Ruska Pravoslavna Crkva i čipovanje sveta

Ove, 2013. godine, početkom februara je održan Sveti Arhijerejski Sabor Ruske Pravoslavne Crkve koji se, između ostalog, bavio i pitanjem razvoja novih tehnologija za elektronsku identifikaciju i evidenciju građana. Posle višegodišnjeg praćenja razvoja ove oblasti u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, ali i u svetu, ruski arhijereji su usvojili dokument koji zaslužuje pažnju svetske pravoslavne javnosti – po svojoj trezvenosti i ozbiljnosti. Evo šta su ruski episkopi saopštili:

„1. U toku poslednjih godina mnogi ljudi, uključujući i duhovnu decu Ruske Pravoslavne Crkve, ispoljavaju ozbiljnu zabrinutost zbog uvođenja novih elektronskih tehnologija, koje se koriste u radu građana s državnim ustanovama i komercijalnim organizacijama. Ona se ispoljava u različitim oblicima nesaglasnosti. Ovakva zabrinutost prvi put se pojavila zbog pojedinačnog pitanja uvođenja identifikacionog broja poreskog obveznika i 19–20. februara 2001. godine je razmatrana na VII plenumu Sinodalne bogoslovske komisije Ruske Pravoslavne Crkve. Pre toga je Sveti sinod Ruske Pravoslavne Crkve u izjavi od 7. marta 2000. godine istakao: „Nikakav spoljašnji znak ne nanosi štetu čovekovom duhovnom zdravlju ukoliko ne predstavlja posledicu svesne izdaje Hrista i izrugivanja vere.“

U skladu s pojavom novih tehnologija i njihovog uključivanja u različite sfere života bio je potreban i razvoj crkvene pozicije, koji je između ostalog, našao svoj odraz u poslanicama Arhijerejskog sabora iz 2004. godine upućenim predsednicima Rusije i Ukrajine, Izjavi Svetog sinoda od 6. oktobra 2005. godine, Odlukama Arhijerejskog sabora iz 2008. godine „O pitanjima unutrašnjeg života i spoljašnje delatnosti Ruske Pravoslavne Crkve“, Osnovama učenja Ruske Pravoslavne Crkve o dostojanstvu, slobodi i pravima čoveka, obraćanju Njegove Svetosti Patrijarha Moskovskog i cele Rusije Kirila ovlašćenom za prava čoveka u Ruskoj Federaciji od 28. jula 2009. godine, Odluci Arhijerejskog sabora iz 2011. godine „O pitanjima unutrašnjeg života i spoljašnje delatnosti Ruske Pravoslavne Crkve“. Delatnost svakog sveštenoslužitelja ili mirjanina treba da bude takva da se uzima u obzir pozicija izražena u ovim dokumentima.

2. Pravoslavna Crkva ne poriče potrebu države za evidencijom građana. Prečista Djeva Marija i sveti Josif Zaručnik su poslušavši ćesarevu zapovest „pođoše svi da se prepišu, svaki u svoj grad“ (Lk. 2, 3) krenuli u Vitlejem, gde je Spasitelj sveta i bio rođen. Vlast je od davnina vršila popis stanovništva i izdavala je lična dokumenta. Ove mere su potrebne radi očuvanja pravog poretka i društvene bezbednosti, radi obavljanja ekonomskih i socijalnih funkcija.

Crkva, učestvujući u diskusiji o metodama evidencije, ne pravda one koji izbegavaju građanske obaveze ili imaju zločinačke ciljeve, ali brani pravo građana da žive u društvu u skladu sa svojim uverenjima i principima. Problemi vezani za elektronsku identifikaciju ličnosti, za evidenciju i obradu ličnih podataka i dalje se umnožavaju i komplikuju. Danas treba nastaviti s bogoslovskim, moralnim i građanskim osmišljavanjem ovih problema.

3. U društvu se širi osnovana briga zbog toga da korišćenje doživotnog ličnog digitalnog identifikatora u vidu koda, karte, čipa ili nečeg sličnog, može postati obavezan uslov za pristup svih ljudi svim materijalnim i društvenim dobrima od životne važnosti. Korišćenje identifikatora zajedno sa savremenim tehničkim sredstvima omogućava vršenje totalne kontrole nad čovekom bez njegove saglasnosti – praćenje njegovog kretanja, kupovine, plaćanja, medicinske preglede, primanje socijalne pomoći, druge pravne i društveno značajne aktivnosti, pa čak i lični život.

