„Језуитско пролеће“ у Ватикану

Језуитизам у себи садржи и индиферентизам, и фарисејство, и фанатизам; зато он и јесте највеће морално зло.

Како су „пратили“ папу Бенедикта XVI

До одустајања Бенедикта XVI од власти дошло је после невероватно снажног притиска наднационалних финансијских кланова који су одавно одлучили да преправе  Ватикан. Већ смо писали колико је интензиван напад био предузет на понтифика[1], али временом су испливали  нови детаљи који су објаснили технологију онога што је чињено.

Како је крајем фебруара постало познато из публикације у Intrepid Report   Вејна Медсена (а он је и уредник и издавач  Wayne Madsen Report)[2], иза скандала „Ватиликс“ који је почео у мају 2012. стајао је Кас Санстејн, који је у Белој кући руководио  (до августа 2012)  Одељењем  за информације и питања која треба регулисати, и за кога се сматрало да је главни правни саветник председника Обаме. „Ватиликс“ је развијан по моделу „Викиликса“, и у његовој реализацији Санстејн  је играо изузетно важну улогу.

Када је „Викиликс“ био тек основан, пошто је „на нишан“ прво узео Кину (2006.година), Санстејн му је обезбедио први продор  на странице највећих америчких медија. У свом ауторском одељку  у „Вашингтон Посту“ он је написао: „WikiLeaks.org су основали дисиденти у Кини и другим земљама  са  намером да на интернет постављају  тајна документа влада и да се штите од цензуре  помоћу „меког рата“.  Тај исти Санстејн је у јануару 2008. у раду о „теорији завере“ који је припремао за Харвардски правни колеџ, инсистирао на томе, да влада САД користи групе тајних агената или тзв. „псеудонезависних“ агената за ширење утицаја  ради „инфилтрирања у екстремистичке групе“ под којима су се подразумевале организације, веб-сајтови и поједини активисти који су, по речима Санстајна, произвољно интерпретирали „лажне теорије завере“. Таква инфилтрација је вршена како би се широка јавност одвела од дискусија како да се савремени свет ослободи власти олигарха и непожељних промена у економској политици.[3]

И, ето, у пролеће 2012. на ред је стигао и Ватикан. Како објављује Вејн Медсен, из већ поменутог медија, добро упознати извори Wayne Madsen Report-а из Рима су саопштили да је у мају те исте године Санстејн свом најближем окружењу изјавио: „После „арапског“ имаћемо и „ватиканско пролеће“.[4] Узрок за доношење једне такве одлуке била  је, како наводи извор, чињеница да је Ватикан подржао иницијативу блока БРИКС за реорганизацију светског финансијског система, која би омогућила да се формира сопствени систем обрачуна, и коме би могле да приђу и земље Јужне Америке и „Арапског лука“. Управо да се не би дозволила било каква финансијска самосталност је и започет „Ватиликс“ у коме је као главни зликовац приказан несрећни папин собар Паоло Габриеле, мада су стварни организатори те операције биле невладине организације и медији које су специјализовали за психолошке нападе, и који су били повезани са Стејтдепартментом САД.

Самом скандалу су претходиле упозоравајуће акције: прво је финансијски холдинг J.P.Morgan  у Милану  затворио рачун Ватиканске банке под изговором  да не постоје потребни подаци, а затим је Стејтдепартмент САД  први пут унео Ватикан у списак земаља  које  су осетљиве по питању прања новца. Све је рађено по Санстејновом налогу  и налозима његових колега из Министарства финансија.  Из тог истог центра су управљали и информационом кампањом која је почела у мају, а која се односила на потрагу за телом нестале још 1983.године Емануеле Орланди, ћерке сарадника Ватиканске банке, који је знао за тајне махинације банке  – кампања се водила под паролом „Емануела Орланди је отета ради секс-забава у Ватикану!“ У оквиру исте кампање је искоришћен и „геј-скандал“ у Ватикану, када је по медијима  ширена прича  о  тајном извештају папи о необичној сексуалној оријентацији представника највишег католичког руководства. Међутим, о „моралном лику“ „светих отаца“ понтифик је и без тога био одлично информисан. Познато је, на пример, какве је напоре предузимало руководство Свете столице како би заташкало скандале због хомосексуалности  Марсјала Масјела, оснивача и вође конгрегације „Христови легионари“, сматране за „најконзервативнију“, и једног од главних ослонаца  папе Бенедикта XVI. Тек после Масјелове смрти 2008. је саопштено да се он понашао потпуно непримерено католичком моралу, и Ватикан је почео у читавом свету да врши истрагу рада „Легионара“ . Тако да тешко да је било могуће уништити папу причама о моралном лику највишег свештенства. Али је баш био погодан моменат да се те приче растуре по читавом свету.

