Sabornost kao odgovor na razarajuće forme „demokratije“

Došlo je vreme da se istakne sabornost kao treći put između liberalne demokratije kao haosa i liberalne demokratije kao diktature. Konstruktivna opozicija ovoj formi demokratije, koju našim narodima nameće Zapad, moguća je i održiva u doktrini sabornosti, koja se bazira na iskonskim vrednostima naših kultura. Upravo je sabornost danas nužan uslov preživljavanja i očuvanja sebe kao ličnosti, kao nacije, kao države.

Baveći se problemima političkog razvoja, sve više se uveravam da „svetska vladavina nisu ni oružje ni novac, već misli, od kojih potom nezadrživom nadgradnjom kreću i oružje i novac. Pobeđuju ideje, a ne zlato i vojska (kurziv moj – J. P.)“.

Savremeni svet se u poslednje dve decenije nalazi u surovim turbulencijama – grči se u neprekidnim krizama, krvavim konfliktima i ratovima koji se vode pod znamenjem demokratije, pod parolama zaštite slobode i ljudskih prava. Drugim rečima, ideje demokratije, kojima se prikrivaju interesi vladajućih zapadnih grupa, provode se svim mogućim sredstvima: podmićivanjem, ulivanjem u svest stanovništva ciljnih zemalja novih formi putem sistema obrazovanja, svetskih sredstava masovne komunikacije i šou-biznisa, uključivanjem u nadnacionalne institucije sa njihovim „demokratskim standardima“ i čak vojnim intervencijama.

Pri tome, činjenica da takozvani četvrti talas demokratizacije ne donosi nikakvo poboljšanje života u demokratizovanim zemljama ostaje izvan analize i kritike. I to uprkos tome što je demokratska tranzicija pokazala važnu zakonomernost: ni u jednoj zemlji sveta gde su bile uvedene demokratske procedure i norme nije uspostavljen socijalni mir i napredak, a da ne govorimo o principima socijalne pravde. Upravo suprotno, vidimo razaranje ekonomske baze svake konkretne zemlje, rast nezaposlenosti, socijalnu napetost, kriminalizaciju društva i vlasti, a posle „trijumfalnog pohoda“ demokratije masovno ispoljavanje takvih pojava kao što su međunarodni terorizam, trgovina ljudima i ljudskim organima, seksualno ropstvo, narkotrgovinu. U tom smislu veoma je instruktivno da se središte, ja bih čak rekla, leglo međunarodnog kriminala – „nezavisno“ Kosovo – tako štiti i čuva od strane vodećih demokratskih zemalja sveta.

„MEKO“ ISPOLJAVANJE DEMOKRATIJE

Na taj način demokratija u njenom savremenom liberalnom shvatanju nije ništa drugo nego način, mehanizam da se uspostavi globalna hegemonija Zapada. Demokratija kao sistem liberalnih vrednosti jeste danas najvažnije sredstvo „meke“ i „tvrde“ vlasti, čijim se posredstvom uspostavlja kontrola nad teritorijama koje u ovoj ili onoj meri potpadaju pod zonu interesa glavnih igrača – transnacionalnih kompanija i drugih zapadnih struktura.

Zaustaviću se malo podrobnije na „mekom“ ispoljavanju demokratije, na tome zašto demokratija istupa protiv sabornosti kao drugačije idejne konstrukcije koja je sposobna ne samo da očuva raznovrsnost sveta, kultura u najširem smislu reči već i da spasi ovaj svet.

Kao što je proročki pisao još 1920. godine ruski filozof knez Nikolaj Trubecki, „uspostavljanje jedinstvene kulture i odsustvo raznovrsnosti… bilo bi pogubno… Pod takvim uslovima svetske razmere evropske civilizacije predstavljaju najveću opasnost za celo čovečanstvo. Potrebno je čvrsto i dosledno shvatiti da svi pokušaji spasavanja neće dovesti ni do čega dok ne bude shvaćeno da Evropa nije čovečanstvo i da evropska civilizacija nije apsolutna (kurziv moj – J. P.)“

Zapadne moćne grupe ovo ne prihvataju, i zato neprekidno usavršavaju načine i tehnologije da se demokratija raširi kao sistem pogleda, kao idejni konstrukt. Jedan od takvih načina je politika „meke vlasti“.

Kao što je poznato, autor teorije „meke moći“ ili soft power interesantna je ličnost – profesor javne administracije Škole „Kenedi“ na Harvardskom Univerzitetu Džozef Samjuel Naj. Što se tiče ličnosti autora ove teorije, potrebno je znati da Naj nije samo proizvod akademske sredine već i sveta praktične politike. Naime, u administraciji Bila Klintona on je radio kao pomoćnik predsedavajućeg Pentagona za međunarodnu bezbednost, a od 1993. do 1994. godine bio je na čelu Nacionalnog saveta za državnu bezbednost SAD. Osim toga, Naj je bio član Izvršnog komiteta Trilateralne komisije, povremeno je zasedao u Savetu za međunarodne odnose. Uspeo je da bude naučnik i direktor u Institutu za istraživanje bezbednosti „Istok-Zapad“ i u Međunarodnom institutu za strateška istraživanja. Za vreme Obame on je odmah angažovan na dva nova istraživačka projekta – u Centru za novu američku bezbednost i na Projektu za reformu nacionalne bezbednosti SAD.

