Пробуди се, погледај Живот …

У овом тренутку, можете бити где год желите, бавити се било чим… А шта ви сада радите? Седите за компјутером и губите време, које немате, које је драгоцено! Шта је то што нас спречава да се бавимо стварима које волимо, да радимо шта хоћемо, да будемо са ким хоћемо и да буде где год хоћемо? Сваки дан нам је исти, пробудимо се у истој соби и пратимо исти пут, да би живели исти дан као што је био јуче.

Некада је сваки дан био нова авантура, мислим на део вашег живота када сте одрастали и упознавали свет који нас окружује, мислим на детињство… а онда се нешто драстично променило. Некад се мислило да време не постоји, а данас се чини да га немамо довољно. Да ли овај начин живота значи да смо одрасли, да смо слободни? Да ли смо ми заиста слободни онолико колико мислимо да јесмо?

Храна, вода, земља, основне ствари за преживљавање припадају корпорацијама. Одавно нема свеже и јестиве хране на дрвећу, нема чисте и здраве воде у рекама, нема земљишта за слободну градњу. Уколико покушате да узмете од природе оно што вам пружа, завршићете у затвору. Покоравамо се њиховим правилима.

Откривамо свет кроз уџбенике, годинама седимо у школским клупама и прихватамо све што нам се говори.Тестирају нас и оцењују, као да смо мишеви на којима се експериментише у лабораторији. Одгајивани смо да ништа не мењамо на овом свету, да не будемо другачији, да будемо паметни онолико колико је потребно да радимо наш посао добро, али не и да се питамо због чега га радимо.

И тако радимо, радимо и радимо, али немамо времена да живимо живот због кога све то радимо. Док једног дана због старости више не можемо да радимо и онда нам не остаје ништа више од чекања дана када ћемо да умремо. Наша деца заузимају наше место у овој суровој игри која се зове “живот”.

Сви мамо јединствене животе, али заједно ми смо само гориво. Гориво које даје моћ елити. Елита која се крије иза ознака корпорација, која седи у кожним фотељама испијајући виски који је скупљи од вашег стана… Ово је њихов свет и њихов најдрагоценији ресурс није у земљи. Ресурс смо ми! Ми градимо њихове градове, ми управљамо машинама, ми се за њих боримо у ратовима. Уосталом, новац није оно што их подстиче, моћ их подстиче. Новац је само алатка коју користе да нас контролишу.

Безвредни папирићи који нам омогућавају да купимо храну, превоз и забаву. Они нама дају новац, а ми њима заузврат дајемо свет. Свет где је постојало дрвеће које нам је чистило ваздух, а сада фабрике да га трују. Тамо где је била вода за пиће, сада је токсични отпад који смрди. Тамо где су животиње биле слободне, сада су кланице где се бескрајно кољу за наше задовољство.

Више од милијарду људи умире од глади, иако има довољно хране за све. Питате се где та храна иде? 70% житарица које гајимо се даје као храна животињама које је демо за вечеру. Зашто се не помаже људима који гладују? Јер ту нема профита. Ми смо као куга која напада Земљу и уништава животну средину која нам је потребна за живот. Ми на све гледамо као да је за продају. Као објекат који желимо да поседујемо.

Шта ће се десити када загадимо последњу реку? Када отрујемо последњи удах ваздуха? Када не буде више горива за камионе који нам доносе храну? Када ћемо схватити да новац не може да се једе? Да нема вредност? МИ уништавамо планету. МИ уништавамо сав живот на њој. Сваке године хиљаде врста изумире. А време брзо истиче за нас који смо следећи.

Пијемо фармацеутске лекове како би заштитили наше здравље, како би продужили сопствени животни век. Али медицинска помоћ је трећи узрок смрти поред рака и срчаног удара. Кажу нам да ће наћи решење ако “бацамо” новац на научнике како би они пронашли пилулу која ће решити све здраствене проблеме за које знамо. Али фармацеутска индустрија и удружења за борбу против рака се ослањају на нашу патњу како би профитирали. Мислимо да трчимо за леком, а у ствари ми трчимо од узрока.

Наше тело је производ онога што у њега уносимо, а храна коју уносимо је дизајнирана само за профит. Хранимо се токсинима, лешевима животиња пуних дрога и болести. Али ми то не видимо. Мала група корпорација која поседује медије не жели да видимо. Док нас окружују фантазијом, кажу нам да је то реалност.

