Prljavi korporativni rat

Svet kakvog znamo gori i izgara u korporativnom ratu. Tekst koji se nalazi pred vama neće biti nimalo prijatan, niti „štedljiv“ kada je reč o korporativnoj Americi koja je poništila prvo SAD, a onda i sve ostale države koje su im to dozvolile.Ovde se radi o ljudskim pravima, slobodama i sveopštoj budućnosti civilizacije čiji smo savremenici. Konačno o osećanju pravde i pravičnosti.

Pretpostavljamo da danas ne postoji misleći čovek koji nije u svojim razmišljanjima milion puta provlačio dilemu, pokušavajući da dođe do racionalnog odgovora: kako je moguće da je tehnološki razvoj civilizacije poništio proces humanizacije? Međutim, kada je reč o racionalnom promišljanju, teško da odgovor može da se nađe u tom okviru-on se (pro)nalazi u pomahnitalim apetitima privatnih korporacija i obaveštajnih kompanija koje su se otrgle kontroli i prete da ovladaju planetom. Ekonomski interesi na prvom mestu određuju političke pa odatle i sve ostale interese – ništa novo.

Premda, kada mislimo o geostrateškim interesima i ko određuje te i takve „mape puta“ najčešće po cenu ljudskih prava, slobode i konačno brojnih ljudskih života, činimo ogromnu grešku ukoliko u taj okvir postavljamo pojedine države. One NE POSTOJE. Nacionalne države su davno torpedovane i odbačene na dno tzv. međunarodne zajednice u korist međunarodnih korporacija koje svoje enormne, na prvom mestu finansijske, resurse koriste da bi uspostavile svoje monstruozne projekte. Koliko god oni brojni bili, ipak se svode na jedan čudovišni projekat ovladavanja svetom – pitanje je samo koja će od korporacija u tom bespoštednom ratu pobediti. Odgovor na to pitanje daće nam i sliku njihove projektovane budućnosti. Međutim, koja god da pobedi, (opet) postavlja se pitanje: u tom i takvom socijalnom inženjeringu, da li budućnost uopšte ima šansi? Ili, koga su odredili da preživi Holokaust s početka 21. veka?

Srpska golgota, Arapsko proleće, Sirija, Irak, napadi na Iran, Rusku Federaciju, Brazil, Kinu, sve su ovo epizode istog horor filma. Nebrojene žrtve, kolateralna ubistva nedužnog civilnog stanovništva, kancerogena oboljenja usled upotrebe konvencijama zabranjenog naoružanja, ropstvo usled aktivnosti stranih banaka, nepodnošljiva egzistencijalna borba da se održi glava iznad površine (vrlo mutne) vode sve većeg siromaštva ućutkane (većine) svetske populacije – sve je to potpis pomahnitalih oligarha korporativnog dela sveta koji je objavio rat svim humanističkim vrednostima u korist samo i jedino PROFITA i MOĆI koja ga sudbinski sledi. Zato kada govorimo o visokorazvijenim zemljama zapadne hemisfere, na prvom mestu SAD a onda i njihovim satelitima na tlu Starog kontinenta, mi u stvari mislimo o privatnim korporacijama koje u obruču drže ono što smo navikli da vidimo kao državne institucije, kao „zvaničnu“ Ameriku, Britaniju, Nemačku. Istina je da iza svih tih „zvaničnih“ delova mozaika stoji međunarodni kapital koji ne poznaje granice koje su civilizacijski uzusi napravili: sloboda, bratstvo, jednakost, demokratija – sahranjeni su još sredinom prošlog veka (ukoliko ne i ranije).