NAUKA, POLITIKA, ŠPIJUNAŽA

Potrebno je primetiti da slični prelazi iz nauke u politiku, iz politike u špijunažu, iz špijunaže u nauku i tome slično – jesu široko raširena praksa na Zapadu, čiji je isključivi cilj da se maksimalno unaprede i realizuju interesi ovih ili onih elitističkih grupa.

Što se tiče koncepcije soft power, u teorijskim oblandama doktora Naja čak je i za neiskusnog čitaoca očigledan praktični značaj, i to da se zasnuje i učvrsti širenje hegemonije Zapada, a pre svega SAD. Glavni smisao soft power sastoji se u formiranju primamljive vlasti, tj. u sposobnosti da se deluje na ponašanje ljudi, navodeći ih posredno da čine ono što u drugim okolnostima oni ne bi nikad činili. Ovakva vlast ne počiva samo na ubeđivanju, nagovaranju ili sposobnosti da se ljudi pomoću argumenata navedu da učine nešto, već i na „aktivama“ koje proizvode njenu privlačnost. Ovo je moguće postići, po mišljenju Naja, koristeći „vlast nad informacijama i slikom“, vlast nad smislom. Drugim rečima, jezgro soft power – čine nematerijalnost, informativnost i pokretljivost.

S druge strane, izgradnja „privlačnosti“ nemoguća je bez lingvističkih konstrukata, bez interpretacije stvarnosti, bez usmeravanja pažnje na uzajamno protivrečna vrednosna suđenja (npr. Bog–Đavo, dobro–zlo, sloboda–ropstvo, demokratija–diktatura itd.). Pri tome, upravo nosioci „meke moći“ određuju šta je „dobro“ ili „pravedno“, koja zemlja je zlikovačka ili uzor demokratske transformacije, navodeći samim tim ostale učesnike u političkom procesu da se saglase sa ovom interpretacijom u zamenu za podršku subjekta soft power.

„Potčiniti zakone istorije“ (J. V. Staljin), kao što je ubedljivo dokazala praksa, samo nasilnim metodama, gotovo je nemoguće. Upravo zato je nužno „prekodiranje“ svesti, što sa svoje strane zahteva promene ne samo u informacionom svetu već i u simboličkom. Pri tome je upravo simbolički svet najvažniji, pošto se na njega u znatnoj meri oslanja društveno pamćenje, omogućujući mu da se suprotstavi kako rušenju spolja, tako i samouništenju. Evo šta tim povodom piše ruski psiholog Marina Holkina:

„U svakom društvu, istovremeno s reformama, prevratima i revolucijama, odvijaju se i takozvane simboličke revolucije, koje su pozvane da oštro izmene sliku sveta. Pri tome se odvija radikalno preispitivanje „simboličkog kapitala“, koji se prikupljao tokom prethodne etape istorije. Izmena simboličkih hijerarhija, svojstvena simboličkim revolucijama, odvija se približno po ovakvoj shemi:

– događa se smena sakralne zone, društvo skida zaštitu sa svojih prošlih bogova – raspiruje se kritika koja otvara mesta za nove bogove;

– nova sakralnost se otelotvoruje u preciznom izboru simbola – menjaju se imena gradova, ulica, menjaju se spomenici;

– kao rezultat prethodnih etapa dolazi smena zone agresije: društvo menja hijerarhiju u sistemu „prijatelj-neprijatelj“;

– stari tekstovi gube svoju aktuelnost; proizvodi se velika količina ideoloških tekstova koji su namenjeni zasnivanju smene političkog dekora;

– na političku scenu stupaju specijalisti na verbalnom planu – novinari, pisci, naučnici (a ja dodajem, blogeri, aktivisti NVO, kurziv moj – J. P.)“.

FORMIRANJE DEMOKRATSKE SVESTI

Na taj način, simbolički procesi, koji izgledaju nekontrolisani, zapravo su jasno usmereni ka određenom cilju – formiranju tzv. demokratske svesti, koja čvrsto stoji na takvim konceptualnim virusima kao što su pojmovi „sloboda“, „ljudska prava“, „građansko društvo“, „multikulturalizam“, „tolerancija“ itd.

