Istine i laži o predsedniku Frenklinu Ruzveltu

Serijal  „Lobanja i Kosti“

Šta vi mislite kakve su šanse na uspeh advokata pripravnika, dvadesetosmogodišnjaka,   sa Vol-strita, ako on odluči da se prekvalifikuje u američkog senatora? Amerika je zemlja neograničenih mogućnosti, no, na Vol-stritu je bezbroj advokatskih kancelarija, u njima je mladih pripravnika kao morskog peska, a skupinu onih koji žele da uđu među senatore, po pravilu čine ljudi veće težine i željeznih laktova.

Međutim, potpuno nepoznati Frenklin Delano Ruzvelt, koji pre toga nije održao ni jedan politički govor, koji nije napisao nikakav politički manifest, dobio je 1910. godine ponudu Demokratske stranke da se kandiduje za Senat države Njujork i uspešno je prošao na izborima. A posle godinu dana postao je pomoćnik morskog ministra u administraciji Vudro Vilsona.

Političar Frenklin Delano Ruzvelt pojavio se iz niotkud.

Možete u američkim arhivama naći dosta svedočanstava o tome da je mladi Ruzvelt, kao potomak bogate porodice, bio uveden u ložu №8 “Holandija” u Njujorku, u koju nije bilo lako ući. I što je interesantno, počeo je u njoj munjevito da skuplja stepene inicijacije. To jest, ispoljio je poslušnost, istrajnost, marljivost. I za ložu je bilo interesantno imati na vlasti takvog čoveka.

Međutim, Vi možete sva ova svedočenja staviti po strani i tvrditi da je Ruzvelt izbio na politički Olimp zahvaljujući svojim izvanrednim kvalitetima. Nije loža bila svemoćna i u biografiji Ruzvelta imamo i tužnih momenata. Posle prvih uspeha mladog čoveka, došlo je do pada na predsedničkim izborima 1920. godine, kada je bio kandidat Demokratske stranke. Međutim, njegov “zeleni” politički uzrast (još nije imao ni 40 godina i takvih potpredsednika u SAD do tad nije bilo) dozvoljavao je da se nada boljem i premda je neuspehu pridodata i lična nesreća (počeo je proces paralize) on nije klonuo duhom.

Ruzvelt je nastavio sa aktivnim radom i postao je guverner države Njujork.

Ovde bi morali zajedno sa Vama, pretpostaviti da se u svetu ništa ne događa slučajno. Guverner finansijske prestonice SAD (time i celog sveta) – predstavlja nešto posebno. Tamo se ne može prići bez prisnih odnosa sa “zatvorenim klubovima”, koji sede na gigantskim tokovima novca. Ti kvaliteti Ruzveltovi koji su se u startu tako dopali ljudima iz lože №8, nastavili su da igraju svoju ulogu.

Finansijske gazde Amerike zamislile su veliku igru, u kojoj je glavni izvođač trebalo da bude njihov čovek u samom vrhu. Rokfeleri, Rotšildi, Morgani i ostali “kraljevi kupusa”[1] iz senke, već odavno su želeli oslobađanje dolara od zlatnog pokrića. Pokriće u zlatu je vezivalo ruke, ne dozvoljavajući sprovođenje širokih spekulacija sa gotovinom, koja bi se prevodila u prazne bankarske obaveze. Ali je bilo veoma, veoma složeno osloboditi se pokrića u zlatu. Kod miliona Amerikanaca, pravnih i fizičkih lica, postojala je akumulacija u zlatu. Ona su je često držala u grudima i čarapama i činili su sami po sebi svojevrsno tržište plemenitih metala, koje je bilo paralelno tržištu dolara i zadržavalo njegova kolebanja.

Bio je to izazov bez presedana – oduzeti od slobodnih Amerikanaca zlato i umesto njega “uvaliti” im  roto papir. U slučaju neuspeha avanture, njenim autorima i izvršiocima pretio je ne samo gubitak slobode, nego i električna stolica.

