.

За Ивицу Тодорића, тренутно најбогатијег хрватског бизнисмена и власника Агрокора, говоре да је «државни тајкун». То само значи да, како то дефинише српски аналитичар Драган Милашиновић, «његово експресно ширење по региону није само последица агресивне, па самим тим и рискантне, пословне политике већ и много озбиљнијих игара које укључују политичке, геостратешке, корпоративне, безбедносне и друге интересе». Тодорића «није створио само Туђманов ХДЗ режим (иако је био близак пријатељ породица Туђман и бившег хрватског премијера Никице Валентића), већ и немачки Дојче банк»[2]. Фрањо Туђман је од Ивице Тодорића добијао средства за стварање «нове Хрватске», али је и свака наредна хрватска влада мање-више добијала донације од Тодорића. Хрватски аналитичар и новинар Домагој Маргетић, који је више од 20 година живота посветио изучавању тајних финансијских операција на постјугословенском простору, истиче да су после распада Југославије «обавештајне службе биле и остале кључни играчи у региону и да су управо оне направиле Тодорића. Суштински, Тодорић није власник, већ само повереник, наравно да и он има сопствени део, али то је само врх леденог брега»[3]. Хрватске политичке гарнитуре су знале да Агрокору баш и не цветају руже, али су више волеле да пред тим затварају очи. Осим тога, Европска банка за обнову и развој одобравала је Тодорићу замашне суме кредита, руководећи се геополитичким, а не економским циљевима: да од Хрватске направи економски доминантну силу у региону, тачније силу која би била у стању да у Србији «преузме» тржиште прехрамбених производа[4].

У намери да спречи српске тајкуне, тј. инспирисан више политичким, а мање економским разлозима, Тодорић у јуну 2014. године купује словеначку трговинску мрежу Меркатор за 500 милиона евра. У том моменту Меркатор је био на ивици банкротства. Отада Агрокор упада у дужничку јаму из које више није могао сам да изађе. Његове сумњиве финансијске операције одавно су општепознате у региону па зато ни једна западна банка није пристајала да му одобри кредит. Ситуацију 2015. године додатно компликује и долазак немачких мега гиганата на Балкан, као што су Lidl, Kaufland и Spar које потискују локалне компаније. Агрокор је све више захватала криза која је претила да у провалију повуче и целокупну хрватску привреду. Од 2016. године добављачи и део кредитора почели су да туже суду овај концерн због неплаћања дугова. Крајем 2016. године Сбербанка и ВТБ су извршили реструктурирање кредита Агрокору на 1,1 милијарду и око 350 милиона евра респективно. Руске банке нису овом концерну давале новац директно, већ су плаћале његове дугове. На тај начин је била успостављена контрола над финансијама Агрокора.

Посебно истичемо оцену руског председника В.В. Путина коју је дао током последњег сусрета са хрватским председником Колиндом Грабар Китаровић рекавши да се за руско-хрватске односе стиче утисак да би, макар економски, требало да се развијају у прихватљивим оквирима, имајући у виду да су руски енергенити потребни Хрватској. Путин је рекао: «Прошле године узајамна робна размена износила је 808 милиона долара, а у првом полугодишту 2017. године повећана је за 64 процента. Сматрамо да ове године имамо добру прилику да робну размену вратимо на предкризни период и то на више од једне милијарде долара. Хрватска је велики увозник руских нафтних деривата. Република је проше године од нас купила 350 хиљада тона нафте. Осим тога, преко хрватских лука и њеног нафтоводног система испоручено је 2,3 милиона тона руске нафте за потрошаче у земљама југо-источне Европе. Компанија Лукоил у Хрватској поседује разгранату мрежу бензинских пумпи, а на унутрашње тржиште испоручује осам одсто од укупно реализованог горива у земљи, док руска компанија Газпром обезбеђује готово половину хрватских потреба за природним гасом. У септембру је са хрватским партнерима био потписан дугорочни уговор за испоруку гаса до 2027. године»[5].

Ипак, очигледно је да хрватска страна има сасвим другачије мотиве. Веома брзо се испоставило да Агрокор руским новцем рефинансира исплату претходних кредита. О овим кредитним условима ништа се поуздано не зна, као ни то ко су крајњи кредитори. У априлу 2017. године сазнајемо да је захваљујући руском кредиту Агрокор вратио кредит JP Morgan банци[6]. Медијске информације говоре да је Ивица Тодорић свесно довео Сбербанку у заблуду, достављајући јој документацију са лажним подацима. 