„Meka moć“, koja operiše svim ovim arsenalom, deluje na svest. Pri tome se koriste kako kratkoročne, tako i dugoročne strategije. U kratkoročnom periodu, koji po pravilu ne traje duže od nekoliko meseci, najefikasniji instrument jesu sredstva masovne informacije, tradicionalni i novi društveni mediji. U dugoročnoj perspektivi efikasni instrumenti „meke moći“ za zemlju koja nameće tzv. demokratske, tj. svoje sopstvene vrednosti, jesu pre svega usluge visokog obrazovanja. Prvo, to je razvoj društvenih nauka, čiji je osnovni zadatak proizvodnja koncepcija koje legitimišu stav i poglede dotične države.

Mnoštvo ovakvih strategija doprinosi da „meka moć“ deluje na sistem uverenjā i sociokulturne filtere individua, grupa, društva u celini, na koje se primenjuje dati tip delovanja. Na taj način, „meka moć“ tesno je povezana sa diskursom, s translacijom informacione poruke koja ima za cilj da navede objekt manipulacije da je pročita u određenom ključu i, po mogućstvu, da ga prisili da izmeni svoje ponašanje.

Konkretno, ovo se ispoljava i ovako. Kao što piše DŽ. Naj, „ideali i vrednosti koje Amerika ‘izvozi’ u umove više od pola miliona stranih studenata koji se svake godine školuju na američkim univerzitetima, a potom se vraćaju u svoje zemlje ili u svest azijskih preduzetnika koji se vraćaju kući posle prakse ili rada u Silikonskoj dolini, usmereni su na to da ‘dopru’ do vladajućih elita“.

METODE „OKUPIRANJA“ DOMAĆINA

Ovo se postiže na sledeći način:

(1) boravkom učesnika obrazovnih programa u dotičnoj zemlji, što podrazumeva upoznavanje s političkim i ekonomskim modelom njenog društva, uključivanje u kulturu zemlje boravka i u njene vrednosti; po povratku kući oni koriste ovo iskustvo, a u tom smislu i pri donošenju odluka oni se oslanjaju u većoj ili manjoj meri na stečene vrednosne orijentacije;

(2) konkursnim izborom dobitnika stipendija, što podrazumeva izdvajanje najperspektivnijih predstavnika u određenim oblastima delatnosti ili naučnog znanja; posle završetka školovanja sa svršenim stipendistima održavaju se tesne veze u okviru određenih društvenih mreža, različitih informacionih centara, što omogućava državi-sponzoru da utiče na inostrane elite ili da koristi njihove intelektualne resurse u svom interesu (kurziv moj – J. P.)“.

A sada da pogledamo brojke. Na primer, prema podacima za 2011, u SAD je učilo više od 700 hiljada stranih studenata, u Velikoj Britaniji više od 300 hiljada, u Australiji oko 150 hiljada. Godine 2020, prema prognozi Britanskog saveta, asocijacije Univerziteta Velike Britanije i kompanije IDP (Australija), obučavaće se na fakultetima van svojih zemalja oko šest miliona ljudi. A ovo su samo studenti, da ne govorimo o konkretnim i specifičnim programima pripreme građanskih aktivista, blogera itd.

Resursna baza „meke moći“, naravno, nije ograničena samo na obučavanje. Soft power koristi čitav spektar kulturnih, informacionih, špijunskih, mrežnih, psiholoških i drugih tehnologija. Sve ovo zajedno dozvoljava da se saglasimo s mišljenjem nemačkog izdavača J. Jofe:

„Meka vlast Amerike čak je značajnija nego njena ekonomska i vojna moć. Američka kultura, bilo da je nižeg ili višeg nivoa, prodire svugde s intenzivnošću koja je viđena samo u vreme Rimske Imperije, ali s novom osobenošću. Uticaj Rima ili Sovjetskog Saveza u oblasti kulture zaustavljao se na njihovim vojnim granicama, američka gipka vlast vlada imperijom u kojoj nikada ne zalazi sunce“.

Ovome se nema šta prigovoriti, ali ipak glavni instrument soft power koji se koristi pri manipulaciji istorijskim pamćenjem, a koji, uz to, ne zahteva neposredno prisustvo zemlje koja je inicijator pritiska, jesu kako tradicionalna, tako i nova sredstva masovne informacije.

PRENOSIOCI NOVOG POGLEDA NA SVET

Upravo SMI (sredstva masovnog informisanja) ili SMRAD, kako ih označava ruski naučnik Andrej Fursov (sredstva masovne reklame, agitacije i dezinformacije), jesu prenosioci novog pogleda na svet, i to ne samo u publicističkoj ili naučno-popularnoj formi već i kroz metaforiku umetničkih dela koja na odgovarajući način prikazuju određene istorijske činjenice.