Izbor je pao na Frenklina Ruzvelta, iako on sam nije bio toliko obuzet strašću za profitom, koliko snom o velikoj Americi, kao gospodarici sveta. On je video u emisiji ogromne mase dolara mogućnost da kupi ceo svet u bescenje i stavi ga pod američku kontrolu. Ruzvelt je sebe zamišljao kao političara svetskog kalibra, koji izvodi Ameriku na veliku pučinu.[2] On je, naravno, shvatao da finansijski krugovi imaju još jedan cilj – oni mogu da kupe ne samo aktive u inostranstvu, već i svoje slabije konkurente u Americi. Predstojala je krupna preraspodela imovine kod kuće. Ali ga to nije brinulo. Najvažnije je – pojava super-države u svetskoj politici, sa imenom SAD. Mora se odati dužno priznanje Frenklinu Ruzveltu: on je bio jedan od retkih istorijskih delatnika koji su ostvarili svoje ciljeve.

Predsedenik SAD Kelvin Kulidž, podnoseći 1928. godine ostavku, istakao je: “Zemlja može sa zadovoljstvom gledati na sadašnjost, a sa optimizmom u budućnost”. U to vreme zaverenici u federalnim rezervama već su prionuli na posao i ponuda novca u opticaju se dramatično povećala. Bilo je to direktno kršenje Ustava. Dolar je tiho, bez dozvole Kongresa, otplivao od svog zlatnog pokrića. U početku je pojava viška novčanica uticala na buran razvoj ekonomije. Svi su uzimali jeftine kredite i svi su započinjali biznis. Amerika je rasla kao kvasac.

Naduvani kredit – to je mina sa usporenim dejstvom. Kredit su i naduvali. Radi stvaranja finansijske krize prvobitno se tražilo da se što je moguće više novca da u dug. Šta je potrebno da bi se to izvelo? Samo dve “stvari”: zajmodavac i zajmoprimac. Za “stvaranje” kreditora Federalni rezervni sistem je brzo uvećao novčanu masu skoro za 1,5 puta. Preko sistema “svojih banaka” sredstva su raspoređena u vidu gotovinskih kredita u džepove običnih ljudi i sitnih preduzimača.

Mediji su mamili zajmoprimce neumorno pozivajući Amerikance da pozajmicama poboljšaju kvalitet svog života – “Svako ima mogućnost da se na berzi obogati!” – pisalo je na koricama popularnog  ženskog žurnala. Po ironiji sudbine, bilo je to dan uoči potpunog kraha berze. Otkud na talasu sveopšteg entuzijazma izniče užasni prizrak propasti? Zato što, praveći pare i dajući ih u dug, vi uvek možete prekinuti sa davanjem i zatražiti da vas dužnici isplate. Mehanizam organizovanja finansijske krize je prilično jednostavan: ne davati nove novce a tražiti vraćanje starog duga. Zato je i bila stvorena Velika Depresija. Banke koje su bile pod kontrolom Džona Morgana i njegovih partnera, zatražile su da im se vrati dug za kredite. I to masovno i odjednom. Šta je preostalo brokerskim kućama na berzi koji su kreditirali kupce sa zloglasnih 90%, nego da i sami taj novac pozajme iz banaka? I zatraže isplatu od svojih klijenata i to u roku od 24 časa. Šta su mogli učiniti nesrećni Amerikanci, koji nisu ni sanjali o takvoj mogućnosti razvoja događaja? Oni nisu mogli naći novce za 24 časa. Ostajao je samo jedan način – prodati akcije na berzi. A sada zamislite kako na berzu odjednom dolaze svi vlasnici akcija i to sa jednim ciljem – da ih prodaju.

A već sa ciljem kupovine akcija, nije došao niko.

Pad akcija na Vol-stritu počeo je 24. oktobra 1929. godine, na crni četvrtak. .Tražnja je bila veća od ponude? Ne, tražnje jednostavno nije bilo, mogla se čuti samo jedna rečenica. Počela je panična i očajnička prodaja akcija. Jer svima je bila potrebna gotovina – a akcije praktično nikome. Ipak su se pojavili kupci i oni su kupili akcije po ceni papira. Prvog dana investitori su prodali oko 13 miliona akcija. One su išle u bescenje. Milioni, bukvalno milioni investitora su uništeni. Gubici su iznosili oko 30 milijardi dolara – otprilike onoliko koliko je SAD koštao Prvi svetski rat. Sami organizatori krize, znajući kada i kako ona počinje, na vreme su se otarasili nepotrebnih aktiva. Sada su te desetine ljudi, na fonu bankrota investitora koji su skakali kroz prozor, postali vlasnici praktično SVEGA. I tada se broj banaka u Americi sa desetine hiljada skratio na nekoliko stotina. I većina njih je već pripadala “pravim ljudima” iz “zatvorenih klubova”. Novca više nije bilo ni u koga.