Некада су људи мислили да је Земља центар Универзума, а данас ми себе видимо као центар планете. Показујемо нашу технологију и кажемо да смо најпаметнији. Али, да ли компјутери, возила и фабрике доказују колико смо интелигентни? Или показују да смо постали изузетно лењи?

Носимо маску цивилизације. А када је скинемо, ко смо ми заиста? Како смо брзо заборавили да смо тек у задњих 100 година дозволили женама да гласају. Дозволили црнцима да живе слободно. Понашамо се као бића која све знају, а толико ствари тек треба да увидимо. Ходамо улицом игноришући мале ствари, људске очи и њихове приче. Моја жеља је видети све.

Можда се плашимо да нисмо сами, већ да смо део једне веће слике. Али нисмо успели да успоставимо везу, нама је нормално да убијамо прасиће, кокошке, краве, непознате људе из других земаља. Али не и да убијамо мачке, псе, комшије, све оне које смо заволели. Ми друга бића сматрамо глупим, али их кривимо да би оправдали наше делање. Да ли убијамо зато што нам се може? Зато што увек имамо оправдање? Или нам показује да ништа нисмо научили, јер реагујемо агресивно, уместо мисаоно са саосећањем.

Једног дана ова сензација коју зовемо “живот” ће нас напустити. Наша тела ће трулити, наше драгоцености ће неко преузети. А једино што остаје иза нас после свега тога су наша дела. Смрт нас стално окружује. Али делује да је далеко од наше реалности. Живимо у свету који је на рубу колапса. Ратови сутрашњице немају победника. Агресија никада неће бити решење, она само уништава могућа решења.

Ако погледамо нашу највећу жељу, видећемо да нам се снови не разликују. Сви ми имамо исти циљ, да будемо срећни! Тражимо свуда око нас да нађемо задовољство, а заборавимо да то нађемо у себи. Већина најсрећнијих људи су они који поседују врло мало. А да ли смо ми заиста срећни са скупим мобилним телефонима, техником, раскошним кућама и луксузним аутомобилима?

Ми смо се отуђили. Идоли су нам постали људи које никада нисмо упознали. На телевизији видимо невероватне ствари, али обичне свуда око нас. Чекамо да неко промени свет, а никада не помислимо да мењамо себе. Изгласавање председника се може поредити са бацањем новчића. То су две стране истог новчића. Изаберемо страну коју желимо и илузија избора и промене је креирана. Али свет остаје потпуно исти.

Ми не схватамо да политичари не раде за нас. Они раде за оне који им новцем помогну да дођу на власт. Нама требају вође, а не политичари. Али у свету следбеника, ми смо заборавили да водимо себе. Престаните да чекате промену, већ будите промена коју желите да видите. Нисмо дошли до напредка седећи и не радећи. Људска раса није преживела зато што смо најбржи и најјачи, већ зато што заједно радимо.

Усавршили смо чин убијања. Сада је време да усавршимо радост живљења! Ово није прича о спашавању планете. Планета ће остати са нама или без нас. Земља постоји више милијарди година. Свако од нас је срећан ако доживи 80 година. Ми смо само тренутак у времену, али наш утицај остаје заувек.

Често пожелим да сам живео у време пре него што су компјутери измишљени. Када нису постајали екрани да нам одвраћају пажњу, када су се играле јурке и жмурке док мама не позове на вечеру… Али сам схватио да постоји разлог зашто је ово једино право време да живим, јер данас имамо могућности које никада пре нисмо имали!

Интернет нам даје могућност да делимо мишљења, тренутке, поруке са милионима људи широм света. Док још увек можемо требамо искористити екране да нас зближе, да заједно радимо на побољшању свакодневнице, на новим открићима, да делимо добре ствари и приче, да ширимо позитивну енергију, не да се удаљавамо једни од других…

У добру и у злу, наша генерација ће одлучити будућност живота на овој “малој” планети. Можемо да изаберемо да пратимо систем који уништава све док потпуно не нестанемо. Или можемо да се пробудимо и схватимо да се еволуција не креће напред већ у назад. Екрани су ти који нам не дозвољавају да видимо да пропадамо.Овај садашњи тренутак је скуп свих корака, свих уздаха и сваке смрти. Ми представљамо све оне који су били пре нас. Сада је ред на нас. Можете изабрати свој нови пут, или ићи оним који су већ многи ишли. Живот није филм, сценарио још увек није написан. Ми смо писци, ово је ваша прича, њихова прича, наша прича.

Извор: Свет занимљивости