Prisustvujući svakodnevno u životu svakog čoveka, SMRAD faktički upravlja mišljenjem i vrednostima, integriše individualne ljudske svesti u kolektivni um. Kao rezultat, kod ljudi se proizvode iste misli, javljaju se jedne te iste predstave koje odgovaraju ciljevima i zadacima osoba koje kontrolišu srestva komunikacije. Kao što je primetio istaknuti ruski psiholog, dopisni član RAN, koji je tragično poginuo 2002, Andrej Brušljinski, „kada se to događa, moguće je posmatrati zanimljivu, nezaboravnu predstavu kada mnoštvo anonimnih individua, koje nikada nisu jedna drugu videle, nisu bile u međusobnom kontaktu, bivaju zahvaćene jednim istim osećanjem, reaguju kao jedan na muziku ili parolu, spontano sliveni u jedinstveno kolektivno biće“.

Može se bez preuveličavanja reći da su u 21. veku najvažniji instrumenti „meke moći“ postala sredstva masovne komunikacije koja skraćuju nekada neprevladiva rastojanja među kontinentima. Sada ne samo da se uprošćava formiranje pogleda na svet socijuma konkretne zemlje već, na primer, organizacija i izvođenje društvenog prevrata, kao što pokazuju događaji „arapskog proleća“, i ne samo oni, ne zahteva neposredno prirežima moguće je i sa odstojanja, posredstvom prenosa informacija preko različitih mreža.

Nemoguće je ne saglasiti se s mišljenjem ruskih istraživača Georgija Filimonova i Sarkisa Caturjana o tome da savremeni svet „povezan internetom, televizijom, radijom i štampom, sve više liči na paučinu koja ujedinjuje čovečanstvo u jedinstven informacioni prostor, ostavljajući samim tim bilo kojoj zemlji jedino status posmatrača sa strane, i koja je zato sposobna da uspostavi status quo samo putem nasilja. Formirajući preko ovih kanala liberalno-demokratsku kulturnu sredinu, socijalne mreže i SMI (pre svega američka) otvaraju put za smenu neugodnih režima u dosad neviđenim razmerama… Uvećana uloga informacija u životu savremenog čoveka, koja tera zamajac istorijskog procesa, fiksira izgradnju globalnog mrežnog društva, odvojenog od tradicije i nacionalne kulture“.

Drugim rečima, „meka vlast“ u 21. veku postaje jedan od glavnih načina borbe za uticaj, za teritorije i resurse. Svet se doslovno vraća u kasni srednji vek. Ako je posle Augsburgskog mira 1555. u Evropi bio ustanovljen princip cuius regio, eius religio (čija je oblast, toga je i religija), onda je danas ustanovljen drugi princip – „čija je meka vlast, toga je i oblast“.

TEHNOLOHGIJA MANIPULACIJE MEDIJIMA

Dakle, jedno od najvažnijih sredstava za širenje demokratije jesu SMI. Teško da bi neko osporio da je vlast SMI, od kojih je veliki deo smešten u SAD, ogromna. „Ni jedan kralj niti rimski papa iz prošlih vekova, ni jedan osvajač niti prorok nisu imali vlast koja bi se makar malo približila toj kojom danas raspolaže nekoliko desetina ljudi koji kontrolišu američka sredstva masovnog informisanja i zabave… Sredstva masovnog informisanja i zabave formiraju nam predstavu o svetu, a potom kazuju šta treba da mislimo o toj predstavi. Praktično sve što znamo – ili mislimo da znamo – o događajima izvan našeg mesta obitavanja ili kruga bliskih poznanika dolazi nam kroz naše svakodnevne novine, naš nedeljnik, naš radio ili našu televiziju“.

Tehnologija manipulacija društvenim mnjenjem ne svodi se samo na prećutkivanje ovih ili onih događaja i novosti u novinama ili u otvorenom propagandističkom izvrtanju istorijskih događaja pomoću televizijskih „dokumentarnih serijala“ – dovoljno je setiti se lažnih događaja snimljenih u Kataru o delovanju tobože sirijskih vlasti. Gospodari mas-medija demonstriraju suptilnost i temeljitost u svom dirigovanju celokupnom industrijom zabave i novosti. Na primer, prosečan Amerikanac, čija je svakodnevna konzumacija televizije dostigla potpuno nezdrave razmere, s velikom teškoćom razlikuje izmišljene situacije od realnih, ako ih uopšte razlikuje. Za znatan deo Amerikanaca realni svet je već istisnut lažnom realnošću sveta televizije. Na taj način, kada televizijski scenarista preko televizijskih ličnosti odobrava ili osuđuje neke ideje ili događaje, on samim tim vrši snažan psihološki pritisak na milione televizijskih gledalaca. Isto tako stoji stvar i sa novostima, bilo da su televizijske ili novinske. Dovoljno se setiti informacionog rata koji su vodili, a i dalje vode, američka SMI protiv Srbije, Rusije, Libije, Sirije, Irana.