Sad se moglo ići dalje. Problem je bio stvoren – trebalo je predložiti njegovo rešavanje. Ali da bi to rešenje prihvatio američki narod, tačnije rečeno da bi se pomirio sa tim rešenjem, problem je trebalo naduvati do kosmičkih razmera. Kriza berze i pad vrednosti akcija trebalo je da se pretvori u Depresiju, koja je morala da se piše velikim slovom. Postojali su instrumenti za pogoršavanje problema. Bio je to Federalni rezervni sistem. U situaciji kada su posle kraha na Vol-stritu svi tražili novac i kada je privreda SAD ličila na čoveka koji je izgubio veliku količinu krvi, FRS nije krenuo u uveličavanje svoje novčane mase. Čak suprotno, skratio je za nekoliko puta novčanu masu!

Federalni rezervni sistem koji je pozvan da se bori sa krizom, umesto da pomogne privredi uplivom u njene finansije, učinio je sve suprotno. Obim novčane mase koji je pažljivo narastao pred krizu, posle toga je bio skraćen.

U rezultatu je krah berze bio i sveopšti krah. Ljudi u skupim odelima, sa plakatima “Spreman na svaku vrstu rada” bili su stvaran atribut američke svakodnevice tridesetih godina.

Kako je problem rešen? Nova ličnost, novi kurs. Frenklin Delano Ruzvelt, mason visokog stepena inicijacije, član lože №8 “Holandija”, postao je 4. marta 1933. godine, novi predsednik SAD. Pred njim je zaista bio veliki posao, složen i odgovoran zadatak – uništenje pokrića u zlatu.

Dolar je morao sam da postane najveća svetska vrednost i praktično preuzme ulogu zlata.

Pod izgovorom “antikriznih” mera, Frenklin je počeo da sprovodi radikalnu politiku. Nezaposlenim službenicima koji pre toga nisu u ruci držali ništa teže od olovke, date su lopate u ruke i poslati su na izgradnju autoputeva i javnih zgrada. Nije se imalo kud – Amerikanci su morali raditi praktično za goli hleb. Potom je bio stvoren “Civilni korpus za očuvanje resursa”. Pod tim nazivom skrivala se ideja da se stvori radnička armija, što je nekad bio smislio Lav Trocki. No, pošto je ideju Lava Davidoviča u SSSR-u sahranio Staljin, to je ona u SAD bila ovaploćena. Nezaposlena omladina se usmerila ili tačnije rečeno slala u udaljene regione zemlje “radi očuvanja resursa”. Pod tim pojmom podrazumevali su se najteži fizički poslovi. Bilo je tu i krčenja šuma i izgradnje autoputeva. Do januara 1934. godine, na “očuvanju resursa” već je radilo 5 miliona ljudi, čija je dnevnica iznosila 1 dolar na dan.

Cilj bankara, vlasnika FRS uopšte nije bilo uništenje u korenu američke industrije i državnosti, već samo njihovo slabljenje kako bi se potčinili vlasti bankara. Slabljenje se desilo, sad je trebalo brzo potčiniti, a zatim još brže povratiti državnu moć. Baveći se društveno korisnim radom, Amerikanci nisu ni primetili kako se brzo promenio finansijski sitem zemlje. Tek što je došao na vlast, Ruzvelt je proglasio “bankarski raspust”. Sve finansijske institucije prinudno su bile zatvorene na jednu nedelju. To svakako nije urađeno da bi se “umirile štediše”, već da bi se osiguralo da ni jedan privatni investitor ne može da povuče svoju ušteđevinu. Zato što je istovremeno proglašeno ukidanje zlatnog pokrića dolara. Tada je svetlost dana ugledao predsednički ukaz № 6102, koji je glasio: “Član 2. Ovim ukazom obavezuju se sva lica da do maja meseca 1933. godine predaju sve zlatnike, zlatne poluge i zlatne sertifikate – Federalnoj rezervnoj banci ili njenim filijalama ili agencijama koje su u sklopu Federalnog rezervnog sistema”.

“Član 9. Ko svojevoljno prekrši predsednički ukaz <…> ili bilo kakav zahtev iz njega  <…> biće kažnjen u iznosu do 10 000 $, a ukoliko se radi o fizičkom licu, može biti upućeno na izdržavanje kazne do 10 godina zatvora ili će oboje biti odmah kažnjeni”.

