Gospodari novca i Hitlerova Nemačka

Drugi svetski rat nije započeo „pomahnitali firer“, koji se navodno igrom slučaja našao za kormilom vlasti u Nemačkoj.

Drugi svetski rat je projekat svetske finansijske oligarhije, anglo-američkih gospodara novca. Upravo su oni, preko takvih ustanova kao što su Federalne rezerve SAD i Banka Engleske, odmah po završetku Drugog svetskog rata pristupili pripremama za sledeći oružani sukob svetskih razmera. Meta je bio SSSR.

Važni momenti u okviru tih priprema bili su Dozov plan i Jungov plan, Osnivanje banke za međunarodne obračune, proglas Nemačke da prestaje sa plaćanjem reparacija u skladu s Pariskim mirovnim sporazumom i prećutna saglasnost bivših saveznika (SSSR) Rusije s tom odlukom, snažan priliv stranih investicija i kredita u privredu Trećeg rajha i militarizacija nemačke privrede suprotno odredbama Pariskog mirovnog sporazuma.

Ključne figure u zakulisnoj operaciji anglo-američkih gospodara novca bile su dinastije Rokfeler i Morgan, Montegju Norman (direktor Banke Engleske), Jalmar Šaht (direktor Rajhsbanke i ministar ekonomije Trećeg rajha).

Strateška zamisao Rokfelera i Morgana bila je da ekonomski potčine Evropu sebi, a da pomoću Nemačke nafilovane stranim investicijama i kreditima zadaju težak udarac sovjetskoj Rusiji i vrate je pod okrilje svetskog kapitalističkog sistema kao koloniju.

Montegju Norman (1871-1950.) imao je važnu ulogu posrednika između američkog finansijskog kapitala i političkih i poslovnih krugova Nemačke.

Jalmaru Šahtu je bila dodeljena uloga organizatora vojne privrede fašističke Nemačke. Funkcije prikrivanja zakulisne operacije gospodara novca vršili su političari tipa Frenklina Ruzvelta, Nevila Čemberlena i Vinstona Čerčila.

U Nemačkoj je pored J. Šahta glavni izvršilac tih planova bio Hitler. Zanimljivo je da neki istoričari smatraju da je J. Šaht imao značajniju ulogu u upravljanju Nemačkom tokom Drugog svetskog rata nego Hitler. Samo, on nije bio javna ličnost.

Dozov plan, koji je usvojen na predlog anglo-američkih bankara, predviđao je smanjenje reparacionog bremena Nemačke (što je veoma teško palo Francuskoj koja je dobijala više od pola svih reparacija) i davanje Nemačkoj finansijske pomoći u vidu kredita od strane SAD i Engleske navodno radi oporavka privrede i kasnijeg isplaćivanja reparacija u potpunosti.

U periodu od 1924 do 1929. Godine, Nemačka je prema Dozovom planu dobila od SAD 2,5 milijarde dolara, a od Engleske – 1,5 milijardu. Po današnjem kursu to je otprilike jednako bilionu dolara.

Jalmar Šaht je, kao jedan od koautora i realizatora Dozovog plana, sumirajući rezultate realizacije tog plana 1929. godine, sa zadovoljstvom isticao da je „Nemačka za pet godina dobila isto onoliko stranih kredita koliko Amerika dobila za 40 godina koje su prethodile Prvom svetskom ratu“. Rezultat toga je bio da je poražena Nemačka već 1929. godine izbila na drugo mesto na svetu po industrijskoj proizvodnji, prestigavši Englesku.

Adolf Hitler i Jalmar Šaht

Tokom 1930-tih godina proces „pumpanja“ nemačke privrede investicijama i kreditima se nastavio. S tim ciljem je – u skladu s Jungovim planom – 1930. godine osnovana Banka za međunarodna poravnanja (Bank for International Settlements, u daljem tekstu – BIS) u Švajcarskoj (Bazel). Zvanični cilj BIS je bio isplata reparacija od strane nemačke zemljama-pobednicama. Međutim, kretanje novca kroz BIS je faktički išlo u suprotnom pravcu – iz SAD i Engleske u Nemačku.