Тако је информациони рат против Ватикана добио свеобухватан карактер и проширио се на све врсте његове делатности – финансијску, административну, политичку и религиозну. Циљ је био само један – да се докаже  неуверљивост рада руководства Свете столице и њена неспособност да управља црквом,  којој су неопходне корените промене.

Од јануара 2013.године финансијски кругови су прешли на завршни стадијум припреме операције „ватиканско пролеће“. 1.јануара  је Ватиканска банка привремено обуставила обраду свих операција са картицама и свих електронских плаћања на територији Ватикана, опет зато што Света столица није поштовала све међународне прописе који се односе на борбу против прања финансијских средстава. Сматра се да су због тога за месец дана губици Ватикана (а ту спадају и куповина карата за музеј, и куповина сувенира – све помоћу картица) изнели око 1,7 милиона евра.[5]

После тога дешавањима су се прикључили и највећи стручњаци за преговоре – витезови Малтешког ордена. 9.фебруара је у базилици Светог Петра у Ватикану у част ордена који је основан у фебруару 1113г. отворена свечаност на коју је дошло преко хиљаду витезова и дама да би добили благослов Бенедикта XVI. Са малтежанима је папа провео неколико сати, а 11.фебруара је изјавио да се повлачи са престола. Затим се и  буквално следећег дана на територији Ватикана обнављају операције са картицама, а 15.фебруара (баш на дан  када је основан Малтешки ред) папа је донео последњу велику одлуку: за новог директора Ватиканске банке (а та је дужност била слободна још од маја 2012.)  је постављен „Малтежанин“ , немачки правник и финансијер Ернст фон Фрајберг, стручњак за растурања и гутања финансијског бизниса.

Да подсетимо да Малтешки ред  који представља државну структуру   са својим Статутом  је и један од најутицајнијих католичких редова, и да је тесно повезан са најутицајнијим масонским ложама. Он има своје огранке у различитим сферама: у трговини, политици, банкарском сектору, тајним службама, армији, образовању и сл. Многи витезови Малтешког реда су и чланови Савета за међународне односе и различитих наднационалних организација из „сенке“, а подржавају снаге које активно раде на новом светском поретку и које су окренуте Ватикану. Довољно је да се сетимо да су Малтешким витезовима припадали и бивши директор CIA Вилијам Кејси, и његов заменик Верној Волтер, и државни секретар САД Александар Хејг.

Разумевајући значај и улогу Малтешког реда, именовање фон Фрајберга  за руководиоца Ватиканске банке може да се сматра као припрема  терена за пребацивање финансијског система Ватикана под директну контролу светских финансијских кланова. Интересантно је да се Бенедикт  XVIникада није срео са новим директором Ватиканске банке, каои да је његову кандидатуру предложила позната међународна агенција за избор топ-менаџера, Spencer & Stuart, које називају и „ловци на главе“. Очигледно да макар и привидно папино одбијање да он донесе тако важну одлуку представља један од услова споразума који је прихваћен на састанку са малтежанима.

Папиним повлачењем је прва етапа „ватиканског пролећа“  завршена, а 12. марта 2013. је отварањем  конклаве почела друга етапа тог процеса. Иако очигледног фаворита на конклави није  било, италијански експерти (конкретно – Марко Тозати) су за фаворита сматрали Италијана, архиепископа Анђела Сколу. Међутим, догађаји у Италији  који су претходили конклави су очигледно показали да се на италијанску партију врши најјачи могући притисак. Почетком марта је милански суд осудио Силвија Берлусконија, најутицајнију фигуру италијанског бизниса, на годину дана затвора због оптужбе да је учествовао у откривању тајне информације у вези са послом који се односио на куповину осигуравајуће групе Unipol банке ВNL.И скоро одмах је кроз прозор свог кабинета искочио руководилац прес-службе најстарије банке у Италији  MontedeiPaschidiSiena, око кога је у јануару ове године настао скандал када се открило да је банка крила од регулатора информацију о губицима. После тога је комплетно руководство MontedeiPaschidiSienaотпуштено, а тужилаштво је почело да води истрагу.  Како су навели експерти, Росијева смрт, тј. смрт „дежурног кривца“, највероватније  у себи крије читаву мрежу догађаја у вези са престројавањем у управљању светским финансијама. Али без обзира на то – до свега је дошло баш у најпогодније време.