Već sad izazivaju zabrinutost aktivnosti na prikupljanju i obradi ličnih podataka dece, koja se školuju u opšteobrazovnim ustanovama, jer se često vrši nekontrolisano prikupljanje podataka, koji su očigledno suvišni za obezbeđenje procesa učenja. Mnogi verujući izražavaju principijelnu nesaglasnost s obaveznim dodeljivanjem identifikacionog koda s njegovim pretvaranjem u neizmenjivi, doživotni i posmrtni atribut. Osim toga, zabrinutost izaziva sve jača tendencija porasta prikupljanja biometrijskih podataka o čoveku, kao i pojava elektronskih identifikacionih uređaja za implantaciju.

Sve prikupljene informacije mogu ne samo da se koriste, već i da se automatski analiziraju s ciljem donošenja upravljačkih odluka u pogledu konkretnog čoveka. A uvođenje identifikatora za potpuni pregled ličnosti omogućava stvaranje jedinstvene baze podataka u kojoj u režimu realnog vremena mogu da se prikupljaju, čuvaju i automatski analiziraju podaci iz različitih oblasti čovekovog života.

4. Pozivajući se na svoja ustavna prava, na hiljade ljudi, uključujući i pravoslavne vernike, zbog ovih ili onih razloga, uključujući i religiozno motivisane, ne žele da prihvate novi identifikacioni sistem, da koriste dokumenta s elektronskim identifikatorima ličnosti (ličnim kodom, bar-kodom, identifikacionim brojevima). Mnogi od ovih ljudi saopštavaju o kršenju njihovih ustavnih prava. Ovi ljudi često bivaju lišeni medicinske pomoći, starosnih penzija i drugih isplata, izrade dokumenata o invaliditetu i različitih olakšica. Ponekad ne mogu da obave imovinske poslove, da se upišu na školovanje ili da zasnuju radni odnos, da obavljaju preduzimačku delatnost, da plate komunalne usluge, da kupe karte za prevoz. Usled toga se formira čitav sloj ljudi isključenih iz svih oblasti društvenog i državnog života.

5. U zadatke Crkve ne ulazi detaljna analiza razloga zbog kojih svaka konkretna grupa ljudi odbija korišćenje svake konkretne tehnološke novine ili prihvatanje sličnih novina. Međutim, Crkva je ubeđena da pomenute tehnologije ne smeju biti bez alternative i prinudne. Oni koji odbijaju da prihvate date tehnologije treba da imaju alternativu – korišćenje tradicionalnih metoda za identifikaciju ličnosti, koje se danas primenjuju u većini zemalja kanonske odgovornosti Moskovske Patrijaršije. Crkva smatra nedopustivim sve oblike primoravanja građana na korišćenje elektronskih identifikatora, automatizovanih sredstava za prikupljanje, obradu i evidenciju ličnih podataka i ličnih poverljivih informacija. Ostvarenje prava na pristup socijalnim dobrima bez elektronskih dokumenata treba osigurati materijalnim, tehničkim, organizacionim, a ukoliko je potrebno, i pravnim garancijama. Crkva smatra nedopustivim prinudno nanošenje na čovekovo telo bilo kakvih vidljivih ili nevidljivih identifikacionih znakova, implantaciju identifikacionih mikro i nano elektronskih uređaja u čovekovo telo.

Zbog toga što posedovanje ličnih informacija omogućava kontrolu i upravljanje čovekom kroz različite sfere života (finansije, medicinska pomoć, porodica, socijalno osiguranje, svojina i drugo), pojavljuje se realna opasnost ne samo od mešanja u čovekov svakodnevni život, već i od sablažnjavanja njegove duše. Crkva deli bojazan građana i smatra nedopustivim ograničavanje njihovih prava u slučaju da čovek odbije da pristane na obradu ličnih podataka.

Pristanak građana na korišćenje sredstava elektronske evidencije treba da bude praćen obaveznim objašnjavanjem svih posledica odluke koja se donosi. Građanima koji žele da koriste ova sredstva treba garantovati pristup informacijama o sadržaju elektronskih zapisa, kao i mogućnost da promene sadržaj datih zapisa ili da ih udalje u slučaju kad drugačije nije predviđeno zahtevima o društvenoj bezbednosti utvrđenim zakonom. Treba garantovati, i ukoliko je potrebno, pojačati odgovornost za razglašavanje ili neodgovarajuće korišćenje ličnih podataka. Dokumenta, koja izdaje država, ne treba da sadrže informacije, čija su suština i namena nerazumljivi ili se kriju od vlasnika dokumenta, kao i simbole svetogrdnog ili moralno sumnjivog karaktera ili simbole koji vređaju osećanja vernika.