Veći deo strateški važnih nemačkih kompanija je početkom 1930-tih godina pripadao američkom kapitalu ili je bio pod njegovom delimičnom kontrolom. Jedan deo kapitala je pripadao engleskim investitorima. Tako je nemačka naftno-prerađivačka industrija i proizvodnja sintetičkog benzina iz uglja pripadala američkoj korporaciji „Standard Oil“ (Rokfeleri).

Jezgro nemačke hemijske industrije bila je kompanija „FarbenindustrieAG“ koja je prešla pod kontrolu „Morgan Group“. Četrdeset odsto telefonske mreže nemačke i 30 odsto akcija firme za proizvodnju aviona „Focke Wulf“ pripadalo je američkoj kompaniji „ITT“.

Jezgro nemačke radio i elektrotehničke industrije bili su koncerni „AEG“, „Siemens“, „Osram“, a oni su prešli pod kontrolu američke kompanije „General Electric“.

I „ITT“, i „General Electric“ pripadali su finansijskoj imperiji Morganovih. I na kraju, 100 odsto akcija koncerna „Volkswagen“ nalazilo se pod kontrolom američke automobilske korporacije „Ford“.

U trenutku Hitlerovog dolaska na vlast pod potpunom kontrolom američkog finansijskog kapitala našle su se sve strateški važne grane nemačke privrede – prerada nafte i proizvodnja sintetičkog goriva, hemijska, automobilska, avio, elektrotehnička i radio-industrija, značajan deo mašinske industrije (ukupno 278 firmi i koncerna). Osim toga, pod kontrolu američkog kapitala dospele su vodeće nemačke banke – „Deutsche Bank“, „Dresdner Bank“, „Donat Bank“ i niz drugih.

Hitler je 30. januara 1933. godine postao rajhskancelar. Pre toga njegovu kandidaturu pažljivo su proučili američki bankari.

Predsednik Rajhsbanke J. Šaht je u jesen 1930. godine putovao preko okeana kako bi sa svojim američkim kolegama razmotrio detalje plana dovođenja Hitlera na vlast. Nakon što su Hitlerova kandidatura i njegovo promovisanje bili definitivno odobreni na na tajnom sastanku bankara u SAD, J. Šaht se vratio u Nemačku. Tokom cele 1932. godine on je radio s nemačkim bankarima i industrijalcima, tražeći od njih potpunu podršku Hitleru. I takva podrška je data. Sredinom novembra 1932. godine 17 najvećih bankara i industrijalaca poslalo je predsedniku Hindenburgu pismo u kojem su tražili da imenuje Hitlera za rajhskancelara.

Poslednji radni sastanak nemačkih finansijsera pre izbora održan je 4. januara 1933. godine u vili poznatog nemačkog bankara Šredera blizu Kelna.

Posle dolaska na vlast nacional-socijalista, finansijsko-kreditni i trgovinsko-ekonomski odnosi nemačke s anglosaksonskim svetom dostižu kvalitativno novi nivo. Hitler odmah daje čuvenu izjavu da ne namerava da plaća reparacije. To je, normalno, dovelo u pitanje sposobnost Francuske i Engleske da Americi vraćaju kredite dobijene tokom Prvog svetskog rata, ali je preko okeana Hitlerova izjava primljena bez bilo kakvih primedbi.

U maju 1933. godine J. Šaht ide u još jednu posetu SAD. Tamo se sastaje sa predsednikom SAD F. Ruzveltom i najvećim bankarima i potpisuje sporazum o uzimanju kredita od Amerike u vrednosti milijardu dolara. U junu iste godine J. Šaht putuje u London i pregovara sa M. Normanom.