Папа – латиноамериканац

13. марта је за новог понтифика изабран архиепископ Буенос-Ајреса, Хорхе Марио Бергољо, који је узео име Франциско. Мада његовог имена није било међу  фаворитима конклаве, на изборима 2005.године он је био други – одмах после Ј.Ратцингера, тако да његов избор не може да се сматра за неочекиван. Судећи по рекордно кратком времену рада конклаве, питање о новом папи је било унапред решено.

Новина у овом догађају је у томе, да је Бергољо постао први понтифик из Јужне Америке и први папа – језуит.

Прва чињеница говори да у условима наглог пада значаја католицизма у Европи расте улога латиноамеричке цркве. Међутим, не треба веровати у илузије. Процес истискивања хришћанства, до кога је дошло у читавом свету, захватио је и јужноамерички континент, укључујући и Аргентину. На том је плану значајно је да је Аргентина,  у којој је проглашена потпуна слобода вероисповести, једина земља у Латинској Америци у којој су озакоњени истополни бракови  (то је учињено у јулу 2010.године).[6] Како је изјавио бивши епископ Паленсије Николас Кастељанос, према  истраживањима које је вршило католичко Друштво Свете Марије, међу латоноамеричком омладином  је јако опало поверење у католичку цркву.[7] А Ватикан, према тврдњама свештенства које је добро упознато са ситуацијом, за католике Латинске Америке не представља ауторитет, тј. њему се мало верује.

Тако да избор папе – латиноамериканца не сведочи  толико  о снази латиноамеричког католицизма,   колико, напротив, представља позив да би се ојачао ослабели ауторитет Свете столице на том континенту.

Посебно је симболично да се то десило истовремено са одласком са овог света Уга Чавеса, који је представљао антиглобалистичку Латинску Америку. Зна  се да је сам Чавес претпостављао да је његов рак био изазван вештачки, као и код других латиноамеричких политичара-левоцентриста (конкретно – код аргентинског председника Кристине Фернандес), који су се борили за убрзање јужноамеричке интеграције као противтеже доминацији САД.[8] Што се тиче односа Чавеса са црквом – они су били толико напрегнути да није било искључено да би у будућности дошло до прекида између Венецуеле и Ватикана, који је представљао опозицију председнику. Тако је у једном од својих говора Чавес изјавио о католичким свештеницима: „Они још увек мисле да представљају највећу силу у држави. Немојте то да заборавите, становници пећина!“  Познато је да је венецуелански председник подржавао „Реформисану католичку цркву Венецуеле“, која је симпатисала његов пројекат. Њени свештеници су клирици, којима је  због различитог кршења канона  забрањено да служе као католички епископи: они су, конкретно, против обавезног целибата, хомосексуализам не сматрају за грех, дозвољавају развод и др.

Зато појава латиноамеричког папе треба да означи, очигледно, „залазак“ Чавесовог доба и да симболизује предају штафете од „народних политичара“  „народној цркви“ и није случајно што је вршилац дужности председника Венецуеле Николас Мадура себи  дозволио чак и овакву изјаву: „Знамо да је наш коменданте досегао оне висине и  да седи преко пута Христа. Он је нешто учинио, да латиноамериканац постане папа… и Христос је рекао – дошло је време Латинске Америке“.[9]

У ствари, ради се о томе да је католичка црква  преузела социјалне пароле политичара који мисле национално, али им је дала значења која ће их учинити безопасним  за глобалне елите.