Širenje demokratije obezbeđuje takođe korpus analitičkih centara (na primer, Heritage Foundation, Freedom House, RAND Corp. i dr.), agencije za rejting, instituti, univerziteti i različiti fondovi. Na polju demokratije osobiti utisak ostavlja delatnost takvih struktura kao što su Nacionalni fond za podršku demokratije (NED, 1993), Nacionalni institut za demokratiju (NDI, 1993), Agencija SAD za međunarodni razvoj (USAID) i dr. Svi ovi fondovi i agencije deklarišu se kao privatne nevladine organizacije, čija je delatnost usmerena na razvoj i učvršćenje demokratskih institucija u celom svetu, a zapravo su oni samo realizatori interesa američkih vladajućih grupa.

POČELO JE U BEOGRADU 2000.

Tako su NED zajedno formirale Republikanska i Demokratska partija SAD, a rukovođenje njegovom delatnošću obavlja savet u koji ulaze proporcionalno predstavnici obeju partija. Štaviše, ova organizacija ima podršku Kongresa u njegovom celokupnom političkom spektru, a na oficijelnom sajtu je zapisano da se delatnost Fonda „kontroliše na raznim nivoima od strane Kongresa SAD, Stejt departmenta i nezavisne finansijske kontrolne ustanove“. Godišnje NED uplaćuje više od 1.000 donacija kao podršku projektima nevladinih organizacija u više od 90 zemalja.

Nacionalni institut za demokratiju (NDI) je formiran pod okriljem Demokratske partije SAD. Finansiranje instituta, čiji je sadašnji predsednik Madlen Olbrajt, takođe se realizuje od strane federalne vlade, različitih agencija za razvoj i privatnih fondova. U okvirima svoje misije „NDI pruža praktičnu pomoć društvenim i političkim delatnicima koji promovišu demokratske vrednosti, praksu i institucije. NDI radi s demokratama u svakom regionu sveta i pomaže u formiranju političkih i društvenih organizacija, u obezbeđivanju regularnih izbora i u unapređenju građanskog učešća, transparentnosti i odgovornosti u vladama.“ U datom momentu ova „pomoć“ se realizuje u 125 zemalja.

Agencija SAD za međunarodni razvoj – najstarija u strukturi uticaja, bila je formirana po odluci DŽ. Kenedija 1961. godine i definiše sebe kao „nezavisnu (sic!) agenciju federalne vlade SAD. Odgovara za civilnu pomoć SAD drugim zemljama. Upravnika Agencije i njegovog zamenika imenuje predsednik SAD uz saglasnost Senata i deluju u koordinaciji s Državnim sekretarom SAD. Agencija deluje u više od 100 zemalja sveta. Na finansiranje programa ove organizacije godišnje se izdvaja oko jedan odsto federalnog budžeta SAD. USAID je obavljao svoju delatnost u Ruskoj Federaciji od 1992. godine. Do maja 2009. opšta suma ruskih projekata Agencije iznosila je 2,6 milijardi dolara“. Ne manju, a možda čak i obimniju aktivnost, ove i mnoge druge takozvane nezavisne strukture zapadnih zemalja obavljaju u zemljama Balkana.

Među najsavremenije metode širenja demokratije, a faktički interesa zapadnih vodećih struktura, spadaju „nenasilno suprotstavljanje“, „strategija indirektnog delovanja“ i „strategija bezliderskog suprotstavljanja“, koje se oslanjaju na mrežne strukture koje se formiraju među stanovništvom potencijalnog protivnika. Upravo na ovome su bili zasnovani svi politički prevrati, počevši od beogradske „revolucije“ 2000. godine.

Jedna od najsavremenijih tehnologija širenja demokratije jesu smart-forme presocijalizacije – dobrovoljna smena socijalnih uloga, statusa i položaja, kojih sam subjekt nije svestan. Smart-forme su „upakovane“, „zavijene“ u kontrakulturnu oblandu bezazlene video igre i pojavljuju se kao nova forma organizacije ljudi. Najpoznatije među smart-formama su flešmobi. Doslovan prevod na srpski „flesh mob” znači „trenutna gomila”, premda je to ispravnije shvatati kao „umna gomila”, to jest, gomila koja ima cilj i tačno sledi ranije pripremljen scenario. Zapravo, to već i nije gomila.

REJNGOLDOV „FLEŠMMOB“

Godine 2002. u knjizi Umna gomila specijalista za kulturne, socijalne i političke implikacije u sferi medija Houard Rejngold ne samo da je detaljno opisao flešmob već je faktički preduhitrio i opisao talas novih socijalnih revolucija. On je smatrao da su fleš-delovanja (smartmobi) toliko raširena zahvaljujući tome što njihovi učesnici koriste savremena sredstva komunikacije za samoorganizovanje. Smatra se da je na ideju da organizuje flešmob pomoću interneta kao najvažnijeg resursa došao Rob Zazueta, osnivač sajta FlockSmart.com za organizovanje sličnih delovanja, pošto se upoznao sa stvaralaštvom Rejngolda. Danas se flešmob koristi prilično široko i, kao što pokazuju istraživanja, formira sasvim osobitu realnost.