Šaft, Strong, Norman, Rist (s leva na desno)

Sve se odvija kao u bajci: Englezi pristaju da Trećem rajhu daju kredite u vrednosti dve milijarde dolara i istovremeno se ne bune protiv prestanka servisiranja i kreditiranja engleskih kredita koje je Nemačka ranije uzela. Pojedini istoričari smatraju da je ništa manje važan razlog takve popustljivosti američkih i engleskih bankara bilo to što je SSSR 1932. godine završio prvu petoletku, koja je neočekivano za Zapad dovela do naglog jačanja ekonomskih pozicija sovjetske države. Bilo je izrađeno i pušteno u rad nekoliko hiljada preduzeća, pre svega u teškoj industriji.

Zavisnost SSSR od uvoza mašina i opreme u roku od nekoliko godina naglo se smanjila. Mogućnosti za ekonomsko gušenje Sovjetskog Saveza praktično su nestale. Akcenat je stavljen na rat, počela je besomučna militarizacija Nemačke.

Lakoći dobijanja američkih kredita doprinelo je i to što je praktično istovremeno sa dolaskom Hitlera na vlast u Nemačkoj u SAD došao na vlast predsednik Frenklin Ruzvelt. Njega su podržali isti američki bankari koji su u jesen 1931. godine podržali Hitlera. Novopečeni predsednik nije mogao da ne odobri velikodušni kreditni gest u korist novog režima u Berlinu. Uzgred, mnogi su isticali veliku sličnost između „novog ekonomskog kursa“ Ruzvelta u SAD i ekonomske politike Trećeg rajha u Nemačkoj. Nema ničeg čudnog u tome. Konsultanti i autori ekonomske politike u obe države bili su isti ljudi, u prvom redu iz američkih finansijskih krugova.

Ipak, Ruzveltov „novi ekonomski kurs“ prilično brzo je počeo da se suočava sa problemima. Amerika se 1937. godine ponovo našla u vrtlogu krize, pa su američki industrijski kapaciteti 1939. godine bili uposleni tek 33 odsto (u jeku krize 1929-1933. – 19 odsto). Ocenjujući situaciju u SAD 1939. godine, jedan od najbližih Ruzveltovih savetnika R. Tagvel pisao je: „Vlada 1939. godine nije mogla da postigne nikakav uspeh. Sve je bilo nejasno do Hitlerovog upada u Poljsku. Maglu je mogao da razveje samo moćni vetar rata. Sve druge mere koje su Ruzveltu bile na raspolaganju ne bi dale nikakva rezultat“.

U takvim uslovima jedini spas za američki kapitalizam mogao je biti samo svetski rat. Gospodari novca su 1939. godine, koristeći sve raspoložive poluge, počeli da vrše pritisak na Hitlera da hitno započne veliki rat na Istoku.

Važan instrument politike gospodara novca tokom Drugog svetskog rata bila je Banka za međunarodna poravnanja (BIS). Ona je služila kao isturena karaula američkog kapitala u Evropi i karika koja povezuje anglosaksonski i nemački kapital, svojevrsni ofšor centar kosmopolitskog kapitala koji mu je pružao zaštitu od političkih vetrova, ratova, sankcija i sl. Iako je BIS osnovan kao akcionarsko društvo, njegov imunitet od državnog mešanja, pa čak i oporezivanja kako u vreme mira, tako i rata bio je garantovan međunarodnim sporazumom potpisanim 1930. godine u Hagu.

Glavni inicijatori osnivanja BIS bili su bankari iz Njujorške banke saveznih rezervi iz najbližeg okruženja Morganovih, direktor Banke Engleske Montegju Norman, nemački finansijeri Jalmar Šaht, Valter Funk (kasnije zamenio J. Šahta na mestu predsednika Rajhsbanke) i Emil Pul.