Папа – језуита

Сензационални карактер новости о првом Јужноамериканцу на престолу био је умањен једном много важнијом чињеницом – да је први пут у историји цркве за папу изабран члан «Исусове заједнице» – најутицајније, најснажније, најактивније и врло добро структуриране католичке организације која  одговара за формирање свести управљачких  елита, које су у стању да ефикасно делују у условима новог глобалног поретка.

Ред језуита, обзиром да је основан у јеку Реформације да би спасио власт папе, одликовао се тиме што је трима уобичајеним монашким заветима додао и заклетву безпоговорне послушности и верне службе Папи.  Издваја  га  најчвршћа могућа полувојна дисциплина, врло прецизиран  систем управљања и слепа послушност старешинама. Тако да није случајно што генералног старешину реда називају «генерал» или «црни папа» (по боји одоре). Најважнији захтев који се тражи од језуите је апсолутна послушност, јер управо то учи оснивач реда Игњатије Лојола у својим «Духовним вежбама»: језуита «треба да гледа на старијег као на самог Христа, он је дужан да се покори старијем као леш који се може обртати на све стране, као палица која се покорава сваком покрету, као лопта од воска која се обликује и растеже у свим правцима.» Та језуитска техника постизања потпуне потчињености личности највеће интересовање је изазвала код руководилаца нацистичке Немачке. По признању В.Шеленберга, руководиоца службе безбедности СС, Химлер је управо по принципима језуитског реда поставио организацију СС. Хитлер је у своје време говорио о Химлеру: «Ја у њему видим нашег Игнатија Лојолу». Језуитски ред је послужио и као база за формирање различитих тајних служби.

Ред је свој рад у почетку сконцентрисао на три правца, која и данас одређују његов утицај: образовање, мисионарски посао и исповест. Према томе, језуити су постали познати, а и до сада се препознају,  као учитељи,  мисионари и духовници, а истовремено су и заступници агената Ватикана и тајних служби. За успех који постижу у свом мисионарском раду  заслужно је то, што су они направили јединствен, карактеристичан само за њих метод културне адаптације и мимикрије, који им омогућује да уђу у организације било које религиозне конфесије и да се прилагоде свим социјално-културним условима. Они су направили најеластичније методе за рад са Православним црквама. На том се пољу посебно прославио француски језуита Михаил д’Ербињи, који се налазио на челу Комисије Pro Russia, формираној 1925.године при Конгрегацији за Источну цркву, ради припреме послужитељских свештеничких кадрова, који би били погодни за совјетску Русију. При том се посебна пажња поклањала криптокатолицизму (тајном католицизму) према коме је као врховни поглавар требало да се издигне епископ који би се тајно заклео папи, односно који би тајно прешао у католичанство. Криптокатолицизам је згодан зато што није потребан формални раскид са Православном црквом. Он претпоставља тихо прихватање духовног лика у правом чину у крилу  католицизма, односно –  евхаристички контакт  и хијерархијску везу са римским епископом и настављање служења у Православној цркви како би они, који долазе у цркву, постепено стицали симпатије према Светој столици и католичком учењу.

Како би се постигла ефикасност  у њиховом раду језуитима се дозвољава да воде световни начин живота, да не натурају јавно своје припадање реду, да користе широке привилегије и одговарају за своје деловање само своме руководству, тако да лако улазе у масонске и друге окултне структуре.

Визит-карта реда је постао познати језуитски морал  који произилази из теологије прилагодљивости, која дозвољава да се произвољно тумаче основни религиозно-морални захтеви, да се чланови реда прилагођавају погледима на свет и навикама људи било ког доба и на било ком месту, као и правдање   било каквог неморалног поступка уколико он није главни циљ  ставом који је познат као «циљ оправдава средства». Управо у систему «моралног богословља»   језуита,  који су васпитали многа покољења представника европске католичке елите (и не само њих – да се присетимо познатих просветитеља), могу се наћи изворишта «двоструког морала» који је постао један од најбитнијих принципа западне дипломатије у светској политици и погодно оружје  за  борбу за интересе западних кругова . Зато је реч «језуита» у свести руског народа стекла преносно и врло негативно значење.  И ма колико су поједини поборници православно-католичког «дијалога» покушавали да превазиђу крајње негативне представе о језуитима које су временом настале међу православним верницима (а о томе су, конкретно, разговарали на  састанку у Москви у јулу 2010.године заменик поглавара Одељења за спољне односе Руске православне цркве игуман Филипа (Рјабих) и генерални старешина језуитског реда Адолф Николас)  они то никада неће успети.