Crkva o ovim pitanjima vodi dijalog s organima vlasti Rusije, Ukrajine, Belorusije, Moldavije, Kazahstana, država Srednje Azije i drugih država, pokušavajući da izdejstvuje uzimanje u obzir i razumevanje pozicija vernika. Sabor smatra da je od posebne važnosti poštovanje principa dobrovoljnosti prilikom prihvatanja bilo kakvih identifikatora, koji pretpostavljaju mogućnost izbora tradicionalnih metoda za identifikaciju ličnosti. Sabor poziva vlasti država na kanonskim prostorima naše Crkve da se pridržavaju ovog principa. Pritom treba poštovati ustavna prava građana i ne treba diskriminisati one koji odbijaju da prihvate elektronska sredstva identifikacije.

U slučaju primoravanja građana na prihvatanje sličnih sredstava i diskriminacije vezane za njihovo neprihvatanje Sabor ovim ljudima predlaže da se obrate sudu, kao i da informišu eparhijsko sveštenonačalije, a u slučaju potrebe, Sinodalno odelenje za odnose između Crkve i društva.

6. Ipak, mnogo toga nas upozorava na to da se možemo naći pred licem novih izazova. Ukoliko sužavanje granica slobode, koje se između ostalog, vrši i sredstvima elektronske kontrole, dovede do nemogućnosti slobodnog ispovedanja Hristove vere, a zakonodavna, politička ili ideološka akta čije je izvršenje obavezno, postanu nespojiva sa hrišćanskim životom – nastupiće vreme ispovedništva, o kojem govori knjiga Otkrovenja.

Pritom Sveti arhijerejski sabor podseća na neprihvatljivost situacije kad pojedini mirjani, a ponekad i klirici, daju sebi za pravo da u ime Crkve donose odluke o spojivosti ili nespojivosti ove ili one pojave sa Hristovom verom i sa hrišćanskim životom. Ovakvo pravo pripada Saboru ili Sinodu, koji se oslanjaju na Sveto Pismo i predanje Crkve i koji deluju jednomisleno sa svim klirom i pastvom.

Klir, monasi i sva verna deca Svete Crkve se pozivaju na to da u ovim složenim pitanjima ispolje duhovnu oštrovidost i hrišćansku trezvenost, da se brinu za slobodu i ispovedanje vere i održavanje hrišćanskog života, imajući na umu da dobre duhovne plodove Bogu može doneti samo onaj ko prebiva u Hristu i čuva vernost crkvenom jedinstvu.“

Sve je jasno: Crkva nema ništa protiv skupljanja i obrade podataka o ličnosti, ali uz ogradu: to ne sme da utiče na ljudsku slobodu i pravo ispovedanja hrišćanskog pogleda na svet. Ljudi ne mogu postati krdo pod nadzorom i elektronskim žigom na sebi.

Kako je u Srbiji?

Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, situaciju u Srbiji objašnjava ovako: „U našoj zemlji se, po gruboj proceni, nekoliko stotina hiljada subjekata javnog i privatnog sektora bavi obradom podataka o ličnosti. Većina raspolaže i sa više baza, pa se ukupan broj evidencija procenjuje na preko milion. Reč je evidencijama državnih službi, vojske, policije, ustanova penzijskog i zdravstvenog osiguranja, bankarskog sistema i kreditnog biroa, ustanova socijalne zaštite, udruženja, brojnih kadrovskih službi poslodavaca“ („Večernje novosti“, 22. februar 2013). Za mnoge obrade podataka uopšte ne postoji saglasnost lica o kojima je reč, a u pitanju su čak i veoma osetljivi podaci – medicinski i oni o socijalnom statusu. Koriste se, često nezakonito, biometrijski podaci o ličnosti, prate se elektronske komunikacije, svuda su kamere čije kiklopsko oko nadzire ljude u kretanju. Samo u januaru 2013. Šabiću su na radni sto stigle 82 prijave prekršaja zakona koji štiti privatnost. Zaposleni se naročito žale na poslodavce koji ih prate na radnom mestu, a mnogima se traže čak i otisci prstiju, iako je to protivzakonito. Kao i u mnogim drugim oblastima, u Srbiji se malo ko bavi, ali ozbiljno, ovom temom.