Stanovništvo se obavezuje da tokom jednog meseca preda sve zlato koje se kod njega nalazi u FRS. Privatna svojina zlatnih poluga i zlatnika, proglašena je protivzakonitom. U zamenu za to, Amerikanci su dobili papirne dolare, koje je tada zamenilo zlato po pitanju štednje. Oni koji u boljševičkom Petrogradu nisu želeli da predaju dolare i drugu valutu, slali su u ČK.[3] A stanovniku demokratske Amerike po obrazcu iz 1933. godine, koji nije želeo da preda ušteđene dragocene metale, pretila je ogromna kazna od 10 000 $ ili 10 godina zatvora.

Operacija je bila veoma uspešna. Masoni su ne samo opljačkali svoj narod, nego su to još i predstavili kao čin “spasenja nacije” i sva sredstva javnog informisanja su to tumačila kao važnu antikriznu meru. “Neophodna je konsolidacija resursa zemlje, kako bi izveli Ameriku iz Depresije” – govorio je Frenklin Ruzvelt. On je oduzeo zlato od svog naroda i smestio ga u Firt Noks, u državni trezor dragocenih metala, gde i dan danas leži.

Zlatno pokriće prvo je ukinuto u SAD, a potom svuda: “Posle Velike Depresije tridesetih godina, pokriće u zlatu bilo je praktično ukinuto u celom svetu”.

To znači da je svetska trgovina bila pripremljena, da u perspektivi era zlata ode u prošlost, a na scenu su stupili američki biznismeni sa vrećama zelenih papirića, koji su štampani u potrebnoj za njih količini.

Samo što je u SAD konfiskovano zlato, kriza u zemlji počela je naglo da opada. Do završnog okončanja Velike Depresije došlo je 1933. godine. Kriza se preselila u potpuno drugačije zemlje od one u kojoj se pojavila. Koncetracija novca u rukama malog broja ljudi, prevazilazi sve do tad viđeno u istoriji čovečanstva. U jednim rukama se nalaze i finansije i lavovski deo industrije i mediji. Krajem tridesetih godina, samo jedan procenat vlasnika vladao je sa 2/3 ukupnog nacionalnog bogatstva zemlje! Na primer, Džon Morgan, bio je ne samo osnivač i vlasnik banaka, nego praktično i kompletne industrije čelika preko “Ju es stil”, elektroindustrije preko “Dženeral motorsa”, kao i drugih korporacija. Amerikom je zavladao neveliki klub džentlmena koji nisu želeli da ističu svoja prezimena, ali koja su poznata celom svetu. Od tog vremena, na smenu čudnog i tajanstvenog naziva “masoni” došla je inteligentna definicija “zatvoreni klubovi”. Taj naziv ne plaši, ne deluje misteriozno. Jednostavno, oni su zatvoreni i u njih je teško ući. I to je sve. Jedan od najpoznatijih “zatvorenih klubova” postao je “Bilderberški klub”, u kome se doduše poštuje najvažnije pravilo masonerije – tih nekoliko stotina članova Bilderberga koji se smatraju običnim (iako među njima ima veoma, veoma neobičnih lica) mogu da ništa ne znaju o suštini odluka koje donosi njegovo rukovodeće telo.

“Zatvoreni klubovi” su bili blagodarni F. Ruzveltu za obavljeni posao i njihova podrška na sledećim izborima bila je zagarantovana. To je za njega bilo veoma važno, jer uzajamno razumevanje sa tim snagama bilo je neophodno za dostizanje postavljenih ciljeva.

Svet – kako ga je zamišljao F. Ruzvelt i njegovim istomišljenicima u “zatvorenim klubovima” Amerike, nepovratno bi pretvorio u roblje druge narode, da im svetski socijalistički sistem nije stao na put.