Главна сфера делатности језуита је образовање, и у његовом развоју они су постигли изузетно висок ниво, а захваљујући њему они контролишу интелектуалне елите, државне чиновнике и највишег и средњег нивоа. Данас они издају преко 1100 журнала  које чита више од 40 милиона људи, руководе са 195 универзитета по читавом свету (10), међу којима су и Папски Григоријански универзитет у Риму, Сент-Луиски, Фордхемски и Џорџтаунски универзитет – у САД, (а овај последњи је једина дипломатска школа у САД) и др. То им дозвољава да своје људе постављају на кључна места у државним структурама не само Европе, већ и САД.  Довољно је да се присетимо да су језуитске приватне високе школе завршили бивши руководиоци агенције ЦИА – В.Кејси (Фордхемски универзитет), Д.Тенет (Џорџтаунски универзитет), Р.Гејтс (Џорџтаунски) и Л.Е.Пенета (Универзитет свете Кларе). Садашњи директор ЦИА Џон Бренан  је такође завршио Фордхемски универзитет.

Јачање позиција језуитског реда и његовог «генерала» који су сматрани за најважнији инструмент у рукама Свете столице временом је језуитима омогућило  да добију аутономију и да почну да контролишу и саму Свету столицу и одлуке понтифика, да продиру у државне структуре многих земаља света и наднационалних организација у сенци, и да тако врше формирање јединствене светске религије под изговором да желе католичко учење да прилагоде реалијама живота. Да подсетимо, да је језуита кардинал Августин Беа који је био међу најближим саветницима папе и који је био на челу партије прогресиста, одиграо одлучујућу улогу у екуменском преврату на Другом Ватиканском сабору (1962 – 1965). Захваљујући личним везама и контактима тог утицајног масона и теолога-модернисте (био је на челу језуитског Међународног истраживачког центра, Папског Григоријанског универзитета) дошло је до зближавања Свете столице са јудејским организацијама (Светским јеврејским конгресом, Бнај Брит) који се завршио потпуним преиспитивањем хришћанског учења о јудеизму, и који је означио фактички прелазак на позиције јудео-хришћанства.

Специјалне радове који су били посвећени страни рада језуитског реда «у сенци» за време  Павла VI и Јована Павла II написали су бивши језуита Алберт Ривера и бивши епископ Жерар Буфар, који су 6 година одговарали за преписку папе са руководиоцима језуита, и који су друштво називали «правим духовним контролором» новог светског поретка, који ради на изградњи мрежне транснационалне владе. О томе говоре и истраживања аутора као што су Бил Хјуз («Разоткривени непријатељ и «Тајна терориста») и Ерик Џон Фелпс («Убице Ватикана). (11) Наравно, пажња треба да се обрати на то, да су ови радови написани са позиција заштите интереса протестаната, али  они врло добро приказују циљеве и методе језуитског реда који им омогућују да ефикасно извршавају и наруџбине такозване «светске закулисне власти».

Мисија новог Папе

Избор папе – језуите је доказао да претходни џиновски посао који је том  избору претходио, а који је био усмерен на смењивање Бенедикта XVI, уопште није био узалудан. Започете су промене, а њихова суштина је била у следећем. Ако су дотле најјачи католички редови који су обезбеђивали узајамну повезаност различитих представника светске класе на власти деловали из сенке, данас они излазе на ниво директног управљања Ватиканом, уз одговарајућу поделу функција, што ће  дозволити да се католичка црква на најефикаснији начин угради у систем новог глобалног поретка који се управо ствара. Ватиканске финансије су прешле у руке «малтежана» (они су на себе преузели «најпрљавији део посла» – «прање  финансија», а Света столица се нашла под директном контролом језуита који могу да се сконцентришу на «мисионарску» делатност. А главна интрига се и овде крије у нијансама.