Osnivači BIS, koji su potpisali statut banke, bile su centralne banke Engleske, Francuske, Italije, nemačke, Belgije, kao i više privatnih banaka. Njujorška banka saveznih rezervi, koja je aktivno učestvovala u osnivanju BIS, iz političkih razloga nije bila među osnivačima. U ime SAD Statut BIS potpisale su privatne banke „First National Bank of New York“, „ J.P. Morgan and Company“ i „First National Bank of Chicago“ – svi su oni pripadali imperiji Morgan. Japan je takođe bio zastupljen u BIS u liku privatnih banaka. U periodu 1931-1932. godine Banci za međunarodna poravnanja priključilo se 19 centralnih bannaka zemalja Evrope.

Prvi predsednik BIS bio je bankar iz klana Rokfelera Gejts Mekgara. On je 1933. godone napustio tu funkciju. Zamenio ga je Amerikanac Leon Frejzer, čovek Morganovih. Tokom Drugog svetskog rata predsednik banke je bio isto Amerikanac – Tomas Harington Mekkitrik.

O tome kako je BIS radio u interesu Trećeg rajha mnogo je pisano. U ratnim godinama BIS je obezbeđivao plaćanje između Nemačke i drugih zemalja, uključujući one s kojima je Nemačka bila u ratu. Posle Perl Harbura tokom svih ratnih godina BIS se i dalje pominjao u svim zvaničnim registrima kao korespondentska banka Njujorške banke saveznih rezervi. U ratnim godinamaBIS je bio pod kontrolom nacista, ali je predsednik banke bio Amerikanac Tomas Harington Mekkitrik.

Osnivači i menadžment BIS banke 1931. godine

Dok su na frontovima ginuli vojnici, u Bazelu su se održavali sastanci rukovodstva BIS na kojima su učestvovali bankari iz Nemačke, Japana, Italije, Belgije, Engleske i SAD. Tamo je, u švajcarskom „bankarskom ofšor centru“, vladalo potpuno razumevanje, tamo su intenzivno sarađivali predstavnici zaraćenih strana.

U ratnim okolnostima BIS je bio mesto gde se slivalo zlato koje je Nemačka opljačkala u različitim zemljama Evrope. U martu 1938. godine, posle ulaska hitlerovaca u Beč, veći deo zlata koje su opljačkali u Austriji preselio se u sefove BIS. Istu sudbinu doživele su zlatne rezerve Češke nacionalne banke – 48 miliona dolara. To se dogodilo još pre početka Drugog svetskog rata. Nakon njegovog početka, u Banku za međunarodna poravnanja počelo je da se sliva zlato iz koncentracionih logora i od pljačkanja civilnog stanovništva u okupiranim zemljama (nakit, zlatne krunice, tabakere, pribor za jelo i sl.).

Radi se o takozvanom nacističkom zlatu, koje je obično pretapalo u zlatne poluge i slalo uBIS, druge švajcarske banke ili van granica Evrope. Posle Perl Harbura, to jest posle ulaska SAD u rat, u Banci za međunarodna poravnanja je, prema navodima američkog naučnika Č. Hajama, pohranjeno nacističko zlato u vrednosti 378 miliona dolara.

Priča o pljački češkog zlata pomoću BIS zaslužuje da bude detaljnije ispričana. Detalji te operacije rasvetljeni su nakon što je Banka Engleske skinula oznaku tajnosti sa dela svojih arhiva 2012. godine.

U martu 1939. godine Hitlerove snage zauzele su Prag. Nacisti su, preteći oružjem, tražili da im se preda nacionalno blago zemlje – zlatne rezerve koje su se procenjivale na 48 miliona dolara. Preplašeni članovi uprave banke rekli su da je zlato već predato Banci za međunarodna poravnanja. Kako se kasnije ispostavilo, zlato iz Bazela je zatim prebačeno u trezor Banke Engleske.

Po komandi iz Berlina zlato je prebačeno na račun Rajhsbanke u BIS, ali je fizički ostalo u Banci Engleske. Zatim je Banka Engleske počela da vrši različite operacije sa zlatom po nalozima koji su dolazili iz Berlina (iz Rajhsbanke) u BIS, a zatim preusmeravani u London.