Tako valja čitati redove koji slede. Znamo da su odgovori i komentari već spremni da diskredituju svaku našu reč – jer vrlo smo namerni da gađamo u „čelo stvari“, podjednako nemilosrdno kako su i „oni“ nemilosrdni prema nama. Potpuno svesni da smo poodavno targetirani za kojekakve disvalifikacije, opredeljeni smo da srpsku javnost obavestimo o konkretnim primerima koji svedoče samo o jednom: PRLJAVOM i BESPOŠTEDNOM KORPORATIVNOM RATU. Bez nagoveštaja i zaključaka, pred vas iznosimo samo činjenice koje bi trebalo da vas uvedu u potpuno budno stanje u kome ćete zapravo shvatiti u kakvom smo projektovanom košmaru svi. Rešenja ima, ali se nalaze u pojedinačnim odlukama svih nas – u građanskom otporu protiv smeštanja u koncetracioni logor u kome ćemo se svi boriti, tek za malo više sna, koji gram hleba više i moliti Boga da pogled kapoa ili upravnika logora za upućivanje u „odaje smrti“ ne padne baš na nas.

Primer prvi: „Čudan slučaj Bereta Brauna“ članak je profesora filozofije Pitera Ladloa (Peter Ludlow) sa severozapadnog univerziteta (Northwest University) objavljenog u elektronskom izdanju Nacije (The Nation)(1) koji govori o još jednom primeru novinara istraživača koji je došao do neverovatnih otkrića sledeći informacije koje su „procurile“ hakovanjem kompjuterskih sistema privatnih obaveštajnih agencija. „Mnoge privatne obaveštajne kompanije pokrenuli su bivši operativci CIA i NSA (obaveštajne agencije SAD, prim. aut). Neki ljudi su došli iz ovih agencija i onda su vraćeni nazad u vladu (…) i kada ljudi misle o CIA, NSA, FBI, na način – ovo su ljudi koji vrše osmatranje nad nama i rade obaveštajni posao – u stvari, ukoliko pogledate samo koliko SAD troše na obaveštajne aktivnosti, 70 odsto sredstava odlazi na one koji te poslove rade po privatnim ugovorima. Tako da su CIA, NSA, FBI samo vrh ledenog brega. Sav taj obaveštajni rad, u stvari, se odvija u privatnim okvirima“, rekao je profesor Ladlou u intervju za online medij Democracy now,(2) uvodeći javnost u slučaj novinara i satiriste Bereta Brauna kome preti 105 i više godina robije i koji se nalazi već više od 300 dana (bez mogućnosti kaucije) u zatvoru.

Beret Braun je početkom 2010, prema pisanju profesora Ladloua, proučavao političke učenjake spremajući tako knjigu na ovu temu, kada mu je grupa (sada svetski poznatih) hakera Anonimusi privukla pažnju. Uskoro je krenuo da proučava ovu grupu, njihove aktivnosti i potencijale, ne sluteći da će zakoračiti na „minsko polje“ „procurelih“ informacija dobijenih hakerisanjem kompjuterskih sistema privatnih obaveštajnih agencija. Braun je i ne nazirući u šta ulazi zakoračio u ratnu zonu toliko monstruoznu da ga je na kraju koštala više nego što je mogao da plati. Anonimusi su hakerisali sistem privatne obaveštajne agencije HBGeri (HBGary) i tako došli do 70 000 mejlova ove kompanije. Iako je možda ovaj sajber napad bio osmišljen da osramoti kompaniju ovakvog profila, informacije koje su dobijene ovim putem predstavljale su pravo „zlatno nalazište“ za novinare istraživače. Jedno od prvih saznanja do kojih je došao Braun bio je plan ove kompanije da se diskredituje Glen Grinvald, novinar-istraživač Gardijana i Vikiliks tako što će im se „podmetnuti“ lažna informacija koja bi ih odvela u diskreditujući profesionalni milje. Međutim, i ne samo to.