Stvar je u tome što su flešmob zapravo mehanizmi za formiranje konkretnog ponašanja u datom momentu i datom prostoru. Upravljivost „umnom gomilom“ postiže se na račun sledećih organizacionih principa. Prvo, akcije se ranije planiraju preko oficijelnih internetsajtova, gde moberi razrađuju, predlažu i promišljaju scenarije za akcije. Drugo, da ne bi izazvali negativne reakcije kod slučajnih posmatrača, takve akcije prolaze tiho i bez šuma, spokojno i jedva primetno. Da ne bi izazvali smeh kod slučajnih posmatrača, učesnici akcije sve rade s ozbiljnim izgledom. Pri akcijama učesnici se prave da je sve spontano, zato kretanje i spoljašnji izgled treba da budu najjednostavniji, uobičajeni.

Treće, akciju započinju svi učesnici istovremeno, ali ona treba da izgleda kao spontana. Radi ovoga se usaglašava vreme ili se određuje poseban čovek (svetionik), koji svima treba da dâ signal za početak akcije. Četvrto, akcija ne treba da dugo traje – obično do pet minuta, inače će slučajni posmatrači početi da ispoljavaju aktivnost. Peto, učesnici akcije treba da se prave da ne poznaju jedan drugog. Šesto, na pitanja posmatrača učesnici akcije pokušavaju da ne odgovore ili svojim odgovorima ne otkrivaju pravi smisao akcije. I, na kraju, akcije treba da se ponavljaju i da imaju apsurdan karakter (delovanja mobera ne treba da podležu logičnom objašnjenju).

Pri svemu ovome, flešmob je potpuno dobrovoljna aktivnost. Učesnici jednog te istog poduhvata mogu imati različite ciljeve. Na primer, jedni hoće da se razonode, drugi žele da se osete oslobođeni društvenih stereotipa ponašanja, treći teže jakim senzacijama, efektima grupne psihoterapije. Ali najvažnije je da niko od učesnika flešmoba ne zna istinski uzrok organizacije ove ili one akcije.

Dakle, u čemu je istinski smisao ovih akcija? Zašto je smartmob ispravno razumeti kao „novu socijalnu revoluciju“? Najvažnije što ovakve akcije čine jeste da formiraju nepromišljeno, ponašanje velikih masa ljudi, koje im je nametnuo „svetionik“. U trenucima flešmoba odvija se pretvaranje stvarnosti u spektakl, individuum gubi sopstvenu individualnost pretvarajući se u šraf društvene mašine.

PROIZVODNJA UTISKA MASOVNNOSTI

Kao što smo već primetili, organizacija smart-gomile ostvaruje se pomoću socijalnih mreža i resursa Interneta. Tako su svugde gde se događalo „arapsko proleće“ radi privlačenja saučesnika protestanti koristili nove internet-usluge i mobilne telefone, prebacujući resurse iz kibernetskog prostora u gradski prostor i obrnuto. Posetioci socijalnih mreža su imali utisak da su u proteste uključeni milioni ljudi. Međutim, u stvarnosti broj realnih protestanata i protestanata na mrežama višestruko su se razlikovali. Ovo se postiže pomoću specijalnih programa.

Ruski analitičari obraćaju pažnju na to da je bukvalno za godinu dana pre arapske verzije „obojenih revolucija“ 2010. vlada SAD potpisala ugovor s kompanijom HBGary Federal za razvijanje kompjuterskog programa koji može proizvoditi mnogobrojne fiktivne akaunte u društvenim mrežama radi manipulacije i uticaja na društveno mnjenje o spornim pitanjima, namećući željenu tačku gledišta. On takođe može biti iskorišćen za praćenje društvenog raspoloženja, da bi se našle opasne tačke gledišta. Još pre VVS SAD su naručile razvoj Persona Management Software-a, koji je moguće iskoristiti radi stvaranja i upravljanja fiktivnim nalozima na sajtovima društvenih mreža da bi se iskrivljavala istina i proizvodio utisak kao da postoji opšteprihvaćeno mišljenje o spornim pitanjima. Bukvalno, „persone“ društvenih mreža treba da proizvode utisak da one potiču gotovo sa bilo kog mesta u svetu i da mogu uzajamno delovati pomoću običnih onlajn-servisa i mrežnih platformi. U junu 2010. program je bio pokrenut.