I to što se u Ruzveltovim idejama ne vidi nikakvog direktnog pozivanja na nasilje – predstavlja samo privremenu pojavu. Nasilje je već sazrevalo i spremalo se da izađe na svetlost dana, a Frenklin Ruzvelt je bio jedan od njegovih otaca. Atomska bomba koja se stvarala po njegovom nalogu, a koju je na Japan bacio njegov naslednik, postala je direktan pokazatelj kako se Amerika odnosi prema drugim narodima. Drugačije nije ni moglo biti. Iz pokolenja u pokolenje u Americi je narastala vladajuća grupacija ljudi, čije su pradede, dede i očevi bili robovlasnici, finansijski avanturisti i kriminalci. Oni su nasilje i ubistvo oduvek smatrali normalnim načinom rešavanja problema. Stvorivši stabilne klanove, ta grupacija je diktirala i diktira političku liniju onih koje je postavila u predsedničku fotelju, a znala je da bude nemilosrdna ukoliko počnu da sprovode svoju sopstvenu politiku. Upravo zbog toga u Americi ubijaju svakog desetog predsednika.

Ovakvu sudbinu nije izbegao ni Frenklin Delano Ruzvelt, koji je likvidiran od braće iz lože, kada je, po njihovoj oceni, izašao ispod kontrole.

O njegovom ubistvu postoji masa dokaza i nepobitnih svedočanstava, koja nisu baš raširena u SAD, a istraga o tome do danas nije sprovedena samo iz jednog razloga – to nije potrebno “zatvorenim klubovima”.

Frenklin Ruzvelt je umro neočekivano i neshvatljivo samo za one koji nisu znali kakvom društvu on pripada. Američki finansijeri koji su dvadeset godina ranije stavili akcenat na Ruzvelta, računali su da će u njemu imati pouzdanog izvršioca svih svojih zamisli. I on je takav i bio. Niko se tako majstorski ne bi suočio sa Velikom Depresijom kao on. Niko ne bi mogao tako bezbolno da ukine zlatno pokriće za dolar, što je američkom kapitalu otvorilo potpunu slobodu za naduvavanje finansijskih mehurova po celom svetu. Niko ne bi tako majstorski proveo zemlju kroz Drugi svetski rat, očuvavši američku vojsku i dobivši izuzetne pozicije u različitim delovima sveta. Oni su bili zahvalni Frenklinu Ruzveltu za to i poklonili su mu ono što nije imao ni jedan predsednik Amerike – četiri predsednička mandata zaredom.

Najverovatnije je to Ruzvelta zaludelo i on se osećao kao doživotni predsednik, kome nisu potrebni nikakvi ukazi iz zatvorenih klubova. On se usprotivio već donetoj odluci američkih finansijera o stvaranju jevrejske države u Palestini. Očigledno, Ruzvelt nije shvatao koliko je istorijskog nestrpljenja, kolika se strast i kakva su se sredstva skrivala iza ovog trzaja svetskog jevrejstva za sopstvenom državom. Ona je svetskom cionizmu bila potrebna kao vazduh. Bez obzira što se jevrejska dijaspora u svetu drži dosta povezano, povratak sopstvene države je bio njen starozavetni cilj i nije bilo te prepreke koja ih je tada mogla zaustaviti. Odluka da se obnovi Izrael nije bio kapric gomile nacionalista, nego istorijski pokret naroda rasejanog po svetu. Stati njemu na put bilo je lakomisleno i opasno.

U zatvorenim klubovima uvek se smatralo da je Ruzvelt, budući da je po krvi Holanđanin, daleko od ideje cionizma i da će je, u najboljem slučaju, razmatrati kroz svoju pragmatičnu prizmu. Međutim, situacija u svetu se razvijala na najbolji mogući način u korist obnove Izraela. Drugi svetski rat je kao valjak prešao preko evropskog jevrejstva, uništavajući stotine hiljada porodica i ostavljajući milione ljudi bez krova nad glavom. To je bila masa spremna da na poziv cionista krene u potragu za srećom u obećanoj zemlji. Naoružani odredi cionista doveli su britanske vlasti u Palestini do tačke usijanja. Teror protiv Arapa i Britanaca koji su imali mandat vlasti, dostigao je takvu silinu da je London bio spreman da taj teret skine sa sebe. Najkrupniji američki finansijeri pripremili su ogromna sredstva na preseljenje i naseljavanje migranata. Bila je potrebna samo odluka tek stvorenog OUN-a u kome je Amerika igrala jednu od ključnih uloga. Ali, bez saglasnosti predsednika Amerike, takva odluka se nije mogla doneti. A Frenklin Ruzvelt je odjednom izrazio sumnjičavost. On je, naravno, znao da se Arapi protive obnovi Izraela, no njegova sumnja se prilično učvrstila posle ličnih susreta sa rukovodiocima arapskih država.