Legitimne mete ove kompanije bile su društvene organizacije i grupe za odbranu prava. Podaci dobijeni hakerisanjem, bili su toliko brojni da Braun to nije mogao da klasifikuje, analizira i istraži sam. Ubrzo pokreće veb stranicu i počinje Projekat PM (Project PM), pozivajući novinare – istraživače da se pridruže ovom radu od životnog značaja. Jedan od tih bio je i novinar o kome smo pisali, Majkl Hejstings koji je poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima u saobraćajnoj „nesreći“ jer je bio na tragu „ogromne priče“ kako je najavio svojim prijateljima i kolegama. Okupljeni u okviru Projekta PM, novinari – istraživači pod rukovodstvom Brauna, došli su do neverovatnih saznanja: poput mreže između američke banke (Bank of America) i Privredne komore. Vikiliks je, zapravo, tvrdio da ima veliki broj dokumenata koji su pripadali američkoj banci. Zabrinuta zbog ovoga, američka banka se obratila ministarstvu pravde SAD.

Ministarstvo ih je uputilo advokatskoj i lobističkoj firmi Hanton i Vilijams (Hunton and Williams) koja radi pravne poslove za Wells Fargo and Dynamics i lobira za Koch Industries, Americans for Affordable Climate Policy, Gas ProcessorsAssociation, energetske i druge kompanije. Novembra 2010, ova pravna firma organizovala je i angažovala brojne „delatnike“ po ugovoru iz privatnih obaveštajnih i bezbedonosnih kompanija, kao i onih koji se bave tehnološkim razvojem (HBGary, plus Palanti rTechnologies, Berico Technologies)(3). Među njima posebno interesatna je komanija (koja boravi u “senci“ a umešana je u mnoge događaje) Endgame Systems. Hanton i Vilijams je okupila sve njih u cilju formiranja Team Themis koji je trebalo da diskredituje sve one koji su pratili i kritikovali rad Privredne komore. Kako? Podmetanjem lažnih izveštaja i dokumenata kao i ubacivanjem insajdera u organizacije koje su označili kao svoje mete. Krajnji rezultat: ko bi mogao da poveruje društvenoj organizaciji koja je na takav način diskreditovana?

Ovde, ćemo zastati i napraviti paralelu sa našom lokalnom pričom koja nas toliko muči do nepodnošljivog bola. Strukturu korporativnog „rada“ samo prebacite u kontekst stranih banaka u Srbiji, agencija za naplatu dugova koje su deo nekih međunarodnih agencija, sve veće stope siromaštva, svakodnevna (samo)ubistva zbog naraslih dugovanja, zakona koji idu u korist međunarodnih finansijskih insticucija, raznih privatnih „konsultantskih“ kuća, privatnih bezbedonosnih firmi sa stranim kapitalom koje nikako da postanu deo sistema unutrašnjih poslova države Srbije – i stvari postaju mnogo jasnije. Da li zaista mislite da zakonodavac ne zna kako da zaštiti interese građana? Naravno da zna. Zašto to ne radi?

E, ovo pitanje zaslužuje potpuno novu temu. Treba samo da znate da američki kao i svi drugi narodi u većinskom procentu su prošli i prolaze isto ili bivaju usisani i izbačeni na otpad od strane istog korporativnog sistema. Mislite da se i u američkom Senatu i Kongresu ne vode pokušaji istrage ovih monstruoznih tema? Međutim, sve se one obiju o gvozdena vrata onih koji finansiraju kampanje, postavljaju svoje političke i druge elite, drže sve pod kontrolom. Tako su i osmislili privatne obaveštajne i slične kompanije – one ne podležu oku javnosti. Do njihovih izveštaja ne možete doći zakonima o slobodnom pristupu informacijama – oni su nedodirljivi i države ih privatizuju u svoje svrhe. Ali, o novim primerima u sledećim kolumnama.

Kada predstavimo sve primere koji kao Tomahavci sada kruže svetom uzvraćajući udarce onima koji su pustili pakao nad sve nas, možda bude jasno da ovaj PRLJAVI KORPORATIVNI RAT jeste najava brojnih bitaka za vraćanje državnih prerogativa u korist njenih građana – za povratak demokratije u svom izvornom obliku prava, slobode, odgovornosti i procedura. Ili, mislite da je slučajno da se baš u Obaminom mandatu Americi „desi“ sedam uzbunjivača i najveće „curenje“ tajni u istoriji SAD (slučaj Mening)? Kako se događaji odvijaju, čini se da smo ušli u eru bepoštedne bitke: ili oni ili mi i tako treba gledati sve veću tenziju oko političkog azila Edvarda Snoudena čiji se otac lično zahvalio Vladimiru Putinu, shvatajući da je predsednik Rusije još jedini garant života za njegovog sina. Da!