«Генерал» «Исусове заједнице» (Адолф Николас) се потчињава директно понтифику. Али када је постао папа,  Бергољо је остао и припадник реда, тако да ће његово понашање одређивати његови стварни односи са руководством језуита који ће представљати у ствари његовог правог «помоћника».  У Фрањином лику дошло је до фактичког сливања власти реда  и цркве, тако да је самосталност  понтифика постала врло релативна, те се и нехотице поставља питање: а који ће папа у ствари да влада – «бели» или «црни»? Сам Николас је констатовао да карактеристичну особину реда  представља «посебно јединство» са римским папом, са којим језуите вежу «везе љубави и служења», а избор Бергоља «отвара Цркви етапу, пуну наде». (12)

Главне напоре ред усмерава на престројавање система управљања Светом столицом ради њеног склањања од утицаја старих унутарцрквених кланова, који нису у стању да реагују адекватно на ветрове светских промена. У плану језуита је реформисање римске курије, које ће се заснивати на децентрализацији власти, на интернационализацији руководства, које се све досада сматрало за «превише римско». Вероватно је да ће курија бити редукована, а њена структура поједностављена (и да ће бити формирано нешто слично Савету министара), што ће, опет, поједноставити приступ папи. Безусловно, то ће допринети да ојачају позиције и самосталност нижих католичких  организација  које су под контролом  језуита. Тим пре, што је у самом реду још 2011.године дошло до престројавања курије, што је довело до формирања три главна секретаријата, одговорна за учења,  правосуђе и сарадњу са другим службама, и секретаријата који одговара за одржавање посебних облика апостолске делатности језуита и образовање.

А главни задатак новог руководства је убрзање «нове јевангелизације». Испод лепе формуле крије се стара садржина: суштина је у екуменској отворености и међурелигиозном дијалогу чији је циљ даље разблаживање хришћанске етике, као и хришћанске догме у «јединственој светској религији» под руководством римског папе који и сам постоји под контролом «великог брата».

На том је плану значајно колико је топло поздравио новог папу Светски јеврејски конгрес чији је председник изјавио да они Фрању знају, и да је он више пута посећивао међуконфесионалне састанке које су организовали Светски јеврејски конгрес  и јужноамеричко одељење тог конгреса. Он је такође подвукао да је нови папа увек спреман на дијалог,  да може да сагради мостове међу католичанством и другим религијама  и да ће, како се они надају, понтифик предузети мере у вези са оним црквеним послужитељима који негирају постојање холокауста, као и да ће учврстити везе између Ватикана и Израела. Други Јевреј – пријатељ папе, Барух Тенембнаум, је о њему говорио још срдачније. «То је човек врло једноставан, врло скроман и духован. Као нико други он је учествовао у свим међурелигијским сусретима. Има много пријатеља – рабина са којима је објављивао своје књиге. Посећивао је много синагога. Ја то говорим не зато што сам Јудеј, већ зато што је он човек који осећа дубоко поштовање према свима који имају право да буду различити.» (13) Боље од овога свакако нећеш рећи!

Не сме да се заборави да је суштина језуитизма у његовом фарисејству, у његовом прилагодљивом моралу који навикава вернике да под  видом извршења моралног закона у суштини тај закон крше и не сумњајући да то чине. Ако Православље тежи очувању «вечитог»  у нашем сујетном свету, језуитизам  то «вечито»  прилагођава  свету и пошто га изопачи, уграђује га у садашњицу. Како је писао Ј.Ф.Самарин, језуитски ред је направио велики «светски посао», тако што је закључио  «унију међу истином и лажи, добром и злом, Божјом правдом и људском неправдом».

У вези са тим опет је значајна беседа садашњег «црног папе» – језуите Шпанца Адолфа Николаса у студију сибирске католичке телевизије  «Кана» у коме је он говорио о суштини служења језуита савременом световном друштву. (14) Николас је годинама радио у Јапану, активан је поборник зближавања  различитих култура и посебну пажњу поклања Истоку. У свом иступању он чак није ни поменуо име Христа, али је зато подвукао потребу  «контекстуализације» и «инкултурације»  доношења добрих вести  који представљају његове главне облике, који потпомажу  дијалог са различитим културама. Јер се управо у том дијалогу налази «тражење пуноће истине» као што на то позива и папа римски. Говорио је Николас и о потреби да се вера доказује, али треба да се доказује да је «наш живот –свакодневна реалност», а «веровање» је «у могућности да се сачува пуноћа људског живота». И најзад, обзиром да главну улогу игра чињеница да смо ми у глобализованом, врло разноликом и узајамно повезаном свету, свету је,  по мишљењу Николаса, потребан такав систем управљања који ће бити ефикасан баш данас.