Odmah posle konferencije na Jalti, američka delegacija na čelu sa Ruzveltom odletela je u Egipat, gde ju je čekao susret sa rukovodiocima tri najveće države u regionu. Na palubi teške krstarice “Kvinsi”, predsednik je tokom 12, 13 i 14. februara 1945. godine primio trojicu lidera bliskoistočnih država: egipatskog kralja Faruka, cara Etiopije Haile Selasija i kralja Saudijske Arabije Ibn-Sauda. No, taj naizgled prostodušni kralj, pokazao se kao iskusan političar i čovek nesalomive volje, sa kojim je razgovor, po ličnom priznanju Ruzvelta, predstavljao “najmanje zadovoljstvo”.

Počelo je od toga da se predsednik spremao da ubedi Ibn-Sauda da se složi sa preselenjem nekoliko desetina hiljada evropskih Jevreja na teritoriju Palestine, koji su proterani iz svojih domova. Na taj predlog Ibn-Saud je odgovorio kategoričnim – “ne”! U Palestini, izjavio je on “već postoji do zuba naoružana palestinska armija Jevreja, kojoj nije bilo do rata sa Nemcima ali se očigledno ustremila na Arape”. Tokom daljeg razgovora kralj je navodno rekao predsedniku: “Mi Arapi već dve hiljade godina znamo o Jevrejima ono, što ste vi tek počeli da poimate posle dva svetska rata”. Ruzvelt je bio zaprepašćen onim što mu je predočeno. Po njegovim rečima, prilikom susreta sa Ibn-Saudom, on je saznao više o Palestini nego za čitav pređašnji život. I dao je izjavu koja je odigrala sudbonosnu ulogu u njegovom životu: on je obećao Ibn-Saudu da on, kao predsednik Sjedinjenih Američkih Država, neće preduzimati nikakva dejstva, koja su neprijateljska prema arapskom narodu.

Prvog je obuzela panika potpredsednika Hari Hopkinsa. Taj čovek, koga je Ruzveltu preporučio krupni američki cionista Bernard Baruh, deset godina je odano i istinski služio predsedniku, izvršavajući i najdelikatnije zadatke koje mu je ovaj postavio. Zalog te verne službe bilo je to što se Ruzvelt, po rečima Hopkinsa “potpuno obavezao da će – zvanično, privatno i po ličnom ubeđenju – promovisati cionizam”. Možemo zamisliti šok koji je strefio Hopkinsa, kada je čuo kakvo je obećanje dao predsednik Ibn-Saudu! Napustivši pregovore, on se zaključao u svojoj kabini na brodu krstarice i tri dana kasnije iskrcao se u Alžiru, obavestivši predsednika preko trećeg lica, da će se dokopati Amerike drugim putem. Posle toga je on, koji je bio senka predsednika, u potpunosti prekinuo odnose sa njim i nikada se više nisu sreli sve do njegove smrti! No, Ruzvelt kao da je izgubio osećaj za opasnost i pošao je u susret svojoj pogibiji. Ibn-Saud mu je 28. marta poslao pismo, koje je potvrdilo njegova upozorenja o opasnim posledicama koje će neizbežno nastati, ukoliko SAD podrži cioniste. Ruzvelt je 5. aprila uputio odgovor na to pismo i time je potpisao svoju smrtnu presudu. U njemu je on obećao: “U svojstvu šefa vlade SAD, ja neću preduzeti nikakva dejstva koja bi se mogla pokazati neprijateljskim prema arapskom narodu”.