Na globalnom planu, ako se uzme u obzir stvaranje celog niza mrežnih struktura, počinjući od nevladinih organizacija i završavajući internet-mrežama, reč je o novim tehnologijama socijalnog inženjeringa, koje proizvode do danas nepoznate modele donošenja odluka, menjajući kognitivnu bazu savremenog čoveka. A Internet, pošto je planetarna informaciona magistrala, preobražava takve projekte kao što su WikiLeaks, Facebook i Twitter u prenosioce američke „meke moći”, u instrument borbe za uticaj i, konkretno, za državne udare – „obojene revolucije” – u ciljnim zemljama.

TRI GLOBALNA ZADATKA

Dakle, mrežne strukture su proizvod koji je stvoren za rešavanje minimalno tri globalna zadatka. Prvi, izmenu istorijskog pamćenja i formiranje novih smislova. Ako se ovaj zadatak uspešno reši, onda će individua, društvena grupa činiti ono što je potrebno naručiocu operacije. U tom slučaju nikakva vojna koncepcija nije potrebna.

Drugi zadatak se sastoji u organizaciji operativne kontrole nad delatnošću grupa i zasebnih lica. Faktički, u mreži se odvija moderacija ponašanja. Treći zadatak – stvaranje mehanizama za formiranje i manipulaciju ponašanjem u konkretnim situacijama, a takođe navođenje na rešavanje zadataka ljudi koji te zadatke ne shvataju i ne treba da ih shvataju.

Na taj način, pomoću kompleksa savremenih tehnologija, odvija se, po rečima Antonija Gramšija, „molekularna agresija u kulturno jedro“ konkretnog sociuma, razarajući osnove nacionalne skladnosti, usijava se do krajnjih granica situacija unutar zemlje i u njenom okruženju. I sve se to čini, kao što shvatate, s plemenitim ciljevima – da se narodima daju sloboda i demokratija.

Kako je moguće suprotstaviti se ovom pritisku demokratije, ovoj „molekularnoj agresiji“? Traženjem alternativa liberalnoj demokratiji i skupu vrednosti i standarda, iza kojih se skrivaju globalisti, bave se mnogi naučnici. Treba priznati da praktični političari ovim nisu posebno zaokupljeni. Nadamo se, za sada. Ali, kao što je poznato, političari naučnicima nisu smetnja. Zato, idemo na suštinu pitanja.

Konstruktivna opozicija individualističkom tržišnom liberalizmu i egalitarnim demokratijama može biti idejna konstrukcija sabornosti. Ideju sabornosti možemo okarakterisati kao „organsku demokratiju“, koja uvažava ne samo lične slobode već i ličnosne aspekte, kao što su pripadnost porodici, mesnoj opštini, društvu u celini, uzimajući u obzir značaj učešća u društvenim procesima i značaj građanske samosvesti. Izlaz iz stega demokratije moguć je kroz preporod, a ponekad i kroz ponovno uspostavljanje osnova sabornosti. U njih treba uvrstiti i sledeće principe:

– Duhovno je iznad materijalnog;

– Društvo je iznad ličnog;

– Pravda je iznad zakona;

– Budućnost je važnija od sadašnjosti i prošlosti.

SABORNOST VS. LIBERALNE VREDNOSTI

Razjasnićemo neke momente. Kardinalna razlika postulata sabornosti i liberalnih vrednosti leži u tome što je, kao prvo, efikasna realizacija prava nemoguća izvan društva, znači, nemoguća je bez prihvatanja obaveze pre prava. „Premda je moralna autonomija ličnosti jedno od najvažnijih ljudskih svojstava, njeno dostizanje je moguće svakome pojedinačno samo pod uslovom odgovorajućeg obučavanja i vaspitavanja u porodici, među prijateljima i učiteljima u određenoj socijalnoj i kulturnoj sredini“.

Drugo, briga o sebi i svojim pravima pretpostavlja materijalnu i moralnu dobrobit drugih. Pri tome, to nije „svakodnevno samožrtvovanje“, već neprekidna svest o ulozi drugih. „Socijalna saglasnost“ jeste ona osnova na kojoj se gradi i funkcioniše društvo.

Treće, „uzdizanje prava do apsoluta umnožava se pravo do u beskraj i dovodi do ekstrema, u društvu pravo ne treba da dominira nad odgovornošću i obavezama“.

Kao što je poznato, osobitu pažnju ulozi sabornosti, opštinskosti u životu ruskog i šireg pravoslavnog sveta posvetili su ruski filozofi. Nikolaj Berđajev, koji je prvi uveo termin „komunitarnost“, jasno je razdvajao pojmove opštinskosti i kolektivizma, pridajući ovom terminu karakteristike „prinudne egalitarnosti“, smatrajući da u „kolektivizmu čovek prestaje da bude najviša vrednost“.