Borba se nastavlja: ljudi i knjige

Ipak, ima ljudi koji to rade stručno i odgovorno. Jedan od njih je sveštenik dr Oliver Subotić, koji je završio informatiku na Fakultetu organizacionih nauka i teologiju na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, gde je i magistrirao, da bi doktorirao na Katedri za sociologiju Filosofskog fakulteta sa temom „Informaciono kontrolisano društvo i njegove implikacije“ (izdavačka kuća „Bernar“ objavila je njegov doktorat kao knjigu 2011. godine). Autor je više studija iz ove oblasti: „Čovek i informacione tehnologije: pogled iz pravoslavne perspektive“,„Biometrijski sistemi identifikacije: kritička studija“,kao i već pomenute monografije „Informaciono kontrolisano društvo“. Subotić je, u svojoj knjizi „Crkva i globalizacija“ u tekstu „Čovek, tehnologija i svet koji nam izmiče“ kaže: „Na polju informacionih tehnologija, koje se najbrže razvijaju, čini se da su dva glavna izazova po tom pitanju problem totalnog nadzora i koncepcija virtuelnog sveta kao zamene za realnost/…/Savremeni svet, na žalost, sve više klizi ka svojevrsnom Panopitkonu, koristeći savremene tehnologije za praćenje pozicije, asocijacije i transakcije svakog pojedinca, pri čemu se suštinski javlja problem slobode pojedinca u globalnom društvu pod totalnim nadzorom./…/Umesto da pokuša da aktivno deluje u svetu koji ga okružuje, da ga preobrazi iznutra i spolja i to tako što će početi od preobražaja svoje ličnosti, savremeni čovek bira drugu mogućnost a to je imaginarni preobražaj svog identiteta iz udobnosti kućne fotelje i prenos svog života u virtuelni svet“. Subotić smatra da se, uprkos svemu, vredi boriti. U intervjuu objavljenom u listu „Pravoslavlje“2011, i unetom u knjigu „Crkva i globalizacija“, on ističe: „Velika Britanija je, recimo, pre nekoliko meseci posle višegodišnjih debata, pritiska jednog dela akademske zajednice i nevladinog sektora potpuno ukinula biometrijske lične karte i centralnu bazu biometrijskih podataka, iako je to bio projekat koji je laburistička vlada godinama zdušno propagirala. Nemačka je takođe ukinula obavezu uzimanja biometrije od građana još pre tri godine.“ Po njegovom mišljenju, SPC je 2006. postigla veliki uspeh kad je pokrenula kampanju da građani mogu da uzimaju lične karte bez čipa (što je i ostvareno), ali svest o privatnosti u nas i dalje je na niskom nivou, a u Crkvi se, među vernicima, sreću dve krajnosti – od potpune ravnodušnosti do svojevrsne uspaničenosti. Neophodan je trezven pristup (dodali bismo: onakav kakav ima Ruska Crkva, koja o pravima vernika na tom polju vodi dijalog sa državom).

Još jedan ozbiljan čovek koji se bavi ovim pitanjem u nas je Aleksandar Arsenin iz Novog Sada, koji je osnovao Pokret za elektronsku privatnost. On se profesionalno bavi Internetom, a od 2000. godine izučava njegov društveni aspekt. Bori se protiv zloupotrebe dece preko globalne elektronske mreže, a autor je i više značajnih knjiga: „Virtuelno detinjstvo“,„Kako živeti (ne)globalno“,„Zaštita privatnosti i digniteta ličnosti u informacionom dobu“.

Najnoviju knjigu Arsenina,„Privatnost u 21. veku“,objavile su 2012. Dveri i izdavačka kuća Catena mundi (uzgred da pomenemo: jedini politički pokret koji se u Srbiji bori za zaštitu privatnosti građana jesu upravo Dveri; ostalih se taj problem, izgleda, ni ne tiče).Arseninova knjiga daje putokaze za opstanak u svetu u kome živimo. Autor je jasan i ubedljiv: „Borimo se protiv elektronskog praćenja, zloupotrebe sistema baza podataka, zloupotrebe biometrije, iskorišćavanja ličih i privatnih podataka u svrhu kriminala, diskriminacije, pa i ugrožavanja fizičke bezbednosti, totalitarne vlasti i ultimativnog sistema ponašanja“. Arsenin je naveo, pored Engleske i Nemačke, Francusku, Švedsku, Norvešku, Finsku i Australiju kao zemlje koje su se usprotivile totalitarnom elektronskom nadzoru. Sistem koji se nameće je neprihvatiljiv kako zato što utiče na gubljenje privatnosti, tako i na stvaranje društva oportunista, potencijalnih robova totalitarne države. To jest, kako kaže Arsenin, „ne bojimo se tehnološkog progresa, već jednog ultimativnog i sveobuhvatnog elektronskog uređenja“.

Dakle, borba za privatnost, a protiv elektronskog konclogora, nastavlja se. Ruska Crkva je, svojim novim dokumentom, pokazala kako se treba boriti i podržala sve borce za Bogom nam darovanu slobodu. Ne samo u Rusiji, nego i u Srbiji.

Izvor: Dveri Srpske