Ovo je jedinstvena šansa na spoljnopolitičkom planu za Rusku Federaciju koju će, potpuno smo uvereni u to, iskoristiti do maksimuma. Tek tada će svima, pa i nekima u Srbiji, biti jasno zašto Ruska Federacija koristi metodologiju nemešanja u unutrašnje stvari država, već naprotiv poziva na jačanje suvereniteta, institucija i očuvanje teritorijalnog integriteta i to sve pod okriljem davno upostavljenih mehanizama međunarodnog prava i njegovog garanta koji okuplja sve nacije sveta poput OUN. U ratu protiv privatnih korporacija, države moraju da izađu kao pobednici jer se radi o opstanku svih nas – zar ovo i nije poruka zvanične Moskve svaki put i gdegod naiđe na istu korporativnu minu? Rusija je pokrenula veliko spremanje svoje kuće, i počistila dvorište, samo je pitanje trenutka kada će i ostali da uzmu metle u svoje ruke.

Ali, da se vratimo Beretu Braunu, novinaru i satiričaru, osnivaču projekta PM koji je imao za cilj analizu i obelodanjivanje podataka dobijenih hakovanjem (Anonimusa) softvera privatnih obaveštajnih agencija, koji je još jedna žrtva korporativne Amerike.(4)

Pre samog epiloga koji je zadesio Brauna treba reći zbog čega je direktor Projekta PM postao „legitimnom“ metom korporativne Amerike. Na sajtu koji je napravio za rukovođenje projektom ubrzo su se našle hakovane informacije iz mnogih privatnih obaveštajnih agencija poput Stratfora i Endgames System. Tako je, za početak, preko pet miliona mejlova „preuzetih“ iz Stratforovog sistema pokazalo povezanost ove agencije sa vladinim institucijama i korporacijama.

Došlo se do neverovatnih otkrića: kako (recimo) Koka Kola traži nadzor grupe PETA (People for the Ethical Treatment of Animals) uoči zimskih olimpijskih igara u Vankuveru, Kanada (2010. godine);(5) ili dopis hemijskog giganta Dow Chemical koji je bio posebno zainteresovan za nadzor nad radom grupe Yes Men koja je bila angažovana oko toga da ova hemijska korporacija preuzme odgovornost za hemijsku katastrofu koja je odnela između 3 500 i 25 000 života 1984. godine (Bhopal chemical disaster). Mejlovi su takođe otkrili potencijalnu povezanost Stratfora sa investicionim gigantom Goldman Saks (GoldmanSachs).

Bivši regionalni direktor Goldman Saksa, Ši Morenc ima jednu od vodećih uloga u Stratforu. Mejlovi koji su se odnosili na ovu „tajnu“ vezu sugerišu da je Goldman takođe bio jedan od Stratforovih klijenata.(6)

I ne samo oni. Ređale su se vodeće korporacije (Lockheed Martin, Northrop Grumman, Raytheon) kao i vladine agencije (Odeljenje domaće bezbednosti, Marinci i odbrambeno obaveštajna agencija). Jedna od zapanjujućih priča bila je i „priča“ o navodnom upadu Izraelskih komandosa u Iran koji su uz pomoć Kurda i Iranskih Jevreja hteli da unište Iranska nuklearna postrojenja. Vikiliks koji je prvi krenuo da analizira ovu „priču“ dobijenu od Stratforovog agenta (demontirajući tako Stratfor koji se u jurnjavi za svojom pohlepom otrgao kontroli), odmah je kontaktirao svoje izveštače koji su radili na Bliskom Istoku.