Filozof je pisao: „Komunitarnost i sabornost uvek priznaju vrednost ličnosti i slobodu. Komunitarnost je duhovno načelo čovekovo, zajedničkost i bratstvo među ljudima i ona uopšte ne označava neku stvarnost koja je iznad ljudi i komanduje im. Komunitarnost ostavlja savest i vrednost u dubini ljudske ličnosti. Savest istovremeno može biti lična i komunitarna. Komunitarnost označava svojstvo lične savesti koje ne može biti zatvaranje i izolacija. Religiozna komunitarnost… naziva se sabornošću“.

Berđajev stavlja akcenat na slobodu, duhovnost i dobrovoljnost pri ljudskom sjedinjavanju i odbacuje prinudu. Međutim, u praksi su prinuda i dobrovoljnost bliski. Međusobno delujući, ljudi uvek potčinjavaju svoje lične stavove (duhovnu stranu) zajedničkom sistemu vrednosne orijentacije. Bez toga su uzajamno delovanje i poverenje nemogući, ali, istovremeno, oni ne mogu u potpunosti da obezbede koordinaciju delovanja; zato je potrebno još i komandovanje. Tako na suprotnim polovima stoje potpuna dobrovoljnost, razvoj krajnjeg individualizma s opasnošću po raspad društva, i čisto komandno totalitarno društvo.

SABORNOST KAO USLOV PREŽIVLJAVANJA

Ni jedna od ove dve varijante nije životvorna. Ali, između njih postoji treći put. Berđajev ukazuje na ovu mogućnost kada piše da su „podjednako lažni i izolovani individualizam i mehanički proizvodni kolektivizam“, deleći ih samo na „carstvo duha i carstvo kesara“. Vladimir Solovjov je takođe ukazivao na životvornost „trećeg puta“ koji je moguće označiti kao sabornost. „Od samog početka istorije tri osnovne sile su upravljale ljudskim razvojem. Prva teži da potčini čoveka u svim sferama i na svim stupnjevima njegovog života jednom vrhovnom načelu i da sjedini sve raznovrsne zasebne forme, da uguši samostalnost ličnosti, slobodu ličnog života… No, pored ove deluje i druga sila, potpuno suprotna; ona teži da razbije tvrđavu mrtvog jedinstva, uvek da pruži slobodu pojedinačnim formama života, slobodu ličnosti i njegovom delovanju; pod njenim uticajem zasebni elementi čovečanstva postaju polazne tačke života, deluju isključivo sebe radi, opšte gubi značaj… preobraća se u… apstraktno, prazno, i na kraju se sasvim lišava svakog smisla. Opšti egoizam i anarhija, mnoštvo zasebnih jedinica bez svake unutrašnje veze, to je krajnji izraz te sile. Ako bi ona prevladala, čovečanstvo bi se raspalo na svoje sastavne delove a istorija bi se završila ratom svih protiv svih… Ako bi samo ove dve sile upravljale istorijom čovečanstva, u njoj ne bi bilo ničega osim neprijateljstva i borbe… Ni u jednoj od ove dve sile nema unutrašnje celovitosti i života, i, dakle, ne mogu ga predati čovečanstvu.

Ali čovečanstvo nije mrtvo telo, a istorija nije mrtvo kretanje, i zato je nužno prisustvo treće sile koja daje pozitivni sadržaj dvema prethodnim, oslobađa ih od isključivosti, izmiruje jedinstvo najvišeg načela sa slobodnom mnoštvenošću zasebnih formi i elemenata, i na taj način proizvodi celovitost opštečovečanskog organizma i daje mu unutrašnji život. I zaista, mi u istoriji susrećemo samo zajedničko delovanje ove tri sile, a razlike između ovih i onih istorijskih epoha i kultura sastoje se samo u prevladavanju ove ili one sile, koja teži svome ostvarenju“.

„Svet se menja“ – ova ključna fraza iz Tolkinovog Gospodara prstenova na najbolji način karakteriše stanje savremene epohe – epohe političkih kriza, konflikata i ratova. Jedan od najvažnijih pokretača tako aktivne faze svetskog razvoja jesu ideje. Smatram da je došlo vreme da se istakne sabornost kao treći put između liberalne demokratije kao haosa i liberalne demokratije kao diktature. Konstruktivna opozicija ovoj formi demokratije, koju našim narodima nameće Zapad, moguća je i održiva u doktrini sabornosti, koja se bazira na iskonskim vrednostima naših kultura. Upravo je sabornost danas nužan uslov preživljavanja i očuvanja sebe kao ličnosti, kao nacije, kao države.

Uvođenje sabornosti je važna stvar, zbog čega ne vidim ničeg lošeg da se iskoriste sve tehnologije koje koristi protivnik. Potrebno ih je samo ispuniti novim – sabornim – sadržajem. Kada bi samo bilo političke volje, pošto, na našu veliku žalost, samo trudom naučnika ovaj teret nećemo podići!

Iz zbornika radova „Demokratija i sabornost“ sa istoimenog naučnog skupa održanog avgusta 2009. godine u Trebinju

Izvor: Novi Standard