Након тога следи један веома карактеристичан и вишеслојни процес. У априлу 2017. године Хрватска доноси «лекс Агрокор» на основу којег хрватска држава иступа као основни гарант исплате дуга, тј. Агрокоров дуг Сбербанци постаје дуг хрватске државе. Међутим, иза фасаде «лекс Агрокор» – обавезе да се на време исплаћују веома добре зараде и сл. – скрива се анти правна борба против Сбербанке. Руски кредитор је, поред осталог, био ускраћен за информацију где ће се трошити средства, није учествовао у управљању реконструкцијом дуга и није имао приоритет у исплати дуга. Дакле, суштина «лекс Агрокора» била је да „изванредни управитељ компаније“, кога је поставила хрватска влада, предложи меру јасну као два и два: да се обезбеди ново финансирање Агрокора и то под условима у којима нови кредитор треба да добије привилеговани статус, тј. право првенства у исплати у односу на раније добијене кредите. Руски кредитор Сбербанка подноси 7. јуна тужбу Трговачком суду у Загребу са захтевом да се укине нова схема финансирања и да се на основу ње забрани ангажовање средстава и Сбербанци додели привилеговани статус приликом исплате кредита у износу од 100 милиона евра, међутим, банка је одбијена уз образложење да је то у супротности са «лекс Агрокором». Истовремено, привилеговани статус добијају сви остали кредитори укључујући и фондове који су у међувремену откупили Агрокоров дуг[7]. На тај начин, хрватска влада, суштински није преузеле обавезе и није дала гаранције да ће дуг бити исплаћен, на пример, из буџета. Она уопште нема намеру да због оваквих последица сноси одговорност.

Изненада, док све ово траје, као по команди, почиње интензивни откуп Агрокорових дугова. У игру улази амерички лешинарски фонд Knighthead Capital. Knighthead Capital одмах даје Агрокору кредит у износу већем од милијарду евра (тачније 1,06 милијарди) и тако Сбербанку избацује из игре. Кредит је одобрен на основу «рол ап модела», што је Сбербанци био јасан сигнал да је пређена црвена линија и да се ствара механизам који спречава повратак на претходне дугове и да се фаворизују нови кредитори. Зато је Сбербанка затражила да се изврши судска забрана новог финансирања Агрокора, али је била одбијена. На тај начин се може тумачити да је амерички лешинарски фонд, који је откупио дуг овог концерна, «најважнији кредитор»[8].

Уз све ово, хрватско правосуђе спречава руске кредиторе да у судском поступку штите своје интересе. Хрватски Високи трговачки суд ангажовао је фирму Baker Tilly Discordia за свог саветника, иако је раније управо ова фирма давала нетачне податке, скривајући реално стање финансија у Агрокору, што је, како оцењује Душан Ковачев, скандал сам по себи[9]. То практично значи да је хрватско правосуђе дало могућност државној управи да управља Агрокором и слободно узима нове зајмове и распродаје имовину концерна. Коначно, јавно објављивање дуга овог концерна одложено је за 11. новембар. У мају 2017. године дуг концерна износио је 5,46 милијарди евра, иако је реалан дуг далеко већи, што, указује Ковачев, више није ни битно, обзиром да су западни инвеститори преко обавештајне операције добили првенство над руским кредиторима[10].

На крају, хрватска влада је успела да до краја августа обезбеди да Загребачка и Привредна банка дају кредите Агрокору (и на тај начин довела до банкротства хрватски банкарски сектор), а затим да у игру уђе глобални капитал банака као што су JPMorgan, GoldmanHYPERLINK „http://www.goldmansachs.com/“ HYPERLINK „http://www.goldmansachs.com/“Sachs, Erste, Reifeisen у износу од 700 милиона евра. Ове банке су на основу «лекс Агрокора» добиле приоритет у исплати кредита. Осим тога, заобилазећи руске кредиторе, ове банке су добиле гаранције да ће им дуг бити исплаћен тако што су под залог добиле хрватско пољопривредно земљиште и изворе питке воде који су у власништву фирми које зависе од Агрокора[11].