Posle nedelju dana, već nije bio među živima…

Smrt koja je zadesila Ruzvelta na njegovom imanju Jorm-Springs u državi Džordžiji, kuda ga je pratio Henri Morgentaj, bila je potpuno neočekivana. U zvaničnoj umrlici koju je potpisao neki doktor medicine Brjunom iz vojno-medicinske bolnice Betezda, kaže se da je uzrok smrti bio “izliv krvi u mozak” kao posledica “arterioskleroze”. Američki zakoni, kako federalni, tako i pojedinih država, propisuju autopsiju u slučaju iznenadne smrti, naročito ako se radi o zvaničnicima, da o predsedniku i ne govorimo. Osim toga, po američkoj tradiciji, tela umrlih predsednika se stavljaju u otvoreni kovčeg radi praštanja sa njima. Posle smrti Ruzvelta nije bilo ni otvaranja, niti izlaganja tela. Predsednikov leš bio je prevezen u zatvorenom kovčegu do drugog imanja Ruzveltovog, do Hajd-parka u državi Njujork, gde je bio i sahranjen. Kovčeg su pratili naoružani vojnici koji su imali naređenje da pucaju na svakoga ko pokuša da otvori kovčeg. Posle sahrane, grob u Hajd-parku čuvan je danonoćno tokom nekoliko meseci od strane naoružanih stražara, očigledno sa ciljem da se suprotstave mogućoj eshumaciji. Dijagnoza o arteriosklerozi i kao bajagi njom izazvanim udarom, opovrgnut je svedočenjem ličnog lekara predsednika Ruzvelta, vice-admirala dr. Mak-Intajra koji mu je dodeljen od strane Ministarstva za mornaricu, i koji nije pratio Ruzvelta u Jorm-Springs: redovni pregledi predsednika nisu pokazivali nikakve simptome arterioskleroze moždanih arterija, a glavna briga lekara bilo je stanje srca… Razlozi za nedopuštanje otvaranja i izlaganja tela od strane predsednikove okoline (to jest, uglavom od strane gospodina Henrija Mongertaja) u skladu sa mišljenjem Džozefsona, ne podležu sumnji: po svedočenju sveštenika koji se nalazio u Jorm-Springsu, predsednik je ubijen metkom u zatiljak, očigledno “dum-dum” metkom koji je prilikom izlaska iz lobanje svojom eksplozijom unakazio čitavo lice. Predsednikova supruga Eleonora Ruzvelt objasnila je neizlaganje tela time, što to, navodno, “nije bilo u običajima porodice Ruzvelt”. Da ne govorimo o tome da predsednik države ne podleže “porodičnim običajima”, to ne odgovara ni stvarnosti: telo majke predsednika Sare Delano Ruzvelt, bilo je na primer, po sinovom naređenju, izloženo za praštanje. Zaboravivši na tu izjavu mis Ruzvelt je samu sebe opovrgla u žurnalu «SaturdayEveningPost» od 8. februara 1958. godine, napisavši da je sutradan po sahrani u Hajd-parku, njen sin Džimi našao u sefu lična uputstva predsednika za slučaj njegove smrti, u kome je bilo napisano da njegovo telo bude izloženo u Kapitolu u Vašingtonu. Kako ona piše, na neki “čudan način”, sve druge posthumne odredbe predsednika osim te, bile su doslovno izvršene…Eleonora Ruzvelt, koja je mrzela svog muža zbog višegodišnje romanse sa Mercer, bila je jedan od glavnih saučesnika u okruženju predsednika, koje je iza njegovih leđa upravljalo zemljom u njegovo ime”.

Paradoksalno je ali istinito: izuzetnom zluradošću i likovanjem dočekana je Ruzveltova smrt ne samo od strane lidera fašističkog Rajha, koji su zakopani pod zemljom u centru spaljenog Berlina, već i najbližih predsednikovih saradnika sa kojima je svojevremeno započeo “novi kurs”. U pogrebnom vozu, koji se vraćao iz Hajd-parka posle sahrane gazde, pirovali su njegovi bivši saradnici. “Alkohol je tekao kao reka u svim vagonima i kupeima i u svakom salonu” – pisao je glavni dopisnik iz Bele kuće M. Smit: “Zavese na prozorima bile su spuštene, spolja je voz izgledao kao i svaki drugi voz, koji vozi ožalošćene putnike kući. Ali iza ovih zavesa, Ruzveltovi saradnici su improvizovali zabavu u punoj brzini…. Konobari su jurili po hodnicima, noseći na poslužavnicima bokale iz kojih se prelivalo piće. Da nisu znali publiku u salonima, verovatno bi mislili da se kućama vraćaju fudbalski navijači.

Već 1948. godine u knjizi E. Džozefsona “Čudna smrt Frenklina Ruzvelta”, saopštene su pojedinosti o smrti predsednika, uz zaista senzacionalna ali i u detalje potvrđena svedočenja o predsednikovom okruženju, u čijim se rukama on i nalazio.

__________________________________________

1] Aluzija na velikog majstora ironije O´Henrija i njegov zbornik priča “Kraljevi i kupus”. (prim.prev.)

Izvor: Fond Strateške Kulture