Ispostavilo se da je informacija toliko niskog nivoa da se dovodi u pitanje sama vrednost informacije. O tome je, čak i pisao izraelski list Harec (Haaretz). Ova „priča“ mogla je da ima dalekosežne posledice po čitav region Bliskog Istoka da je samo neko od „vlasnih“ tako odlučio. Međutim, ovako obnarodovana dovoljno govori o samoj prirodi rada Stratfora kao i o njihovom odnosu prema informerima. Mejl koji je govorio o nalogu rukovodstva Stratfora da njihov agent mora da iskoristi sva sredstva na raspolaganju (od finansijskih, seksualnih do psiholoških) kako bi došao do daljih informacija od svog informera, više nego jasno upućuje o kakvim je ljudima reč.(7)

Da je „situacija“ u vrlo ozbiljnoj krizi govore i podaci da ova agencija te i takve informacije „prodaje“ (i nekim) vladinim agencijama.(8) Njihova mreža informera je tolika da obuhvata vladine agencije, ambasade, novinare a njihovi klijenti najčešće su korporacije koje finansijskim instrumentima (najčešće) ostvaruju geopolitičke ciljeve. Da li, onda ima smisla uopšte govoriti o državnim uticajima, ukoliko se sada dokazala priroda i delovanje korporacija?

Nizale su se monstruozne priče poput onih koje su govorile čak i o ličnim ratovima tokom libijskog haosa koji je poslužio i za neke privatne osvete, operativaca iz „senke“(9). Konačno, a prostora je malo da se sve one pobroje, jedan od zanimljivih (raz)otkrivenih primera bila je i privatna obaveštajna kompanija Endgame System iz Atlante koju je osnovao prema navodima Pitera Ladloa profesora filozofije sa Severozapadnog univerziteta, bivši obaveštajni operativac i izvestan „lik“ iz IBM-a. Oni su za potrebe svojih klijenata naplaćivali obaveštajne „pakete“ kroz pretplatu od, recimo, 2, 5 miliona dolara godišnje.

Reč je o podacima koji se nalaze u softverima kompanija a da one i ne znaju za njih poznatiji kao „zero-dayexploit“(10). Odmah se postavilo pitanje na koji način su Endgejm dolazili do njih? Da li priroda njihovog posla može da hakerisanje pretvori u legalnu akciju? Konačno, to su jako „osetljivi“ podaci koji se za izvesnu svotu novca mogu naći i u rukama potencijalnih „terorista“, zar ne?

Bez ijedne ideje, da ulazi u zonu „zabrane letova“ u virtualnom prostoru, Beret Braun je tragajući za informacijama koje su mu bile dostupne došao do saznanja koja su neke njegove saradnike koštale života, druge doživotne robije a njega… to je već filmska priča. Kada su postali svesni da se „stvar“ otela kontroli FBI je htela da Braunu zapleni kompjuter. Obavešten ranije da se tako nešto sprema, napustio je svoj stan i otišao do svoje majke – naravno, ne suviše daleko da ga ne (su)stigne drugi nalog za pretres stana njegove majke. Epilog: optuženi su i on i majka.

Majka za ometanje provođenja naloga, iako nije znala da se lap top nalazi u njenoj kući; Braun, za sve što je bilo na „raspolaganju“ da se doživotno makne iz sveta. Tada mu je verovatno bilo jasno da je njegova potraga postala isuviše teško breme za njega i slomio se. Posle heroina, medikamenata i pretnji agentu FBI koji mu je maltretirao majku, Braun je od novinara koji je radio za Hafington Post, Veniti Fer, pokatkad i za Gardijan postao „ovisnik i ludak“ koji šalje preteće poruke federalnim agentima policije koja je nekada bila državna a sada korporativna.(11)