Хрватска влада је «лекс Агрокором» успела да купи пола године у сукобу капитала на глобалном нивоу. Она је, исто као и опозиција, на челу са Социјалдемократском партијом Хрватске, одустала од парламентарне истраге случаја Агрокор. Домагој Маргетић сматра да је прави разлог да «ствар не дође до оних структура које су уско повезане са црним новчаним токовима. Целокупни систем у Хрватској – и власт и опозиција – усмерен је само на једно: да сакрије и максимално не дозволи истрагу свега што има везе са Агрокором»[12]. У овом моменту хрватска влада покушава да сву кривицу свали само на Ивицу Тодорића, иако је очигледно да је циљ један – жртвовати Тодорића и сачувати систем.

Душан Ковачев истиче: Хрватска свесно уништава Агрокор и руководи се искључиво геополитичким па тек онда економским циљевима. Геополитички задатак је консолидација НАТО простора између Балтичког и Јадранског мора (тзв. пројекат Интермариум) и да се преко Источног партнерства Европске уније, инфраструктурно повежу Белорусија, Молдавија, Украјина, Грузија и Азербејџан. Иницијатива, за овако релативно активну улогу Хрватске, у датом пројекту (из 2015. г.), припада садашњем хрватском председнику Колинди Грабар Китаровић (која је раније била високи функционер НАТО пакта). Није случајно Колинда Грабар Китаровић одговарајући В.В. Путину указала: «Представила сам председнику Путину «Иницијативу три мора». Ради се о неформалној политичкој платформи земаља Средње Европе која је позвана да ојача европске везе и економску сарадњу преко изградње транспортне и енергетске инфраструктуре и стварања дигиталних технологија да би се обезбедила конкурентност држава Европске уније. Такође бих желела да истакнем да је ова иницијатива пре свега „за“, а не „против“, она је позвана да јача везе у Средњој Европи. Премда веома често ову иницијативу окривљују и кажу да је усмерена против Русије. Она није усмерена ни против Русије, као ни против немачког утицаја у Средњој Европи. Не ради се о америчком тројанском коњу…»[13]

По свему судећи да је реч о операцији у више нивоа. Економски ниво подразумева уклањање руског учешћа, чак и по цену уништења самог Агрокора. Атлантистичке силе обећавају Хрватској да ће јој у замену за то, попунити све нафтно-гасне терминале на острву Крк (LNG Croatia) без руских енергената. Хрватској би боље било да максималну пажњу усмери на стратешке балтичко-јадранске коридоре Европске уније (TETN) који би у потпуности могли да је заобиђу (исто као и Србију), а не на ликвидацију «Гаспромовог монопола»[14].

Веома је упадљиво – каже Д. Ковачев – што је истог дана када је и „изванредни управитељ“ Агрокора прекинуо инвестициону сарадњу Агрокора и Сбербанке, министар иностраних и европских послова Хрватске Давор Иво Штир објаснио важну улогу Хрватске у повезивању Балтика, Црног мора и Јадрана, и да слање хрватских јединица на обале Балтика «није усмерено против Русије»[15].

Ово последње, благо речено, не одговара истини. Хрватски војници су послати у Пољску у октобру 2017. године, као део борбене групе под америчком командом, ради учешћа у мисији НАТО-а (Enhanced Forward Presence) и спремају се да са Пољском потпишу споразум о војно-техничкој и војно-научној сарадњи у области безбедности, сарадње војних полиција «у условима изазова са којима се суочила Европа и који захтевају интензивирање сарадње између чланова ЕУ и НАТО, размену искустава и информација у циљу борбе против свих претњи и ризика у области безбедности». Хрватско руководство Пољску доживљава «као пријатеља и партнера», и више пута је истицало «одличне билатералне односе између два народа који се базирају на чврстом партнерству и високом нивоу узајамног разумевања». Други део хрватских јединица упућује се у Литванију, у оквиру те исте НАТО мисије «како би показали Русији да је НАТО спреман да заштити своје источне партнере»[16]. Не будимо лицемери и не скривајмо се иза овакве еквилибристике: у овом тренутку за НАТО је само постојање Руске Федерације главни «изазов, претња и ризик у области безбедности».

Осим тога, у пракси имамо живи пример историјског наслеђивања личности и политике: Давор Иво Штир је унук Ивана Штира, пуковника усташке армије и помоћника Вјекослава Макса Лубурића. Вјекослав Макс Лубурић је био оснивач усташке Црне легије и командант система концентрационих логора у првој хрватској држави, створеној за хиљаду година – Независној Држави Хрватској у којој је постојало оно што свет никада није видео – дечији логор смрти[17].