To je bio kriminalni dogovor tri strane: Rajhsbanke hitlerovske Nemačke, Banke za međunarodna poravnanja i Banke Engleske. Između ostalog, u Engleskoj je 1939. godine izbio pravi skandal, pošto je Banka Engleske vršila operacije sa češkim zlatom po nalozima koji su dolazili iz Berlina i Bazela, a ne od češke vlade. Konkretno, u junu 1939. godine, tri meseca pre objavljivanja rata između Velike Britanije i Nemačke, Banka Engleske pomogla je Nemcima da prodaju zlato u vrednosti 440 hiljada funti sterlinga i preusmere deo nemačkih zlatnih rezervi u Njujork (Nemci su bili uvereni da u slučaju njihove agresije na Poljsku Sjedinjene Države neće objaviti rat).

Nedozvoljene operacije sa češkim zlatom Banka Engleske vršila je uz prećutnu saglasnost vlade Velike Britanije, koja je bila upoznata s tim. Premijer Nevil Čemberlen, ministar finansija Džon Sajmon i drugi visoki funkcioneri vrdali su i izvlačili se, pribegavajući otvorenoj laži (navodno, zlato je vraćeno njegovom vlasniku ili uopšte nije ni dato Rajhsbanci). Tek su nedavno otvorene tajne arhive Banke Engleske potvrdile da su prvi funkcioneri države lagali, štiteći sebe, Banku Engleske i Banku za međunarodna poravnanja. Bilo je lako da se koordinira zajedničke kriminalno delovanje zato što je direktor Banke Engleske Montegju Norman tokom celog rata bio predsednik upravnog odbora BIS, koji uopšte nije skrivao svoje simpatije prema fašistima.

Na međunarodnoj konferenciji 1944. godine u Breton Vudsu (SAD), gde su se razmatrali planovi o budućem svetskom finansijskom poretku, neočekivano je isplivalo pitanje neprihvatljive uloge BIS u svetskom ratu i rada te banke za fašističku Nemačku.

Zanemarujući mnoge detalje, reći ću da je na konferenciji uz velike teškoće usvojena rezolucija o zatvaranju BIS (više delegata i posmatrača pokušavalo je da osujeti usvajanje takve rezolucije). Međutim, gospodari novca su odluku međunarodne konferencije izignorisali. A na svu kompromitujuću dokumentaciju koja se odnosila na rad BIS u ratno vreme stavljena je oznaka tajno. To takođe pomaže da se danas falsifikuje istorija Drugog svetskog rata.

I na kraju par reči o bankaru i finansijeru Jalmaru Šahtu (1877-1970.).

On je bio ključna figura koja je upravljala ekonomskom mašinom Trećeg rajha, vanredni i opunomoćeni predstavnik anglo-američkog kapitala u Nemačkoj.

Šahtu je 1945. godine suđeno u Međunarodnom vojnom tribunalu u Nirnbergu, ali je 1. oktobra 1946. godine oslobođen optužbi. Šaht je izašao suv iz vode isto kao i Hitler, koji se iz neobjašnjivih razloga nije našao 1945. godine na spisku glavnih ratnih zločinaca. Štaviše, Šaht, kao da se ništa nije dogodilo, vratio u bankarsku sferu Nemačke, osnovao i stao na čelo bankarske kuće „Schacht GmbH“ u Dizeldorfu.

Reklo bi se, detalj koji ne zaslužuje pažnju, ali ta činjenica nam još jednom pomaže da shvatimo da su Drugi svetski rat pripremali i delimično sumirali njegove rezultate anglo-američki gospodari novca i njihovi ovlašćeni predstavnici u Nemačkoj. Isti ti gospodari novca žele da prekroje istoriju Drugog svetskog rata, ali i njegove rezultate.

Izvor: Fakti

Komentari

Jedan komentar na Gospodari novca i Hitlerova Nemačka