Epilog očekivan za nekoga ko nije bio „opremljen“ za „operativnu obradu“, već nekoga ko je hteo svetu, učaurenom u nametnutim iluzijama, da (d)ostavi istinu i ponudi rešenja. On je diskreditovan na najgori mogući način, ali ostali koliko možemo da vidimo nisu zastali ni za jednu stopu. Naprotiv, okupljaju se oko još jedne žrtve korporativne Amerike čiji državni činovnici igraju samo uloge koje su im dodeljene. I ne samo to. Svi oni sada Rusku Federaciju vide (da upotrebimo anglosaksonski izraz) kao „safe heaven“ za sve koji su se ozbiljno namerili da svoje države vrate nazad (iz korporativnih okova) svojim (su)građanima. Politički azil koji je RF dala Snoudenu i tako mu sačuvala život, predstavlja pasoš za novu arhitekturu sveta. Jači udarac korporativna Amerika nije mogla da primi.

Kada bismo ovaj okvir (a princip je isti, ostalo su samo nijanse) preveli na Balkan, bilo bi jasnije kome su ovde trebali bratoubilački ratovi, sankcije, bolesti i siromaštvo koje se sada izjednačava sa ropstvom; saznali bismo tako vrlo lako ko su „njihovi“ ljudi u našim redovima; kome su finansirali kampanje, napravili karijere, izoštrili neoliberalne ideoligije – jednom rečju ko, zapravo upravlja Balkanom, pa tako i Srbijom.

Verujemo da bi tada bilo jasnije u čijem interesu vladaju „elite“ i kakvu nam „sačekušu“ spremaju ovaj put. Kao što verujemo da jednom kada bi se sve razotkrilo, niko ne bi ostao ravnodušan zbog talasa građanske neposlušnosti (u stvari) robova neoliberalnih elita. Da! Onih malih ljudi koji liče na „tegljače“ rikši, izgladneli, osramoćeni, bolesni i osakaćeni. Oni koji kada konačno vide pravo lice onog što „prevoze“ rikšom naprave podvig velikog čoveka – jer sve ima svoju meru pa, tako i trpljenje.

Bitno je da se, baš na osnovu iznetih primera, zna da je drugačiji svet moguć. On, istina, nosi svoje rizike ali, šta je alternativa? Ukoliko mislite da je život ono što imate od svitanja do sumraka – varate se. Sve to vreme pripada samo zombiranom „tegljaču“ rikši – život čeka na drugoj strani. Onoj oslobođenoj i probuđenoj. Zato i postoji institut građanske neposlušnosti. Kada građanin shvati i dokaže da zakoni i „uprava“ rade direktno u suprotnosti s njegovim interesima ima sva prava da pokaže neposlušnost jer se radi o njegovom opstanku. Pitanje je koliko nam još dokaza treba da shvatimo da smo žrtve bespoštednog korporativnog rata koji se temelji na neoliberalnoj dogmi? Koliko još samoubistava, otkaza, dugova i kredita, beskonačnih poskupljenja, svakodnevnog plača gladne dece, i prigušenih jecaja očajnih roditelja.

Ili, kako merimo naše dostojanstvo? Pognutom glavom ili borbom?

Rešenja ima…

——————————————————————————

[1] http://www.thenation.com/article/174851/strange-case-barrett-brown#

[2] http://www.democracynow.org/2013/7/11/jailed_journalist_barrett_brown_faces_105

[3] http://www.thenation.com/article/174851/strange-case-barrett-brown#

[4]http://www.thenation.com/article/174851/strange-case-barrett-brown#

[5]http://www.democracynow.org/2012/2/28/wikileaks_leaked_emails_expose_inner_workings

[6]isto

[7]isto

[8]http://www.dailymail.co.uk/news/article-2107041/WikiLeaks-releases-stolen-files-Shadow-CIA-buys-state-secrets-cash-Swiss-bank.html

[9]http://www.thenation.com/article/174851/strange-case-barrett-brown#

[10]http://www.democracynow.org/2013/7/11/jailed_journalist_barrett_brown_faces_105

[11]http://www.thenation.com/article/174851/strange-case-barrett-brown#

Izvor: Fond Strateške Kulture