Како примећује Душан Ковачев, «случај Агрокор» представља стрес тест за Хрватску који показује лојалност савремене Хрватске према НАТО-у и њену спремност да жртвује сопствене геополитичке и економске интересе[18].

Целокупни државни систем Хрватске – влада, парламент и правосуђе – раде за интересе западних банака и као противтежа руским кредиторима. Сбербанка и ВТБ, које су радиле по званично одобреној схеми, морале су да се суоче, не само са економским, већ и са геополитичким, политичким и историјским изазовима. У пракси се потврђује чињеница да на Балкану ни једна влада није суверена, а Хрватска је најочигледнији пример проглобалистичког и ултра не помирљивог приступа. Суштински, Хрватска је на Балкану најпоузданија креатура «дубоке државе» и следбеник псеудо мисионарског програма, њој нису важни ни сопствени интереси, као ни функционисање властитог државног система и цивилног друштва. Важно је само да се врши мисија. У овој етапи, суштина мисије је бити на «стражи» глобалног финансијског капитала и северноатлантске алијансе.

Овде се природно намеће питање, а коју правду руски фактор треба да очекује од директних наследника Анте Старчевића и Странке права?

______________________________

Одреднице:

[1] https://www.kommersant.ru/doc/3442437

[2]Драган Милашиновић БАЛКАНСКЕ СКИЦЕ – АГРОКОР И РУСИ //

www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/analiza-vesti/balkanske-skice-agrokor-i-rusi/

[3] www.youtube.com/watch?v=A3NNL31nIXUHYPERLINK „https://www.youtube.com/watch?v=A3NNL31nIXU&t=1976s“&HYPERLINK „https://www.youtube.com/watch?v=A3NNL31nIXU&t=1976s“t=1976s

[4] www.vaseljenska.com/misljenja/kako-je-i-uz-ciju-pomoc-srbija-postala-ekonomska-kolonija-hrvatskih-tajkuna/

[5] http://www.kremlin.ru/events/president/transcripts/55872

[6] Душан Ковачев Западни зеленаши черупају највећу руску инвестицију на Балкану // http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/zapadni-zelenasi-cerupaju-najvecu-rusku-investiciju-na-balkanu/

[7] www.novosti.rs/вести/насловна/економија.397.html:668275-Полетаев-Сбербанка-неће-дати-кредит-Агрокору

[8] Душан Ковачев Западни зеленаши черупају највећу руску инвестицију на Балкану // http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/zapadni-zelenasi-cerupaju-najvecu-rusku-investiciju-na-balkanu/

[9] Душан Ковачев Западни зеленаши черупају највећу руску инвестицију на Балкану // http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/zapadni-zelenasi-cerupaju-najvecu-rusku-investiciju-na-balkanu/

[10] Душан Ковачев Западни зеленаши черупају највећу руску инвестицију на Балкану // http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/zapadni-zelenasi-cerupaju-najvecu-rusku-investiciju-na-balkanu/

[11] Душан Ковачев Западни зеленаши черупају највећу руску инвестицију на Балкану // http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/zapadni-zelenasi-cerupaju-najvecu-rusku-investiciju-na-balkanu/

[12] www.youtube.com/watch?v=A3NNL31nIXUHYPERLINK „https://www.youtube.com/watch?v=A3NNL31nIXU&t=1976s“&HYPERLINK „https://www.youtube.com/watch?v=A3NNL31nIXU&t=1976s“t=1976s

[13] http://www.kremlin.ru/events/president/transcripts/55872

[14] Душан Ковачев Западни зеленаши черупају највећу руску инвестицију на Балкану // http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/zapadni-zelenasi-cerupaju-najvecu-rusku-investiciju-na-balkanu/

[15] Душан Ковачев Западни зеленаши черупају највећу руску инвестицију на Балкану // http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/zapadni-zelenasi-cerupaju-najvecu-rusku-investiciju-na-balkanu/

[16] https://www.total-croatia-news.com/politics/22486-croatian-soldiers-to-be-deployed-to-poland

[17] Ковачев Д. Употреба „Агрокора“ ради хрватске русофобне политике II (са становишта геополитике) //http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/upotreba-agrokora-radi-hrvatske-rusofobne-politike-ii-sa-stanovista-geopolitike/

[18] Ковачев Д. Употреба „Агрокора“ ради хрватске русофобне политике II (са становишта геополитике) //http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/upotreba-agrokora-radi-hrvatske-rusofobne-politike-ii-sa-stanovista-geopolitike/