Треба да се каже да је тако еластична позиција језуита компликовала њихове односе са Бенедиктом XVI који је више волео да се ослања на конезервативну конгрегацију «Христови легионари» и «Опус деи». Језуити су остајали у другом плану. Чак се зна да су били направљени «црни спискови» са  250 језуитских теолога којима је било забрањено да на одређеним  универзитетима предају. (15)  И тек су пад ауторитета «Христових легионара» (као последица скандала о коме смо говорили) и све јача затвореност конгрегације  «Опус деи» допринели извесној обнови позиција «Христове заједнице», што је постало очито када је 2006.године директор Радио Ватикана, језуита Фредерико Ломбарди, постављен за директора прес-службе  Свете столице. Али како су то признали неки језуити, све једно – они се «нису осећали као швајцарски гардисти» и нису били склони да своју традиционалну заклетву верности папи сматрају за синоним слепог потчињавања.

Избором Фрање ред се није само реванширао, већ је једноставно – победио. Нови папа, прилагодљиви језуита, је идеална личност за обављање екуменске мисије

Своју «отвореност» за дијалог са свима, нови папа је јасно показао у току свечаности поводом своје инаугурације. Он се стално присећао наслеђа Другог ватиканског сабора, више пута је цитирао модернистичког папу Јована XXIII, хвалио одлуке понтификационих савета који су тежили да продубе међурелигијски дијалог. Како се изразио Фредерико Ломбарди – ради се о «потврђивању напретка дијалога у свим правцима, како у вези са другим Црквама (хришћанским – прим.аутора), тако  и са Јудејима, муслиманима и свим мушкарцима и женама који живе у потрази за добром, лепотом и истином» (16). Међу папиним гостима су били представници различитих јудејских организација, муслиманских заједница (италијанске, бугарске и српске), и будиста (позната је финансијска подршка језуита тибетанским ламама).

Међутим, посебна пажња је поклоњена Православним црквама. Није тек тако први пут у историји хришћанства  инаугурацији папе присуствовао познати екумениста – Констатинопољски патриарх Вартоломеј (то се није десило не само после, већ ни пре 1054.), који је седео десно од понтифика и у истој фотељи, у каквој је седео понтифик.  Није тек тако папа толико времена поклонио разговору са руководиоцем одељења за спољне односе Руске православне цркве, митрополитом Иларионом, који сматра да главне препреке за сусрет папе и патријарха Руске православне цркве леже у нерешеним проблемима са украјинским унијатима.  И опет – није тек тако нови папа још док је био архиепископ Буенос Ајреса био и ординариј источних католика, конкретно – оних који нису имали своју хијерархију а, пошто је врло добро знао источни обред, имао и одличне односе са Шевчуком,  руководиоцем Украјинске гркокатоличке цркве. (17)

Обзиром да је главна сфера, уз чију помоћ је најлакше да се католици приближе православцима, помоћ сиромашним и унесрећеним, код новог папе се главна пажња посвећује његовој једноставности. Али тај нови стил понашања  понтифика, којим се медији толико одушевљавају и који тако потсећа на Горбачова – «перестројшчика», са његовом лажном скромношћу и демократичношћу, незваничношћу, па чак и лажним братимљењем (да се присетимо бар његовог последњег телефонског позива «старом пријатељу», Николасу, пошто је «прескочио» свог секретара), све то је саставни део језуитске методологије, која претпоставља њихово максимално «потапање» у околну социјалну средину. Силницима света овог је условима општег приближавања социјалне експлозије сада врло потребан «сиромашни папа»  који ће да успављује  моралну будност верника. Главни задатак језуита – обезбеђење да власт транснационалне класе поседника још више јача –  помоћу формирања илузија о томе да се она на чудесан начин препородила у спаситеља човечанства. И док папа буде оснивао «сиромашну цркву», богаташи ће завршавати пљачку народa  како би установили своју тоталну превласт над светом.

Фрања у Светој столици – то у ствари и јесте она помињана до сада «мека снага» – soft power – на начин језуита.

Извор: Фонд Стратешке Културе